ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2004
Jezik: Srpski
Autor: Strani

О ПОРЕКЛУ СЛОВЕНА, Пабел. Ј. Шафарик

Словени чине једну класу народа из Јафетовог рода којем припадају и Индијци, Медијци, Трачани (са грчким и латинским племеном), Готи (са скандинавским и германским племеном), Келти и Лети као језичке и народне класе. За нас је утешно да припадамо једном роду народа који се још од својих праотаца јавља као цивилизован на најудаљенијим границама историјског времена из чијег крила су од тада до сада потекли скоро сви они народи, који су на путевима културе освојили палму победе. Да ли прапостојбину ових потомака Јафета треба тражити у Европи, како то жели Шулце (Schulze), или у Азији, како се то обично сматра, нека други одлуче. Али, и онај који би радо желео да избегне лавиринт најстарије генеалогије народа и који неће да се одрекне одобравања прастарој Зенд-саги, поред других познатијих и најновијих истраживања и претпоставки о пореклу и развоју друштвене цивилизације, на основу којих изгледа, да се ово прастаро племе, које је већ имало развијену склоност за друштвено формирање са животним искуством, простирало од највише окомите равни Азије (30° до 40° географске ширине; 90° до 110° дужине), где је развође јужноазијских главних река, преко Индије, Бактриана, Согдиана, Парса, Медије, Грузије и касније преко Европе. Северно изнад исте, од крајњег севера Азије преко целе северне Европе и северне Америке, попуњавао је неки други род неизмерно велике просторе, које Раск назива скитски, и чију главну групу чине Монголи, Татари, Турци, Финци и др. са својим безбројним племенима и огранцима.

Време и начин у којем се одвојио словенски народ од народа Јафета, као грана од стабла у Азији или у Европи, остаће увек загонетка. У историјски потврђеној епохи појављују се Словени већ проширени и одвојени од својих осталих братских народа Индијаца, Медијаца. Персијанаца, Грка, Латина, Келта и Германа, сасвим издвојени и у збијеним масама, као и у разбијеним хордама на великим просторима средње Европе, а делимично и Азије. Пошто нас сигурни трагови наводе на то, да су они у епохи феничанске светске трговине већ имали своја европска станишта, можемо да се одрекнемо оног недостижног које се налази са оне стране и да посматрамо њихову праисторију као историју која припада европском тлу и само тражимо расветљење у том просторном и временском обручу.

О балтичко-феничанској, као и бористенској трговини ћилибара посебно је писано у новија времена, толико, детаљно да се ствар може сматрати окончаном. Утврђено је да су балтичку обалу насељавали Венеди у време када су Феничани у процвату њихове трговине (1800-1400. п.н.е.) доносили на Оријент ћилибар који је још био познат Мојсију и Хомеру. Сви историчари, не изузимајући Суровјецког, који хоће да припише Словенима пруску реч glesso, превидели су важну околност, да оријентално име ћилибара, хебрејски הלהש Exod. 30, 34., египатски sacal, скитски sacrium Плин., [XXXVII. 11], у потпуности одговара словенском називу скло.

Реч скло црквенословенски сткло, руски стекло, српски стакло, хрватски szteklo, чешки, пољски и словачки sklo, садржи након избацивања епентетског слова Т (упореди у дијалектима стребро и сребро, стреда и среда, страка и срака, стјен и сјен, стлуп и слуп итд.) корен скл, чије је словенство несумњиво. Овај корен се састоји скоро код свих речи које започињу словом с и још једним консонантом (упореди у дијалектима скора и кора, скорица и корица, скрзе и кроз, скот и кот или котити, скоп или скопец и копити, смрт и мрјети, склеп и клопити, струна и трну, страж и тражити, skryna и krti, између осталог) од два различита елемента, из словенске, овде наглашено убачене, употребљене препозиције съ cum и од прастарог кл чије значење може да се открије поређењем са υλαος, gel - о, gla - cies, стакло. Пошто су египатско-хебрејске речи schechelet или sukal у семитским језицима стране речи, што се објашњава из неприродних покушаја извођења речи (одомаћено име за ћилибар код Семита је било некада јик или елек, у арапском смола, код Грка ηλεκτον, сада арапски kahraman, персијски karabe, турски kehribar, арменски sat); будући да са робама и њихова имена одлазе у најудаљеније пределе света; пошто се назив glesso код Пруса доводи аналогно у везу са називом код Венда, и пошто коначно скитска реч sacrium због променљивости гласова р и л није ништа друго већ реч сакал, признајем да сматрам речи schechelet, sakal, sacrium за један исти појам које означавају речи сткло, скло, а ову реч сматрам најстаријом словенском речи, која се икада појавила словенском филологу у области повести људи и језика. Када је Словен постао познат по стаклу, пренео је своју реч скло на сва светлуцава провидна чврстостопљена тела.

„Домовина порекла Словена у Европи су Карпати` рекао је велики мисилац Мареј; коначни суд на основу најдубљег истраживања, који ће положити сваки непристрасан испит. По броју племена и мноштву људи, ни Келти, ни Германи, ни било који други сој Јафета није се наслањао у давним правременима на светски народ Срба-Венда који је својим широко распрострањеним огранцима на југоистоку, на Дунаву и Јадранском мору, на северозападу на Балтичком мору, неизвесно докле још у оно време горе према северу и укоренио се у народ Скита. Вероватно су се неки сродници из овог народа чије су основне врлине биле домазлук и пољопривреда населили на обалама Галије и Британије. Одувек познати народима келтског и германског језика под именом Венди, Винди, придодали су наши преци сами себи име Срба, које су Скити и Хелени на Понту искривили у Сармат, Сауромат, па је у том облику реч доспела до Грка и Римљана и тако остала стереотипно у њиховом писаном говору, све док касније име једног ратничког појединачног племена није истиснуло многоструко злоупотребљено име Сармата из света књига и постало трајно за све огранке српског порекла. Али и сама српска племена, носећи од давнина поред општих и посебна и локална имена, заборавила су или запоставила у животу, сем малог броја изузетака, заједничко старо име. Већ je Мела рекао о Сарматима:

„una gens, aliquot populi et aliquot nomina` [I. 19.г.],

а већ код Херодота може да се наслути старост имена Хорвати: назив Словени, Љехи, Љутичи, Чеси и др., биће да нису млађи. Велики број словенских дијалеката, којих је било у прадоба без сумње ништа мање него сада, пошто је различитост у начину говора рано запажена и због изумирања или постепеног стапања више говора у један, који се може историјски доказати, јасан је и пуноважан сведок за велики број српских праплемена, чија појава и ширење у V-VI веку изазива чуђење.

Домовину старих Словена у I веку наше ере ограничити на област Волге у којој су живели Срби или балтички Венеди према Плинију, значи према томе исто, као и тврдња да су се станишта Германа у тој временској епохи налазила само унутар граница кнежевине Валдек. Као што су се пранасеобине Срба-Венда налазиле у средишту између Скита, Германа, Келта и Трачана; на исти начин је њихова праисторија донекле уједињење праисторије свих наведених главних и племенских народа Европе, и са те тачке гледишта помаже у решавању загонетке. На југозападном рубу њихове прадомовине. притиснути од Келта и Германа. били су Срби-Венди приморанн због пораста становништва, да прошире своја станишта у североисточном правцу и да се боре против слабих, остарелих, полако изумирућих европскпх Скита. Њихова јужна племена су рано савладали Келти и делимично поробили а делимично одбацили назад према Карпатима док су се северни са падина Карпата учврстили кроз средиште Скита до Дона и потиснули Финце ка обалама Балтичког и Белог мора, а јужне Ските ка Меотису [Азовском мору] и Волги. Преласци трачких Гета преко Дунава, сеобе немачких народа према Карпатима, проласци Алана између Балтичког мора и Понта, ратови Римљана на Дунаву, присилили су их да своја станишта због пораста људства прошире према североистоку и да се населе у појединим колонијама чак на источној страни Азовског мора.

Према томе колико далеко бацају светло зраци историје у давнину, била је отаџбина Срба-Венда поприште хорди народа који су се кретали са југозапада и северо-истока и само непобедива снага вечно младог, мирног унутрашњег народног живота, спасла их је од потпуног нестајања. Тек тада када је римски колос, греховима разбијен, почео да се љуља под налетима Германа и када је истовремено продирање Алана, Гота, Хуна, Авара, Хазара и других азијских Скита пробудило и оснажило тежњу ка југу, поново су се појавила њихова племена, Словени, Хорвати (Карпиани) и стварни Срби (Сармати) на Дунаву и Елби и прекрили ускоро својим безбројним силеством земаљске просторе које су делимично њихови преци некад напустили.

То што су неки новији писци повести сматрали Словене за касне придошлице у Европи, тек у епохи азијских Хуна, долази отуда, што су полазили од произвољности, без дубљег и многостраног истраживања, од претпоставке да Словени не би могли бити старији у Европи од њиховог имена у грчким и римским писаним делима. Бесмислица и глупост ове претпоставке пада сваком у очи. На овај начин би се могло и тврдити да пре имена Грка, Римљана, Германа и Франака нису постојали Хелени, Итали или Латини, Немци или Гали. Историја нас учи гласно, да се при задржаној истоветности народа, мењају њихова имена, стара одумиру, нова се појављују, даље, да посебна имена огранака прелазе на један цео народ, насупрот томе да се општа имена једне целине народа утапају у посебна имена бројчано малих огранака, да један исти народ може да се води под различитим именима, једно код куће, а више различитих у иностранству. Да ли би требало да овај етнолошки природни закон, доказан свуда, без обзира на толико много јасних сведочанстава за њега, трпи изузетак само код Словена?

За тврдњу, да је име Срб по свом генеричном значењу старије од имена Словен, говори толико много чињеница. сведочанстава и разлога, да није изненађујуће, што су о овом значају још одавно говорили цењени научници, као што су K.G, Anton, F. Durich и J. Dobrowsky. Онај ко може да се увери, да су стари, стварни, генетски Сармати стварно Срби, њему није потребан даљи доказ за тачносг. Пошто та тврдња налази чврсто упориште и у другим чињеницама, заслужује утолико више пажње. Име Срб налазимо код Плинија (пpe 79. г.н.е.) и Птоломеја (161. год. н.е.) као име једне сарматске народности између Меотиса [Азовског мора] и Волге на данашњој реци Серба. Овај чисти облик Серби, Сирби биће да се директним путем од неког грчког географа сазнао и остао је сада готово стереотипан да стоји поред старијег скитско-грчког Сармат, чија је истоветност била непозната у прошлости Грцима који су писали и били сиромашни у језику. Да су Плиније и Птоломеј црпели из једног извора, видљиво је и из положаја имена: Серби, Вали итд.

Књига је веома ретка и садржајно изузетна, издање које је пред вама је ретко и врхунски је опремљено. Тврди повез у кожи са златотиском. Количина је ограничена.

- издавач - ФОНД ИСТИНЕ, БИГЗ и ЕПАРХИЈА ВРАЊСКА - Београд
- година издања - 2004.
- опрема - тврди повез са златотиском прошивен
- број страна - 256
- писмо - ћирилица