pregleda

PROHIBITION IN AMERICA 1920-1933 The Long Thirst


Cena:
790 din
Želi ovaj predmet: 6
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: BEX
Pošta
DExpress
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
PostNet (pre slanja)
Ostalo (pre slanja)
Pouzećem
Lično
Grad: Novi Sad,
Novi Sad
Prodavac

H.C.E (3910)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

99,71% pozitivnih ocena

Pozitivne: 6568

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Jezik: Engleski
Autor: Strani

Thomas M. Coffey


retko

London 1976


Prohibicija u Americi


Prohibicija u Sjedinjenim Državama (1920—1933) predstavlja period u kome je Ustav SAD zabranjivao proizvodnju, transport i prodaju alkoholnih pića.

Prodaja, proizvodnja ili transport alkohola (uključujući uvoz i izvoz) namenjenog proizvodnji alkoholnih pića je bila zabranjena Osamnaestim amandmanom Ustava SAD. Mada konzumiranje i posedovanje alkohola nisu bili zabranjeni Ustavom, njih je zabranjivao Volstedov akt.


U kolonijalnoj Americi, neformalne društvene kontrole u kući i zajednici su pomagale u očuvanju shvatanja da je zloupotreba alkohola neprihvatljiva. Postojao je jasan konsenzus da iako je alkohol dar od boga, njegova zloupotreba potiče od đavola. Pijančenje je osuđivano i kažnjavano, ali samo kao zloupotreba božjeg dara. Samo piće nije smatrano lošim, kao što ni hrana nije smatrana lošom iako postoji prežderavanje. Kada neformalne kontrole nisu bile dovoljne, uvek su postojale zakonske.

Mada su se kršenja javljala, generalna trezvenost kolonista je ukazivala na efikasnost njihovog sistema neformalne i formalne kontrole u društvu koje je konzumiralo oko 13 litara čistog alkohola godišnje po glavi stanovnika. Ova količina je značajno veća od današnje količine.

Poznati lekar s kraja 18. veka, Bendžamin Raš, tvrdio je da je prekomerna upotreba alkohola štetna za fizičko i psihološko zdravlje (on je verovao u umereno konzumiranje, a ne u zabranu), i verovatno pod uticajem njegovih (tada poznatih) stavova, oko 200 farmera iz Konektikata je osnovalo udruženje za umerenost 1789. godine. Slična udruženja su osnovana u Virdžiniji (1800) i u Njujorku (1808). Tokom naredne decenije, druge ovakve organizacije su osnovane u osam država.

19. vek[uredi]
Prohibicija ili suvi pokret je nastao tokom 1840-ih, predvođen pijetističkim religijskim denominacijama, posebno metodistima.

Tokom 1830-ih, većina organizacija za umerenost je počela da iznosi stav da je jedini način da se spreči pijanstvo da se eliminiše konzumiranje alkohola. Društvo za umerenost je postalo društvo za apstinenciju. Međunarodna organizacija božijih templara, Sinovi templara, Templari časti i umerenosti, Antisalunska liga, Nacionalna partija za prohibiciju i druge grupe su osnovane, i brzo su rasle. Kako je vreme proticalo, udruženja za umerenost su postajala sve ekstremnija u svojim težnjama.

Iako je pokret počeo sa ciljem da se promoviše umerenost u konzumiranju alkohola, njegove težnje su evoluirale u insistiranje da niko ne sme da pije alkohol u bilo kojim količinama. Pokret se za svoje ciljeve borio religioznom žestinom, na sav glas.

Prohibicija (zabrana) alkohola zakonom je postala važno pitanje u svakoj političkoj kampanji od saveznog i državnog nivoa, pa sve do izbora za školske odbore. U promovisanju onoga šta su mnogi prohibicionisti videli kao svoju religioznu dužnost, usavršena je politika pritisaka. Žene u pokretu su čak koristile svoju decu da marširaju, pevaju, i na druge načine vrše pritisak na glasačkim mestima. Obučena u belo, sa američkim zastavicama u rukama, deca bi čekala na znak da počnu da apeluju na mokre (one koji su bili protiv prohibicije), kad bi ovi prilazili glasačkim mestima.

Pokret za zabranu alkohola je postigao određene uspehe tokom 1850-ih. Među ovim uspesima je potpuna zabrana proizvodnje i prodaje alkoholnih pića u Mejnu, usvojena 1851. godine. Međutim, pokret je ubrzo izgubio na snazi. Ponovo je oživeo 1880-ih, sa Ženskim hrišćanskim savezom za umerenost i Partijom za prohibiciju.

Građanski rat u Americi je prekinuo pokret za umerenost, jer je skrenuo pažnju Amerikanaca sa ovog pitanja, ali nakon rata, 1873, je osnovan Ženski hrišćanski savez za umerenost. Ova organizacija se nije zalagala za umerenost u konzumiranju alkohola, već za njegovu potpunu zabranu. Kao jedan od metoda za postizanje ovog cilja je korišćeno obrazovanje. U organizaciji su verovali da se vaspitanjem dece mogu stvoriti povoljni uslovi koji bi doveli do prohibicije.


Poster nemačko-američkih imigranata koji promoviše alkohol
Godine 1881, Kanzas je postao prva država koja je zakonom zabranila alkoholna pića svojim državnim ustavom, a Keri Nejšn je postala čuvena sprovođenjem ove zabrane tako što je lično ulazila u salune, vređala mušterije, i svojom sekirom uništavala flaše pića. Drugi aktivisti su češće pribegavali ulaženju u salune, pevanju, molitvama, i teranjem vlasnika saluna da prestanu da prodaju alkohol. [1] Mnoge druge države, posebno na američkom jugu, su takođe ozakonile zabranu alkohola, kao i mnogi pojedinačni okruzi. Pokret je dobijao na političkoj snazi, a u prilog mu je išlo i antinemačko raspoloženje usled Prvog svetskog rata. Antisalunska liga je, pomoću intenzivnog lobiranja, progurala usvajanje ustavnog amandmana u Kongresu SAD. Ovaj amandman je stupio na snagu 1920.

Prohibicija je bila važan faktor u državnoj i lokalnoj politici od 1840-ih do 1930-ih. Političke snage koje su bile umešane u ovaj pokret su, sudeći po mnogim istorijskim studijama bile etnoreligijskog karaktera.[2][3][4][5] Prohibiciju su zahtevali suvi — uglavnom pijetističke protestantske denominacije, među kojima su se isticali metodisti, severni baptisti, južni baptisti, prezbeterijanci, kongregacionalisti, kvekeri i skandinavski luteranci. Njima su se protivili mokri — prvenstveno liturgijski protestanti (episkopalci, nemački luteranci), i rimokatolici, koji su odbacivali ideju da vlada treba da određuje šta je moralno. [6] Čak i u uporištu mokrih, Njujorku, postojao je aktivan pokret za prohibiciju, koji su predvodile norveške crkvene grupe i afroamerički radnički aktivisti koji su verovali da bi prohibicija bila od koristi radnicima, a posebno Afroamerikancima. Trgovci čajem, i proizvođači sokova su takođe podržavali prohibiciju, smatrajući da bi zabrana alkohola povećala prodaju njihovih proizvoda.[7]

Državna prohibicija[uredi]
Glavni članak: Osamnaesti amandman Ustava SAD
Prohibicija na državnom nivou je ozakonjena Osamnaestim amandmanom na Ustav Sjedinjenih Država (ratifikovanim 29. januara 1919) i Volstedovim aktom (donetim 28. oktobra 1919). Prohibicija je otpočela 16. januara 1920. kada je Osamnaesti amandman stupio na snagu. Federalni agenti za prohibiciju (policija) su dobili zaduženje da sprovode zakon. U 65. sazivu parlamenta, 1917, suve demokrate su bile brojnije od mokrih (140 prema 64), a suvi republikanci su bili brojniji od mokrih republikanaca (138 prema 62). Na predsedničkim izborima 1916, i demokratski kandidat, Vudro Vilson i republikanski kandidat Čarls Evans Hjuz su ignorisali pitanje prohibicije, a isti slučaj je bio i sa političkim platformama obe partije. I demokrate i republikanci su imali jake frakcije i mokrih i suvih, a očekivalo se da će izbori biti tesni, pa nijedan kandidat nije želeo da izgubi bilo koji deo biračkog tela.

Iako je bila vrlo kontroverzna, prohibiciju su podržavale međusobno veoma različite grupe. Progresivci su verovali da će poboljšati društvo, Kju-kluks-klan je čvrsto podržavao njeno strogo sprovođenje,[8] a veliku podršku su davale i žene, južnjaci, stanovnici ruralnih oblasti, kao i Afroamerikanci.

Proizvodnja, prodaja i transport alkohola je bio zabranjen u SAD, ali nije bio zabranjen u okolnim zemljama. Destilerije i pivare u Kanadi, Meksiku, i na Karibima su cvetale, jer su njihove proizvode konzumirali Amerikanci koji bi dolazili u posetu, a bio je raširen i ilegalni uvoz u SAD.

Čikago je postao poznat po nepoštovanju prohibicije. Mnogi od čuvenih čikaških gangstera, uključujući Al Kaponea i njegovog neprijatelja Bagzija Morana, zaradili su milione dolara ilegalnom prodajom alkohola. Brojni drugi zločini, uključujući krađe i ubistva, su bili direktno povezani sa antiprohibicionim pokretom u Čikagu.

Kraj prohibicije[uredi]

Kontrola alkohola u SAD-u, jul 2018.
Suvi okruzi
Umereni okruzi
Mokri okruzi
Bez podataka
Prohibicija je postajala sve nepopularnija, posebno u velikim gradovima, i željno se očekivalo njeno ukidanje. Dana 23. marta 1933. predsednik SAD Frenklin Ruzvelt potpisao je amandman na Volstedov akt, poznat kao Kalen-Harisonov zakon, koji je dozvoljavao proizvodnju i prodaju 3,2 piva (3,2 procenata alkohola po težini, što iznosi približno 4% zapremine) i lakih vina.[9] Osamnaesti amandman je opozvan ratifikacijom 21. amandmanom, 5. decembra 1933.

Dvadeset prvi amandman izričito daje državama pravo da zabrane kupovinu ili prodaju alkohola; ovo je dovelo do brojnih zakona pa se dešavalo da je prodaja alkohola bila dozvoljena u nekim ali ne svim gradovima ili okruzima neke države. Nakon opoziva prohibicije na saveznom nivou, neke države su nastavile da sprovode svoje prohibicione zakone. Misisipi, koji je zabranio alkohol 1907, je bio poslednja država koja je ukinula prohibiciju, tek 1966. Postoje brojni suvi gradovi i okruzi, gde se ne prodaje alkohol, iako se alkoholna pića mogu uneti za ličnu upotrebu.

Mnogi socijalni problemi se pripisuju eri prohibicije. Profitabilno, sivo tržište alkohola je cvetalo, a nasilje je bilo rašireno. Javljalo se reketiranje, a jaka alkoholna pića su dobila na popularnosti, jer ih je zbog snage bilo profitabilnije krijumčariti. Cena sprovođenja prohibicije je bila visoka, a nedostatak poreskih prihoda na ime prodaje alkohola (nekih 500 miliona dolara godišnje na saveznom nivou) je pogađao državnu kasu. Kada je prohibicija ukinuta 1933, organizovani kriminal je izgubio skoro celokupan profit od ilegalne trgovine alkoholom u većini država (države su imale pravo da donose svoje zakone o zabrani točenja alkohola), usled konkurencije sa jeftinijim, legalnim prodavcima alkohola.

Prohibicija je ostavila velikog traga u pivničkoj industriji SAD. Po okončanju prohibicije, samo polovina pivara je ponovo otvorena. U post-prohibicionom periodu je počela da se prodaje vrsta piva poznata kao Američki lager. Ova vrsta piva je danas dominantna u SAD. Istoričari vina takođe primećuju da je prohibicija uništila industriju vina u Sjedinjenim Državama. Industrijsko znanje je izgubljeno, jer su mnogi vinari ili emigrirali u druge zemlje, ili prestali da se bave vinom.[10]

Vidi još[uredi]
Al Kapone
Biro za prohibiciju
Eliot Nes
Pokret za umerenost
Partija za prohibiciju
Volstedov akt
Veb-Kenjonov akt

DOK JE SEZONA VIRUSA KNJIGE MOŽDA NEĆEMO SLATI BAŠ SVAKI DAN
IMAJTE RAZUMEVANJA AKO POŠILJKA BUDE STIGLA KOJI DAN KASNIJE (Što ne znači da ne može stići i dan odmah posle narudžbine, zavisi kako se pogodi)
Takođe, mnogo ređe idemo za Beograd, tako da ne računate na lično preuzimanje u Beogradu ukoliko vam je hitno potreban kupljeni predmet.
Poštarina za knjige je u proseku 120-130 dinara, što je mala suma da bi se izlagali riziku i mi i vi, tako da preporučujemo da se transakcije obave putem pošte.
Novi Sad lično preuzimanje ili svaki dan ili četvrtak, petak i subota.

Našu kompletnu ponudu možete videti preko linka
https://www.kupindo.com/Clan/H.C.E/SpisakPredmeta
ukoliko tražite još neki naslov koji ne možete da nađete pošaljite nam poruku možda ga imamo u magacinu
Pogledajte i našu ponudu na limundu https://www.limundo.com/Clan/H.C.E/SpisakAukcija
Slobodno pitajte šta vas zanima preko poruka. Preuzimanje moguce u Beogradu, Novom Sadu i Sremskoj Mitrovici uz prethodni dogovor. (Većina knjiga je u Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu, tako da se najavite nekoliko dana ranije u slucaju ličnog preuzimanja, da bi knjige bile poslate u Beograd - ako Vam hitno treba neka knjiga za danas ili sutra, obavezno proverite prvo preko poruke da li je u magacinu u Beogradu da ne bi doslo do neprijatnosti).
Beograd: lično preuzimanje Žarkovo (kod pijace, preko puta Vera), eventualno centar ako nam se potrefe termini dolaska.
U Novom Sadu lično preuzimanje na Grbavici ili u centru po dogovoru.
Slanje nakon uplate na račun u Erste banci (ukoliko ne želite da plaćate po preuzimanju). Poštarina za jednu knjigu je uglavnom oko 120 - 150 din. Slanje vise knjiga u paketu tezem od 2 kg 290-305 din.

INOSTRANSTVO: Šaljem po dogovoru, ili po prijateljima ili autobusom, jer je poštarina od 700 do 3000 din. zavisno od težine knjige, ali ukoliko želite moguće je i poštom. U Beč idem često pa knjige mogu doneti lično.

Ukoliko kupujete više od jedne knjige javite se porukom možda Vam mogu dati određeni popust na neke naslove.

Sve knjige su detaljno uslikane, ako Vas još nešto interesuje slobodno pitajte porukom. Reklamacije primamo samo ukoliko nam prvo pošaljete knjigu nazad da vidim u čemu je problem pa nakon toga vraćamo novac. Jednom smo prevareni od strane člana koji nam je vratio potpuno drugu knjigu od one koju smo mu mi poslali, tako da više ne vraćamo novac pre nego što vidimo da li se radi o našoj knjizi.
Ukoliko Vam neka pošiljka ne stigne za dva ili tri dana, odmah nas kontaktirajte za broj pošiljke kako bi videli u čemu je problem. Ne čekajte da prođe više vremena, pogotovo ako ste iz inostranstva, jer nakon određenog vremena pošiljke se vraćaju pošiljaocu, tako da bi morali da platimo troškove povratka i ponovnog slanja. Potvrde o slanju čuvamo do 10 dana. U 99% slučajeva sve prolazi glatko, ali nikad se ne zna.

ukoliko uvažimo vašu reklamaciju ne snosimo troškove poštarine

Predmet: 60493045
Thomas M. Coffey


retko

London 1976


Prohibicija u Americi


Prohibicija u Sjedinjenim Državama (1920—1933) predstavlja period u kome je Ustav SAD zabranjivao proizvodnju, transport i prodaju alkoholnih pića.

Prodaja, proizvodnja ili transport alkohola (uključujući uvoz i izvoz) namenjenog proizvodnji alkoholnih pića je bila zabranjena Osamnaestim amandmanom Ustava SAD. Mada konzumiranje i posedovanje alkohola nisu bili zabranjeni Ustavom, njih je zabranjivao Volstedov akt.


U kolonijalnoj Americi, neformalne društvene kontrole u kući i zajednici su pomagale u očuvanju shvatanja da je zloupotreba alkohola neprihvatljiva. Postojao je jasan konsenzus da iako je alkohol dar od boga, njegova zloupotreba potiče od đavola. Pijančenje je osuđivano i kažnjavano, ali samo kao zloupotreba božjeg dara. Samo piće nije smatrano lošim, kao što ni hrana nije smatrana lošom iako postoji prežderavanje. Kada neformalne kontrole nisu bile dovoljne, uvek su postojale zakonske.

Mada su se kršenja javljala, generalna trezvenost kolonista je ukazivala na efikasnost njihovog sistema neformalne i formalne kontrole u društvu koje je konzumiralo oko 13 litara čistog alkohola godišnje po glavi stanovnika. Ova količina je značajno veća od današnje količine.

Poznati lekar s kraja 18. veka, Bendžamin Raš, tvrdio je da je prekomerna upotreba alkohola štetna za fizičko i psihološko zdravlje (on je verovao u umereno konzumiranje, a ne u zabranu), i verovatno pod uticajem njegovih (tada poznatih) stavova, oko 200 farmera iz Konektikata je osnovalo udruženje za umerenost 1789. godine. Slična udruženja su osnovana u Virdžiniji (1800) i u Njujorku (1808). Tokom naredne decenije, druge ovakve organizacije su osnovane u osam država.

19. vek[uredi]
Prohibicija ili suvi pokret je nastao tokom 1840-ih, predvođen pijetističkim religijskim denominacijama, posebno metodistima.

Tokom 1830-ih, većina organizacija za umerenost je počela da iznosi stav da je jedini način da se spreči pijanstvo da se eliminiše konzumiranje alkohola. Društvo za umerenost je postalo društvo za apstinenciju. Međunarodna organizacija božijih templara, Sinovi templara, Templari časti i umerenosti, Antisalunska liga, Nacionalna partija za prohibiciju i druge grupe su osnovane, i brzo su rasle. Kako je vreme proticalo, udruženja za umerenost su postajala sve ekstremnija u svojim težnjama.

Iako je pokret počeo sa ciljem da se promoviše umerenost u konzumiranju alkohola, njegove težnje su evoluirale u insistiranje da niko ne sme da pije alkohol u bilo kojim količinama. Pokret se za svoje ciljeve borio religioznom žestinom, na sav glas.

Prohibicija (zabrana) alkohola zakonom je postala važno pitanje u svakoj političkoj kampanji od saveznog i državnog nivoa, pa sve do izbora za školske odbore. U promovisanju onoga šta su mnogi prohibicionisti videli kao svoju religioznu dužnost, usavršena je politika pritisaka. Žene u pokretu su čak koristile svoju decu da marširaju, pevaju, i na druge načine vrše pritisak na glasačkim mestima. Obučena u belo, sa američkim zastavicama u rukama, deca bi čekala na znak da počnu da apeluju na mokre (one koji su bili protiv prohibicije), kad bi ovi prilazili glasačkim mestima.

Pokret za zabranu alkohola je postigao određene uspehe tokom 1850-ih. Među ovim uspesima je potpuna zabrana proizvodnje i prodaje alkoholnih pića u Mejnu, usvojena 1851. godine. Međutim, pokret je ubrzo izgubio na snazi. Ponovo je oživeo 1880-ih, sa Ženskim hrišćanskim savezom za umerenost i Partijom za prohibiciju.

Građanski rat u Americi je prekinuo pokret za umerenost, jer je skrenuo pažnju Amerikanaca sa ovog pitanja, ali nakon rata, 1873, je osnovan Ženski hrišćanski savez za umerenost. Ova organizacija se nije zalagala za umerenost u konzumiranju alkohola, već za njegovu potpunu zabranu. Kao jedan od metoda za postizanje ovog cilja je korišćeno obrazovanje. U organizaciji su verovali da se vaspitanjem dece mogu stvoriti povoljni uslovi koji bi doveli do prohibicije.


Poster nemačko-američkih imigranata koji promoviše alkohol
Godine 1881, Kanzas je postao prva država koja je zakonom zabranila alkoholna pića svojim državnim ustavom, a Keri Nejšn je postala čuvena sprovođenjem ove zabrane tako što je lično ulazila u salune, vređala mušterije, i svojom sekirom uništavala flaše pića. Drugi aktivisti su češće pribegavali ulaženju u salune, pevanju, molitvama, i teranjem vlasnika saluna da prestanu da prodaju alkohol. [1] Mnoge druge države, posebno na američkom jugu, su takođe ozakonile zabranu alkohola, kao i mnogi pojedinačni okruzi. Pokret je dobijao na političkoj snazi, a u prilog mu je išlo i antinemačko raspoloženje usled Prvog svetskog rata. Antisalunska liga je, pomoću intenzivnog lobiranja, progurala usvajanje ustavnog amandmana u Kongresu SAD. Ovaj amandman je stupio na snagu 1920.

Prohibicija je bila važan faktor u državnoj i lokalnoj politici od 1840-ih do 1930-ih. Političke snage koje su bile umešane u ovaj pokret su, sudeći po mnogim istorijskim studijama bile etnoreligijskog karaktera.[2][3][4][5] Prohibiciju su zahtevali suvi — uglavnom pijetističke protestantske denominacije, među kojima su se isticali metodisti, severni baptisti, južni baptisti, prezbeterijanci, kongregacionalisti, kvekeri i skandinavski luteranci. Njima su se protivili mokri — prvenstveno liturgijski protestanti (episkopalci, nemački luteranci), i rimokatolici, koji su odbacivali ideju da vlada treba da određuje šta je moralno. [6] Čak i u uporištu mokrih, Njujorku, postojao je aktivan pokret za prohibiciju, koji su predvodile norveške crkvene grupe i afroamerički radnički aktivisti koji su verovali da bi prohibicija bila od koristi radnicima, a posebno Afroamerikancima. Trgovci čajem, i proizvođači sokova su takođe podržavali prohibiciju, smatrajući da bi zabrana alkohola povećala prodaju njihovih proizvoda.[7]

Državna prohibicija[uredi]
Glavni članak: Osamnaesti amandman Ustava SAD
Prohibicija na državnom nivou je ozakonjena Osamnaestim amandmanom na Ustav Sjedinjenih Država (ratifikovanim 29. januara 1919) i Volstedovim aktom (donetim 28. oktobra 1919). Prohibicija je otpočela 16. januara 1920. kada je Osamnaesti amandman stupio na snagu. Federalni agenti za prohibiciju (policija) su dobili zaduženje da sprovode zakon. U 65. sazivu parlamenta, 1917, suve demokrate su bile brojnije od mokrih (140 prema 64), a suvi republikanci su bili brojniji od mokrih republikanaca (138 prema 62). Na predsedničkim izborima 1916, i demokratski kandidat, Vudro Vilson i republikanski kandidat Čarls Evans Hjuz su ignorisali pitanje prohibicije, a isti slučaj je bio i sa političkim platformama obe partije. I demokrate i republikanci su imali jake frakcije i mokrih i suvih, a očekivalo se da će izbori biti tesni, pa nijedan kandidat nije želeo da izgubi bilo koji deo biračkog tela.

Iako je bila vrlo kontroverzna, prohibiciju su podržavale međusobno veoma različite grupe. Progresivci su verovali da će poboljšati društvo, Kju-kluks-klan je čvrsto podržavao njeno strogo sprovođenje,[8] a veliku podršku su davale i žene, južnjaci, stanovnici ruralnih oblasti, kao i Afroamerikanci.

Proizvodnja, prodaja i transport alkohola je bio zabranjen u SAD, ali nije bio zabranjen u okolnim zemljama. Destilerije i pivare u Kanadi, Meksiku, i na Karibima su cvetale, jer su njihove proizvode konzumirali Amerikanci koji bi dolazili u posetu, a bio je raširen i ilegalni uvoz u SAD.

Čikago je postao poznat po nepoštovanju prohibicije. Mnogi od čuvenih čikaških gangstera, uključujući Al Kaponea i njegovog neprijatelja Bagzija Morana, zaradili su milione dolara ilegalnom prodajom alkohola. Brojni drugi zločini, uključujući krađe i ubistva, su bili direktno povezani sa antiprohibicionim pokretom u Čikagu.

Kraj prohibicije[uredi]

Kontrola alkohola u SAD-u, jul 2018.
Suvi okruzi
Umereni okruzi
Mokri okruzi
Bez podataka
Prohibicija je postajala sve nepopularnija, posebno u velikim gradovima, i željno se očekivalo njeno ukidanje. Dana 23. marta 1933. predsednik SAD Frenklin Ruzvelt potpisao je amandman na Volstedov akt, poznat kao Kalen-Harisonov zakon, koji je dozvoljavao proizvodnju i prodaju 3,2 piva (3,2 procenata alkohola po težini, što iznosi približno 4% zapremine) i lakih vina.[9] Osamnaesti amandman je opozvan ratifikacijom 21. amandmanom, 5. decembra 1933.

Dvadeset prvi amandman izričito daje državama pravo da zabrane kupovinu ili prodaju alkohola; ovo je dovelo do brojnih zakona pa se dešavalo da je prodaja alkohola bila dozvoljena u nekim ali ne svim gradovima ili okruzima neke države. Nakon opoziva prohibicije na saveznom nivou, neke države su nastavile da sprovode svoje prohibicione zakone. Misisipi, koji je zabranio alkohol 1907, je bio poslednja država koja je ukinula prohibiciju, tek 1966. Postoje brojni suvi gradovi i okruzi, gde se ne prodaje alkohol, iako se alkoholna pića mogu uneti za ličnu upotrebu.

Mnogi socijalni problemi se pripisuju eri prohibicije. Profitabilno, sivo tržište alkohola je cvetalo, a nasilje je bilo rašireno. Javljalo se reketiranje, a jaka alkoholna pića su dobila na popularnosti, jer ih je zbog snage bilo profitabilnije krijumčariti. Cena sprovođenja prohibicije je bila visoka, a nedostatak poreskih prihoda na ime prodaje alkohola (nekih 500 miliona dolara godišnje na saveznom nivou) je pogađao državnu kasu. Kada je prohibicija ukinuta 1933, organizovani kriminal je izgubio skoro celokupan profit od ilegalne trgovine alkoholom u većini država (države su imale pravo da donose svoje zakone o zabrani točenja alkohola), usled konkurencije sa jeftinijim, legalnim prodavcima alkohola.

Prohibicija je ostavila velikog traga u pivničkoj industriji SAD. Po okončanju prohibicije, samo polovina pivara je ponovo otvorena. U post-prohibicionom periodu je počela da se prodaje vrsta piva poznata kao Američki lager. Ova vrsta piva je danas dominantna u SAD. Istoričari vina takođe primećuju da je prohibicija uništila industriju vina u Sjedinjenim Državama. Industrijsko znanje je izgubljeno, jer su mnogi vinari ili emigrirali u druge zemlje, ili prestali da se bave vinom.[10]

Vidi još[uredi]
Al Kapone
Biro za prohibiciju
Eliot Nes
Pokret za umerenost
Partija za prohibiciju
Volstedov akt
Veb-Kenjonov akt
60493045 PROHIBITION IN AMERICA 1920-1933 The Long Thirst

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.