pregleda

Dimitrije Mita Cenić IZABRANI SPISI


Cena:
890 din
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Organizovani transport: 129 din
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
PostNet (pre slanja)
Lično
Grad: Smederevska Palanka,
Smederevska Palanka
Prodavac

Anarh (5440)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 8365

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1988.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Dimitrije Mita Cenić IZABRANI SPISI

Rad, 1988.
347 + 347, tvrd povez.
Uvodna studija, izbor, redakcija i napomene Latinka Perović

Veoma očuvane.
Malo požutele od trajanja na bočnim stranama.

U novinama veselo zveckaju lisice, gromoglasni naslovi svakodnevno nekom najavljuju robiju. I terminologija se razvila tako da imamo: zadržavanje, pritvor, istražni zatvor… Događa se da u pritvoru neki bez sreće i bez sudske presude provedu duže nego drugi koji su pravosnažno osuđeni na nekoliko godina, ali ih niko ne poziva da i odleže. Dok traju izbori, rivali jedni drugima velikodušno obećavaju teške robije. Bilo je političara koji su jedva čekali da odu u zatvor, kao recimo dr Vojislav Šešelj, i od robijaškog bluza je vešto sebi i stranci dizao rejting. A drugi nisu mogli biti ni saslušani, jer je to sprečila “javnost”, organizovanjem potpisivanja peticije da bi se odustalo od toga da dr Vojislav Koštunica državnim organima poveri neka svoja znanja i komentare o pozadini ubistva dr Zorana Đinđića.

Zatvor je u epicentru naše stvarnosti, naše sudbine. Ili nas sve zajedno drugi drže u zatvoru, kao što je to uradio Klinton sa sankcijama, ili se sami međusobno hapsimo. Zatvor je kazna, zatvor je nadzor, zatvor je pretnja, zatvor je bruka. Ali, sudeći po medijima, posle crkve, zatvor je danas najmasovnije posećena institucija.

Tamnica u Srbiji bila je “atentat na moj karakter” zapisao je Dimitrije Mita Cenić, revolucionar, atentator u pokušaju i novinar, a pre sto trideset i četiri godine. Taj rasno građeni i vatreni mladić iz Beograda pripadao je u drugoj polovini devetnaestog veka pokretu koji su Nemci nazivali Sturm und Drang, Dostojevski Zli dusi, a danas bi u holivudskoj verziji adekvatan naziv bio Raging bulls, easy riders. Pripadao je generaciji koja je htela bez seksa, droge i rokenrola da promeni svet. A sredstva su bila – asketizam, nihilizam, revolucija, zavere i teror, bombe i pištolji. Omladina se suprotstavljala starcima, mladokratija gerontokratiji, zamisao novog sveta – oveštalom starom svetu. Kazna za eruptivnu neprilagođenost bili su – okovi i bajbok.

Desni sektor je uz stranu pomoć razorio Jugoslaviju i oterao “komunjare” pa je uz svesrdnu podršku masa doveo Srbiju pred bankrot. Za trenutak bih podsetio na reči Hane Arent da “moć, institucionalna ili lična, za svoje postojanje ne duguje nikada samoj sebi, ona to uvek duguje onima koji je podržavaju”. Godinama su ovde etablirani intelektualci, “očevi nacije”, dokazivali da ne može postojati kolektivna, već samo individualna krivica. Moguće je da su u toj kazuistici bili i u pravu, ali nas je na kraju balade snašla, ipak, kolektivna kazna. Ali desni sektor, naročito dvojica među njima, amputirali su nam i istoriju dvadesetog veka. Izazvali su amneziju, tako da u kolektivnoj svesti i među mladima ne postoje ni Srbija ni Jugoslavija između dva rata, niti narodno-oslobodilačka borba, niti Srbija i Jugoslavija posle Drugog svetskog rata. Eksperiment vredan divljenja, razvoj kakav Balkan nikada ranije nije imao jeste sakriven, gotovo ukraden, nesumnjivo opljačkan.

Novi identitet se gradi uspostavljanjem kontinuiteta sa Kraljevinom Srbijom do Prvog svetskog rata. Tačke oslonca su: pozitivne - srpske pobede i srpski vojnik, Vidovdan, klerikalizacija i srpska napredna građanska klasa, a negativne – Austrougarska i Turska. Primenjen je jednostavan recept oficijelne istorije kakav je uočio, recimo, Karl Kaucki: veličanje izabranih predaka da bi se nova generacija podstakla da čini isto što i ti preci. Pošto je potrebno političko i etičko dejstvo, ne smatra se potrebnim strogo poštovanje istine. I da bi se pojačalo dejstvo, preterivanje je poželjno, a ne beži se ni od falsifikata.

Ako je već tako, ako je daleka prošlost postala budućnost, budimo dosledni, pa rekonstruišimo tu željenu prošlost u celosti. Da znamo šta nas čeka.

Ona je, naravno, pored grimiza i slave, imala i zatvore. Nije bilo društvo ispunjeno harmonijom i sveopštom srećom, već sukobljeno, sa političkim progonima, bremenito nasiljem. Silom su se služile i vlast i opozicija. Moglo bi se reći da je svaka politička ideja imala i fitilj, a da je među rivalima vladalo krvožedno neprijateljstvo. Pomenuti Cenić posle robije ogorčeno je pisao da je srpsko društvo kao skup pacova koji grizu jedni druge i preporučivao je da bi bilo dobro da “naš državni život izađe iz onog koloseka kojim ga je nasleđeno tursko divljaštvo vodilo, i da jednom pođe naš narod stazom čovečanske ljubavi i političke zrelosti: da se nauči da sve sebi podobno voli i da se nauči da svoje bližnje lako ne osuđuje”.

Zatvor, sudovi, način kažnjavanja najbolje otkrivaju kakvo smo društvo, smatrao je Mita Cenić. On je 1881. napisao u “grozničavoj hitnji” i publikovao uspomene i komentare pod naslovom “Ispod zemlje ili moja tamnovanja”. Naslov podseća na dela Dostojevskog Zapisi iz podzemlja i Zapisi iz mrtvog doma, objavljenih dvadeset godina ranije, i sasvim je moguće da ih je Cenić čitao pošto je bio obuhvaćen snopom i misli i dela ruskih pisaca i ideologa. I pre njega je u Srbiji bilo zapisa o iskustvima sa one strane brave, ali sa njegovim delom počinje srpska zatvorska literatura. Obogatiće je kasnije i Pera Todorović, pa Dragoljub Jovanović, Milovan Đilas, Borisav Pekić, a šire, jugoslovensku, u Sloveniji, recimo, Vitomil Zupan. U Cenićevom tekstu današnji čitalac naslutiće i Prokletu avliju Ive Andrića. Nekoliko godina kasnije pojaviće se epistolarna autobiografija iz dvogodišnjeg zatočeništva u tvrđavi Reding Oskara Vajlda – De profundis (iz dubine). Vajld je bio osuđen na težak rad (hard labour), a ostrvski cinizam je taj rad definisao kao “rad koji očigledno ubrzava disanje i širi pore”. Nije bilo tolerancije za previše slobodne duhove koji su “uznemiravali” konvencije čak ni u Engleskoj. Ako je za utehu, Englezi su tamničili i takve svoje velikane kao što su bili Danijel Defo i Vilijem Pen.

U samom zatvoru, u Kalemegdanskoj tvrđavi, Cenić je svoju sudbinu upoređivao sa sudbinom Grofa od Monte Krista (ali bez blaga koje će ga na kraju dočekati), sa Servantesovim Don Kihotom i Homerovim Odisejom. Video je sebe kao heroja koji putuje kroz iskušenja grozote sveta. Ti likovi-vodilje, kao i same knjige, kako tvrdi, pomogli su mu da izdrži robiju, tu podzemnu dubinu, da, što je najvažnije, ne poklekne duhom. Surovo kažnjavanje je “osmislio” poetikom ukletih lutalica koji uporno traže dom, ili se bore, ma koliko to izgledalo beznadno, protiv ala ovozemaljskog šara. To što se događalo njima, događalo se i njemu, na Kalimegdanu.

Svet u koji je bio bačen bio je bez Hrista, kao što ni sam nije smatrao da je njegov put stradanja Isusov put. U kalemegdanskom kazamatu Ceniću nisu pravili društvo ni Hrist, niti vizije žene, kakve obično pakleno muče zatvorenike. Sadatove su se čežnje za ženom, za ljubavlju, u kairskom zatvoru pretvorile u plameni misticizam, u celodnevnu, celonoćnu neprestanu anesteziju veličanstvenom poezijom spajanja muškarca i žene oreolom nebeskih harmonija i sfera. A Vitomil Zupan se, kako je opisao u Levitanu, prilepio uz debeli, hladni zid ćelije svim udovima kao stonoga i seksovao do orgazma sa zatvorenicom koja se zguza namestila sa druge strane, u “ženskoj” ćeliji, a prethodno su šifrovanim lupkanjem ustanovili tačan položaj svojih požudom obuzetih genitalija. Cenić je poput sove u svom tamničarskom mraku zurio u druge himere, u muze nauke i pravde. On je bio propovednik. Želeo je novi katehizam. Njegov Bog je bila Nauka. Pred sobom je video Bogočoveka, Novog Čoveka.

Dimitrije Mita Cenić bi sasvim nestao iz naše istorije da ga u nju nije vratila, spasila od zaborava i situirala u društveno-politički milje posle obimnih istraživanja dr Latinka Perović. Pronašla je kariku koja je nedostajala da bi se izvršila verodostojnija arheologija prošlih zbivanja i uspostavio autentičniji politički kontinuum. Pronašla je i priredila niz njegovih novinskih tekstova, bremenitim lucidnim zapažanjima i analizama, a “zagrcnutim” širokim prosvetiteljskim znanjima. Rekonstruisala je njegove veze sa ruskim nihilistom Nečajevim, i našla izvore njegove revolucionarne imaginacije u učenjima o teroru jakobinista i blankista. Džejms Bilington je takođe potvrdio vrlo bliske veze Nečajeva sa balkanskim revolucionarima, od Bugarske do Bosne i Hercegovine. Nečajev se divio ubicama knez Mihaila i u oduševljenju tvrdio da je, čak, srpskog porekla. Štaviše, bilo je Srba koji su bili u grupi koja je pravila planove da ga izbave iz zatvora.

Dimitrije Cenić je uhapšen u Parizu godinu dana kasnije po hapšenju Nečajeva u Cirihu, a godinu dana po Cenićevom izlasku iz zatvora Nečajev je umro na robiji. Prilikom hapšenja i suđenja imao je Cenić samo 23 godine, poživeo je tek do 37, četvrtinu svog veka bio je “pod zemljom”, i tamo ga je posle kratkog ovozemaljskog intermeca za večnost vratila tuberkuloza. Prošao je, međutim, već školu života po Evropi, a uspostavio je i mnogobrojne kontakte sa novim tajnim revolucionarima u Rusiji, i njihovim filijalama u Nemačkoj, Švajcarskoj i Francuskoj. Ti zaverenici su se regrutovali među studentima i mladim oficirima (uticaj Napoleona), i ta kadrovska struktura se prenela i u Srbiju. I sam Svetozar Marković je pored studenata vrbovao i mlade oficire za svoje planove.

Ta nova radikalna studentsko-oficirska generacija bila je fascinirana dostignućima hemije, naročito u izradi eksploziva. Nemci su, kako je uočio pomenuti Bilington, otkrili tajne organizacije, a Rusi tajne nasilja. I shodno tome nemački revolucionarni pokret bio je simbolizovan mašinom, a ruski – bombom. Zapadnoevropska industrijska tehnologija proizvela je sredstvo destrukcije koje je bilo demokratsko, jer svako je mogao da napravi bombu, a ona je imala zastrašujuću javnost, odnosno očiglednost dejstva. Nobel je 1870. usavršio nitroglicerin, a deset godina kasnije ruska revolucionarna organizacija Narodna volja kišom bombi okončala je vladavinu Aleksandra II. Bilo je na desetine mrtvih i ranjenih. Počinje novo doba: u atentate je uvedena bomba. Bila je jeftina i bez promašaja, a sa impresivnim skretanjem pažnje javnosti. Nije se na atentat moglo više gledati kao na neko obično ubistvo, već je eksplozija istovremeno označavala i čvrstu, nepokolebljivu, opasnu volju novog revolucionarnog pokreta.

Revolucionarni fanatici su hteli da masakriranjem živih tela vlastodržaca dostignu svoje snove. Vlast se na isti način branila – nije imala milosti prema telima osuđenih, razarala ih je u tamnicama teškim radom, okovima, reumatizmom i raznim bolestima. Mita Cenić je dopao zatvora prvo u Francuskoj, pa u Srbiji zbog sumnji da je pripremao atentat na kralja Milana. On je do kraja svog kratkog nesrećnog života tvrdio da mu je ta spletka bila nameštena, da je osuđen iz nečijeg inata. Nema dokumenata sa suđenja da bi se znalo kako je ta namera dokazana. Tvrdio je da su vlasti korumpirale dvojicu tek pristiglih Bošnjaka obećanjima da će im dati kuće i imanja ukoliko svedoče protiv njega. Svedočili su. Dr Latinka Perović navodi mišljenje ruske istoričarke N. E. Kuševe da prema proceni agenture pariske policije ima osnova za stav da je zavera postojala. Cenić je u svojim tekstovima naglašavao da su istinoljubivo pravosuđe, oslobođeno strasti i stranačkih interesa, i lična sigurnost svakog građanina osnovni temelj jedne srećne i kulturne zemlje. Bocu sa tom porukom mogli bismo mi danas da izvadimo iz jezerceta našeg vremena i pročitamo je.

Tvrdeći da je žrtva zavere, Cenić ističe jednu našu osobinu koja je aktuelna i danas, pa u svom De profundisu piše:

-Mi kukamo što nemamo u stranim zemljama kredita, a ne sećamo se da smo izmišljanjem neprestanih zavera stvorili u svetu mišljenje da je ovo zemlja prevrata, u kojoj nije siguran nikakav poredak ni da će tri dana trajati. Ona gospoda koja su vinovnici tih potresa rđave su usluge učinili zemlji i njih će istorija zabeležiti kao zaverenike protivu otadžbine.

Pakao u zatvoru Cenić je pretvorio u kritiku društva i običaja. Argument je bio on sam, njegovo telo, njegova ličnost. Optužen je za organizovanje atentata koji nije ni pokušao, a na njega su izvršili atentat. Umesto da klone, samim sobom je dokazivao nerazvijenost sredine i njenu divljačnost. Naravno da nije video da ni njegova revolucionarna sredstva za preobražaj društva nisu bila civilizovana. U tamnici bilo koja akcija je bila nemoguća misija, aktivno je trpeo, osuđivao i sve to izlio na papir kada je izašao na slobodu.

Cenić je opisao svoje tamnovanje u Francuskoj, a zatim i u Srbiji. Upoređivanje pariskog zatvora sa beogradskim otkriva razloge zbog kojih se na tadašnju Srbiju gledalo kao na zaostalu državu.

Kako je izgledala onda ta današnja utopija aktuelnih vlastodržaca kojom hoće da nas indoktriniraju? Šta oni kriju današnjim popevkama o ondašnjoj slavi i tobože elitnim vertikalama?

Gvožđe je, pisao je Cenić, najvarvarskija ustanova, ona zemlja koja to podržava nije civilizovana, oni koji to odobravaju su divljaci. Teški okovi zakivani su usijanim klinovima, svima su noge bile u ranama od opekotina. Kada bi ih kojim slučajem skinuli, noge su se oslobođene tegova prilikom hoda same od sebe dizale uspravno do glave, kao na oprugama. Hod nije mogao da se kontroliše, noge su išle kuda su same htele. Kada sam poželeo, opisuje Cenić, malo da iskoračim, pravio sam džinovske skokove. Krevet je bio kratak, okovi koji su visili o njegovim dugačkim nogama budili su ga noću uz nesnosne bolove. Kupanje jednom godišnje. Odela su se od znoja, masnoće i prljavštine raspadala na telima. Težak rad se sastojao od tucanja kamena. Spavalo se i zimi i leti na promaji koja je imala silinu vetra. Nužda se vršila na ognjištu, gde se posle kuvalo.

U kazamatu Cenić saznaje koliko je običan svet bio zapušten i neprosvećen. Oni koji su osuđivani za krađu nisu mogli ni da pojme šta je to krađa, jer nisu razumevali ni šta je to vlasništvo, bilo njihovo ili tuđe. Nisu shvatali šta su to porezi, niti zajmovi. Nisu znali šta im se dogodilo kada bi na kamatama izgubili domaćinstva, bilo im je nejasno zašto ih uopšte sude. Bili su nerazlučeni pojmovi šta je za društvo pravedno, a šta ne, šta je dobro, a šta loše. Zapravo se dobrim proglašavalo i ono što je loše. Svuda su vladale zloupotrebe.

Boravak ispod srpske zemlje, Ceniću je otvorio oči za stanje u kojem se društvo nalazilo. Stranke u Srbiji su nemoralne. Nijedna se ne drži svojih principa kada osvoji vlast. A vladajuća stranka protiv rivala i građana, a oni su pred njom uvek golih šaka, udara sa tri oružja: prvo svima oduzima slobodu, zatim raspolaže vlašću autokratski i na kraju slobodni su samo oni u vlasti, svi ostali su na raspolaganju za šikaniranje, suđenje i hapšenje. Umesto razuma raširili su se prostota i šeretluk, umesto karaktera – podvala.

Samo je inteligencija znala šta su to uopšte političke slobode. Inteligencija? Tek nekoliko individua. Ali ona je radila za kancelarije i plate, a zbog ideje oslobođenja vascelog srpstva na ceni je bila pre svega seljačka inteligencija. Ta zanesenost nije bila bez računa. Za “veliku Srbiju” je bila ona inteligencija, tvrdi Cenić, koja je u mogućem ratu videla za sebe mogućnost da se dokopa većih i boljih položaja – “jer, velika Srbija potrebovala bi velike i mnoge činovnike, velike i mnoge oficire, velike i masne plate”. A preko puta njih je ogromna masa sirotinje raje, seljaka i zanatlija, koju su oni spremni da žrtvuju i da svaku žrtvu zaborave, kao što se i dogodilo posle Prvog svetskog rata.

Vredi navesti i sledeću opomenu vidovitog Cenića: „Dok se inteligencija srpska razmeće sa idejama o velikoj Srbiji, dotle seljak i zanatlija, postav prosjak i nesretnik, topi se lagano u Madžare, Nemce i Vlahe”. Uostalom, naša inteligencija, uhvatio se Cenić prstima leve ruke za nos dok je desnom pisao – jeste “smrdljiva bara koja rasprostire svud oko sebe malariju”.

Svoj lupežluk i nesposobnost ta inteligencija brani i izvinjava tuđim lupežlukom i nesposobnošću. Međutim, ona stalno izdaje svoja ubeđenja. Nema tolike mase izdajnika svojih ubeđenja kao u Srbiji. Interesi ih periodično uvek pretvaraju u nešto drugo, suprotno od onoga što su do tog trena zastupali. Obrazovanje stranaka, smeje se grohotom Cenić, postala je prava sprdnja, na njih se u teškim vremenima ne može računati. I zbog te bezgranične perfidnosti inteligentnog dela srpstva, naslućuje Cenić, srpsko društvo tone u političkoj i svakoj drugoj demoralizaciji: otimanje oko neke lažne lične sreće uzelo je već takav mah da ljudi upravo jedan drugog jedu. Tri godine pred smrt, u svojoj 34. godini, a 1885, petnaest godina po stvaranju srpske države, Dimitrije Mita Cenić okončava sumorni rekvijem:

-Kad jedna čitava nacija nema savršeno nijednog karaktera da pokaže, koji je bio i ostao karakter, ona već prestaje da bude nacija, no nekakva konglomeracija bez veze i smisla.

Ima li ko šta ovome danas da doda? Ima li nade? Pošto već svoje najbolje sinove šaljemo u zatvore, možda će neko od njih tamo već jednom završiti te univerzitete i vratiti se sa doktoratom zbog kojeg ga neće vratiti natrag.

Kada je o prodaji knjiga reč, pod `organizovanim transportom` smatram preporučenu tiskovinu. To je najpovoljniji načina slanja, a knjiga stiže na kućnu adresu za dan-dva. (Prilkom kupovine se čekira `Pošta`).

Lično preuzimanje se odnosi na preuzimanje u Smederevskoj Palanci.

Molim kupce iz inostranstva da me pre kupovine kontaktiraju porukom kako bismo se dogovorili oko uslova uplaćivanja i slanja. Ovo je veoma bitno, između ostalog, i zbog toga što su poštarine Pošte Srbije visoke i za zemlje u okruženju jer se pošiljke šalju isključivo avionom.

Besplatna poštarina se ne odnosi na slanje u inostranstvo.

Negde su ostali stari iznosi za preporučenu tiskovinu koji su u međuvremenu poskupeli ali to nije drastično.


Pogledajte i ponudu na:

https://www.kupindo.com/Clan/StefanijaK/SpisakPredmeta

Ukoliko i tamo nešto pronađete, platićete preko istog računa i uštedeti na poštarini.


Predmet: 53894781

LimundoGrad d.o.o. koristi kolačiće koji su potrebni za pružanje usluga u svrhu statistike, sigurnosti, kao i utvrđivanja interesovanja korisnika i može ih deliti sa trećim licima u svrhu analize i marketinga. Više informacija.