ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2000.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Beograd 2000. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, 240 strana.
Knjiga je odlično očuvana.

`Poraženi svedoče poslednji. Pobednici su, po starom pravilu, uzurpirali pravo na pisanje istorije po svojoj meri.
Sada je došao red na one druge.
Predrag Ivanović, već dugo Amerikanac, visoki policijski funkcioner u vreme pada Beograda i Jugoslavije 1941, ratni zarobljenik, prvo političko pero emigracije, tek je u jesen 2000. prvi put otvorio arhive svoje duše Dobrili Gajić-Glišić.
Posle gubitka otadžbine, razočaranja u saborce i saputnike, od trenutka kad je sredinom pedesetih odustao od bitke za Srbiju, protiv komunista i „Jugoslovena”, a koja je bila smisao njegovog života, o tome više nije pisao ni govorio. Možda je zaključio da se ta bitka može biti - i dobiti - samo na licu mesta, u Srbiji, među komunistima, među jugoslovenima, kako bi ih sam, pišući ih malim slovima, ponizio.
Zaludnost celog poduhvata bitke za
Srbiju daleko od Srbije - čemu se posvetio na uštrb porodice, odvela ga je na drugu stranu: da svoj raskošni talenat govornika iznajmljuje „Kćerima američke revolucije“, kao zvanični govornik. O jedinoj bici koju je bila jugoslovenska kraljevska vojska na granici sa Albanijom 6. aprila, a u kojoj je sam učestvovao, zaćutao je.
A onda se, šest decenija kasnije i, hvala Bogu, ne prekasno, pojavila Gajić-Glišić, da spasava šta se spasti može, od zaborava.
G. Ivanović je 60 godina čuvao tri originalne zapovesti za tu bitku, kao i pismenu predaju vojnika. Teško je opisati trošnost tih dragocenih papira, ali su oni, u svakom smislu, pravo bogatstvo.
Ali, njemu nije do ličnog marketinga. Ono što tako (ne)voljno, putem ove knjige, predaje javnosti mnogo više znači toj javnosti. Kao i Ivanovićeve (drugačije) ocene o ličnosti Slobodana Draškovića, analizirane iz novog ugla, i samog kralja Aleksandra, za koga naš junak nema lepih reči, ili potpuno raskrinkavanje Ljotića.`
Iz recenzije Ivana Jovanovića