pregleda

МИЛАН ГАВРИЛОВИЋ - НАРОДНИ ПУТ


Cena:
900 din (Predmet nije aktivan)
Stanje: Nekorišćen
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Ostalo (pre slanja)
Lično
Grad: Palilula,
Beograd-Palilula
Prodavac

odmetnik (459)

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 577

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2015
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Милан Гавриловић: "НАРОДНИ ПУТ"
Издавач: Балканија, Нови Сад, 2015
Број страна: 570
Тврд повез са златотиском
Књига је нова


Ана Селић
ПУТОКАЗИ МИЛАНА ГАВРИЛОВИЋА
( Поговор књизи "Народни пут" Милана Гавриловића )


Овдашње генерације рођене после Другог светског рата одрасле су, па и остариле, слично јунаку филма „Труманов шоу“, потпуно несвесне да живе у конструисаној стварности. Зарад глобалног „ријалити шоуа“, наиме, сви елементи Трумановог света срачунати су до у детаљ: наводни суседи и пријатељи пажљиво су одабрани разноврсности и убедљивости ради, родитељи згодно уклоњени да би се избегла компликована питања и оптерећујуће емоције, а њему је остављена тек књигом снимања прописана слобода, да живи дан по дан, и само у садашњости. Но упркос бризи редитеља да сваки детаљ има своје логичко поткрепљење, контрола, ма како помна, никада не може покрити све. Када Трумана – „Правог Човека“ – умало убија један од рефлектора постављених да на вештачком небу имитирају дневну светлост, он полако почиње да препознаје знаке лажи у којој живи и природу садржаја уведеног у његов наизглед аутентичан живот.
Ова америчка сатира из 1998. године, уз типски љубавни заплет, типске јунаке и свој типски, наводно морални угао, не претендује да истински осуди друштвени експеримент којим се бави, бар не онолико колико то сама идеја заслужује. Сва механика, динамика и техничко умеће ове творевине бивају брзо заборављени, али тренутак у коме главни јунак кроз отвор на платну џиновске куполе, свог дотад несагледаног затвора, искорачује из задатог живота у онај прави, разумљив на свим језицима слободних људи, памти се упркос холивудски срећном свршетку.
Редитељи живота наше генерације имали су на уму један шири, нимало сатиричан захват. Руковођени старом изреком да онај ко контролише прошлост, контролише и будућност – садашњост већ по природи ствари будући ту логички садржана – прогласили су, не први пут у људској повести, свој долазак ка власт тренутком од кога почиње права историја. У складу с тим све претходно постало је мрак у који су они, својим самопрегором, истрајношћу и јунаштвом, први и заувек унели благотворну светлост. Тако је револуција, која се од 1941. одвијала под маском борбе против окупатора, откривши се у својој правој природи по окончању Другог светског рата, обухватила све – преименовани су не само градови, улице, болнице и школе, већ је измењен и сам морални садржај јавног, па и приватног живота. Требало је избрисати све оне који нису „ми“, који не мисле као „ми“ и не одобравају оно што смо „ми“ – шта смо чинили, чинимо и шта ћемо чинити, до у вечност.
Но како ни најбоља режија не може да постигне све што би хтела, тако се кроз пукотине друге Југославије почео назирати наш поништени контекст: полако смо сазнавали шта је стварно било пре – како је, на пример, прављена прва заједничка држава јужних Словена, ко су били они који су је правили и какве су циљеве имали на уму. Помаљали су се људи – писци, професори, војници, родољуби, јунаци, читав један свет пун врлина и мана избрисан поратним декретима, тајним и јавним пресудама и стрељачким водовима, чији је и најмањи преостали траг затиран још измишљотинама и блаћењем, огубан безмало и буквално како би се пресекла свака жеља за додиром с њим.
И мада је и од тог последњег распада у крви прошло већ готово четврт века, до нас и даље допиру само знаци; фрагментисана, суштина нам и даље измиче: та наша битна, више од једног века дуга историја још чека свог правог и скрупулозно истинољубивог хроничара. Да постоји, таква хроника би нама Србима у овом времену, једнако узвитланом као пред Први или Други светски рат, послужила као драгоцени оријентир у хаосу намерно створеном да би неко други опет режирао нашу будућност. У њеном недостатку, Народни пут Милана Гавриловића, правника, министра, дипломате, политичара, вође Земљорадничке странке и новинара, попуњава нека од ненаписаних поглавља.
Списи одабрани из богате заоставштине из које је објављен само његов дневник из времена док је био члан југословенске избегличке владе у Лондону ( Лондонски дневник, Жагор, Београд, 2013 ) приближавају нам дуг и кључан период наше историје – борбу за Стару Србију, Први светски рат, стварање прве Југославије, хаос који је у поратном периоду владао, политичку борбу и људе који су је носили – не увек чисту, али вођену и принципима и идеалима – те Други светски рат и масовно изгнанство предратне елите. Поуздан и разложан сведок и учесник готово свих тих догађаја, у својим текстовима објављиваним што у земљи што у емиграцији Гавриловић оживљава и време и људе, успостављајући тако „нултом годином“ покидане везе и враћајући нам део одузете прошлости.
Демократа и родољуб који ни у старости није изгубио младалачку веру да ће оно што је праведно и право, иако не и заувек, ипак победити, почео је своју јавну каријеру као четник-добровољац у Старој Србији 1905. године, да би потом завршио права и докторирао 1911. на тему државе и права на париској Сорбони. Тек што је почео да ради у Министарству спољних послова, напустио га је непосредно пред избијање Балканског рата да би поново ступио у четнике. Радио је потом као секретар Николе Пашића.
После повлачења преко Албаније почиње његова дипломатска каријера која траје до почетка двадесетих година, када се потпуно посвећује новинарству. У Политици је као непотписани главни уредник радио до Шестојануарске диктатуре, после чијег је увођења, као њен противник интерниран. У то време већ је истакнути члан Земљорадничке странке чије је вођство 1939, после смрти Јована Јовановића Пижона, и преузео. Када је време прогона и притисака на њега да напусти политику прошло, именован је, 1940, за посланика Краљевине Југославије у Москви. Ту је дочекао немачки напад на Совјетски Савез, напустивши га тек пред крај 1941. да би на позив југословенске владе у избеглиштву стигао у Лондон. У више тих влада био је министар правде и министар без портфеља. Због такве биографије је на суђењу Драгољубу Михаиловићу осуђен на 15 година робије и одузимање грађанских права, држављанства и целокупне имовине.
До 1950. године Гавриловић са бројном породицом живи у Лондону, а потом прелази у САД. Готово до смрти, 1976, у 93-ој години живота, својим написима и јавним наступима залагао се за исте циљеве за које се с пушком у руци залагао и као младић на Челопеку и Вељој Глави – за слободну, и праву, Србију.
Милан Гавриловић је свој новинарски, политички и дипломатски рад сматрао служењем народу у циљу најправеднијег, реално могућег а не утопијског уређења друштва – тада међу Србима још заједнице – и народне државе. У светлу данашње злочиначке глобализације, овакав став може се тумачити ако не као анахронизам, оно барем као неповратна прошлост. Но свака његова правнички прочишћена и фино уобличена мисао и сада, усред какофоније јавног живота и поплаве бесмисла – у „гужви празнине“, како је неки непознати момак фломастером сажео свој живот на наслону седишта једног београдског тролејбуса – звучи окрепљујуће и неопходно.
Било да је реч о дефинисању основних принципа по којима функционише једна заједница ( чега у нашој новијој политичкој теорији – праксу да и не помињемо – готово да нема, или га има безмало без изузетка контаминираног идеологијом ), било да се ради о осуди личних режима с њихове погубности по народ и државу, или у записима о људима, дипломатским извештајима или сећањима на прве борбе – глас који се чује увек је глас једног истог човека – разложног, окренутог грађењу и споразумевању, стрпљивог у изношењу аргументације и непомирљивог у слеђењу чињеница и истине.
Србин који је био за Југославију – па и за ширу, балканску заједницу, имајући у виду прошле опасности по земљу и свестан да ће нових увек бити – јасно је дефинисао и српски интерес, без ускогрудости и острашћености често карактеристичних и за предратни политички живот, погледа увек упртог у оно што ће доћи. Његово политичко и лично вјерују – да је власт која не следи народни интерес, расположење и хтење, пре или касније осуђена на пропаст – потврђује се и нашом садашњицом.
Прихватајући неизбежну чињеницу да у односима међу народима, као и међу појединцима, интереси играју најчешће пресудну улогу, Гавриловић заступа своју, народну страну отворено, разумски, јасно и без узмака, осећајући одговорност према српском идеалу слободе и према духовном капиталу које је народ у борби за његово остварење стекао, тиме и за нас рехабилитујући моралну димензију сваког јавног делања, данас већ готово без остатка прогнану у заборав.
И можда су баш то разлози што Земљорадничка странка, једина од свих великих после Другог рата забрањених политичких групација, није обновљена деведесетих година прошлог века, када је негде решено да Југославија више не треба да постоји, и да ће принцип „завади па владај“ у њеном случају – и не само њеном – поново дати жељени резултат. Карикатуре предратних странака, уз безброј других, попут, рецимо, Јоги летача, требало је стога додатно да унизе не само политику као племениту вештину, или барем не нужно прљаву, подлу и корумпирану, већ и наде људи да се и политичким делањем могу изборити за свој народ, земљу и уверења. Уз несебичну помоћ изнутра, оне су успешно послужиле као додатно оружје у том задатку међународних размера. Истина, направљена је Сељачка странка, минорна и неспособна да и на лажираним изборима добије више од једног, повременог, посланика у Скупштини или да прикупи и 0,5 посто гласова, али је, тражећи савезнике и лево и десно од своје „позиције“, ипак успела да стигне тамо где је стигла: да на „слободној“ енциклопедији Википедији има једнако простора као и предратна Земљорадничка странка.
To је, као уосталом и Википедија – сада најважнији извор из кога широка популација црпи своја знања – права мера деградираног и новим лажима испуњеног доба у коме живимо.
На том извору Милан Гавриловић тек од недавно има своју невелику одредницу. Његов претходник на челу Земљорадничке странке – Јован Јовановић Пижон, српски дипломата министар, политичар и писац, један од организатора српског четничког покрета у Старој Србији, те посланик у Софији, Скопљу, Каиру, на Цетињу, у Атини и Бечу, и аутор књиге Јужна Србија од краја 18. века до ослобођења – готово ни ред више. „Четничка акција“ – ако је ико и потражи под тим називом отуђеним од нас вишедеценијским кривотворењем, блаћењем и „ревизијом“ српске историје и традиције – нуди посредно још низ заборављених имена. Међу њима су и др Милорад Гођевац, лекар и национални радник, поменут у овој књизи или овом приликом непоменут Лука Ћеловић, велетрговац из Херцеговине и један од најбогатијих Срба свог времена, добровољац у Невесињској буни и оба српско-турска рата (1876. и 1877), главни финансијер четничких одреда у Старој Србији, и оснивач Београдске задруге, будуће праве српске банке.
Прича о непоменутом Ћеловићу је и у овом контексту парадигматична. Овај велики просветни добротвор, не знајући да ће велелепно здање његове банке на углу Карађорђеве, Травничке и Херцеговачке у Београду деценијама пропадати све док у њега не уђе арапски новац под фирмом Eagle Hills ( Орловски висови, тако карактеристични за пустињска подручја – оставио је све своје имање Београдском универзитету. Једна његова задужбина може се видети и у оближњој улици Светозара Радића, са натписом „Задужбина Луке Ћеловића–Требињца, београдског трговца“ видним само ретким пролазницима вољним да у журби ипак застану и прочитају завештање уклесано на оронулој фасади. Остале су национализоване после Другог светског рата, а оне које су остале Универзитету, та установа је са неким предузећем, вероватно давно несталим у текућој „транзицији`, заменила за станове.
Ова два имена само су нека од бројних која су директно утицала на формирање генерација спремних да уз сваку жртву служе народу и отаџбини. Таква је, на пример, била и сликарка Надежда Петровић, добровољна болничарка у Балканским ратовима и Првом светском рату, која је још 1903. године одлазила у Македонију да дели хуманитарну помоћ, да би, лечећи оболеле од пегавог тифуса и сама подлегла тој болести 1915. године. Такве су биле и Софија Јовановић, комита-девојка поменута у овој књизи, или Милунка Савић, јунак српске борбе за слободу и српске борбе у слободи. Све њих и многе друге нису деценијама заобилазили само школски уџбеници већ и званична историографија, а и када су помињани, требало је да их доживимо као прежитке неког далеког, још неуобличеног света, из кога смо, срећом, умакли у ово што смо данас.
Можда је најупечатљивију слику тадашњег свеопштег полета дала једна странкиња, британска списатељица Ребека Вест, иначе пријатељ породице Гавриловић од лондонских дана па до смрти, 1983, у свом из идеолошких разлога код нас дуго непознатом ремек-делу Црно јагње и сиви соко ( Mono & Manana, Београд 2004 ). Ho знање о свему томе, пре свега о контексту догађаја који су такве људе носили и које су они собом стварали – оно сагледано и стога право учење о прошлости – прогнано је из наших школа и јавности пре 70 година заједно са „национализацијом“ непоћудних задужбина, а у породичним причама победничке стране потопљено подвизима из седам офанзива, са Неретве, из пећине у Дрвару, уз тифус, бомбе и једење коре са дрвета – искључиво њеном историјом, дугом тек четири године, на којој је, прецртаних векова, требало да лежи сва будућност света.
О циљевима Земљорадничке странке Милан Гавриловић у овој књизи говори довољно јасно. О подударностима које су постојале између њих и њеног бројног чланства са покретом Драгољуба-Драже Михајловића, међутим, тек ваља подробније писати. Многи чланови Савеза земљорадника изгубили су живот борећи се у редовима Југословенске војске у отаџбини. Но то је само једна димензија њихове блискости и вероватни разлог њиховог прогонства у непомен, као и разлог зашто је покрету Драгољуба Михаиловића порекнута свака идеја и стремљење, а он сведен само на банду колаборациониста и пљачкаша. Заједничко осећање да се иступа у име и у интересу већинске, сељачке, то јест природне Србије и сељачког, тј. природног Балкана, између покрета Драже Михајловића и првака и чланства Земљорадничке странке израсло је из реалности која им је била најближа, и једни и други узимајући у обзир природу земље и нарав народа, те снагу коју је он црпео из свог моралног лика. Зато је Србија и предмет перманентних, седам деценија дугих „реформи“ које, срачунате на укидање тог природног склада и преиначење народног карактера, данас можда улазе у своју трагичну завршницу.
Србија опустелог села и претрпаног Београда, који се и даље попут црне мрље шири по нашој суженој и окупираној отаџбини – формално неупоредива са Србијом из Гавриловићевог времена када је више од 80 посто становништва живело ван градова и на свом поседу – само наизглед демантује таква ра мишљања о најбољем уређењу земље. Да би се та решења отписала потребно је само прихватити да је пут Србије од 1945. године, са принудним претварањем њеног становништва у пролетаријат потребан тадашњој идеологији, заиста био последица аутентичног и природног развоја – оне марксистичке „историјске нужности“ аналогне данашњој њеној варијанти која уранским и атомским бомбама сеје демократију, људска права и слободу широм света.
Упркос настојањима једне странке да генерала Михаиловића, о коме се у Србији деведесетих година прошлог века ипак поново почело говорити, „приватизацијом“ стави под контролу, те недавним жалосним покушајем прављења „праве“ ТВ серије о његовом покрету, чињенице полако избијају у јавност. Нешто од тога да се сазнати и из сведочења пуковника Роберта Мекдауела, последњег западног официра за везу који је боравио међу његовим борцима и дуго разговарао с Генералом. Његове белешке објављене на српском под крајње неодговарајућим насловом Стрељање историје ( Поета, Београд 2012; прави – Кључна улога Срба у Другом светском рату – стављен је у поднаслов ), заправо су нацрт мемоара које овај амерички обавештајац и професор археологије није никада објавио, али који постоје у институту Хувер и доступни су јавности и у оригиналу. Мекдауел говори о својим шетњама са на захтев Енглеза смењеним југословенским министром војним, током којих он излаже своју замисао послератне балканске, чак и средњеевропске федерације/конфедерације као будуће бране свим на Балкан устремљеним империјалистима.
Из овако укрштених, у јавности међусобно неповезаних фрагмената јасно је да није реч само о подударним програмским циљевима него о дубоко укорењеном заједничком осећању шта је право и праведно чинити да би се народ и држава очували и напредовали. Оним не тако малобројним који у том смислу споре упутност, на пример, 27. марта 1941. и њему сличних пресудних догађаја, Гавриловић у овој књизи у више наврата сасвим аргументовано одговара. Његовом непоколебљивом ставу да без супротстављања злу, без обзира на исход, људи губе и морално и стварно, може се додати и то да успех у остварењу неке намере не значи и да је она нужно добра и права, као што, наравно, важи и обрнуто.
Гавриловићеви ставови из готово програмског чланка који је послужио за наслов ове књиге провлаче се и кроз све друге у њој сабране текстове. Само балкански народи својим сопственим снагама, без ослањања на спољне силе, могу уредити живот на Балкану. Споразумевање било ког балканског народа са неком спољном силом на рачун другог балканског народа увек се освети ономе ко се тиме надао добитку. „Ниједна сила не доноси ослобођење на тањиру; са тањиром иде и она“, каже Гавриловић истину коју наши непосредни суседи морају увек да проверавају изнова – својим, злим искуством и српским жртвама. Без добре унутрашње политике нема добре спољне политике, a добра је само она која следи осећања, бит и биће народа. Срби држе кључно подручје Балкана и зато су на удару оних који без Балкана не могу да владају светом. Падом Срба, падао је и Балкан. Срби су падали, али су се први и уздизали, јер су и после пораза имали на шта да се угледају и позову.
Тачност оваквих увида потврђује како време у коме живимо, тако и судбина неких других, ранијих заступника идеје о јединственом, федералном или конфедералном, али пре свега самосвојном Балкану – на пример, Кнеза Михаила Обреновића, бугарског демократе Александра Стамболијског, или Есад-паше Топтанија. Да је то разлог њихове физичке ликвидације јесте нит коју није лако уочити у мору података чији је циљ скретање пажње са суштине на бројне и логички поткрепљене детаље – династичке борбе, личне освете, грешке у процени, праве и измишљене мрље у личном животу – на све што прекрива праву, ширу слику и вишевековне планове „Олимпијаца“ заселих у редитељску столицу изнад шаховске табле света. Зато се Балкан и приказује као стално међусобно завађен и закрвљен, као извориште зла и дивљаштва, као гнојна рана на беспрекорном телу Европе ( да парафразирамо Ребеку Вест ) – оне лицемерне Европе која се и данас прави да у повести Балкана никада није играла баш никакву, осим доброжелећу и просветитељску улогу.
Судбина Милана Гавриловића је дубоко и на много начина испреплетана са судбином Србије. После младалачког полета с почетка прошлог века с надом у ослобођење окупираних територија – толико силног да су многи, као писац Станислав Краков, на пример, лагали да су пунолетни да би их примили у војску – преко борби, голгота и победа, жеље за уједињењем са окупираном браћом, заступања потлачених и супротстављања диктатури у сваком њеном виду, Србија се суочила са издајом у много лица. На крају су се с једне стране нашли суседи, пре свега Хрвати, да присвоје њена достигнућа, не либећи се ни масовних злочина као средства да обезбеде себе и искључиво себе, на тај начин продубљујући првобитни јаз живљења у различитим културама, а с друге стране „савезници“ из два светска рата – доживљавани као саборци, те тако и пријатељи, а којима је рачун био увек пречи од било какве људскости, морала и правде.
А после издаје дошло је изгнанство. Да оно и даље траје, показује и данашња Србија, расељена широм света. Сваке године, по неким подацима, из ње емигрира 30.000 људи – читав један мали град, од каквих би требало да се и састоји. Настављајући да се бори за слободну Србију и изван ње, Милан Гавриловић се уздао и у снагу те војске ван отаџбине, чак и када је она у отаџбини била издана и поражена, знајући да једна изгубљена битка не значи и изгубљен рат, и да осим људске постоји и виша правда.
Но Србија данас ћути и повлачи се, као 1945. To се, можда више него у свакодневном политичком животу где се прелази преко ултиматума, увреда и понижења, очитовало при тражењу података за индекс неопходан уз књигу оваквог типа. Многи овде поменути догађаји и даље као да се никад нису збили, многе личности као да никада нису ни постојале. Нема их у поратним идеолошки пречишћеним енциклопедијама и приручницима, као што их нема ни у уџбеницима историје, осим, ако већ нису могли бити заобиђени, квалификованих са становишта победничке стране или једноставно кривотворених.
Интернет, такође консултован у овом послу, показао се у неким случајевима као добар путоказ. Захваљујући њему могло се на пример сазнати ко је био др Мориц Були, иако је он у овој књизи сасвим епизодна личност. За податке о људима који су играли улогу значајну за Краљевину Србију, или за стварање заједничке државе јужних Словена после Првог светског рата, па и за неке релевантне догађаје, страни извори често су се испостављали као кориснији и поузданији него домаћи. Хрватске одреднице су помно и доследно прилагођене „домољубној“ по ко зна који пут редигованој прошлости, а српске су најчешће или превод енглеских, чак и када се њихов садржај противи здравом разуму, или су, што је још тужније, ћирилична верзија хрватских.
И док Србија ћути и повлачи се на сваком плану, лажи прогресивно расту и задиру све дубље. Тако је могуће и да опстаје тврдња – засад још само у виртуелном простору – да су српски посланици у Народној скупштини после атентата у коме су 20. јуна 1928. убијена два хрватска посланика, а рањен Стјепан Радић, вођа Хрватске сељачке странке, играли коло око мртвих тела. Шта ће, као последица те криминалне измишљотине, бити следеће потегнуто против Срба, вероватно зна онај коме циљ оправдава сва средства.
Да је у току свеопшта ревизија историје јасно је чак и „нашим“ без разлике таблоидизираним и проданим новинама. У последњих четврт века написано је на хиљаде књига о Балкану и наводној злочиначкој улози Срба у још неокончаним балканским ратовима, о српској кривици за распарчавање Југославије и за сва друга, ратна и остала недела каква болестан дух у одбрани од самога себе пројектује на оне који, као огледало, одражавају његов истински лик. Све то, уз саучесништво домаћих „реал политичара“ и обичних подлаца, треба да затре не само наше самопоштовање и морални идеал, већ и нашу будућност као народа.
Јер и овај, релативно овлашан увид у последњих сто година наше историје – уз данашње искуство – открива и више него пуке знаке: по среди је чврста решеност да се наша постигнућа из последњих сто година полако врате на почетну тачку. Они који би да поново режирају нашу будућност схватају боље од нас да своје циљеве треба да остварују не више у сарадњи са нама него против нас. За извођаче изабрали су већ осведочене и себи подобне кандидате. Није стога нимало случајно, рецимо, што је данашња светска империја наметнула да Кумановски споразум 1999, којим је окончано бомбардовање последње Југославије, буде потписан тамо где је непун век пре тога коначно срушена једна од њених претходница. И неће бити нимало чудно да после свега настане једна нова Југославија – она из Штросмајерових, Трумбићевих и Павелићевих снова, „до Дрине“, са стожером у католичком Загребу и Ватиканом за леђима – као уметничко дело неког новог Мештровића чије ће мене из користољубља, јасно предочене у овој књизи, бити оправдане већ тиме што су допринеле успешно оствареном циљу.
Све то није лако издржати. Зато је један познати овдашњи историчар и професор универзитета у интервјуу високотиражним Вечерњим новостима недавно изјавио: „Није срамота клекнути пред јачим“. Два века после Српске револуције за коју је „стручњак“, и о чијим је последицама написао десетине књига, уз неколико уџбеника за основну школу и гимназију, овај припадник данашње српске елите склон Књазу Милошу тврди и да су кривци за Први светски рат, рангирани по одговорности, Немачка, Аустроугарска и – Србија. Он не учи само основце, гимназијалце и студенте, он је као посланик у Скупштини одлучивао и о нашим законима, мада као члан различитих странака, а као директор великог издавачког предузећа под окриљем владе решавао је и шта ће се штампати под званичним печатом. Његова „визија` у данашњем српском естаблишменту није нимало усамљена. Да ли је плод само слабости карактера, неутаживе и болесне амбиције, или последњих седамдесет година српске „револуционарне“ еволуције, и није најважније. Оно што јесте важно је што злокобно наговештава нашу будућност у чијем су стварању он и њему слични увек били спремни да помогну коликогод треба.
„Историја је учитељица народа“ изрека је коју Милан Гавриловић често цитира и у којој је парафраза вероватно намерна. У његовом случају познавање прошлости и њеног смисла за будућност има сасвим друго тумачење. „Ви мислите да имате право да управљате догађајима и људима у мојој земљи. Али то је моја земља, не ваша, мој народ, не ваш. Немате ви никаква права да се играте интересима моје земље а ја мислим да се играте интересима и своје земље. Ја знам шта је моја дужност према мом народу и ништа ме не може спречити да је извршим рекао је Гавриловић поред осталог једном представнику британске владе јануара 1943. године када је, као наводни немачки агент, ухапшен Мате Русковић, члан Земљорадничке странке, пристигао у Лондон са другим извештајем о усташким покољима Срба у НДХ. Уморан од сталног натезања у влади са Хрватима и енглеског притиска да се Срби приклоне њиховим увек истим, аморалним и аутистичним захтевима, Гавриловић је рекао да ће – ако ухапшеник не буде ослобођен – напустити владу и тако је оборити, јер ће с њим оставку дати и њен председник, Слободан Јовановић.
Мада дипломата, Гавриловић тада није рачунао на то да је Енглезима потребна југословенска влада у Лондону због њихових сопствених ратних и политичких циљева и да ће зато његова одлучност уродити плодом. Реаговао је као човек који зна да су компромиси некад нужни, али да постоји тачка на којој се јачи гледа у очи усправне кичме, са пуним знањем ко си и шта си, кога заступаш, и на шта имаш да се позовеш.
Чувеном ирском политичком филозофу из 18. века Едмунду Берку, родоначелнику аутентичне англо-америчке конзервативне традиције, приписује се изрека: „Све што је потребно за тријумф зла јесте да добри људи не чине ништа“. Другом приликом указао је: „Постоји тачка после које попуштање и толеранција престају да буду врлине“ А тврди се и да је рекао да су они који не знају историју осуђени да је понављају.
Да није тако, не би расправа о нашим битним политичким и друштвеним начелима почињала увек изнова, са сваком новом интересном групом која очитим или прикривеним насиљем – често и за туђ рачун – доспе на власт. И не би стално неке нове флоскуле биле увођене у наш јавни дискурс, с намером да као упорно понављане рекламне пароле истренирају наше биће на рефлексни, пожељан одговор.
Своју историју морамо из фрагмената састављати у истиниту целину имајући све ове изреке на уму ако желимо да избегнемо судбину измаштану у неком злоћудом, политичком Холивуду – у најбољем случају улогу мале, праведно кажњене вазалне краљевине, доказано неспособне да ичим искорачи из малолетства.
За то, за неку истински нашу будућност, потребан је пре свега прави увид у прошлост, одакле се, бар у српском случају, једино и може научити како, с ким и чиме у њу ступити.


У Београду, децембра 2014.

Књиге шаљем поштом ( тисковина, поузеће ).
Трошкови слања иду на терет купца.
Поштарина варира у зависности од обима књиге, количине књига и начина слања.
Лично преузимање важи само за Београд.

Predmet: 31345889
Милан Гавриловић: "НАРОДНИ ПУТ"
Издавач: Балканија, Нови Сад, 2015
Број страна: 570
Тврд повез са златотиском
Књига је нова


Ана Селић
ПУТОКАЗИ МИЛАНА ГАВРИЛОВИЋА
( Поговор књизи "Народни пут" Милана Гавриловића )


Овдашње генерације рођене после Другог светског рата одрасле су, па и остариле, слично јунаку филма „Труманов шоу“, потпуно несвесне да живе у конструисаној стварности. Зарад глобалног „ријалити шоуа“, наиме, сви елементи Трумановог света срачунати су до у детаљ: наводни суседи и пријатељи пажљиво су одабрани разноврсности и убедљивости ради, родитељи згодно уклоњени да би се избегла компликована питања и оптерећујуће емоције, а њему је остављена тек књигом снимања прописана слобода, да живи дан по дан, и само у садашњости. Но упркос бризи редитеља да сваки детаљ има своје логичко поткрепљење, контрола, ма како помна, никада не може покрити све. Када Трумана – „Правог Човека“ – умало убија један од рефлектора постављених да на вештачком небу имитирају дневну светлост, он полако почиње да препознаје знаке лажи у којој живи и природу садржаја уведеног у његов наизглед аутентичан живот.
Ова америчка сатира из 1998. године, уз типски љубавни заплет, типске јунаке и свој типски, наводно морални угао, не претендује да истински осуди друштвени експеримент којим се бави, бар не онолико колико то сама идеја заслужује. Сва механика, динамика и техничко умеће ове творевине бивају брзо заборављени, али тренутак у коме главни јунак кроз отвор на платну џиновске куполе, свог дотад несагледаног затвора, искорачује из задатог живота у онај прави, разумљив на свим језицима слободних људи, памти се упркос холивудски срећном свршетку.
Редитељи живота наше генерације имали су на уму један шири, нимало сатиричан захват. Руковођени старом изреком да онај ко контролише прошлост, контролише и будућност – садашњост већ по природи ствари будући ту логички садржана – прогласили су, не први пут у људској повести, свој долазак ка власт тренутком од кога почиње права историја. У складу с тим све претходно постало је мрак у који су они, својим самопрегором, истрајношћу и јунаштвом, први и заувек унели благотворну светлост. Тако је револуција, која се од 1941. одвијала под маском борбе против окупатора, откривши се у својој правој природи по окончању Другог светског рата, обухватила све – преименовани су не само градови, улице, болнице и школе, већ је измењен и сам морални садржај јавног, па и приватног живота. Требало је избрисати све оне који нису „ми“, који не мисле као „ми“ и не одобравају оно што смо „ми“ – шта смо чинили, чинимо и шта ћемо чинити, до у вечност.
Но како ни најбоља режија не може да постигне све што би хтела, тако се кроз пукотине друге Југославије почео назирати наш поништени контекст: полако смо сазнавали шта је стварно било пре – како је, на пример, прављена прва заједничка држава јужних Словена, ко су били они који су је правили и какве су циљеве имали на уму. Помаљали су се људи – писци, професори, војници, родољуби, јунаци, читав један свет пун врлина и мана избрисан поратним декретима, тајним и јавним пресудама и стрељачким водовима, чији је и најмањи преостали траг затиран још измишљотинама и блаћењем, огубан безмало и буквално како би се пресекла свака жеља за додиром с њим.
И мада је и од тог последњег распада у крви прошло већ готово четврт века, до нас и даље допиру само знаци; фрагментисана, суштина нам и даље измиче: та наша битна, више од једног века дуга историја још чека свог правог и скрупулозно истинољубивог хроничара. Да постоји, таква хроника би нама Србима у овом времену, једнако узвитланом као пред Први или Други светски рат, послужила као драгоцени оријентир у хаосу намерно створеном да би неко други опет режирао нашу будућност. У њеном недостатку, Народни пут Милана Гавриловића, правника, министра, дипломате, политичара, вође Земљорадничке странке и новинара, попуњава нека од ненаписаних поглавља.
Списи одабрани из богате заоставштине из које је објављен само његов дневник из времена док је био члан југословенске избегличке владе у Лондону ( Лондонски дневник, Жагор, Београд, 2013 ) приближавају нам дуг и кључан период наше историје – борбу за Стару Србију, Први светски рат, стварање прве Југославије, хаос који је у поратном периоду владао, политичку борбу и људе који су је носили – не увек чисту, али вођену и принципима и идеалима – те Други светски рат и масовно изгнанство предратне елите. Поуздан и разложан сведок и учесник готово свих тих догађаја, у својим текстовима објављиваним што у земљи што у емиграцији Гавриловић оживљава и време и људе, успостављајући тако „нултом годином“ покидане везе и враћајући нам део одузете прошлости.
Демократа и родољуб који ни у старости није изгубио младалачку веру да ће оно што је праведно и право, иако не и заувек, ипак победити, почео је своју јавну каријеру као четник-добровољац у Старој Србији 1905. године, да би потом завршио права и докторирао 1911. на тему државе и права на париској Сорбони. Тек што је почео да ради у Министарству спољних послова, напустио га је непосредно пред избијање Балканског рата да би поново ступио у четнике. Радио је потом као секретар Николе Пашића.
После повлачења преко Албаније почиње његова дипломатска каријера која траје до почетка двадесетих година, када се потпуно посвећује новинарству. У Политици је као непотписани главни уредник радио до Шестојануарске диктатуре, после чијег је увођења, као њен противник интерниран. У то време већ је истакнути члан Земљорадничке странке чије је вођство 1939, после смрти Јована Јовановића Пижона, и преузео. Када је време прогона и притисака на њега да напусти политику прошло, именован је, 1940, за посланика Краљевине Југославије у Москви. Ту је дочекао немачки напад на Совјетски Савез, напустивши га тек пред крај 1941. да би на позив југословенске владе у избеглиштву стигао у Лондон. У више тих влада био је министар правде и министар без портфеља. Због такве биографије је на суђењу Драгољубу Михаиловићу осуђен на 15 година робије и одузимање грађанских права, држављанства и целокупне имовине.
До 1950. године Гавриловић са бројном породицом живи у Лондону, а потом прелази у САД. Готово до смрти, 1976, у 93-ој години живота, својим написима и јавним наступима залагао се за исте циљеве за које се с пушком у руци залагао и као младић на Челопеку и Вељој Глави – за слободну, и праву, Србију.
Милан Гавриловић је свој новинарски, политички и дипломатски рад сматрао служењем народу у циљу најправеднијег, реално могућег а не утопијског уређења друштва – тада међу Србима још заједнице – и народне државе. У светлу данашње злочиначке глобализације, овакав став може се тумачити ако не као анахронизам, оно барем као неповратна прошлост. Но свака његова правнички прочишћена и фино уобличена мисао и сада, усред какофоније јавног живота и поплаве бесмисла – у „гужви празнине“, како је неки непознати момак фломастером сажео свој живот на наслону седишта једног београдског тролејбуса – звучи окрепљујуће и неопходно.
Било да је реч о дефинисању основних принципа по којима функционише једна заједница ( чега у нашој новијој политичкој теорији – праксу да и не помињемо – готово да нема, или га има безмало без изузетка контаминираног идеологијом ), било да се ради о осуди личних режима с њихове погубности по народ и државу, или у записима о људима, дипломатским извештајима или сећањима на прве борбе – глас који се чује увек је глас једног истог човека – разложног, окренутог грађењу и споразумевању, стрпљивог у изношењу аргументације и непомирљивог у слеђењу чињеница и истине.
Србин који је био за Југославију – па и за ширу, балканску заједницу, имајући у виду прошле опасности по земљу и свестан да ће нових увек бити – јасно је дефинисао и српски интерес, без ускогрудости и острашћености често карактеристичних и за предратни политички живот, погледа увек упртог у оно што ће доћи. Његово политичко и лично вјерују – да је власт која не следи народни интерес, расположење и хтење, пре или касније осуђена на пропаст – потврђује се и нашом садашњицом.
Прихватајући неизбежну чињеницу да у односима међу народима, као и међу појединцима, интереси играју најчешће пресудну улогу, Гавриловић заступа своју, народну страну отворено, разумски, јасно и без узмака, осећајући одговорност према српском идеалу слободе и према духовном капиталу које је народ у борби за његово остварење стекао, тиме и за нас рехабилитујући моралну димензију сваког јавног делања, данас већ готово без остатка прогнану у заборав.
И можда су баш то разлози што Земљорадничка странка, једина од свих великих после Другог рата забрањених политичких групација, није обновљена деведесетих година прошлог века, када је негде решено да Југославија више не треба да постоји, и да ће принцип „завади па владај“ у њеном случају – и не само њеном – поново дати жељени резултат. Карикатуре предратних странака, уз безброј других, попут, рецимо, Јоги летача, требало је стога додатно да унизе не само политику као племениту вештину, или барем не нужно прљаву, подлу и корумпирану, већ и наде људи да се и политичким делањем могу изборити за свој народ, земљу и уверења. Уз несебичну помоћ изнутра, оне су успешно послужиле као додатно оружје у том задатку међународних размера. Истина, направљена је Сељачка странка, минорна и неспособна да и на лажираним изборима добије више од једног, повременог, посланика у Скупштини или да прикупи и 0,5 посто гласова, али је, тражећи савезнике и лево и десно од своје „позиције“, ипак успела да стигне тамо где је стигла: да на „слободној“ енциклопедији Википедији има једнако простора као и предратна Земљорадничка странка.
To је, као уосталом и Википедија – сада најважнији извор из кога широка популација црпи своја знања – права мера деградираног и новим лажима испуњеног доба у коме живимо.
На том извору Милан Гавриловић тек од недавно има своју невелику одредницу. Његов претходник на челу Земљорадничке странке – Јован Јовановић Пижон, српски дипломата министар, политичар и писац, један од организатора српског четничког покрета у Старој Србији, те посланик у Софији, Скопљу, Каиру, на Цетињу, у Атини и Бечу, и аутор књиге Јужна Србија од краја 18. века до ослобођења – готово ни ред више. „Четничка акција“ – ако је ико и потражи под тим називом отуђеним од нас вишедеценијским кривотворењем, блаћењем и „ревизијом“ српске историје и традиције – нуди посредно још низ заборављених имена. Међу њима су и др Милорад Гођевац, лекар и национални радник, поменут у овој књизи или овом приликом непоменут Лука Ћеловић, велетрговац из Херцеговине и један од најбогатијих Срба свог времена, добровољац у Невесињској буни и оба српско-турска рата (1876. и 1877), главни финансијер четничких одреда у Старој Србији, и оснивач Београдске задруге, будуће праве српске банке.
Прича о непоменутом Ћеловићу је и у овом контексту парадигматична. Овај велики просветни добротвор, не знајући да ће велелепно здање његове банке на углу Карађорђеве, Травничке и Херцеговачке у Београду деценијама пропадати све док у њега не уђе арапски новац под фирмом Eagle Hills ( Орловски висови, тако карактеристични за пустињска подручја – оставио је све своје имање Београдском универзитету. Једна његова задужбина може се видети и у оближњој улици Светозара Радића, са натписом „Задужбина Луке Ћеловића–Требињца, београдског трговца“ видним само ретким пролазницима вољним да у журби ипак застану и прочитају завештање уклесано на оронулој фасади. Остале су национализоване после Другог светског рата, а оне које су остале Универзитету, та установа је са неким предузећем, вероватно давно несталим у текућој „транзицији`, заменила за станове.
Ова два имена само су нека од бројних која су директно утицала на формирање генерација спремних да уз сваку жртву служе народу и отаџбини. Таква је, на пример, била и сликарка Надежда Петровић, добровољна болничарка у Балканским ратовима и Првом светском рату, која је још 1903. године одлазила у Македонију да дели хуманитарну помоћ, да би, лечећи оболеле од пегавог тифуса и сама подлегла тој болести 1915. године. Такве су биле и Софија Јовановић, комита-девојка поменута у овој књизи, или Милунка Савић, јунак српске борбе за слободу и српске борбе у слободи. Све њих и многе друге нису деценијама заобилазили само школски уџбеници већ и званична историографија, а и када су помињани, требало је да их доживимо као прежитке неког далеког, још неуобличеног света, из кога смо, срећом, умакли у ово што смо данас.
Можда је најупечатљивију слику тадашњег свеопштег полета дала једна странкиња, британска списатељица Ребека Вест, иначе пријатељ породице Гавриловић од лондонских дана па до смрти, 1983, у свом из идеолошких разлога код нас дуго непознатом ремек-делу Црно јагње и сиви соко ( Mono & Manana, Београд 2004 ). Ho знање о свему томе, пре свега о контексту догађаја који су такве људе носили и које су они собом стварали – оно сагледано и стога право учење о прошлости – прогнано је из наших школа и јавности пре 70 година заједно са „национализацијом“ непоћудних задужбина, а у породичним причама победничке стране потопљено подвизима из седам офанзива, са Неретве, из пећине у Дрвару, уз тифус, бомбе и једење коре са дрвета – искључиво њеном историјом, дугом тек четири године, на којој је, прецртаних векова, требало да лежи сва будућност света.
О циљевима Земљорадничке странке Милан Гавриловић у овој књизи говори довољно јасно. О подударностима које су постојале између њих и њеног бројног чланства са покретом Драгољуба-Драже Михајловића, међутим, тек ваља подробније писати. Многи чланови Савеза земљорадника изгубили су живот борећи се у редовима Југословенске војске у отаџбини. Но то је само једна димензија њихове блискости и вероватни разлог њиховог прогонства у непомен, као и разлог зашто је покрету Драгољуба Михаиловића порекнута свака идеја и стремљење, а он сведен само на банду колаборациониста и пљачкаша. Заједничко осећање да се иступа у име и у интересу већинске, сељачке, то јест природне Србије и сељачког, тј. природног Балкана, између покрета Драже Михајловића и првака и чланства Земљорадничке странке израсло је из реалности која им је била најближа, и једни и други узимајући у обзир природу земље и нарав народа, те снагу коју је он црпео из свог моралног лика. Зато је Србија и предмет перманентних, седам деценија дугих „реформи“ које, срачунате на укидање тог природног склада и преиначење народног карактера, данас можда улазе у своју трагичну завршницу.
Србија опустелог села и претрпаног Београда, који се и даље попут црне мрље шири по нашој суженој и окупираној отаџбини – формално неупоредива са Србијом из Гавриловићевог времена када је више од 80 посто становништва живело ван градова и на свом поседу – само наизглед демантује таква ра мишљања о најбољем уређењу земље. Да би се та решења отписала потребно је само прихватити да је пут Србије од 1945. године, са принудним претварањем њеног становништва у пролетаријат потребан тадашњој идеологији, заиста био последица аутентичног и природног развоја – оне марксистичке „историјске нужности“ аналогне данашњој њеној варијанти која уранским и атомским бомбама сеје демократију, људска права и слободу широм света.
Упркос настојањима једне странке да генерала Михаиловића, о коме се у Србији деведесетих година прошлог века ипак поново почело говорити, „приватизацијом“ стави под контролу, те недавним жалосним покушајем прављења „праве“ ТВ серије о његовом покрету, чињенице полако избијају у јавност. Нешто од тога да се сазнати и из сведочења пуковника Роберта Мекдауела, последњег западног официра за везу који је боравио међу његовим борцима и дуго разговарао с Генералом. Његове белешке објављене на српском под крајње неодговарајућим насловом Стрељање историје ( Поета, Београд 2012; прави – Кључна улога Срба у Другом светском рату – стављен је у поднаслов ), заправо су нацрт мемоара које овај амерички обавештајац и професор археологије није никада објавио, али који постоје у институту Хувер и доступни су јавности и у оригиналу. Мекдауел говори о својим шетњама са на захтев Енглеза смењеним југословенским министром војним, током којих он излаже своју замисао послератне балканске, чак и средњеевропске федерације/конфедерације као будуће бране свим на Балкан устремљеним империјалистима.
Из овако укрштених, у јавности међусобно неповезаних фрагмената јасно је да није реч само о подударним програмским циљевима него о дубоко укорењеном заједничком осећању шта је право и праведно чинити да би се народ и држава очували и напредовали. Оним не тако малобројним који у том смислу споре упутност, на пример, 27. марта 1941. и њему сличних пресудних догађаја, Гавриловић у овој књизи у више наврата сасвим аргументовано одговара. Његовом непоколебљивом ставу да без супротстављања злу, без обзира на исход, људи губе и морално и стварно, може се додати и то да успех у остварењу неке намере не значи и да је она нужно добра и права, као што, наравно, важи и обрнуто.
Гавриловићеви ставови из готово програмског чланка који је послужио за наслов ове књиге провлаче се и кроз све друге у њој сабране текстове. Само балкански народи својим сопственим снагама, без ослањања на спољне силе, могу уредити живот на Балкану. Споразумевање било ког балканског народа са неком спољном силом на рачун другог балканског народа увек се освети ономе ко се тиме надао добитку. „Ниједна сила не доноси ослобођење на тањиру; са тањиром иде и она“, каже Гавриловић истину коју наши непосредни суседи морају увек да проверавају изнова – својим, злим искуством и српским жртвама. Без добре унутрашње политике нема добре спољне политике, a добра је само она која следи осећања, бит и биће народа. Срби држе кључно подручје Балкана и зато су на удару оних који без Балкана не могу да владају светом. Падом Срба, падао је и Балкан. Срби су падали, али су се први и уздизали, јер су и после пораза имали на шта да се угледају и позову.
Тачност оваквих увида потврђује како време у коме живимо, тако и судбина неких других, ранијих заступника идеје о јединственом, федералном или конфедералном, али пре свега самосвојном Балкану – на пример, Кнеза Михаила Обреновића, бугарског демократе Александра Стамболијског, или Есад-паше Топтанија. Да је то разлог њихове физичке ликвидације јесте нит коју није лако уочити у мору података чији је циљ скретање пажње са суштине на бројне и логички поткрепљене детаље – династичке борбе, личне освете, грешке у процени, праве и измишљене мрље у личном животу – на све што прекрива праву, ширу слику и вишевековне планове „Олимпијаца“ заселих у редитељску столицу изнад шаховске табле света. Зато се Балкан и приказује као стално међусобно завађен и закрвљен, као извориште зла и дивљаштва, као гнојна рана на беспрекорном телу Европе ( да парафразирамо Ребеку Вест ) – оне лицемерне Европе која се и данас прави да у повести Балкана никада није играла баш никакву, осим доброжелећу и просветитељску улогу.
Судбина Милана Гавриловића је дубоко и на много начина испреплетана са судбином Србије. После младалачког полета с почетка прошлог века с надом у ослобођење окупираних територија – толико силног да су многи, као писац Станислав Краков, на пример, лагали да су пунолетни да би их примили у војску – преко борби, голгота и победа, жеље за уједињењем са окупираном браћом, заступања потлачених и супротстављања диктатури у сваком њеном виду, Србија се суочила са издајом у много лица. На крају су се с једне стране нашли суседи, пре свега Хрвати, да присвоје њена достигнућа, не либећи се ни масовних злочина као средства да обезбеде себе и искључиво себе, на тај начин продубљујући првобитни јаз живљења у различитим културама, а с друге стране „савезници“ из два светска рата – доживљавани као саборци, те тако и пријатељи, а којима је рачун био увек пречи од било какве људскости, морала и правде.
А после издаје дошло је изгнанство. Да оно и даље траје, показује и данашња Србија, расељена широм света. Сваке године, по неким подацима, из ње емигрира 30.000 људи – читав један мали град, од каквих би требало да се и састоји. Настављајући да се бори за слободну Србију и изван ње, Милан Гавриловић се уздао и у снагу те војске ван отаџбине, чак и када је она у отаџбини била издана и поражена, знајући да једна изгубљена битка не значи и изгубљен рат, и да осим људске постоји и виша правда.
Но Србија данас ћути и повлачи се, као 1945. To се, можда више него у свакодневном политичком животу где се прелази преко ултиматума, увреда и понижења, очитовало при тражењу података за индекс неопходан уз књигу оваквог типа. Многи овде поменути догађаји и даље као да се никад нису збили, многе личности као да никада нису ни постојале. Нема их у поратним идеолошки пречишћеним енциклопедијама и приручницима, као што их нема ни у уџбеницима историје, осим, ако већ нису могли бити заобиђени, квалификованих са становишта победничке стране или једноставно кривотворених.
Интернет, такође консултован у овом послу, показао се у неким случајевима као добар путоказ. Захваљујући њему могло се на пример сазнати ко је био др Мориц Були, иако је он у овој књизи сасвим епизодна личност. За податке о људима који су играли улогу значајну за Краљевину Србију, или за стварање заједничке државе јужних Словена после Првог светског рата, па и за неке релевантне догађаје, страни извори често су се испостављали као кориснији и поузданији него домаћи. Хрватске одреднице су помно и доследно прилагођене „домољубној“ по ко зна који пут редигованој прошлости, а српске су најчешће или превод енглеских, чак и када се њихов садржај противи здравом разуму, или су, што је још тужније, ћирилична верзија хрватских.
И док Србија ћути и повлачи се на сваком плану, лажи прогресивно расту и задиру све дубље. Тако је могуће и да опстаје тврдња – засад још само у виртуелном простору – да су српски посланици у Народној скупштини после атентата у коме су 20. јуна 1928. убијена два хрватска посланика, а рањен Стјепан Радић, вођа Хрватске сељачке странке, играли коло око мртвих тела. Шта ће, као последица те криминалне измишљотине, бити следеће потегнуто против Срба, вероватно зна онај коме циљ оправдава сва средства.
Да је у току свеопшта ревизија историје јасно је чак и „нашим“ без разлике таблоидизираним и проданим новинама. У последњих четврт века написано је на хиљаде књига о Балкану и наводној злочиначкој улози Срба у још неокончаним балканским ратовима, о српској кривици за распарчавање Југославије и за сва друга, ратна и остала недела каква болестан дух у одбрани од самога себе пројектује на оне који, као огледало, одражавају његов истински лик. Све то, уз саучесништво домаћих „реал политичара“ и обичних подлаца, треба да затре не само наше самопоштовање и морални идеал, већ и нашу будућност као народа.
Јер и овај, релативно овлашан увид у последњих сто година наше историје – уз данашње искуство – открива и више него пуке знаке: по среди је чврста решеност да се наша постигнућа из последњих сто година полако врате на почетну тачку. Они који би да поново режирају нашу будућност схватају боље од нас да своје циљеве треба да остварују не више у сарадњи са нама него против нас. За извођаче изабрали су већ осведочене и себи подобне кандидате. Није стога нимало случајно, рецимо, што је данашња светска империја наметнула да Кумановски споразум 1999, којим је окончано бомбардовање последње Југославије, буде потписан тамо где је непун век пре тога коначно срушена једна од њених претходница. И неће бити нимало чудно да после свега настане једна нова Југославија – она из Штросмајерових, Трумбићевих и Павелићевих снова, „до Дрине“, са стожером у католичком Загребу и Ватиканом за леђима – као уметничко дело неког новог Мештровића чије ће мене из користољубља, јасно предочене у овој књизи, бити оправдане већ тиме што су допринеле успешно оствареном циљу.
Све то није лако издржати. Зато је један познати овдашњи историчар и професор универзитета у интервјуу високотиражним Вечерњим новостима недавно изјавио: „Није срамота клекнути пред јачим“. Два века после Српске револуције за коју је „стручњак“, и о чијим је последицама написао десетине књига, уз неколико уџбеника за основну школу и гимназију, овај припадник данашње српске елите склон Књазу Милошу тврди и да су кривци за Први светски рат, рангирани по одговорности, Немачка, Аустроугарска и – Србија. Он не учи само основце, гимназијалце и студенте, он је као посланик у Скупштини одлучивао и о нашим законима, мада као члан различитих странака, а као директор великог издавачког предузећа под окриљем владе решавао је и шта ће се штампати под званичним печатом. Његова „визија` у данашњем српском естаблишменту није нимало усамљена. Да ли је плод само слабости карактера, неутаживе и болесне амбиције, или последњих седамдесет година српске „револуционарне“ еволуције, и није најважније. Оно што јесте важно је што злокобно наговештава нашу будућност у чијем су стварању он и њему слични увек били спремни да помогну коликогод треба.
„Историја је учитељица народа“ изрека је коју Милан Гавриловић често цитира и у којој је парафраза вероватно намерна. У његовом случају познавање прошлости и њеног смисла за будућност има сасвим друго тумачење. „Ви мислите да имате право да управљате догађајима и људима у мојој земљи. Али то је моја земља, не ваша, мој народ, не ваш. Немате ви никаква права да се играте интересима моје земље а ја мислим да се играте интересима и своје земље. Ја знам шта је моја дужност према мом народу и ништа ме не може спречити да је извршим рекао је Гавриловић поред осталог једном представнику британске владе јануара 1943. године када је, као наводни немачки агент, ухапшен Мате Русковић, члан Земљорадничке странке, пристигао у Лондон са другим извештајем о усташким покољима Срба у НДХ. Уморан од сталног натезања у влади са Хрватима и енглеског притиска да се Срби приклоне њиховим увек истим, аморалним и аутистичним захтевима, Гавриловић је рекао да ће – ако ухапшеник не буде ослобођен – напустити владу и тако је оборити, јер ће с њим оставку дати и њен председник, Слободан Јовановић.
Мада дипломата, Гавриловић тада није рачунао на то да је Енглезима потребна југословенска влада у Лондону због њихових сопствених ратних и политичких циљева и да ће зато његова одлучност уродити плодом. Реаговао је као човек који зна да су компромиси некад нужни, али да постоји тачка на којој се јачи гледа у очи усправне кичме, са пуним знањем ко си и шта си, кога заступаш, и на шта имаш да се позовеш.
Чувеном ирском политичком филозофу из 18. века Едмунду Берку, родоначелнику аутентичне англо-америчке конзервативне традиције, приписује се изрека: „Све што је потребно за тријумф зла јесте да добри људи не чине ништа“. Другом приликом указао је: „Постоји тачка после које попуштање и толеранција престају да буду врлине“ А тврди се и да је рекао да су они који не знају историју осуђени да је понављају.
Да није тако, не би расправа о нашим битним политичким и друштвеним начелима почињала увек изнова, са сваком новом интересном групом која очитим или прикривеним насиљем – често и за туђ рачун – доспе на власт. И не би стално неке нове флоскуле биле увођене у наш јавни дискурс, с намером да као упорно понављане рекламне пароле истренирају наше биће на рефлексни, пожељан одговор.
Своју историју морамо из фрагмената састављати у истиниту целину имајући све ове изреке на уму ако желимо да избегнемо судбину измаштану у неком злоћудом, политичком Холивуду – у најбољем случају улогу мале, праведно кажњене вазалне краљевине, доказано неспособне да ичим искорачи из малолетства.
За то, за неку истински нашу будућност, потребан је пре свега прави увид у прошлост, одакле се, бар у српском случају, једино и може научити како, с ким и чиме у њу ступити.


У Београду, децембра 2014.
31345889 МИЛАН ГАВРИЛОВИЋ - НАРОДНИ ПУТ

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.