Godina izdanja: 2017
ISBN: 978-86-89717-12-9
Autor: Domaći
Vrsta: Eseji i kritike
Jezik: Srpski

Posveta Kolje Mićevića! Dobro očuvano.

Autor - osoba Mićević, Kolja, 1941-2020 = Mićević, Kolja, 1941-2020
Naslov Dante, Vijon, Mocart : sveti probisveti / Kolja Mićević ; crteži Vladimira Veličkovića
Vrsta građe knjiga
Jezik srpski
Godina 2017
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zlatno runo, 2017 (Beograd : Ton plus)
Fizički opis 689 str. : ilustr. ; 23 cm
Drugi autori - osoba Veličković, Vladimir (ilustrator)
Zbirka ǂBiblioteka ǂDanteon
(broš. sa klapnama)
Napomene Tiraž 300.
Predmetne odrednice Dante Aligijeri, 1265-1321
Vijon, Fransoa, 1431-1463
Mocart, Volfgang Amadeus, 1756-1791
U knjizi o Danteu, Vijonu i Mocartu Kolja Mićević iscrtava, u stvari, mapu ars poetike i etike, muzike i politike evropskog pesništva. U tom smislu ova knjiga se može uzeti u obzir i kao nesvakidašnji, uzbudljivi udžbenik o biti evropske poezije i njenom sudaru s evropskom stvarnošću, napisan blistavo i blagorodno, sa zapletom koji u određenim trenucima dostiže vrhunce trilera. To je neodložno štivo koje se čita sa uživanjem, lako pamti i teško zaboravlja. – Zlatko Paković

Ova knjiga nastajala je u ritmu prevođenja i pisanja o poeziji Fransoa Vijona i Dantea Aligijerija – posebno Komedije, najpre na francuski, zatim na srpski – kad su mi u oči „upale“ neke sličnosti i čak doslovnosti između ova dva pesnika koje, koliko je meni poznato, stručnjaci za jednog ili drugog nisu dosad dovodili u bilo kakvu vezu, kao da su živeli na različitim planetama! Nisam se osećao kao da otkrivam ili uvodim na naše pesničko polje dvojicu neznanaca, nego one koji su odavno uvedeni među nas: Dante od prevoda Komedije iz 1928, najzanemarenijeg kulturnog srpskog podvižnika Dragiše Stanojevića, a Vijo u Vinaverovom nadprevodu.
Razumljivo je da se čitalac upita šta to Mocart „radi“ pored Dantea i Vijona, i zašto probisveti – makar sveti! Da, probisveti, kad znamo da je Kraljica dana i noći, Marija Terezija, u pismu giljotini od 12. decembra 1771. nazvala porodicu Mocart nekorisnim podanicima i belosvetskim skitnicama; da, probisveti, kad znamo da je Firenca svog najboljeg sina Dantea dvaput – 1302. i 1315, jedinstven podatak – osudila na smrt spaljivanjem, i još nije klekla na kolena; da, probisveti, kad znamo da je Pariz svog najvećeg pesnika Vijona proterao van svojih kapija, a danas nijedan brod na Seni ne nosi njegovo ime na pramcu. To je zajednička, početna metafora, oko koje se – do posvećenja – pletu sve druge.
Crteži Vladimira Veličkovića za Vijona i Dantea – u negativu, tako mocartovski – nisu ilustracije za tekstove (izuzimajući one za Štrik i šiju), nego vizuelni prevodi utisaka izazvanih pojedinim stihovima ili scenama koje su bile magnetična podloga za Crtačevo pero.


Kolja Mićević – rođen 1941. u Banjaluci, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju, Mićević je završio studije Opšte književnosti u Beogradu. Živeo je i radio kao samostalni umetnik u Banjaluci, Beogradu i Parizu. Kao plodotvoran stvaralac, ostavio je bogat, raznovrstan i značajan opus.
Prevodio je poeziju, uglavnom s francuskog, a povremeno i sa drugih jezika, slovenačkog (France Prešern), engleskog (Edgar A. Po - Celokupne pesme na srpski, devet verzija Gavrana na francuski), španskog (Federiko G. Lorka), italijanskog (Dante Aligijeri Komedija i Vita nova...). Preveo je i objavio sve velike i minorne francuske pesnike u osam antologija i tridesetak knjiga - Trubadura, Fransoa Vijona, Šarla Orleanskog, Morisa Seva, Žana de La Fontena, Viktora Igoa, Žerara de Nervala, Stefana Malarmea, Žila Laforga, Pola Valerija, Gijoma Apolinera…
Sa srpskog na francuski je preveo Antologiju poezije jugoslovenskih pesnika, Les saluts slaves, od 1800. do 1900. Danteovu Komediju preveo je sa italijanskog na francuski.
Objavio je i knjige iz muzikologije: Svete, laku noć!, Mocart susreće Skarlatija, Mocart, Zločin Marije Terezije, Lirska istorija muzike, Od Pitagore do Baha I-IV, Džepna istorija muzike, Od Orfeja do Ljubice Marić, Muzički roman I–V…
Objavio zbirke pesama na srpskom (Stopa Sna, Stanje Nikoga, Klavirint, Vinovnik, Erosin Melos…) i francuskom (L`Hommealarmé, Lelitdéfait, Monsieurle Serpent…), kao i oglede iz prevodilaštva (Konstante i previdi, Afrička legenda)
Dobitnik je mnogih značajnih domaćih i međunarodnih književnih i prevodilačkih priznanja, među kojima su i nagrade: Miloš N. Đurić (1972) za prevođenje, Nagrada beogradskih klokotrista za zbirku „Štrik i Šija”, nagrade „Stanislav Vinaver”, „Sreten Marić”, „Miroslav Antić”, Kočićeva nagrada, Vukova nagrada, Zlatni beočug Kulturno-prosvetne zajednice Beograda i Zlatna medalja Francuske akademije 1989. za širenje francuske kulture i jezika.
Mićević je bio i član Srpskog književnog društva (SKD), koje je podsetilo povodom njegove smrti da je u italijanskom kulturnom centru u Parizu, u okviru festivala Festival Voix Vives, održao seriju predavanja „Dante naš blizanac” (Dante notre Gémeau). U SKD-u je održano više književnih večeri posvećenih stvaralaštvu Kolje Mićevića. Umro je u Banjaluci 17. novembra 2020.

MG P43