ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1962.
Autor: Domaći
Vrsta: Istorija srpske književnosti
Jezik: Srpski

Istorijski izvori travničke hronike Ive Andrića / Midhat Šamić

Sarajevo 1962. Tvrd povez, 216 strana.
Napomena: na petnaestak strana tragovi olovke (uredno obeležen tekst); knjiga je veoma dobro očuvana.
R17



„Šamić je prešao isti put kroz francuske i austrijske arhive koje je svojevremeno prešao Andrić, i otkrio nam njegovu istoriografsku građu. Time nam je omogućio da identifikujemo i problematizujemo sva ovde pobrojana pitanja koja se tiču odnosa istorije i književne umetnosti. Pažljivo sravnjivanje arhivske građe sa tekstom romana, kakvo je obavio Šamić, omogućava studiranje Andrićevog umetničkog postupka, i to u onom njegovom aspektu koji je, kad je reč o umetničkoj artikulaciji istorije, po svemu sudeći najvažniji. Vidimo, naime, kako nastaje i osigurava se hroničareva artikulaciona kompetencija, u čemu ona zavisi od dokumenata koji svedoče o događajima, ličnostima, o njihovim odnosima u službenim ulogama koje su imali kao predstavnici svojih država, o politici i idejama jednog burnog doba, o mogućnosti i nemogućnosti da se, vođeni sopstvenim interesima i određeni odnosima moći, pripadnici različitih civilizacija i konfesija, kada su već prisiljeni da dođu u neki dodir, uopšte nekako razumeju; s druge strane, vidimo i to da hroničar u mnogo čemu bitnom mora da prestane da bude to u doslovnom smislu, da njegova pozicija posmatrača koji beleži događaje mora da preraste u poziciju nekoga ko ne samo da bira šta će zabeležiti već, ako hoće da napiše roman, mora da `izmisli` i ono čega u dokumentima nema, ili da smisao dokumenata prilagodi i deformiše, a sve to s ciljem da, sa distance nekog ko nije obuhvaćen opisanim događajima niti je zarobljen granicama trenutka, sazda jedan fikcionalni, a ipak i u stvarnoj istoriji ukorenjen `svet`. Razumevajući taj `svet`, čitalac može da se orijentiše u poretku ljudskih vrednosti, ali ne samo u onom koji je određivao opisivanu minulu stvarnost, nego i u onom koji određuje njegov vlastiti život i stvarnost u kojoj se ovaj odvija. Istoričar osvetljava prošlost za svoje savremenike i za one koji će još doći; umetnik, i kada piše ovakvu `hroniku` kakva je Andrićeva, omogućava da se u njenom tumačenju čitalac iznova zapita o sebi u vremenu i na nov način shvati sopstveno biće – interpretacija se, u takvom slučaju, pretapa sa autointerpretacijom“.

– Prof. dr Dragan Stojanović