Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Vrsta: Eseji i kritike
Jezik: Srpski

Ostoja Kisic - Vujica Resin Tucic
Lirski pesnik iz vremena procvata samoupravljanja

Dnevnik, Novi Sad, 1991.
Mek povez, 80 strana, posveta autora. Na nekoliko mesta je podvucen po deo reda, ili je data oznaka na margini, takodje od strane autora.
IZUZETNO RETKO IZDANJE!

Вујица Решин Туцић (Меленци, 17. јул 1941 — Нови Сад, 28. новембар 2009) био је српски књижевник, визуелни уметник, уредник, есејиста, један од најзначајнијих чланова неоавангардног покрета у Југославији током шездесетих и седамдесетих година 20. века (Нова уметничка пракса).[1][2]
Биографија

Уређивао је часописе `Улазница` (Зрењанин)[2], `Даље` (Сарајево)[2] и `Тиса` (Нови Бечеј)[2]. 1977. покренуо је часопис „Адреса“, један од најзначајнијих неоавангардних часописа на овим просторима.[3] Радио је најпре у библиотеци Радија Новог Сада, а потом и као драматург у драмском програму исте медијске куће. Због своје уметничке активности и неконформизма био је маргинализован и прогањан у време комунистичке власти, која га је држала за анархисту. Током 1972. и 1973. против њега су била покренута два кривична процеса: „због прекршајног дела вређања социјалистичко-патриотских осећања грађана“ у Општинском суду у Зрењанину и „за кривично дело непријатељске пропаганде“ у Окружном суду у Новом Саду. По овом другом основу претила му је казна до 12 година строгог затвора, али је процес обустављен на интервенцију Оскара Давича. Маргинализација у културним институцијама се наставља и касније, током деведесетих, прећуткивањем и игнорисањем, као и код свих уметника чија се пракса није уклапала у владајућу националистичку парадигму.[1]

Почетком деведесетих основао је и водио књижевну школу Традиција авангарде (Београд, 1993—95), из које је настала уметничка група Магнет.[1][2]

Његови радови излазе изван оквира традиционалне поделе уметности, па тако у извођење својих песама уноси елементе филма, глуме и перформанса, што је у оно време код нас била експериментална и пионирска активност.

Отац је песника млађе генерације Синише Туцића.
Награде

Награда „Печат вароши сремскокарловачке”, за песму „Дојиље смрти”, 1969.[1][2]
Награда „Павле Марковић Адамов”, за песнички опус. 1989.[1][2]
Награда „Васко Попа”, за збирку песама Гнездо параноје, 2007.[1][2]

Дела

Објавио је 12 песничких књига.[2]

Јаје у челичној љусци, песме, 1970.
Сан и критика, песме, 1977.
Слово је пукло, есеји, 1978.
Простак у ноћи, песме, 1979.
Реформ гротеск, песме, 1983.
Хладно чело, есеји, 1983.
Снег веје, љубав је вечна, песме, 1990.
Страхоте подземља, роман, 1991.
Стругање маште, сабрана дела, 1991.
Играч у свим правцима, избор из поезије, 2001.
Време фантома, критике, 2005.
Гнездо параноје, песме, 2007.

tags: avangarda, neoavangarda, tradicija avangarde, konceptuala, konceptualna umetnost, vizuelna poezija...