Godina izdanja: 1988
ISBN: 86-343-0530-9
Vrsta: lingvistika, fonetika, fonologija
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Jakobson, Roman, 1896-1982 = Jakobson, Roman, 1896-1982
Halle, Morris, 1923-2018 = Heli, Moris, 1923-2018
Naslov Temelji jezika / Roman Jakobson i Morris Halle ; [preveli Ivan Martinčić, Ante Stamać]
Vrsta građe izvešt.o istraž
Jezik hrvatski
Godina 1988
Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1988 (Ljubljana : Delo)
Fizički opis 109 str. ; 20 cm
Drugi autori - osoba Martinčić, Ivan, 1942- = Martinčić, Ivan, 1942-
Stamać, Ante, 1939-2016 = Stamać, Ante, 1939-2016
Zbirka ǂBiblioteka ǂTheoria universalis ; 1
(broš.)
Napomene Prevod dela: Fundamentals of language
Str. 80-85: Pogovor/ Ante Stamać
Bibliografija: str. 77-79
Registri.
Predmetne odrednice Fonetika
Fonologija

Temelji jezika, kojih je prvi dio Jakobson napisao zajedno s američkim slavistom Morrisom Halleom, sistematizacija su čvrstih činjenica moderne fonologije. U tom se slavnom znanstvenom djelu minimalnog opsega, objavljenu 1956, razvija teorija razlikovnih obilježja i dvojčanih opreka u najširoj ekstenziji jezičnog fenomena: od oblikovanja individualnih glasova do globalnog (ne)funkcioniranja govora u priopćajnim kanalima; od govora u nastajanju do gubitka jezičnih kompetencija. Jakobsonove i Halleove postave i analize danas su ugrađene u temelje koliko moderne fonetike i fonologije toliko i psiholingvistike i teorije književnosti.

Roman Osipovič Jakobson (rus. Роман Осипович Якобсон; Moskva, 23. oktobar 1896 – Boston, 18. jul 1982) je bio ruski lingvista i semiolog, bio je jedan od najuticajnijih lingvista 20. veka i začetnik razvoja strukturalističke analize jezika, poezije i umetnosti.
Život i rad
Rođen, u bogatoj porodici ruskih jevrejskih doseljenika, u Moskvi od ranog doba bio je fasciniran jezikom. Kao student bio je vodeća figura Moskovskog lingvističkog kruga i učestvovao u moskovskom aktivu svetske avangardne umetnosti i poezije. Lingvistika u to vreme je bila obeležena neogramatičarima i insistirala da je jedino naučno proučavanje jezika proučavanje istorijske lingvistike i razvoja reči kroz vreme (dijahronijski pristup). S druge strane, Jakobson je pod uticajem radova Ferdinanda de Sosira razvio ideju strukturne analize lingvističkih fenomena (sinhronijski pristup).
Godine 1920. Jakobson, usled političkih promena, napušta svoju rodnu zemlju i dolazi u Prag kao član Sovjetske diplomatske misije da nastavi svoje doktorske studije. U Pragu se sprijateljuje sa brojnim češkim književnicima. Takođe je impresionirao češke akademike svojim izučavanjem čeških stihova. Godine 1926. on zajedno sa N. Trubeckojim, V. Matheziusom i ostalima postaje osnivač praške škole, odnosno lingvističkog društva pod nazivom Praški lingvistički krug.
Dok je Trubeckoj insistirao na tome da je jezik način čuvanja i samorazumevanja kulture, Jakobson je suprotno smatrao da je jezik način izražavanja i razvoja kulture. Iako su njihovi pristupi bili različiti, njihova saradnja je bila veoma korisna za slavistiku i lingvistiku 20-og veka. U to vreme Jakobson je napisao brojne radove iz fonetike i 1929. godine on koristi termin strukturalizam da bi prvi put opisao šta je distinkcija u ruskim studijama. Jakobsonova univerzalna strukturalno-funkcionalna teorija fonologije bazira se na principu binarnosti za uspostavljanje distinktivnih obeležja (opozicija) i bila je prvo uspešno rešenje lingvističke analize u skladu sa Sosirovim hipotezama. Pod distinktivnim obeležjem se podrazumeva ono svojstvo jednog glasa na osnovu kojeg taj glas stoji u fonološkoj opoziciji prema drugom glasu.
Princip binarnosti (dihotomije) ispoljava se u svrstavanju jezičkih jedinica u parove od po dva člana između kojih postoji opozicija po prisustvu, odnosno odsustvu karakterističnog obeležja. Postojanje distinktivnih obeležja kao stvarnih relevantnih kategorija u konkretnom procesu sporazumevanja pokazuju i psihološki testovi izvršeni nad većim brojem lica.
Posle nacističke invazije na Prag 1941. godine, Jakobson odlazi u Švedsku i Dansku gde se pridružuje Kopenhagenškom lingvističkom krug i tu upoznaje Luisa Hjelmsleva. Jakobson se interesuje za antropologiju i to mu pomaže da napravi lingvistički zaokret u pravcu humanizma.
Po dolasku u SAD, postaje član velikog udruženja intelektualaca emigranata u Njujorku, gde takođe nastavlja druženje sa češkim emigrantima. Na École Libre des Hautes Études, vrsti frankofonog univerziteta u egzilu, Jakobson sarađuje sa antropologom Klod Levi-Štrausom, koji je bio jedan od najpoznatijih strukturalista. Predajući na Kolumbija univerzitetu, Harvardu i MIT-u, Jakobson održava poznanstva sa mnogim američkim lingvistima i antropolozima kao što su Bendžamin Vorf, Edvard Sapir, Franc Boas i Leonard Blumfild.
Godine 1949. Jakobson se seli na Univerzitet u Harvardu, gde će provesti ostatak svog života. Njegovo interesovanje se kreće od ruske poezije prema opštim osobenostima poetskog jezika. Sa istraživanjima na tu temu postao je poznat u celom svetu. Početkom 1960. godine Jakobson sveobuhvatno proučava jezik i počinje pisati o komunikacionim naukama u celini.
Komunikacijske funkcije
Jakobson razlikuje šest komunikacijskih funkcija, koje odgovaraju dimenzijama komunikacijskog procesa. Dimenzije su: 1. kontekst; 2. poruka; 3. pošiljalac; 4. primalac; 5. kanal; 6. kod. Funkcije su: 1. referentna (kontekstualna ili situaciona informacija); 2. poetska (estetska ili kreativna); 3. emotivna (lična ili ekspresivna); 4. konativna (vokativno ili imperativno adresovanje primaocu); 5. fatička (kontrolni radni kanal); 6. metalingvistička (kontrolni radni kod). Jedna od šest funkcija uvek je dominantna u tekstu i obično određuje tip teksta. U poeziji dominantna funkcija je poetska funkcija: fokus je na samoj poruci. Prava oznaka poezije je prema Jakobsonu „projekcija principa jednakosti sa ose selekcije na osu kombinacije“. Uopšteno govoreći, to znači da poezija uspešno kombinuje i integriše formu i funkciju. Jakobsonova teorija komunikacija je prvi put objavljena u „Closing Statements: Linguistics and Poetics“. Danas nijedno istraživanje na temu komunikacijskih nauka ne može zaobići njegov rad.
Legat
Jakobsonove tri osnovne ideje danas igraju značajnu ulogu u lingvistici, a to su lingvistička tipologija, markiranost (obeleženost) i lingvističke univerzalije. Ta tri koncepta su tesno isprepletana: tipologija je klasifikacija jezika u smislu zajedničkih gramatičkih obeležja kao suprotnost zajedničkom poreklu, markiranost grubo rečeno označava to da su izvesne forme gramatičke organizacije „prirodnije“ od drugih, odnosno ova razlika se tiče prisustva ili odsustva nekog jezičkog obeležja, i lingvističke univerzalije su naziv za zajednička obeležja svih jezika sveta.
Jakobson se bavio i nepotpunim jezičkim sistemima, tražeći šta je u njima uvek i najčešće prisutno, a šta može i izostati. Tako su nastali njegovi radovi o dečjem jeziku i afaziji. Afazija je jezički poremećaj, koji nastaje kad se ošteti oblast mozga koja je uključena u obradu jezika. Prema Jakobsonu afazija je smanjenje sposobnosti odabira (selekcije) ili kombinacije i kontekstualizacije.
Njegove zasluge u lingvistici su postojale i na polju morfologije, gde je dao metod određivanja odnosa u okviru morfoloških sistema prema principu binarnosti (obeležena kategorija ima prema sebi neobeleženu kategoriju). Posebno je ispitivao ruski glagolski i padežni sistem.
Iako je Roman Jakobson u skladu sa programom praške škole, kao njen najeminentniji član najviše pažnje poklanjao istraživanju fonologije i distinktivnih obeležja njegova naučna delatnost je bila višestruka (komunikacijske funkcije, ispitivanja poetskog jezika, jezička tipologija, socijalna antropologija, psihoanaliza).
Harvardska slavistička škola, koju je Jakobson osnovao, je i danas jedna od najreprezentativnijih u svetu.

Moris Hale (енгл. Morris Halle, лет. Moriss Pinkovics; 23. jul 1923 – 2. april 2018), rođen kao Moris Pinkovic (Morris Pinkowitz), bio je američki lingvista.
Biografija
Rođen je u Litvaniji 1923. godine. Sa svojom porodicom se 1940. godine doselio u SAD. Studirao je tehniku na koledžu u Njujorku od 1941. do 1943. godine. Godine 1943. je pristupio vojsci, a odslužio je vojni rok 1946. i tada odlazi na Univerzitet u Čikagu, gde 1948. dobija diplomu magistra lingvistike. Posle toga je studirao na Kolumbijskom univerzitetu, postao profesor na Masačusetskom institutu za tehnologiju (MIT) 1951. i doktorirao na Harvardskom univerzitetu 1955. Penzionisao se iz MIT-a 1996. ali je ostao i dalje aktivan na polju istraživanja.
Njegov rad je uglavnom zasnovan na proučavanju glasovne strukture jezika (fonologije). On je prvi uveo generativni pristup u fonološki opis jezika. Takođe je doprineo i razvoju teorije o distribucionoj morfologiji (distribuciono izučavanje morfema i morfemskih varijanata). U najpoznatije radove spadaju „Uvod u analizu govora- tehnički izveštaj br. 13“, 1952; „Fonologija u generativnoj gramatici“, 1962; „Glasovna struktura engleskog jezika“, 1968; „Lingvističko istraživanje“, 1985; „Segmentna fonologija savremenog engleskog jezika“, 1985; „Naglasak i akcenat u indoevropskim jezicima“, 1997.
Preminuo je 2. aprila 2018. godine u Kembridžu, Masačusets.

MG8 (N)