pregleda

Danilo Kiš ŽIVOT, LITERATURA


Cena:
760 din
Želi ovaj predmet: 2
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: BEX
Pošta
DExpress
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
PostNet (pre slanja)
Ostalo (pre slanja)
Pouzećem
Lično
Grad: Novi Sad,
Novi Sad
Prodavac

H.C.E (4292)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

99,9% pozitivnih ocena

Pozitivne: 7247

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Vrsta: Eseji i kritike
Jezik: Srpski

Danilo Kiš - ŽIVOT, LITERATURA
Izdavač: Prosveta
Broj strana: 242
Povez: Tvrd
Odlično stanje


ŽIVOT, LITERATURA


Želeo bih da prvi deo ovih naših razgovora posvetim nekim biografskim činjenicama koje bi mogle interesovati vaše čitaoce. Bez obzira na određen otpor što ga ispoljavate prema biografskim datostima i biografskom pristupu kad je reč o vašem delu, mislim da vaše knjige, a pogotovu one koje ste nazvali autobiografskim triptihom (Rani jadi, Bašta, pepeo, Peščanik) svedoče o tome da je za formiranje vašeg književnog profila detinjstvo bilo od primordijalnog značaja. Da pokušamo, dakle, da utvrdimo udeo autobiografskog u vašim knjigama i da razlučimo stvarnost od fikcije i od iluzije.

Celo moje detinjstvo je iluzija, iluzija kojom se hrani moja imaginacija. I kako sam o toj temi “ranih jada” napisao dve-tri knjige, sada mi se čini da je svako svođenje te imaginacije na takozvane biografske činjenice ­ redukcionizam. Život se, znam, ne može svesti na knjige; ali se ni knjige ne mogu svesti na život. Kako sam svoje detinjstvo dao u nekoj lirskoj, jedinstvenoj i konačnoj formi, ta je forma postala sastavnim delom mog detinjstva, jedino moje detinjstvo. I ja sam sad i sam jedva u stanju da napravim razliku između te dve iluzije, između životne i književne istine; one se prožimaju u tolikoj meri da tu povući jasnu granicu jedva da je mogućno. Stoga mi se svaka druga interpretacija tih knjiga, pogotovu od strane autora, čini osiromašenjem: prepričavanjem pesme gde je nestao polet, ritam i zanos, a pesnička je metafora svedena, prevedena na langage commun, kao u onom primeru što ga navodi Žerar Ženet, i gde je Lafontenov stih “Sur les ailes du temps, la tristesse s’envole” “preveden” od strane retoričara sa “Le chagrin ne dure pas toujours”.

Razumem vašu bojazan, ali mi se ipak čini da vaše detinjstvo, čak i tako, izvan svake književne obrade, nije lišeno zanimljivosti.

Svaka biografija, a pogotovu biografija pisca, ako nije doživela milost uobličenja, jeste nužno redukcionizam: jedinstvena i neponovljiva životna priča jednog jedinog i neponovljivog čoveka u jednom jedinstvenom i neponovljivom vremenu, ono, dakle, što je čini različnom; a idealna i zanimljiva bi bila ona koja bi sadržala u sebi biografiju svih ljudi u svim vremenima. Takvu iluziju možete postići, pogotovu kad je reč o detinjstvu, samo kroz “pesničku”, književnu formu.

Ima, međutim, u tome što kažete nečeg paradoksalnog. S jedne strane težite u svojim knjigama životnoj istini, a s druge strane tu životnu istinu, tu posebnost kojom se zapravo hrani vaša literatura, smatrate privatnom, dakle neliterarnom i irelevantnom.

Literatura, naravno, teži onome što je posebno, da bi kroz to posebno dospela do opšteg, a, s druge strane, svaka posebnost, svaka životna činjenica, ono što vas razlikuje od drugih, ono što je u krajnjem slučaju privatno, “osobeni znaci” iz lične karte, izvan literarne transpozicije deluju kao kakva izraslina na licu ili telesna mana. Literatura se hrani posebnim, individualnim, nastojeći da tu osobenost, ne zanemarujući je sasvim, integriše u opšte. Odatle određen moj otpor prema pokušaju svođenja dela na život, odatle moj otpor i prema svakoj književnoj biografiji koja odveć ističe to posebno i koja nije uspela da taj “osobeni znak” integrišu opštost ljudske sudbine, odatle i moj otpor prema svakoj “manjinskoj” literaturi, prema svakom književnom getu: feminizam, homoseksualizam, jevrejstvo kao dominantni predznak, za mene su vidovi redukcionizma. A o ideološkom redukcionizmu da i ne govorim.

O tome ćemo još porazgovarati. Vratimo se zasad, ipak, vašem detinjstvu. Vi ističete detinjstvo kao predominantno za vaše formiranje, detinjstvo kao temu gde se opšte i posebno najlakše integrišu.

Detinjstvo je razdoblje gde postoji jedan moćan zajednički imenitelj jedinstven za sve ljude, bez obzira na rasu-sredinu-momenat. Tu smo najbliže toj hipotetičnoj biografiji svih ljudi u svim vremenima. Taj se zajednički imenitelj počinje smanjivati tek zatim, osipanje i razlike nastaju kasnije, udeo posebnog nad opštim povećava se.

U tom zajedničkom imenitelju svakog detinjstva ne možete, međutim, poreći, kad je o vama reč, ulogu vremena i porekla, kao one elemente koji će doprineti stvaranju te različitosti koja će postati važnom komponentom vaše literature. Stoga insistiram na onome što se zove biografija ili, ako više volite, sudbina. Na činjenici koju smatram značajnom za vašu književnu genezu: vaše dvostruko poreklo, za vreme rata, što sve, bez sumnje, nije bilo bez uticaja na formiranje vaše književne ličnosti.

Činjenice koje navodite od primordijalnog su značaja. Bez tog ambigviteta porekla, bez te “uznemirujuće različitosti” što je donosi jevrejstvo i bez nedaća svog ratnog detinjstva, bez sumnje, ne bih postao pisac.

Počnimo, dakle, od početka. Na vašim knjigama piše da ste rođeni u Subotici, “na jugoslovensko-mađarskoj granici”. Šta je za vas značio i šta za vas znači taj grad?

Pretpostavljam da je izbor porodilišta subotičke bolnice bio posledica prijateljskih veza koje su moji roditelji imali sa nekim ondašnjim lekarom, po svoj prilici Jevrejinom. No taj grad, što se na srpskom zove Subotica a na mađarskom Szabadka, sa tim predznakom, sa tom determinantom “na jugoslovensko-mađarskoj granici” tu je, dakle, u prvom redu da svedoči o toj dvostrukosti, o tom ambigvitetu jezika, porekla, istorije i kulture, kao i o tome da u sudbini pisca ništa nije slučajno, pa ni slučajnost mesta njegovog rođenja.

Znači li to da nemate nikakva sećanja iz grada svog rođenja?

Prve čulne impresije mog detinjstva potiču iz Novog Sada, koji se nalazi nekih sto kilometara južnije od Subotice, niz Dunav. Mirisi, ukusi, boje. Miris kestenovog cveta, ruže u vazi, kamilice, mašinskog ulja u mehanizmu šivaće mašine, očeve cigarete, kolonjske vode na vratu moje majke, čiste krevetnine, mokraće, mušeme na stolu, kafe, sapuna, začinâ, kožne trake na očevom šeširu, sedišta fijakera, železničke stanice, apoteke, praznog kupea prve klase, remena za podizanje prozora u vagonu, kožnog kofera. Ukus ribljeg zejtina, meda, bele kafe, cimeta, drvenih bojica, lepka, mastila, hartije, kaučuka, bombona, krvi iz prsta, jodne tinkture, suza, sirupa protiv kašlja. Boje kestenovog lista: tamnozeleno lica i bledozeleno naličja, vatromet kaleidoskopa, prelivi duge u klikerima-staklencima, ruj venjenja, nebesko plavetnilo, belina oblaka, prljavožuto kućnih fasada. I slike, kao kad se prelistavaju stare razglednice: arteški bunar na uglu ulice, zimi obložen slamom; drvored kestenova čiji prevrtljivi listovi preteći šume pred oluju; prizemne kuće koje gledaju na dvorišta; niski prozori sa bledoružičastim i jarkocrvenim cvetovima geranijuma; prašnjavi travnjak pred kućom; škripava špediterska kola i zaljuljani fijakeri koji plove ulicom kao gondole; sirotinjska dvorišta; vešplav koji se rastvara u vodi limenog korita ispred vešernice; slivnik što zaudara na trulež i u koji se cedi sapunjava voda; kasarna i groblje; katedrala i sinagoga; pravoslavna Uspenska crkva u kojoj me u petoj godini krste (sveštenik mi sipa vodu na teme, ja tražim pogledom svoju majku koja me začas prepustila brizi krsnoga kuma; miris tamjana, zapevanje sveštenika, treperenje sveca, lica svetaca na ikonama); tramvaji sa lirom; fotografski atelje sa veštačkim cvećem i sa pravom pticom u kavezu; čipka iznad sedišta od baršuna u kupeima prve klase; majčina singerica nalik na katedralu.

Slike koje navodite deluju sasvim idilično – mirnodopski.

Te idilične slike, kao u kakvom albumu, tu se prekidaju naglo, iz sna me trže pucnjava pod našim prozorom, moja majka pali, zatim hitro gasi svetlo, i, onako u mraku, skida me sa kreveta, i ja znam da to nije san i mòra sna: moja majka drhti. To naglo paljenje i gašenje lampe i ta karatama pod krevetom u mračnoj sobi, to je kraj tih svetlih sunčanih slika koje su se redale u mom sećanju sve dosad. Odjednom nastaje mrak i polutmina, kao da je cela rolna, naglo osvetljena, pregorela u mračnoj komori.

Koja je to godina?

Godina je četrdeset i druga, januar, početak tragičnih “hladnih dana”, što je samo eufemistička metafora iza koje se krije barbarski pokolj vojvođanskih Jevreja i Srba. Da sam tad mogao da povežem neke događaje, promene koje su se zbile ne bi možda došle tako naglo. Postojali su izvesni predznaci, a pre svega naše učestale promene adrese. Seleći se iz jedne ulice u drugu, iz boljeg stana u sve gori, moj otac nije sledio samo logiku svoga finansijskog kraha, nego se pre svega ponadao da će time uspeti, sa malo sreće, da prođe za autentičnog arijevca. To što je na kući u Bemovoj 21 (ranije Nemačka ulica) na dan početka novosadske “racije” osvanuo strelasti krst a ne žuta zvezda (kao na zgradama gde su stanovali Jevreji), nije se dogodilo samo stoga što je naša stanodavka bila Mađarica, nego i zahvaljujući činjenici što je moj otac uspeo da prikrije od nje svoj pravi identitet. Koliko mora da je bilo njeno razočaranje kad je koju nedelju kasnije ugledala na grudima moga oca Davidovu zvezdu... Ali ovo su naknadne referencije, stavljanje u vremenske i istorijske okvire događaja koji, tada, žive u meni sasvim izdvojeno iz prostornog i vremenskog konteksta. I ja tada ne znam koji je dan, koja godina, koji vek. Drhturenje mladog psa. Zato najradije govorim u slikama.

Da li ste i vi nosili zvezdu?

Nisam. Međutim, kako je zakon predviđao da u mešovitim brakovima sin bude smatran pripadnikom očeve a kći majčine vere, to je moja majka sašila na svojoj singerici dve Davidove zvezde, jednu veću i jednu manju, upotrebivši za to ostatke žute jorganske svile. Stajali smo pred njom, moj otac i ja, ukrućeni kao na probi odela, a ona je, sa čiodama među usnama, premeštala zvezde gore-dole po reverima naših kaputa. Da li je moj otac smogao hrabrosti da u mom slučaju pređe preko naredbe vlasti ili je, zahvaljujući mom krštenju, uspeo da nađe rupu u zakonu, ne znam. Ta žuta zvezda nalik na maslačak još dugo je stajala u fioci šivaće mašine među šarenim koncima, krpicama i dugmadima; no osim toga dana, na “generalnoj probi”, nisam je više nikada stavio.

Koliko mi je poznato, taj motiv, tu probu žute zvezde, niste uneli ni u jednu od vaših priča ili romana? Zašto?

U pravu ste. Tu scenu nisam nikad opisao u nekoj od svojih proza jer mi se učinila odveć jakom, odveć patetičnom, kao, uostalom, i tolike druge za koje nisam mogao da nađem neku ironičnu protivtežu koja bi ih neutralisala. Ima, znate, nečeg zazornog u patnji.

Vama je tada sedam godina. Kako doživljavate te “hladne dane”? Šta vam je od svega toga ostalo u sećanju?

Što se tiče sećanja, ni tu nema kontinuiteta, nego samo iskidane slike, mutni snimci zimskog pejzaža, sumorno svitanje... Kroz zamračene prozore prodire vika i škripa koraka po zamrzlom snegu, a povremeni pucnji utapaju se u sneg kao plač ugušen u perjanom jastuku. Otac nam stavlja u ruke, mojoj sestri i meni, nekakav mađarski ilustrovani žurnal i naređuje nam da ga držimo ispred sebe, visoko, tako da naslov bude jasno vidljiv. U tom žurnalu su foto-reportaže sa Istočnog fronta: mađarski vojnik koga dočekuju ukrajinski seljaci sa ikonama i nude ga hlebom i solju; devojka plavih pletenica grli mladog tenkistu; kuće u plamenu; surovi pejzaž ruske stepe... To što sam morao da držim u ruci žurnal na jeziku koji ne razumem, smatrao sam opasnom podvalom koju će posetioci otkriti i surova nas kazna neće mimoići.

Kojim ste jezikom govorili u kući?

Moj je otac, kao i većina jevrejskog življa u tim krajevima koji su nekada pripadali Dvojnoj monarhiji, govorio podjednako dobro mađarski, nemački i srpski. U kući smo govorili, međutim, samo srpski, i ja sam u Novom Sadu, školske 1940/41. godine, počeo da pohađam srpsku osnovnu školu, a 27. marta četrdeset i prve mahao sam jugoslovenskom zastavicom i skandirao sa razredom “Bolje rat nego pakt” (tu zagonetnu rečenicu sa asonantnom rimom čije značenje, dakako, nisam shvatao), dok je u izlogu brijačnica bio istaknut portret mladog kralja Petra, u poluprofilu, kao na markama.

U sceni sa pucnjavom pod prozorom, koju ste malopre opisali, ne pojavljuje se otac-zaštitnik, nego vas majka zaklanja telom. Međutim, odmah zatim, prelazite na ličnost oca, mada je on ovde očigledno u drugom planu.

To je po svoj prilici stoga što ja, kao što vidite, mislim u slikama i tražim u polumraku. A prizori u kojima se pojavljuje moj otac jesu neka vrsta negativa, slike njegove odsutnosti. Ja ga do dana današnjeg vidim kako se penje u kola, fijakere, vozove, tramvaje. Dočekujemo ga ili ispraćamo. Ili ga vidim pri onoj kratkoj poseti u Kovinu (godina je 1939, septembar) kad traži od moje majke makaze kako bi dokrajčio svoju patnju. Kasno je leto, lišće platana počinje da nagriza rđa jeseni, moj otac u bolesničkoj pidžami na drvenoj klupi bolničkog parka, odsutna pogleda. Ili pri našoj poslednjoj poseti, godine hiljadu devetsto četrdeset i četvrte u Zalaegersegu, u improvizovanom getu, odakle će otići, nestati zauvek. Odatle potiče, dakle, moja potreba da domislim njegov lik, da premostim praznine između dva njegova pojavljivanja, da ga otkrijem na porodičnom grupnom snimku, u pozadini. Postupak, uostalom, sličan onome što ga primenjujem pri građenju likova o kojima postoje dokumentarne pojedinosti, izvesne biografske činjenice, nedovoljne, a između dva podatka zjapi praznina koju treba dopuniti, ispuniti čvrstom materijom mašte; materijom koja će po snazi uverljivosti imati snagu dokumenta.

Ipak se može reći da ste u vašem autobiografskom triptihu liku majke posvetili kudikamo manje prostora nego liku oca.

Taj otac što se pojavljuje u mojim knjigama pod imenom Eduard Sam ili E. S. jeste jedna idealizovana projekcija kojoj nije stajala na putu čvrsta, homogena masa realnosti i sećanja. Otac je stoga dvostruko negativan lik, negativan u značenju odsutnosti i negativan u značenju književnog junaka. On je bolesnik, alkoholičar, neurastenik, Jevrejin, jednom rečju idealan materijal za književni lik. A što se tiče majke, i u stvaranju njenog lika preovlađuju, čini mi se, pre književni nego psihološki razlozi. Majka je pozitivan junak, i stoga nisam mogao na nju da primenim u punoj meri blagotvornu ironičnu distancu. Ljubav je odveć patetična, kao i lepota i patnja. Podsećam vas da je čak i kod Tolstoja, u Detinjstvo – Dečaštvo – Mladost, lik majke bled i šematičan u odnosu na oca.

Da li ste, dakle, u romanu Bašta, pepeo dodelili majci ulogu one koja će vam otkriti svet mašte i pesništva samo zato da biste uspostavili neku intelektualnu ravnotežu između ta dva lika? Nije li po svemu ta uloga pripadala ocu?

I tu sam se oslanjao pre svega na sećanje, na činjenice. Moja je majka zaista znala mnogo pesama, epskih i lirskih, kao što je znala mnoge bajke i legende, a praznine u svom pamćenju dopunjavala je (u mađarskoj zabiti, bez ijedne srpske knjige) iz glave, podešavajući stvari tako da budu najbliže zaboravljenom izvorniku, ili improvizujući na zadatu temu sa velikim odstupanjima: neka su njena pesnička rešenja bila odveć primenjiva na naš život, na našu sopstvenu situaciju, a da bih poverovao da su verna originalu. Ili je to bila samo pogreška mog rasuđivanja; možda sam samo, pri tom svom prvom susretu sa poezijom, otkrio, sa pogrešnom premisom, suštinu poezije: da ona uvek govori o onome ko je čita ili sluša.

Da li su vam poznate njene lektire?

Moja je majka u mladosti čitala pesme i romane sa naivnim uverenjem nevinih čitalaca koji između životne i romaneskne (pesničke) istine ne prave razliku. Uzdisala je nad pesmama crnogorskog knjaza i pesnika Nikole I, a njegov prevod u stihu Šatobrijanovog Poslednjeg Abenseraža, sa orijentalnom raskoši dvorova mavarskih i španskih, ostavio je vidnoga traga na njeno shvatanje literature, koje je bilo romantičarsko kao kod svih amatera.

Rekli ste tim povodom da je u engleskom prevodu romana Bašta, pepeo lik majke na određen način deformisan. O čemu je tu reč?

Primer je višestruko poučan. U prvom redu iz prevodilačkog aspekta: da je za prevođenje literature nedovoljno poznavanje dva jezika, nego je potrebno poznavanje dve kulture, dve civilizacije. Naime, u engleskom prevodu (a preko njega i u hebrejskom), u jednom od poglavlja posvećenih majci pojavljuju se imena Homera i Merimea. Prevodilac je, zaveden ortografskom transkripcijom, imena junaka jedne kod nas vrlo popularne muslimanske balade – Omer i Merima – preveo kao Homer i Merime! Na taj način, izvesna ravnoteža koja je uspostavljena između lika oca i majke poremećena je. Jer je u romanu – i tu ste u pravu – uloga erudite dodeljena ocu, dok je lik majke dat kao protivteža: erudicija naspram spontanosti. Biblija i Talmud (jer je Red vožnje talmudijska knjiga: komentar) naspram narodnog (usmenog) stvaralaštva.

O čemu govori ta balada?

To je ljubav Pirama i Tizbe, Romea i Đulijete.
Voleli se dvoje mladih,
Omer momče, Merima devojče.
Etc.
Mada deseteračka, ova pesma zvuči homerovski, zar ne? Stoga dakle, vidite, greška i nije tako velika. Štaviše, slučaj ili dobri duh Euterpe, koji bdije nad rukopisima i štiti ih od svakog zla, udesio je stvar tako da se greška, kao rana, sama od sebe zacelila. Jer, podsećam vas, upravo je Merime bio tvorac one čuvene mistifikacije sa “ilirskom narodnom poezijom” što se pod naslovom La Guzla pojavila tridesetih godina prošlog veka u Francuskoj i skrenula svetu pažnju na našu narodnu poeziju (i zavela čak i Puškina koji je te “ilirske pesme” preveo na ruski u dobroj meri uveren da su u pitanju srpske narodne pesme). Duh Omera i Merime nadahnjivao je, dakle, Hijacinta Maglanoviča, tog prvog od izmišljenih pesnika. U engleskom prevodu mog romana, Homer i Merime u krajnjoj liniji jesu samo metonimije za narodno stvaralaštvo. Vidite, moja je majka mogla, dakle, čitati Homera i Merimea.

Da li je vaša majka želela svojim lirskim izletima da probudi u vama ljubav za književnost? Da li je možda naslućivala u vama književni dar?

Našavši se u Mađarskoj, u tuđoj sredini, čiji jezik nije nikad dovoljno savladala, moja mi je majka recitovala pesme i pričala priče u prvom redu stoga da bi ispunila svoju strašnu samoću. To je činila, verujem, i stoga da bi u meni sačuvala nešto od svoje tradicije, kako se ne bih, otuđivši se od svog maternjeg jezika, otuđio od nje.

Ko je bila vaša majka? Ko su vaši preci po majci?

Preci moje majke bili su ratnici. Uostalom, u Crnoj Gori svak je bio ratnik, i ogroman revolver koji se nosio za pojasom, bez futrole, sastavni je deo muške nošnje, kao kapa. I mada u tim krajevima genealoška stabla ne slede žensku liniju – i tu se porodično pravo sasvim razlikuje od jevrejskog – jedna moja baba po majci još živi u porodičnoj legendi kao amazonka koja je posekla glavu Turčina-nasilnika. Moj deda, i sam učesnik u mnogim bojevima, prekinuo je tu dugu epsku tradiciju, i negde oko hiljadu devetsto desete postao je poštanski činovnik; nadgledao je postavljanje telegrafskih linija preko crnogorskih bespuća. Jedan rođak moje majke bio je vojvoda Marko Miljanov, čija se etnografska dela i pogotovu njegovi Primjeri čojstva i junaštva i dan-danas čitaju sa interesovanjem, kao etnografsko i književno štivo. Taj se čuveni ratnik opismenio u svojoj pedesetoj godini; rukopis mu je četvrtast i tvrd, a zbog rečeničnih nizova bez paragrafa i odsustva interpunkcije liči na tekstove pisane na glinenim pločicama. Jedan moj ujak, Risto Dragićević, studirao je u Beogradu i na univerzitetu u Varšavi.× Njegovi istorijski spisi o Crnoj Gori, kao i njegove studije o vladaru-pesniku Njegošu, predstavljaju autoritet. Za vreme mojih gimnazijskih dana na Cetinju, njegova će biblioteka, čiji su cvet bili leksikoni i enciklopedije, biti za mene izvorom bodlerovskih sanjanja: Le Petit Larousse illustré, izdanje iz godine 1923, sa svojim estampama i planches u boji ”je seme a tout vent”, posejaće u meni seme opasne radoznalosti.

Vaš porodični triptih prikazuje se u krajnjem slučaju ipak kao traganje za ocem. Ko je bio vaš otac? Ko su bili njegovi preci?

Sudeći po prezimenu Kohn (što dolazi od Kohen, od kojeg, uzgred budi rečeno, potiče izgleda i titula hazarskih kraljeva kogan), neki od mojih čukundeda bio je rabin. Na osnovu aluzija u pismima moga oca, njegovi su preci dospeli u Mađarsku, kao trgovci guščijim perjem, po svoj prilici iz Alzasa, odakle su bili proterani. Pretpostavljam da su u pitanju ovde njegovi preci sa majčine strane. Tom čestom zlobnom aluzijom na perjare, moj otac je hteo da podseti svoje bogate sestričine na njihov skromni početak; to je bila neka vrsta talmudijske pouke i opomene. Moj deda po ocu bio je trgovac i zemljoposednik. U šumama koje su mu pripadale palila se pepeljika (potaša), materijal koji služi za proizvodnju kaljevih peći i posuđa. Da li ga je osiromašio šumski požar ili konkurencija češkog porcelana – koji je potisnuo važnost potaše – ne znam. Kad sam se zainteresovao za naše poreklo – odakle smo? ko smo? kuda idemo? – dokumenta su već bila izgubljena i svi oni koji su čuvali porodičnu predaju već su bili mrtvi ili pobijeni.
Moj otac je rođen u zapadnoj Mađarskoj, koja je u to vreme bila u sastavu Dvojne monarhije. Valjda u želji za integracijom, svoje je ime mađarizovao kad mu je bilo trinaest godina. Trgovačku akademiju završio je u Zalaegersegu, rodnom mestu gospodina Viraga, koji će, milošću gospodina Džojsa, postati poznat pod imenom Blum, Leopold Blum. Posle nekoliko neuspelih trgovinskih poduhvata, moj će se otac zaposliti pri Ministarstvu železnica, gde će postići čin nadinspektora. Zahvaljujući tome, mi smo sve do 1942. putovali besplatno u kupeima prve klase, a kondukteri su ga pozdravljali salutiranjem kao kad se pozdravlja general. Njegov Red vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja postaće poznat zahvaljujući mojim knjigama.

Očigledno, nećemo se moći držati dosledno hronologije. Međutim, mi smo, po sledu događaja, u Novom Sadu. Šta se zbilo, dakle, tog januarskog dana 1942?

Slika je nešto ubrzana kao u kinematografu. Moja sestra i ja sedimo, dakle, na kauču nagnuti jedno na drugo, sa mađarskim žurnalom u rukama “tako da naslov bude jasno vidljiv”. Na jednoj stranici, fotografija tenka u snegu; tenk je pogođen pancergranatom, kao čovek koga su udarili pesnicom u pleksus; kraj tenka stoje vojnici dignutih ruku, a pobednici su uperili u njih svoje oružje. U jednom montažnom postupku – kao u nekoj ranoj projekciji nekih mojih sopstvenih književnih prosedea – mešaju se slike dve stvarnosti: u kuću ulaze žandari i vojnici: na puškama blistaju bajoneti. Jedan vojnik zaviruje pod krevet, zatim otvara ormane, dok drugi drži pušku na gotovs. Moj otac pokazuje žandaru svoje papire; žandar mu ih vraća. Odlaze. (Verzija prva)
U drugoj verziji, sat kasnije, scena se ponavlja sve do poslednje sekvence. Otac pokazuje žandaru svoje papire. Ovaj mu ih vraća. Otac uzima sa čiviluka kaput i šešir. Na trenutak se koleba da li da uzme i svoj štap... Ostavljen štap koji se klati na čiviluku.

Kinematografski postupak kojem pribegavate ovde služi vam, bez sumnje, u prvom redu da vam omogući da izvesne slike i doživljaje date sa što većim otklonom? Da li sam u pravu?

Da. To mi omogućava, zapravo, izvesno oneobičavanje, ostranenije, kako bi rekao Šklovski. Da razrušim, dakle, “automatizam percepcije”.

Da li taj postupak primenjujete u prvom redu na lične doživljaje?

Ne samo na njih.

Vratimo se “hladnim danima”. Šta se zbivalo sa vama? Gde je odveden vaš otac?

Moja uloga kao svedoka završena je u onoj sceni sa dolaskom žandara. A ovo što sledi jeste rekonstrukcija na osnovu dokumenata i krhotina rečenica sećanja preživelih.
Panorama zaleđenog Dunava. Kod gradskog kupališta, tamo gde stoje drvene kabine, u ledu je, kao zasečena u staklenu masu, probijena, velika rupa; preko rupe prebačena je daska trampuline. Naokolo vojnici; na brkovima im se nahvatala slana, iz nozdrva im izbija para. Iz pravca kabinâ pojavljuje se odjednom jedna mlada žena, gola; drži za ruku devojčicu. I devojčica je gola. Koža im je crvenomodra od hladnoće. Vojnici ih guraju na dasku trampuline. Pucaju im u teme ili ih probadaju bajonetima. Žrtve padaju u tamnozelenu vodu Dunava. Jedan ih civil gura čakijom pod led. Prizor je snimljen iz božanske perspektive apsolutne objektivnosti sivog zimskog oblaka gde glasovi ne dopiru. Sada se objektiv širi i vidimo kako sa one strane kabinâ stoje redovi. Iz ove visine, gde stoji kamera koja ne drhti, ne razlikujemo lica; jedva razaznajemo muškarce, žene i decu. Vidimo jedino, negde pri kraju reda, u grupi onih koji su pristigli kamionom među poslednjima, jednog čoveka sa šeširom i naočarima, u izlizanom sivom kaputu, jer onaj ko je smestio kameru u te visine (kako bi time izbegao napasti detalja, opise golih telesa, prizore poniženja – kad telo reaguje na smrtni strah svojim sopstvenim načinom – kako bi izbegao scene silovanja, razbijenih lobanja i krvi na izgaženom snegu, kako bi izbegao da se čuju glasovi, urlici, jauci, vapaji, molbe, molitve i preklinjanja, kako bi, dakle, postigao božansku objektivnost u tom svetu bez Boga), taj, dakle, ne može da ne izdvoji, pristrasno, iz te gomile onog koji je njegov otac.

U jednom ranijem razgovoru rekli ste da je toga dana vaš otac ostao živ “zahvaljujući nekom čudu“, a da se to čudo sastojalo u tome što se rupa u ledu bila začepila od leševa.

Taj je tehnički problem unekoliko usporio egzekuciju. Izgleda, međutim, da je vest o tim barbarskim postupcima mađarske soldateske dospela do međunarodne javnosti, i da je na nečiju intervenciju masakr bio bar privremeno obustavljen. Moj otac se vratio kući u kasne popodnevne sate, oronuo, naglo ostareo, sa onim strašnim pogledom što ga je imao u Kovinu tri godine pre toga. Taj dan što ga je proveo na Dunavu i to čekanje na red pred kabinama kao u predvorju pakla (a nije mogao da ne čuje pucnje i urlike i bućkanje vode) potpuno su srušili njegovo ionako načeto zdravlje.

Kako se ispoljavala njegova bolest?

Imao je povremeno napade neuroze straha – dijagnoza koju sam doznao nekih trideset godina posle njegove smrti. Tako mi je, naknadno, sa tolikom vremenskom distancom, postala jasna i ona naša poseta kovinskoj bolnici, godine gospodnje 1939. Tada mi je bilo nepunih pet godina, no ja se sa izuzetnom jasnošću sećam vožnje fijakerom, bolničkog parka, očeve prugaste pidžame. Kao što se sećam i one scene koju sam malopre naveo, kad je tražio od moje majke da mu ostavi makaze pod izgovorom da su mu one potrebne da razveže čvor na lastišu.

Kako ste došli do dijagnoze njegove bolesti posle toliko godina?

Sedamdesetih godina napisao sam jednu televizijsku dramu pod naslovom Noć i magla. Ta je drama nastala posle jednog mog izleta u Mađarsku, kad sam hodočastio u predele gde smo živeli za vreme rata. Posle prikazivanja tog komada na beogradskoj televiziji, dobio sam pismo od izvesne gospođe G. iz Novog Sada; ona je, kaže, prepoznala moga oca u ličnosti za čijom prošlošću junak drame traga. Kako sam u to vreme radio na Peščaniku, svaki mi je podatak o mom ocu bio dragocen, kao da je reč o nekoj istorijskoj ličnosti o čijem se životu malo zna. U jednom trenutku, kad je uvidela da i ja ponešto znam o njegovim duševnim stanjima, pa čak i to da je boravio u Kovinu (što kod nas zvuči kao Badlam ili Bisetra), gospođa G. mi je rekla svojim K. und K. manirom (govorili smo mađarski): “Vaš nam je otac izvoleo pričati, meni i mom pokojnom mužu, da se izlečio tako što je napisao za gospodina doktora ceo svoj život.” To je za mene zvučalo kao da je rekla Kolumbov dnevnik ili beležnica Didaka Pira! Sa jednim prijateljem psihijatrom, doktorom Smodlakom, odlazim sutradan u Kovin. Moj otac je boravio tu, kažem, trideset i devete; dijagnoza delirium tremens. Mladi pomoćnik upravnika vraća se sa bolesničkim kartonom u kojem se podaci slažu, bar što se imena i mesta rođenja tiče. Dijagnoza, međutim, nije delirium tremens nego neuroza straha. Tačno je, kaže, takođe da je tu boravio trideset i devete, ali i trideset i četvrte, tri meseca. Što se pak tiče ostalog dela arhiva, on je za vreme rata propao. Nema, dakle, nikakve biografije pisane rukom pacijenta.

Da li vam je ta promenjena dijagnoza dala novu sliku o vašem ocu kao junaku vašeg romana?

Ta promenjena dijagnoza imala je za mene značenje otkrića. Iščitavši knjige o psihopatologiji, pogotovu poglavlje Neuroze straha, neke su mi se stvari razjasnile. Doznao sam pre svega da je neuroza straha dugo smatrana endemnom bolešću srednjoevropske jevrejske inteligencije; drugo, da pacijenti sa tom dijagnozom najčešće pribegavaju alkoholu kako bi prigušili svoj latentni strah; i, kao treće, da se bolest nasleđuje, po nekim autorima u 10 do 20 odsto slučajeva, a po nekim čak u 70 do 90 odsto slučajeva. Tako sam najzad protumačio i neke svoje sopstvene traumatične strahove koji su me potresli dva-tri puta u mojoj mladosti i koji su, srećom, potrajali samo nekoliko dana.

Možete li ih opisati?

Teško. To su užasne patnje. Nekakav nejasan “metafizički strah”. Ne strah od smrti, nego baš tako “metafizički strah”, metafizički drhtaj. U jednom trenutku, bez ikakvog vidljivog spoljnjeg povoda, sruši se u vama ona odbrambena moć koja vam omogućava da živite sa saznanjem čovekove smrtnosti. Neka opasna preteća lucidnost; apsolutna lucidnost, rekao bih. To stanje intenzivne unutrašnje drhtavice opisao sam u jednom poglavlju Peščanika.

Tu mislite, bez sumnje, na neka poglavlja pod naslovom Beleške jednog ludaka, gde se duševna kriza junaka (E. S.) dovodi u vezu sa masakrom na Dunavu. Vi ste, međutim, te “hladne dane” opisali neposredno u jednom od vaših romana Psalam 44, koji je preveden samo na mađarski. I ja sam ga čitao na mađarskom.

Taj sam svoj kratki roman napisao za nepunih mesec dana, u svojoj dvadeset i petoj godini, za konkurs Saveza jevrejskih opština u Beogradu. Članovi žirija, među kojima je bio i jedan nadrealistički pesnik i romansijer, Ljubiša Jocić, bili su uvereni, pre nego što su otvorili šifru, da je taj roman pisala neka žena, ne samo zbog izvesne “ženske psihologije” nego i zbog “ženskog senzibiliteta” koji su otkrili u tom rukopisu! Roman sam pisao na osnovu jedne kratke novinske reportaže (jedan bračni par sa detetom posećuje logor gde im se poslednjih dana rata rodilo dete), tako da sam tu pomalo neobičnu intrigu mogao da prihvatim kao činjeničnu. Slabost te moje mladalačke knjige nije međutim toliko sama ta intriga, odveć jaka, odveć patetična, koliko jedno fatalno odsustvo ironične distance – element koji će kasnije postati sastavnim delom mog književnog prosedea.

Rekli ste mi da uopšte niste želeli da štampate taj roman.

Bio sam i tada na izvestan način svestan njegovih slabosti. No kad sam ponudio izdavaču svoj prvi roman, Mansardu, rekli su mi da je to odveć kratko, a kako su bili u toku da sam dobio prvu nagradu, na nekakvom književnom konkursu, insistirali su da se te dve short novels štampaju zajedno.

Ipak ste, kao posebnu knjigu, preštampali Psalam 44 u vašim Sabranim delima koja su izašla pre dve-tri godine.

Shvatio sam, naime, da u okviru mog “opusa” ta knjiga ima određenu funkciju, a u prvom redu kao svedočanstvo o jednom traganju i sazrevanju. S druge strane, ta moja prva dva kratka romana – Mansarda i Psalam 44 štampana svojedobno tako, u jednom tomu, sasvim različna, po temama, rukopisu i stilu, tu su da svedoče o dvema linijama koje će ići naporedo kroz sve moje buduće knjige; metafizičke opsesije, s jedne, i istorijske, “dokumentarne” rekonstrukcije, s druge strane. Naravno, te se dve teme, te dve opsesije, ne razdvajaju sasvim, nego su u mojim kasnijim knjigama često isprepletene, ali ta dva paralelna toka mogu se jasno pratiti. Između Psalma 44, koji govori o nemačkim logorima, i Grobnice za Borisa Davidoviča, napisane nekih petnaest godina kasnije, koja govori o sovjetskim, postoji jasna ne samo tematska nego i stilska veza, kao što postoji izvesno stilsko jedinstvo između romana Mansarda i Bašta, pepeo, na primer, upravo u toj isprepletenosti lirskih zamaha i ironične distance. Peščanik i Enciklopedija mrtvih mogli bi se smatrati, pak, nekom vrstom sinteze tih dvaju prosedea.


Pescanik basta pepeo mansarda psalm 44 grobnica za borisa davidovica enciklopedija mrtvih rani jadi cas anatomije homo poeticus

ŽIVOT LITERATURA

Skuplje knjige možete platiti na rate.

DOK JE SEZONA VIRUSA KNJIGE MOŽDA NEĆEMO SLATI BAŠ SVAKI DAN
IMAJTE RAZUMEVANJA AKO POŠILJKA BUDE STIGLA KOJI DAN KASNIJE (Što ne znači da ne može stići i dan odmah posle narudžbine, zavisi kako se pogodi)
Takođe, mnogo ređe idemo za Beograd, tako da ne računate na lično preuzimanje u Beogradu ukoliko vam je hitno potreban kupljeni predmet.
Poštarina za knjige je u proseku 130-144 dinara, što je mala suma da bi se izlagali riziku i mi i vi, tako da preporučujemo da se transakcije obave putem pošte.
Novi Sad lično preuzimanje ili svaki dan ili četvrtak, petak i subota.

Našu kompletnu ponudu možete videti preko linka
https://www.kupindo.com/Clan/H.C.E/SpisakPredmeta
ukoliko tražite još neki naslov koji ne možete da nađete pošaljite nam poruku možda ga imamo u magacinu
Pogledajte i našu ponudu na limundu https://www.limundo.com/Clan/H.C.E/SpisakAukcija
Slobodno pitajte šta vas zanima preko poruka. Preuzimanje moguce u Beogradu, Novom Sadu i Sremskoj Mitrovici uz prethodni dogovor. (Većina knjiga je u Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu, tako da se najavite nekoliko dana ranije u slucaju ličnog preuzimanja, da bi knjige bile poslate u Beograd - ako Vam hitno treba neka knjiga za danas ili sutra, obavezno proverite prvo preko poruke da li je u magacinu u Beogradu da ne bi doslo do neprijatnosti).
Beograd: lično preuzimanje Žarkovo (kod pijace, preko puta Vera), eventualno centar ako nam se potrefe termini dolaska.
U Novom Sadu lično preuzimanje na Grbavici ili u centru po dogovoru.
Slanje nakon uplate na račun u Erste banci (ukoliko ne želite da plaćate po preuzimanju). Poštarina za jednu knjigu je uglavnom oko 120 - 150 din. Slanje vise knjiga u paketu tezem od 2 kg 290-305 din.

INOSTRANSTVO: Šaljem po dogovoru, ili po prijateljima ili autobusom, jer je poštarina od 700 do 3000 din. zavisno od težine knjige, ali ukoliko želite moguće je i poštom. U Beč idem često pa knjige mogu doneti lično.

Ukoliko kupujete više od jedne knjige javite se porukom možda Vam mogu dati određeni popust na neke naslove.

Sve knjige su detaljno uslikane, ako Vas još nešto interesuje slobodno pitajte porukom. Reklamacije primamo samo ukoliko nam prvo pošaljete knjigu nazad da vidim u čemu je problem pa nakon toga vraćamo novac. Jednom smo prevareni od strane člana koji nam je vratio potpuno drugu knjigu od one koju smo mu mi poslali, tako da više ne vraćamo novac pre nego što vidimo da li se radi o našoj knjizi.
Ukoliko Vam neka pošiljka ne stigne za dva ili tri dana, odmah nas kontaktirajte za broj pošiljke kako bi videli u čemu je problem. Ne čekajte da prođe više vremena, pogotovo ako ste iz inostranstva, jer nakon određenog vremena pošiljke se vraćaju pošiljaocu, tako da bi morali da platimo troškove povratka i ponovnog slanja. Potvrde o slanju čuvamo do 10 dana. U 99% slučajeva sve prolazi glatko, ali nikad se ne zna.

ukoliko uvažimo vašu reklamaciju ne snosimo troškove poštarine

Predmet: 66887113
Danilo Kiš - ŽIVOT, LITERATURA
Izdavač: Prosveta
Broj strana: 242
Povez: Tvrd
Odlično stanje


ŽIVOT, LITERATURA


Želeo bih da prvi deo ovih naših razgovora posvetim nekim biografskim činjenicama koje bi mogle interesovati vaše čitaoce. Bez obzira na određen otpor što ga ispoljavate prema biografskim datostima i biografskom pristupu kad je reč o vašem delu, mislim da vaše knjige, a pogotovu one koje ste nazvali autobiografskim triptihom (Rani jadi, Bašta, pepeo, Peščanik) svedoče o tome da je za formiranje vašeg književnog profila detinjstvo bilo od primordijalnog značaja. Da pokušamo, dakle, da utvrdimo udeo autobiografskog u vašim knjigama i da razlučimo stvarnost od fikcije i od iluzije.

Celo moje detinjstvo je iluzija, iluzija kojom se hrani moja imaginacija. I kako sam o toj temi “ranih jada” napisao dve-tri knjige, sada mi se čini da je svako svođenje te imaginacije na takozvane biografske činjenice ­ redukcionizam. Život se, znam, ne može svesti na knjige; ali se ni knjige ne mogu svesti na život. Kako sam svoje detinjstvo dao u nekoj lirskoj, jedinstvenoj i konačnoj formi, ta je forma postala sastavnim delom mog detinjstva, jedino moje detinjstvo. I ja sam sad i sam jedva u stanju da napravim razliku između te dve iluzije, između životne i književne istine; one se prožimaju u tolikoj meri da tu povući jasnu granicu jedva da je mogućno. Stoga mi se svaka druga interpretacija tih knjiga, pogotovu od strane autora, čini osiromašenjem: prepričavanjem pesme gde je nestao polet, ritam i zanos, a pesnička je metafora svedena, prevedena na langage commun, kao u onom primeru što ga navodi Žerar Ženet, i gde je Lafontenov stih “Sur les ailes du temps, la tristesse s’envole” “preveden” od strane retoričara sa “Le chagrin ne dure pas toujours”.

Razumem vašu bojazan, ali mi se ipak čini da vaše detinjstvo, čak i tako, izvan svake književne obrade, nije lišeno zanimljivosti.

Svaka biografija, a pogotovu biografija pisca, ako nije doživela milost uobličenja, jeste nužno redukcionizam: jedinstvena i neponovljiva životna priča jednog jedinog i neponovljivog čoveka u jednom jedinstvenom i neponovljivom vremenu, ono, dakle, što je čini različnom; a idealna i zanimljiva bi bila ona koja bi sadržala u sebi biografiju svih ljudi u svim vremenima. Takvu iluziju možete postići, pogotovu kad je reč o detinjstvu, samo kroz “pesničku”, književnu formu.

Ima, međutim, u tome što kažete nečeg paradoksalnog. S jedne strane težite u svojim knjigama životnoj istini, a s druge strane tu životnu istinu, tu posebnost kojom se zapravo hrani vaša literatura, smatrate privatnom, dakle neliterarnom i irelevantnom.

Literatura, naravno, teži onome što je posebno, da bi kroz to posebno dospela do opšteg, a, s druge strane, svaka posebnost, svaka životna činjenica, ono što vas razlikuje od drugih, ono što je u krajnjem slučaju privatno, “osobeni znaci” iz lične karte, izvan literarne transpozicije deluju kao kakva izraslina na licu ili telesna mana. Literatura se hrani posebnim, individualnim, nastojeći da tu osobenost, ne zanemarujući je sasvim, integriše u opšte. Odatle određen moj otpor prema pokušaju svođenja dela na život, odatle moj otpor i prema svakoj književnoj biografiji koja odveć ističe to posebno i koja nije uspela da taj “osobeni znak” integrišu opštost ljudske sudbine, odatle i moj otpor prema svakoj “manjinskoj” literaturi, prema svakom književnom getu: feminizam, homoseksualizam, jevrejstvo kao dominantni predznak, za mene su vidovi redukcionizma. A o ideološkom redukcionizmu da i ne govorim.

O tome ćemo još porazgovarati. Vratimo se zasad, ipak, vašem detinjstvu. Vi ističete detinjstvo kao predominantno za vaše formiranje, detinjstvo kao temu gde se opšte i posebno najlakše integrišu.

Detinjstvo je razdoblje gde postoji jedan moćan zajednički imenitelj jedinstven za sve ljude, bez obzira na rasu-sredinu-momenat. Tu smo najbliže toj hipotetičnoj biografiji svih ljudi u svim vremenima. Taj se zajednički imenitelj počinje smanjivati tek zatim, osipanje i razlike nastaju kasnije, udeo posebnog nad opštim povećava se.

U tom zajedničkom imenitelju svakog detinjstva ne možete, međutim, poreći, kad je o vama reč, ulogu vremena i porekla, kao one elemente koji će doprineti stvaranju te različitosti koja će postati važnom komponentom vaše literature. Stoga insistiram na onome što se zove biografija ili, ako više volite, sudbina. Na činjenici koju smatram značajnom za vašu književnu genezu: vaše dvostruko poreklo, za vreme rata, što sve, bez sumnje, nije bilo bez uticaja na formiranje vaše književne ličnosti.

Činjenice koje navodite od primordijalnog su značaja. Bez tog ambigviteta porekla, bez te “uznemirujuće različitosti” što je donosi jevrejstvo i bez nedaća svog ratnog detinjstva, bez sumnje, ne bih postao pisac.

Počnimo, dakle, od početka. Na vašim knjigama piše da ste rođeni u Subotici, “na jugoslovensko-mađarskoj granici”. Šta je za vas značio i šta za vas znači taj grad?

Pretpostavljam da je izbor porodilišta subotičke bolnice bio posledica prijateljskih veza koje su moji roditelji imali sa nekim ondašnjim lekarom, po svoj prilici Jevrejinom. No taj grad, što se na srpskom zove Subotica a na mađarskom Szabadka, sa tim predznakom, sa tom determinantom “na jugoslovensko-mađarskoj granici” tu je, dakle, u prvom redu da svedoči o toj dvostrukosti, o tom ambigvitetu jezika, porekla, istorije i kulture, kao i o tome da u sudbini pisca ništa nije slučajno, pa ni slučajnost mesta njegovog rođenja.

Znači li to da nemate nikakva sećanja iz grada svog rođenja?

Prve čulne impresije mog detinjstva potiču iz Novog Sada, koji se nalazi nekih sto kilometara južnije od Subotice, niz Dunav. Mirisi, ukusi, boje. Miris kestenovog cveta, ruže u vazi, kamilice, mašinskog ulja u mehanizmu šivaće mašine, očeve cigarete, kolonjske vode na vratu moje majke, čiste krevetnine, mokraće, mušeme na stolu, kafe, sapuna, začinâ, kožne trake na očevom šeširu, sedišta fijakera, železničke stanice, apoteke, praznog kupea prve klase, remena za podizanje prozora u vagonu, kožnog kofera. Ukus ribljeg zejtina, meda, bele kafe, cimeta, drvenih bojica, lepka, mastila, hartije, kaučuka, bombona, krvi iz prsta, jodne tinkture, suza, sirupa protiv kašlja. Boje kestenovog lista: tamnozeleno lica i bledozeleno naličja, vatromet kaleidoskopa, prelivi duge u klikerima-staklencima, ruj venjenja, nebesko plavetnilo, belina oblaka, prljavožuto kućnih fasada. I slike, kao kad se prelistavaju stare razglednice: arteški bunar na uglu ulice, zimi obložen slamom; drvored kestenova čiji prevrtljivi listovi preteći šume pred oluju; prizemne kuće koje gledaju na dvorišta; niski prozori sa bledoružičastim i jarkocrvenim cvetovima geranijuma; prašnjavi travnjak pred kućom; škripava špediterska kola i zaljuljani fijakeri koji plove ulicom kao gondole; sirotinjska dvorišta; vešplav koji se rastvara u vodi limenog korita ispred vešernice; slivnik što zaudara na trulež i u koji se cedi sapunjava voda; kasarna i groblje; katedrala i sinagoga; pravoslavna Uspenska crkva u kojoj me u petoj godini krste (sveštenik mi sipa vodu na teme, ja tražim pogledom svoju majku koja me začas prepustila brizi krsnoga kuma; miris tamjana, zapevanje sveštenika, treperenje sveca, lica svetaca na ikonama); tramvaji sa lirom; fotografski atelje sa veštačkim cvećem i sa pravom pticom u kavezu; čipka iznad sedišta od baršuna u kupeima prve klase; majčina singerica nalik na katedralu.

Slike koje navodite deluju sasvim idilično – mirnodopski.

Te idilične slike, kao u kakvom albumu, tu se prekidaju naglo, iz sna me trže pucnjava pod našim prozorom, moja majka pali, zatim hitro gasi svetlo, i, onako u mraku, skida me sa kreveta, i ja znam da to nije san i mòra sna: moja majka drhti. To naglo paljenje i gašenje lampe i ta karatama pod krevetom u mračnoj sobi, to je kraj tih svetlih sunčanih slika koje su se redale u mom sećanju sve dosad. Odjednom nastaje mrak i polutmina, kao da je cela rolna, naglo osvetljena, pregorela u mračnoj komori.

Koja je to godina?

Godina je četrdeset i druga, januar, početak tragičnih “hladnih dana”, što je samo eufemistička metafora iza koje se krije barbarski pokolj vojvođanskih Jevreja i Srba. Da sam tad mogao da povežem neke događaje, promene koje su se zbile ne bi možda došle tako naglo. Postojali su izvesni predznaci, a pre svega naše učestale promene adrese. Seleći se iz jedne ulice u drugu, iz boljeg stana u sve gori, moj otac nije sledio samo logiku svoga finansijskog kraha, nego se pre svega ponadao da će time uspeti, sa malo sreće, da prođe za autentičnog arijevca. To što je na kući u Bemovoj 21 (ranije Nemačka ulica) na dan početka novosadske “racije” osvanuo strelasti krst a ne žuta zvezda (kao na zgradama gde su stanovali Jevreji), nije se dogodilo samo stoga što je naša stanodavka bila Mađarica, nego i zahvaljujući činjenici što je moj otac uspeo da prikrije od nje svoj pravi identitet. Koliko mora da je bilo njeno razočaranje kad je koju nedelju kasnije ugledala na grudima moga oca Davidovu zvezdu... Ali ovo su naknadne referencije, stavljanje u vremenske i istorijske okvire događaja koji, tada, žive u meni sasvim izdvojeno iz prostornog i vremenskog konteksta. I ja tada ne znam koji je dan, koja godina, koji vek. Drhturenje mladog psa. Zato najradije govorim u slikama.

Da li ste i vi nosili zvezdu?

Nisam. Međutim, kako je zakon predviđao da u mešovitim brakovima sin bude smatran pripadnikom očeve a kći majčine vere, to je moja majka sašila na svojoj singerici dve Davidove zvezde, jednu veću i jednu manju, upotrebivši za to ostatke žute jorganske svile. Stajali smo pred njom, moj otac i ja, ukrućeni kao na probi odela, a ona je, sa čiodama među usnama, premeštala zvezde gore-dole po reverima naših kaputa. Da li je moj otac smogao hrabrosti da u mom slučaju pređe preko naredbe vlasti ili je, zahvaljujući mom krštenju, uspeo da nađe rupu u zakonu, ne znam. Ta žuta zvezda nalik na maslačak još dugo je stajala u fioci šivaće mašine među šarenim koncima, krpicama i dugmadima; no osim toga dana, na “generalnoj probi”, nisam je više nikada stavio.

Koliko mi je poznato, taj motiv, tu probu žute zvezde, niste uneli ni u jednu od vaših priča ili romana? Zašto?

U pravu ste. Tu scenu nisam nikad opisao u nekoj od svojih proza jer mi se učinila odveć jakom, odveć patetičnom, kao, uostalom, i tolike druge za koje nisam mogao da nađem neku ironičnu protivtežu koja bi ih neutralisala. Ima, znate, nečeg zazornog u patnji.

Vama je tada sedam godina. Kako doživljavate te “hladne dane”? Šta vam je od svega toga ostalo u sećanju?

Što se tiče sećanja, ni tu nema kontinuiteta, nego samo iskidane slike, mutni snimci zimskog pejzaža, sumorno svitanje... Kroz zamračene prozore prodire vika i škripa koraka po zamrzlom snegu, a povremeni pucnji utapaju se u sneg kao plač ugušen u perjanom jastuku. Otac nam stavlja u ruke, mojoj sestri i meni, nekakav mađarski ilustrovani žurnal i naređuje nam da ga držimo ispred sebe, visoko, tako da naslov bude jasno vidljiv. U tom žurnalu su foto-reportaže sa Istočnog fronta: mađarski vojnik koga dočekuju ukrajinski seljaci sa ikonama i nude ga hlebom i solju; devojka plavih pletenica grli mladog tenkistu; kuće u plamenu; surovi pejzaž ruske stepe... To što sam morao da držim u ruci žurnal na jeziku koji ne razumem, smatrao sam opasnom podvalom koju će posetioci otkriti i surova nas kazna neće mimoići.

Kojim ste jezikom govorili u kući?

Moj je otac, kao i većina jevrejskog življa u tim krajevima koji su nekada pripadali Dvojnoj monarhiji, govorio podjednako dobro mađarski, nemački i srpski. U kući smo govorili, međutim, samo srpski, i ja sam u Novom Sadu, školske 1940/41. godine, počeo da pohađam srpsku osnovnu školu, a 27. marta četrdeset i prve mahao sam jugoslovenskom zastavicom i skandirao sa razredom “Bolje rat nego pakt” (tu zagonetnu rečenicu sa asonantnom rimom čije značenje, dakako, nisam shvatao), dok je u izlogu brijačnica bio istaknut portret mladog kralja Petra, u poluprofilu, kao na markama.

U sceni sa pucnjavom pod prozorom, koju ste malopre opisali, ne pojavljuje se otac-zaštitnik, nego vas majka zaklanja telom. Međutim, odmah zatim, prelazite na ličnost oca, mada je on ovde očigledno u drugom planu.

To je po svoj prilici stoga što ja, kao što vidite, mislim u slikama i tražim u polumraku. A prizori u kojima se pojavljuje moj otac jesu neka vrsta negativa, slike njegove odsutnosti. Ja ga do dana današnjeg vidim kako se penje u kola, fijakere, vozove, tramvaje. Dočekujemo ga ili ispraćamo. Ili ga vidim pri onoj kratkoj poseti u Kovinu (godina je 1939, septembar) kad traži od moje majke makaze kako bi dokrajčio svoju patnju. Kasno je leto, lišće platana počinje da nagriza rđa jeseni, moj otac u bolesničkoj pidžami na drvenoj klupi bolničkog parka, odsutna pogleda. Ili pri našoj poslednjoj poseti, godine hiljadu devetsto četrdeset i četvrte u Zalaegersegu, u improvizovanom getu, odakle će otići, nestati zauvek. Odatle potiče, dakle, moja potreba da domislim njegov lik, da premostim praznine između dva njegova pojavljivanja, da ga otkrijem na porodičnom grupnom snimku, u pozadini. Postupak, uostalom, sličan onome što ga primenjujem pri građenju likova o kojima postoje dokumentarne pojedinosti, izvesne biografske činjenice, nedovoljne, a između dva podatka zjapi praznina koju treba dopuniti, ispuniti čvrstom materijom mašte; materijom koja će po snazi uverljivosti imati snagu dokumenta.

Ipak se može reći da ste u vašem autobiografskom triptihu liku majke posvetili kudikamo manje prostora nego liku oca.

Taj otac što se pojavljuje u mojim knjigama pod imenom Eduard Sam ili E. S. jeste jedna idealizovana projekcija kojoj nije stajala na putu čvrsta, homogena masa realnosti i sećanja. Otac je stoga dvostruko negativan lik, negativan u značenju odsutnosti i negativan u značenju književnog junaka. On je bolesnik, alkoholičar, neurastenik, Jevrejin, jednom rečju idealan materijal za književni lik. A što se tiče majke, i u stvaranju njenog lika preovlađuju, čini mi se, pre književni nego psihološki razlozi. Majka je pozitivan junak, i stoga nisam mogao na nju da primenim u punoj meri blagotvornu ironičnu distancu. Ljubav je odveć patetična, kao i lepota i patnja. Podsećam vas da je čak i kod Tolstoja, u Detinjstvo – Dečaštvo – Mladost, lik majke bled i šematičan u odnosu na oca.

Da li ste, dakle, u romanu Bašta, pepeo dodelili majci ulogu one koja će vam otkriti svet mašte i pesništva samo zato da biste uspostavili neku intelektualnu ravnotežu između ta dva lika? Nije li po svemu ta uloga pripadala ocu?

I tu sam se oslanjao pre svega na sećanje, na činjenice. Moja je majka zaista znala mnogo pesama, epskih i lirskih, kao što je znala mnoge bajke i legende, a praznine u svom pamćenju dopunjavala je (u mađarskoj zabiti, bez ijedne srpske knjige) iz glave, podešavajući stvari tako da budu najbliže zaboravljenom izvorniku, ili improvizujući na zadatu temu sa velikim odstupanjima: neka su njena pesnička rešenja bila odveć primenjiva na naš život, na našu sopstvenu situaciju, a da bih poverovao da su verna originalu. Ili je to bila samo pogreška mog rasuđivanja; možda sam samo, pri tom svom prvom susretu sa poezijom, otkrio, sa pogrešnom premisom, suštinu poezije: da ona uvek govori o onome ko je čita ili sluša.

Da li su vam poznate njene lektire?

Moja je majka u mladosti čitala pesme i romane sa naivnim uverenjem nevinih čitalaca koji između životne i romaneskne (pesničke) istine ne prave razliku. Uzdisala je nad pesmama crnogorskog knjaza i pesnika Nikole I, a njegov prevod u stihu Šatobrijanovog Poslednjeg Abenseraža, sa orijentalnom raskoši dvorova mavarskih i španskih, ostavio je vidnoga traga na njeno shvatanje literature, koje je bilo romantičarsko kao kod svih amatera.

Rekli ste tim povodom da je u engleskom prevodu romana Bašta, pepeo lik majke na određen način deformisan. O čemu je tu reč?

Primer je višestruko poučan. U prvom redu iz prevodilačkog aspekta: da je za prevođenje literature nedovoljno poznavanje dva jezika, nego je potrebno poznavanje dve kulture, dve civilizacije. Naime, u engleskom prevodu (a preko njega i u hebrejskom), u jednom od poglavlja posvećenih majci pojavljuju se imena Homera i Merimea. Prevodilac je, zaveden ortografskom transkripcijom, imena junaka jedne kod nas vrlo popularne muslimanske balade – Omer i Merima – preveo kao Homer i Merime! Na taj način, izvesna ravnoteža koja je uspostavljena između lika oca i majke poremećena je. Jer je u romanu – i tu ste u pravu – uloga erudite dodeljena ocu, dok je lik majke dat kao protivteža: erudicija naspram spontanosti. Biblija i Talmud (jer je Red vožnje talmudijska knjiga: komentar) naspram narodnog (usmenog) stvaralaštva.

O čemu govori ta balada?

To je ljubav Pirama i Tizbe, Romea i Đulijete.
Voleli se dvoje mladih,
Omer momče, Merima devojče.
Etc.
Mada deseteračka, ova pesma zvuči homerovski, zar ne? Stoga dakle, vidite, greška i nije tako velika. Štaviše, slučaj ili dobri duh Euterpe, koji bdije nad rukopisima i štiti ih od svakog zla, udesio je stvar tako da se greška, kao rana, sama od sebe zacelila. Jer, podsećam vas, upravo je Merime bio tvorac one čuvene mistifikacije sa “ilirskom narodnom poezijom” što se pod naslovom La Guzla pojavila tridesetih godina prošlog veka u Francuskoj i skrenula svetu pažnju na našu narodnu poeziju (i zavela čak i Puškina koji je te “ilirske pesme” preveo na ruski u dobroj meri uveren da su u pitanju srpske narodne pesme). Duh Omera i Merime nadahnjivao je, dakle, Hijacinta Maglanoviča, tog prvog od izmišljenih pesnika. U engleskom prevodu mog romana, Homer i Merime u krajnjoj liniji jesu samo metonimije za narodno stvaralaštvo. Vidite, moja je majka mogla, dakle, čitati Homera i Merimea.

Da li je vaša majka želela svojim lirskim izletima da probudi u vama ljubav za književnost? Da li je možda naslućivala u vama književni dar?

Našavši se u Mađarskoj, u tuđoj sredini, čiji jezik nije nikad dovoljno savladala, moja mi je majka recitovala pesme i pričala priče u prvom redu stoga da bi ispunila svoju strašnu samoću. To je činila, verujem, i stoga da bi u meni sačuvala nešto od svoje tradicije, kako se ne bih, otuđivši se od svog maternjeg jezika, otuđio od nje.

Ko je bila vaša majka? Ko su vaši preci po majci?

Preci moje majke bili su ratnici. Uostalom, u Crnoj Gori svak je bio ratnik, i ogroman revolver koji se nosio za pojasom, bez futrole, sastavni je deo muške nošnje, kao kapa. I mada u tim krajevima genealoška stabla ne slede žensku liniju – i tu se porodično pravo sasvim razlikuje od jevrejskog – jedna moja baba po majci još živi u porodičnoj legendi kao amazonka koja je posekla glavu Turčina-nasilnika. Moj deda, i sam učesnik u mnogim bojevima, prekinuo je tu dugu epsku tradiciju, i negde oko hiljadu devetsto desete postao je poštanski činovnik; nadgledao je postavljanje telegrafskih linija preko crnogorskih bespuća. Jedan rođak moje majke bio je vojvoda Marko Miljanov, čija se etnografska dela i pogotovu njegovi Primjeri čojstva i junaštva i dan-danas čitaju sa interesovanjem, kao etnografsko i književno štivo. Taj se čuveni ratnik opismenio u svojoj pedesetoj godini; rukopis mu je četvrtast i tvrd, a zbog rečeničnih nizova bez paragrafa i odsustva interpunkcije liči na tekstove pisane na glinenim pločicama. Jedan moj ujak, Risto Dragićević, studirao je u Beogradu i na univerzitetu u Varšavi.× Njegovi istorijski spisi o Crnoj Gori, kao i njegove studije o vladaru-pesniku Njegošu, predstavljaju autoritet. Za vreme mojih gimnazijskih dana na Cetinju, njegova će biblioteka, čiji su cvet bili leksikoni i enciklopedije, biti za mene izvorom bodlerovskih sanjanja: Le Petit Larousse illustré, izdanje iz godine 1923, sa svojim estampama i planches u boji ”je seme a tout vent”, posejaće u meni seme opasne radoznalosti.

Vaš porodični triptih prikazuje se u krajnjem slučaju ipak kao traganje za ocem. Ko je bio vaš otac? Ko su bili njegovi preci?

Sudeći po prezimenu Kohn (što dolazi od Kohen, od kojeg, uzgred budi rečeno, potiče izgleda i titula hazarskih kraljeva kogan), neki od mojih čukundeda bio je rabin. Na osnovu aluzija u pismima moga oca, njegovi su preci dospeli u Mađarsku, kao trgovci guščijim perjem, po svoj prilici iz Alzasa, odakle su bili proterani. Pretpostavljam da su u pitanju ovde njegovi preci sa majčine strane. Tom čestom zlobnom aluzijom na perjare, moj otac je hteo da podseti svoje bogate sestričine na njihov skromni početak; to je bila neka vrsta talmudijske pouke i opomene. Moj deda po ocu bio je trgovac i zemljoposednik. U šumama koje su mu pripadale palila se pepeljika (potaša), materijal koji služi za proizvodnju kaljevih peći i posuđa. Da li ga je osiromašio šumski požar ili konkurencija češkog porcelana – koji je potisnuo važnost potaše – ne znam. Kad sam se zainteresovao za naše poreklo – odakle smo? ko smo? kuda idemo? – dokumenta su već bila izgubljena i svi oni koji su čuvali porodičnu predaju već su bili mrtvi ili pobijeni.
Moj otac je rođen u zapadnoj Mađarskoj, koja je u to vreme bila u sastavu Dvojne monarhije. Valjda u želji za integracijom, svoje je ime mađarizovao kad mu je bilo trinaest godina. Trgovačku akademiju završio je u Zalaegersegu, rodnom mestu gospodina Viraga, koji će, milošću gospodina Džojsa, postati poznat pod imenom Blum, Leopold Blum. Posle nekoliko neuspelih trgovinskih poduhvata, moj će se otac zaposliti pri Ministarstvu železnica, gde će postići čin nadinspektora. Zahvaljujući tome, mi smo sve do 1942. putovali besplatno u kupeima prve klase, a kondukteri su ga pozdravljali salutiranjem kao kad se pozdravlja general. Njegov Red vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja postaće poznat zahvaljujući mojim knjigama.

Očigledno, nećemo se moći držati dosledno hronologije. Međutim, mi smo, po sledu događaja, u Novom Sadu. Šta se zbilo, dakle, tog januarskog dana 1942?

Slika je nešto ubrzana kao u kinematografu. Moja sestra i ja sedimo, dakle, na kauču nagnuti jedno na drugo, sa mađarskim žurnalom u rukama “tako da naslov bude jasno vidljiv”. Na jednoj stranici, fotografija tenka u snegu; tenk je pogođen pancergranatom, kao čovek koga su udarili pesnicom u pleksus; kraj tenka stoje vojnici dignutih ruku, a pobednici su uperili u njih svoje oružje. U jednom montažnom postupku – kao u nekoj ranoj projekciji nekih mojih sopstvenih književnih prosedea – mešaju se slike dve stvarnosti: u kuću ulaze žandari i vojnici: na puškama blistaju bajoneti. Jedan vojnik zaviruje pod krevet, zatim otvara ormane, dok drugi drži pušku na gotovs. Moj otac pokazuje žandaru svoje papire; žandar mu ih vraća. Odlaze. (Verzija prva)
U drugoj verziji, sat kasnije, scena se ponavlja sve do poslednje sekvence. Otac pokazuje žandaru svoje papire. Ovaj mu ih vraća. Otac uzima sa čiviluka kaput i šešir. Na trenutak se koleba da li da uzme i svoj štap... Ostavljen štap koji se klati na čiviluku.

Kinematografski postupak kojem pribegavate ovde služi vam, bez sumnje, u prvom redu da vam omogući da izvesne slike i doživljaje date sa što većim otklonom? Da li sam u pravu?

Da. To mi omogućava, zapravo, izvesno oneobičavanje, ostranenije, kako bi rekao Šklovski. Da razrušim, dakle, “automatizam percepcije”.

Da li taj postupak primenjujete u prvom redu na lične doživljaje?

Ne samo na njih.

Vratimo se “hladnim danima”. Šta se zbivalo sa vama? Gde je odveden vaš otac?

Moja uloga kao svedoka završena je u onoj sceni sa dolaskom žandara. A ovo što sledi jeste rekonstrukcija na osnovu dokumenata i krhotina rečenica sećanja preživelih.
Panorama zaleđenog Dunava. Kod gradskog kupališta, tamo gde stoje drvene kabine, u ledu je, kao zasečena u staklenu masu, probijena, velika rupa; preko rupe prebačena je daska trampuline. Naokolo vojnici; na brkovima im se nahvatala slana, iz nozdrva im izbija para. Iz pravca kabinâ pojavljuje se odjednom jedna mlada žena, gola; drži za ruku devojčicu. I devojčica je gola. Koža im je crvenomodra od hladnoće. Vojnici ih guraju na dasku trampuline. Pucaju im u teme ili ih probadaju bajonetima. Žrtve padaju u tamnozelenu vodu Dunava. Jedan ih civil gura čakijom pod led. Prizor je snimljen iz božanske perspektive apsolutne objektivnosti sivog zimskog oblaka gde glasovi ne dopiru. Sada se objektiv širi i vidimo kako sa one strane kabinâ stoje redovi. Iz ove visine, gde stoji kamera koja ne drhti, ne razlikujemo lica; jedva razaznajemo muškarce, žene i decu. Vidimo jedino, negde pri kraju reda, u grupi onih koji su pristigli kamionom među poslednjima, jednog čoveka sa šeširom i naočarima, u izlizanom sivom kaputu, jer onaj ko je smestio kameru u te visine (kako bi time izbegao napasti detalja, opise golih telesa, prizore poniženja – kad telo reaguje na smrtni strah svojim sopstvenim načinom – kako bi izbegao scene silovanja, razbijenih lobanja i krvi na izgaženom snegu, kako bi izbegao da se čuju glasovi, urlici, jauci, vapaji, molbe, molitve i preklinjanja, kako bi, dakle, postigao božansku objektivnost u tom svetu bez Boga), taj, dakle, ne može da ne izdvoji, pristrasno, iz te gomile onog koji je njegov otac.

U jednom ranijem razgovoru rekli ste da je toga dana vaš otac ostao živ “zahvaljujući nekom čudu“, a da se to čudo sastojalo u tome što se rupa u ledu bila začepila od leševa.

Taj je tehnički problem unekoliko usporio egzekuciju. Izgleda, međutim, da je vest o tim barbarskim postupcima mađarske soldateske dospela do međunarodne javnosti, i da je na nečiju intervenciju masakr bio bar privremeno obustavljen. Moj otac se vratio kući u kasne popodnevne sate, oronuo, naglo ostareo, sa onim strašnim pogledom što ga je imao u Kovinu tri godine pre toga. Taj dan što ga je proveo na Dunavu i to čekanje na red pred kabinama kao u predvorju pakla (a nije mogao da ne čuje pucnje i urlike i bućkanje vode) potpuno su srušili njegovo ionako načeto zdravlje.

Kako se ispoljavala njegova bolest?

Imao je povremeno napade neuroze straha – dijagnoza koju sam doznao nekih trideset godina posle njegove smrti. Tako mi je, naknadno, sa tolikom vremenskom distancom, postala jasna i ona naša poseta kovinskoj bolnici, godine gospodnje 1939. Tada mi je bilo nepunih pet godina, no ja se sa izuzetnom jasnošću sećam vožnje fijakerom, bolničkog parka, očeve prugaste pidžame. Kao što se sećam i one scene koju sam malopre naveo, kad je tražio od moje majke da mu ostavi makaze pod izgovorom da su mu one potrebne da razveže čvor na lastišu.

Kako ste došli do dijagnoze njegove bolesti posle toliko godina?

Sedamdesetih godina napisao sam jednu televizijsku dramu pod naslovom Noć i magla. Ta je drama nastala posle jednog mog izleta u Mađarsku, kad sam hodočastio u predele gde smo živeli za vreme rata. Posle prikazivanja tog komada na beogradskoj televiziji, dobio sam pismo od izvesne gospođe G. iz Novog Sada; ona je, kaže, prepoznala moga oca u ličnosti za čijom prošlošću junak drame traga. Kako sam u to vreme radio na Peščaniku, svaki mi je podatak o mom ocu bio dragocen, kao da je reč o nekoj istorijskoj ličnosti o čijem se životu malo zna. U jednom trenutku, kad je uvidela da i ja ponešto znam o njegovim duševnim stanjima, pa čak i to da je boravio u Kovinu (što kod nas zvuči kao Badlam ili Bisetra), gospođa G. mi je rekla svojim K. und K. manirom (govorili smo mađarski): “Vaš nam je otac izvoleo pričati, meni i mom pokojnom mužu, da se izlečio tako što je napisao za gospodina doktora ceo svoj život.” To je za mene zvučalo kao da je rekla Kolumbov dnevnik ili beležnica Didaka Pira! Sa jednim prijateljem psihijatrom, doktorom Smodlakom, odlazim sutradan u Kovin. Moj otac je boravio tu, kažem, trideset i devete; dijagnoza delirium tremens. Mladi pomoćnik upravnika vraća se sa bolesničkim kartonom u kojem se podaci slažu, bar što se imena i mesta rođenja tiče. Dijagnoza, međutim, nije delirium tremens nego neuroza straha. Tačno je, kaže, takođe da je tu boravio trideset i devete, ali i trideset i četvrte, tri meseca. Što se pak tiče ostalog dela arhiva, on je za vreme rata propao. Nema, dakle, nikakve biografije pisane rukom pacijenta.

Da li vam je ta promenjena dijagnoza dala novu sliku o vašem ocu kao junaku vašeg romana?

Ta promenjena dijagnoza imala je za mene značenje otkrića. Iščitavši knjige o psihopatologiji, pogotovu poglavlje Neuroze straha, neke su mi se stvari razjasnile. Doznao sam pre svega da je neuroza straha dugo smatrana endemnom bolešću srednjoevropske jevrejske inteligencije; drugo, da pacijenti sa tom dijagnozom najčešće pribegavaju alkoholu kako bi prigušili svoj latentni strah; i, kao treće, da se bolest nasleđuje, po nekim autorima u 10 do 20 odsto slučajeva, a po nekim čak u 70 do 90 odsto slučajeva. Tako sam najzad protumačio i neke svoje sopstvene traumatične strahove koji su me potresli dva-tri puta u mojoj mladosti i koji su, srećom, potrajali samo nekoliko dana.

Možete li ih opisati?

Teško. To su užasne patnje. Nekakav nejasan “metafizički strah”. Ne strah od smrti, nego baš tako “metafizički strah”, metafizički drhtaj. U jednom trenutku, bez ikakvog vidljivog spoljnjeg povoda, sruši se u vama ona odbrambena moć koja vam omogućava da živite sa saznanjem čovekove smrtnosti. Neka opasna preteća lucidnost; apsolutna lucidnost, rekao bih. To stanje intenzivne unutrašnje drhtavice opisao sam u jednom poglavlju Peščanika.

Tu mislite, bez sumnje, na neka poglavlja pod naslovom Beleške jednog ludaka, gde se duševna kriza junaka (E. S.) dovodi u vezu sa masakrom na Dunavu. Vi ste, međutim, te “hladne dane” opisali neposredno u jednom od vaših romana Psalam 44, koji je preveden samo na mađarski. I ja sam ga čitao na mađarskom.

Taj sam svoj kratki roman napisao za nepunih mesec dana, u svojoj dvadeset i petoj godini, za konkurs Saveza jevrejskih opština u Beogradu. Članovi žirija, među kojima je bio i jedan nadrealistički pesnik i romansijer, Ljubiša Jocić, bili su uvereni, pre nego što su otvorili šifru, da je taj roman pisala neka žena, ne samo zbog izvesne “ženske psihologije” nego i zbog “ženskog senzibiliteta” koji su otkrili u tom rukopisu! Roman sam pisao na osnovu jedne kratke novinske reportaže (jedan bračni par sa detetom posećuje logor gde im se poslednjih dana rata rodilo dete), tako da sam tu pomalo neobičnu intrigu mogao da prihvatim kao činjeničnu. Slabost te moje mladalačke knjige nije međutim toliko sama ta intriga, odveć jaka, odveć patetična, koliko jedno fatalno odsustvo ironične distance – element koji će kasnije postati sastavnim delom mog književnog prosedea.

Rekli ste mi da uopšte niste želeli da štampate taj roman.

Bio sam i tada na izvestan način svestan njegovih slabosti. No kad sam ponudio izdavaču svoj prvi roman, Mansardu, rekli su mi da je to odveć kratko, a kako su bili u toku da sam dobio prvu nagradu, na nekakvom književnom konkursu, insistirali su da se te dve short novels štampaju zajedno.

Ipak ste, kao posebnu knjigu, preštampali Psalam 44 u vašim Sabranim delima koja su izašla pre dve-tri godine.

Shvatio sam, naime, da u okviru mog “opusa” ta knjiga ima određenu funkciju, a u prvom redu kao svedočanstvo o jednom traganju i sazrevanju. S druge strane, ta moja prva dva kratka romana – Mansarda i Psalam 44 štampana svojedobno tako, u jednom tomu, sasvim različna, po temama, rukopisu i stilu, tu su da svedoče o dvema linijama koje će ići naporedo kroz sve moje buduće knjige; metafizičke opsesije, s jedne, i istorijske, “dokumentarne” rekonstrukcije, s druge strane. Naravno, te se dve teme, te dve opsesije, ne razdvajaju sasvim, nego su u mojim kasnijim knjigama često isprepletene, ali ta dva paralelna toka mogu se jasno pratiti. Između Psalma 44, koji govori o nemačkim logorima, i Grobnice za Borisa Davidoviča, napisane nekih petnaest godina kasnije, koja govori o sovjetskim, postoji jasna ne samo tematska nego i stilska veza, kao što postoji izvesno stilsko jedinstvo između romana Mansarda i Bašta, pepeo, na primer, upravo u toj isprepletenosti lirskih zamaha i ironične distance. Peščanik i Enciklopedija mrtvih mogli bi se smatrati, pak, nekom vrstom sinteze tih dvaju prosedea.


Pescanik basta pepeo mansarda psalm 44 grobnica za borisa davidovica enciklopedija mrtvih rani jadi cas anatomije homo poeticus

ŽIVOT LITERATURA
66887113 Danilo Kiš ŽIVOT, LITERATURA

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.