ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1973
Autor: Domaći
Vrsta: Eseji i kritike
Jezik: Srpski

Vuk Filipović: POETIKA TRAJANJA, Jedinstvo Priština 1973, str. 390.
Književne studije.
Očuvanost 3+; ima potpis.



Вук Филиповић (Становце, код Вучитрна, 30. август 1930 — Приштина, 24. мај 1990), српски књижевник, књижевни критичар, естетичар, ликовни уметник и професор Приштинског универзитета.
Биографија

Вук Филиповић је незаобилазно име у култури и књижевности на српском језику на Косову и Метохији. Основну школу похађао је у Бабином Мосту, Бресју и Приштини, а гимназију у Другој мушкој гимназији у Београду и Приштини. Дипломирао је југословенску књижевност на Филозофском факултету у Београду 1954. године. Докторирао је на истом факултету 1964. године на теми „Детињство у делу Боре Станковића“. Био је професор у гимназији „Иво Лола Рибар“ у Приштини (1954—1959), предавач на Вишој педагошкој школи и, од септембра 1960. до своје смрти, предавач и професор на Филозофском факултету у Приштини на предметима Теорија књижевности и Модерна српска књижевност 20. века. Иако му је крштено име било Вукашин, сва своја дела објавио је под именом Вук Филиповић.

За време студија био је један од оснивача и први одговорни уредник студентског књижевног часописа „Видици“ (1953—1954) у Београду. Покретач је и главни и одговорни уредник часописа „Стремљења“ (1961—1977) у Приштини. Као студент у Београду објавио је тридесетак приповедака са темама из косовског живота у „Младом борцу“, „Младој култури“, НИН-у, „Нашем одјеку“, „Јединству".

Његов роман „Трагови“ (у рукопису) награђен је на конкурсу „Народне просвјете“ у Сарајеву 1957. године за југословенски роман. Тако је у књижевност ушао на велика врата. Покрајинско народно позориште у Приштини извело је његове драме: „Тамне одаје“ (Албанска драма, 1956) и „Снег и ватра“ (Српска драма, 1963). Приредио је две самосталне изложбе слика 1957. и 1960. године. Његова изложба била је прва самостална изложба слика на Косову и Метохији. Илустровао је и збирку песма Рада Николића „Сенке“, а бројне ликовне прилоге објавио у Јединству. Подстицао је и помагао младим ствараоцима на Космету да се афирмишу. Између осталог, као главни и одговорни уредник часописа Стремљења, у Приштину је из Ораховца за секретара часописа довео онда младог песника, потом романописца, Петра Сарића. Један је од покретача издавачке делатности Јединства 1961. године, у коме је доцније углавном и објавио све своје књиге.

Започевши универзитетску каријеру на Филозофском факултету, Филиповић се посветио углавном теорији књижевности и књижевној критици, сасвим запоставивши уметничко стваралаштво, коме се после романа „Стрма обала“ (1961) није враћао. Дуго је најављивао роман „Летопис жегарски“, објавивши неколко краћих одломака у часопису „Стремљења“, но у његовој књижевној заоставштини рукопис није пронађен. Две његове драме, изведене у Покрајинском народном позоришту, до 1999. године, до бомбардовања СР Југославије од стране НАТО алијансе, налазиле су се у рукопису, прекуцаном на пелиру писаћом машином, у библиотеци позоришта, након чега им се губи траг. И сам аутор се за живота није потрудио да их објави, као што није међу корице сврстао ни своје приповетке расуте по часописима и листовима. Сличан немар испољио је и према својим ликовним делима, цртежима и сликама, које је углавном делио пријатељима.

У књижевној критици Филиповић се најчешће бавио реинтерпретацијом књижевног дела. Под његову књижевно-критичку опсервацију најчешће су дошла дела писаца из врхова српске књижевности — Бора Станковић, Иво Андрић, Вељко Петровић, Милан Ракић, Владислав Петковић Дис, Растко Петровић, Момчило Настасијевић, Десанка Максимовић, Стеван Раичковић и други. О његовим делима писали су Велибор Глигорић, Димитрије Вученов, Бошко Новаковић, Сава Пенчић, Миодраг Друговац, Владета Вуковић и други бројни књижевни критичари.

Вук Филиповић је био посебно даровит говорник који је знао да на своја предавања на факултету и књижевним трибинама привуче и оне којима књижевност није била професија.

Био је члан Научног друштва Косова, које је потом прерасло у Академију наука и уметности Косова (АНУК), а у времену од 1986. до 1990. постао је и њен председник. У једном мандату био је и председник Савета академија наука и уметности СФР Југославије.

Није се придружио српским, црногорским и муслиманским писцима и интелектуалцима 1986. године у протестима против албанске мајоризације на Косову, одбивши да потпише Отворено писмо о томе и јасно испољивши своје неслагање с њима на партијском састанку у Академији наука и уметности Косова.

Уз све то ваља рећи да је Филиповић у приштинској чаршији важио и за својеврсног боема, а његово омиљено свратиште, у пролеће и јесен, била је чувена железничарска кафана „Иду дани“, у близини Железничке станице „Косово Поље“. Умро је у Приштини од цирозе јетре у шездесетој години живота.