Detaljno stanje: Dobro
Posebni događaj: Ne
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

OVO JE ORIGINALNA FOTOGRAFIJA

18 x 24 cm

Vratio se u Berlin 1946. godine, radeći za norvešku vladu. Godine 1948. započeo je političku karijeru u Socijaldemokratskoj partiji Nemačke (SPD) u Berlinu. Postao je nemački državljanin, a svoj dotadašnji pseudonim je ozvaničio. Zalagao se rotiv sovjetske intervencije u mađarskoj revoluciji 1956, i bio je protiv predloga Hruščeva da Berlin postane slobodan grad. Vladalo je mišljenje da pripada desnom krilu svoje partije, što se kasnije promenilo. Imao je punu podršku moćnog izdavača Aksela Špringera. Od 3. oktobra 1957. do 1966. bio je gradonačelnik Zapadnog Berlina, u stresnom vremenu za grad, kada je izgrađen Berlinski zid.

Za predsednika SPD-a, izabran je 1964. godine. Na tom mestu je bio sve do 1987.

Bio je SPD-ov kandidat za kancelara 1961. godine, kada je izgubio od Konrada Adenauera i njegove Hrišćansko demokratske unije Nemačke (HDU). Godine 1965. ponovo se kandidovao i ponovo izgubio od popularnog Ludviga Erharta. Ali Erhartova vlada je kratko trajala, i 1966. oformljena je velika koalicija SPD-a i HDU-a. Brant postaje ministar inostranih poslova i potpredsednik vlade (vicekancelar). Posle izbora 1969. godine, ponovo sa Brantom na čelu izborne liste, SPD ojačava i posle tri nedelje pregovora, stvara se vladajuća koalicija sa malom liberalnom Slobodnom demokratskom partijom Nemačke, a Brant postaje kancelar. NJegove domaće reforme su obično kočili koalicioni partneri u Bundestagu i lokalne vlasti (naročito HDU/CSU). Godine 1970. postaje ličnost godine magazina „TAJM“ (TIME).

U spoljnim poslovima, Brant će ostati poznat po svojoj „istočnoj politici“. Ta politika se najviše ogledala u saradnji sa Nemačkom Demokratskom Republikom, SSSR-om, Poljskom i ostalim državama Istočnog bloka.
„Istočna politika“ se mnogima činila nedopustivom, zbog čega je nekoliko članova njegove koalicije promenilo stranu. Neki Nemci su smatrali da je Brantova „istočna politika“ veleizdajnička.

U maju 1972, opoziciona HDU se nadala da će imati većinu u Bundestagu i tražila je da se raspravlja o nepoverenju Brantovoj vladi. Na opšte iznenađenje, glasanje je propalo. Mnogo kasnije se saznalo da su dva člana HDU-a bila plaćena od strane Ministarstva državne sigurnosti Nemačke Demokratske Republike da glasaju za Brantov ostanak na vlasti.

Politka dijaloga sa komunističkim državama svakako je doprinela promeni metaliteta ljudi u Istočnom bloku i kao i kasnijem padu tadašnjih komunističkih režima na istoku.

Da bi zadao protivudarac teorijama da gaji simpatije prema komunizmu, Brant je implementirao zakone koji su blokrali nastupe bilo kakvim radikalnim političkim opcijama u Nemačkoj. Te odluke su se odnosile i na ekstremnu levicu i na ekstremnu desnicu.

Godine 1973. nemačka kontraobaveštajna služba je dobila informaciju da je jedan od Brantovih pomoćnika, Ginter Gijom (nem. Günter Guillaume), špijun NDR-a. Od Branta je traženo da nastavi svoj uobičajni posao, s čim se on složio, kao i da ode na zajednički vikend sa Gijomom. Gijom je uhapšen 24. aprila 1974. U isto vreme, pojavile su se tvrdnje o nekim detaljima iz Brantovog privatnog života (da je imao kratku ljubavnu vezu sa znatno mlađom ženom od sebe) u dnevnim novinama. Brant je pomišljao na samoubistvo, čak je napisao i oproštajno pismo. Ostavku je podneo 7. maja 1974. godine.

Na mestu kancelara, Branta je zamenio socijaldemokrata Helmut Šmit.