Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Oblast: Pravoslavlje
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Novo izdanje

ХРИШЋАНСТВО ЈЕ НЕОДВОЈИВО ОД ЦРКВЕ

На крају, довољно је само пажљиво погледати Символ вере, да бисмо схватили колико је важна идеја Цркве. Заиста, у Символу вере готово сви чланови унесени су већ након појаве различитих јеретика, који су извртали једну или другу истину. Зато је цео Символ вере могуће назвати полемичким. Његова историја показује како се у борби са овим или оним јересима попуњавао његов садржај. То уопште није тако са 9.чланом о Цркви. Од самог почетка тај члан се налазио у Символу вере, где је унесен чак независно од појаве било каквих лажних учења. Заиста, тада још није било протестаната и секташа, који маштају о некаквом нецрквеном хришћанству. Јасно је да је мисао о Цркви већ од самог почетка лежала у темељу хришћанског веровања. Од самог почетка хришћани су састављали Цркву и веровали у њену спаситељност, а истину да је хришћанство неодвојиво од Цркве, можемо сматрати да нам је предата од Самог Господа Исуса Христа.
Дужни смо да признамо истину: хришћанство је потпуно неодељиво од Цркве и без Цркве хришћанство је немогуће. Неопходност признања те истине постаће посебно очигледна за нас, ако је упоредимо са заблудом, која јој је противречна, ако погледамо до чега нас доводи одвајање хришћанства од Цркве.

У стварности, супротстављање Јеванђеља Цркви и замена Цркве неодређеним схватањем хришћанства, доноси најжалосније резултате. Хришћански живот пресахњује, постаје још само једно учење у бесконачном низу древних и нових учења, при томе учење веома неодређено, јер се без Цркве открива могућност несрећног мноштва његових најпроизвољнијих схватања, чак и међусобно противречних. У том погледу, хришћанство се налази у горем положају од познатих философских школа. У стварности, оснивачи философских школа су након себе оставили књиге својих дела, оставили су мање или више јасно изложена учења, мање или више су се потпуно исказали, тако да нема бесконачног простора за различита произвољна тумачења њиховог учења. Господ Исус Христос није оставио Своје учење у писаном облику. Он ништа није писао. Зато нема ничег лакшег, од тумачења по свом укусу његовог учења и стварања „хришћанства“ приписујући том називу своје сопствене заблуде. Свештене књиге Новог Завета писане су не од стране учених апостола, већ по надахнућу Духа Светога. Света Црква поседује истинито тумачење Јеванђеља и апостолских Посланица. – Свештеномученик ИЛАРИОН Тројицки

Житије великог Божијег угодника а нама светилника Светог Илариона Троицког. Архијерејски сабор Руске Православне Цркве, који је одржан у Москви 2000. године канонизовао је свештеномученика Илариона, архиепископа Верејског ради општецрквеног поштовања у збору новомученика и исповедника руских. Обраћајући се с молитвом свештеномученику Илариону православци се укрепљују у верности Мајци-Цркви, добијају снагу за усрдно и радосно савршавање црквеног служења, моле за разумевање божанских догми. Заступништвом свеца разрешавају се проблеми у односима с властима, исцељују се телесне болести. У збору мученика Руске Православне Цркве посебно место заузима архиепископ Верејски Иларион (Тројицки). Велики научник-богослов, ватрени проповедник, ревносни служитељ олтара Господњег, талентовани администратор, мудар архипастир и бескомпромисни заштитник Цркве и православних догми – такав је лик светитеља Илариона, који је своје земаљско служење крунисао подвигом исповедништва и мучеништва. Свештенученик Иларион (у свету Владимир Алексејевич Тројицки) рођен је 13. септембра 1886. године у свештеничкој породици. Деда будућег светитеља, Петар Тројицки, и отац Алексеј Тројицки служили су у храму Благовести Пресвете Богородице поред којег су били и сахрањени. Супруга оца Алексеја, Варвара Васиљевна, рано је завршила земаљски пут. На бризи удовца остало је петоро деце: три сина и две кћери. Свештенику је у њиховом васпитању помагала неудата сестра почивше – Надежда, учитељица у парохијско-црквеној школи. Стасавши, синови су се посветили служењу Цркви. Двојица старије браће, Владимир и Димитрије постали су епископи, а најмлађи, Алексеј, после очеве смрти 1917. године остао је да служи као свештеник у свом родном селу Липице. Сва тројица су до краја остали одани Православљу и примили су мученичке и исповедничке венце у годинама прогона Цркве.

Садржај

Увод, 3
Глава прва, 7
Глава друга, 39
Животопис Свештеномученика Илариона, архиепископа верајског, 75
Сведочанства о Благодатној помоћи Свештеномученика Илариона, 137