ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2014
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Avadhutina pesma – Šri Dattatreya: 148 str. 1120 din.
Preveo sa sanskrita
Swami Abhayananda
Avadhutina Gita
UVOD
Od svih mističnih spisa iz drevne indijske literature,
Avadhutina Gita, ili „Pesma od Avadhute,“ jeste jedna od
najrečitijih i najsilnijih. Njena tema je ujedinjujuće znanje
stečeno kroz mistično viđenje, kroz znanje o večnom Sopstvu.
Ovo znanje nije ograničeno na mistike ni iz jedne tradicije,
nego je univerzalno među svim onim koji su postigli mistično
viđenje.
Ljudi i žene iz svih zemalja i svih religijskih ubeđenja
su iskusili iz prve ruke večnu Realnost, ostvarili su je da bude
njihov vlastiti suštinski Identitet. Jedan od nabolje znanih
predstavnika ovog univerzalnog znanja su upanishadski rishiji
i Shankaracharya iz vedantinske tradicije, al-Hallaj i
Jalaluddin Rumi iz sufi tradicije, Shakyamuni i Ashvagosha iz
buddhističke tradicije, i Meister Eckhart i Juan de la Cruz iz
hrišćanske tradicije. Svi su posebno otkrili znanje o svom
identitetu sa jednom večnom Realnošću, i objavili su, na jedan
ili drugi način, svoje slaganje sa rečima hrišćanskog sveca,
Catherine od Genoa, „Moje Ja jeste Bog, ja ne priznajem neko
drugo Ja osim samog mog Boga.“
Kroz istoriju, bilo je tvrdnji mistika svih kulturnih
tradicija da „vizija Boga“ otkriva čovekovo suštinsko jedinstvo
sa Apsolutnim Bićem, budeći ga za njegov istinski, večni
Identitet.
Pre takvog božanskog prosvetljanja, kažu ovi mistici,
čovek pati pod pogrešnom iluzijom da je on ograničeno i konačno biće, odvojeno i različito od drugih bića, koja
poseduju svoj vlastiti individualni identitet.
Rasterivanje ove iluzije se u različitim mističnim
tradicijama naziva drugačijim imenima, takvim kao
„prosvetljenje,“ „sjedinjenje sa Bogom,“ „oslobođenje,“
„spasenje,“ itd. Međutim to je, uprkos različitim imenima, isto
iskustvo, isto znanje koje se otkriva svima koji su stekli
mistično viđenje.
Pre otkrivanja našeg apsolutnog Identiteta, mi živimo u
uverenju sigurnosti naše (iluzorne) individualnosti, s obzirom
na „sebe, ili jastvo,“ s obzirom na taj kaleidoskop nestalnih
mentalnih impresija, što je prezentiran našoj svesnoj svesti.
Međutim, kažu mistici, ova površna igra misli, sećanja, čulnih
impresija, na ekranu svesnosti jeste samo opsena. Ekran je to,
svesnost sama, koja je vaš pravi identitet. To je ona
nepromenljiva svest, večni svedok svih kretanja misli i pojava,
svest šta mi zaista jesmo. To je Ono na šta imamo pravo, naše
jedino, sebe ili sopstvo.
Pesma od Avadhute je jedna najuzvišenija, odlučna
tvrdnja mistično opažene, ikada napisane, istine. Ona je
sigurno indijskog porekla i u tradiciji je Upanishada,
Bhagavad Gite, spisa Shankaracharye i svih onih drugih spisa i
rasprava iz Indije koji se mogu klasifikovati kao „nedualistička
Vedanta;“ ali je pogrešno smatrati je samo kao izraz određene
filozofske škole ili religiozne vere. Njena sličnost sa svim onim
nedualističkim spisima, koji su joj prethodili nije zavisna od
uobičajene tradicije učenja, nego od uobičajenog direktnog
iskustva.
Autor Avadhutine Gite je bio prosvetljen uz pomoć
direktnog otkrovenja, koje je inspirisalo Upanishade,
Bhagavad Gitu i druga takva dela. Pesma se zbog toga mora
čitati, ne kao ponavljanje konceptualnog sadržaja, ili kao neki
dokaz za vedantinsku tačku gledišta, nego kao dokaz deljenja
direktnog iskustva istine od strane prosvetljenog mudraca. Njegov cilj u ovom deljenju, nije da nas ubedi, nego da nas
probudi za istinu, i da nas oslobodi od zablude.
Avadhutina Gita je poziv za znanje, za vrhunsko znanje
o krajnjoj Istini. Avadhuta nije gajio kompromis sa iluzijom, on
je nudio uporište u odvajanju, i uopšte nije dozvoljavao prividu
dualnosti da se prikrade u naše opažanje realnosti. Možda je, za
prostog čoveka, njegovo znanje previše uzvišeno, previše
jednostavno; ali je to znanje o krajnjoj, neospornoj Istini
egzistencije. A sama ta istina ima moć da nas učini slobodnim.
AUTOR
Autor Avadhutine Gite je najsigurnije bio samo-
ostvareni yogin i majstor sanskritskog stiha, a izvan toga, mi
znamo vrlo malo. Avadhutinoj Pesmi mnoge su pesme
prethodile, i kroz vekove se mnogo puta ponovo potvrđivale; a
ipak, od svih takvih brojnih objavljivanja znanja o Sopstvu,
nijedno nije više elokventno i prosvetljujuće, nego što je ovo.
Ko god da je autor Avadhutine Pesme, nema sumnje da je bio
veliki učitelj, neko ko je istinski utvrđen u stvarnosti vrhovnog
Identiteta. Nije samo u pitanju temeljitost, originalnost i čistota
njegove mudrosti, nego takođe i poetska lepota njegove Pesme,
koja se učinila izvorom radosti i nadahnuća za njegove
zahvalne čitaoce tokom više godina.
Autor Avadhutine Gite ne predstavlja sebe po imenu, ali
nam je na kraju svakog poglavlje rečeno da ga je napisao Sri
Dattatreya. Ovo pripisivanje pesme njemu, verovatno je kasniji
dodatak, pridodat pozajmljenoj vrednosti iz poverenja prema
unutra izloženim kazivanjima, kako bi se osiguralo
objavljivanje tih kazivanja. Kaže se da je legendarni Dattatreya
iz drevne mitologije bio inkarnacija Vishnua, koga je rodila
Atrijeva čestita žena Anasuya; ali ništa ne znamo da li je takva
osoba stvarno živela, i niti ikakve činjenice i detalje iz
njegovog života.
Prema legendi, on je primio epitet „Avadhut“ kada se
odrekao svog kraljevskog nasleđa da bi postao lutajući asketa,
koji živi nag i slobodan, daleko od pometnji svetovnih ljudi.
Reč Avadhut, je ostala kao opšti izraz za sve askete beskućnike
i yogine iz Indije koji su živeli život potpunog odricanja,
nezainteresovani za svet i njegove „civilizovane“ konvencije, u
nameri da ostanu usredsređeni na večno Sopstvo i
identifikovani sa večnim Sopstvom.
Stvarni datum nastanka Avadhutine Gite je nepoznat,
ali, sudeći prema njenoj terminologiji i stilu, očevidno je da je
napisana, ne milenijum pre tekuće ere, kako kažu legende,
nego negde oko IX ili X stoleća tekuće ere. Ovo naravno ne
isključuje mogućnost usmenog prenošenja do tog vremena.
Njena tema je ista kao tema Upanishada, Bhagavad
Gite i spisa svih prosvetljenh proroka; a to je Sopstvo. Ona ne
govori o duši i Bogu, već pre govori iz eksperimentalne svesti
u kojoj više ne postoji taj odnos subjeka i objekta. To je pesma
o krajnjoj, najvišoj, i nesvodljivoj Realnosti shvaćenoj kao Ja.
Ma da je njegov pogled ne-sektaški i ikonoborački,
često koristi izraze Shiva, Brahman i Purusha, da bi predstavio
apsolutno Sopstvo, ali ove termine koristi samo da pokaže
njihovu nepodesnost. Njegova namera je da uništi svaki smisao
dualnosti koja nastaje iz koncepta Boga odvojenog od Sopstva,
od čovekovog vlastitog suštinskog Bića. Njegov pogled je
identičan, u stvari, sa pogledom velikog Shankaracharye, koji
je živeo otprilike u istom periodu.
Doduše, zaista se Avadhutina Pesma zapravo ne
razlikuje od nekih drugih spisa slavnih acharya. Svi opevaju
potrebu da se prepozna Brahman-Shiva-Purusha kao Atman, ili
Sopstvo; tvrdeći da je krajnje spiritualno postignuće bilo
identifikacija sa Apsolutom, ne priznajući drugo božanstvo
osim večnog Ja.