Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

NIŠ Narodno Pozorište 100 predstava `Zone Zamfirove` 1979.g
Stota predstava `Zone Zamfirove` Narodno Pozorište NIŠ 15.12.1979.g
na tankom ALU limu slika dimenzije 30 x 23,5 cm, neznam kojom tehnikom je urađena na tabli aluminijumskog lima, težina cca 100.grama
Zona Zamfirova je pripovetka-roman, Stevana Sremca, koja prikazuje Niš krajem devetnaestog veka.o „autentičnoj“ Zoni, Zojici Janković, kćeri Hadži Smiljana Jankovića.
Stevan Sremac je u Nišu živeo od 1879. do 1892, sa prekidom od dve godine kada je bio u Pirotu. U gimnaziji je predavao srpsku istoriju. Slobodno vreme je provodio u malim niškim kafanama „Bosna“, „Kod Margera“, „Kasina“, gde nije dolazila krupna gospoda, kako je on nazivao. Pažljivo slušajući šta govore niške zanatlije, Sremac bi krišom vadio beležnicu i zapisivao. Kasnije, uveče, po sećanju razrađivao je njihova kazivanja, koja će mu koristiti za pisanje najboljih dela.
Dugo se čak i među učenim ljudima nije znalo da li je Sremac svoje najbolje delo napisao na osnovu istinitog događaja koji se odigrao u Prištini krajem XIX veka i da je priču Sremac čuo od Branislava Nušića, koji je 1895. bio srpski konzul u Prištini i u kome se Nušić družio sa viđenijim Srbima, a posebno sa čorbadži Zamfirom Kijametovićem, ocem 13 dece, među kojima je bila Jevrosima. Otac ju je iz milošte zvao Zona. Ili priči o trgovcu Gavrilu Ganetu Jovanović i njegovoj prelepoj ženi Zojici (Zojče), kći niškog čorbadžije Hadži Smiljana Jankovića kao „Zoni“. Priču uz autentična svedočenja i na osnovu uverljivih istorijskih tragova, prenosi Revija za negovanje tradicije i očuvanje baštine Niša „Niški vesnik“ a koja nastavlja tradiciju istoimenog lista iz 1884. godine, u svom novembarskom broju 2002. godine.
Ljubav je uvek prva
Prema pisanju Nušića i još nekih poznavalaca dešavanja u Prištini priča ide ovako: Kad je napunila šesnaest godina, Zoni nije bilo ravne po lepoti u Prištini i na daleko. Imala je rumene usne i bele kao somot obraze, koji su se nazirali kroz providnu maramu. I oblačila se lepo. Nosila je šalvare od svile i bundicu od atlasa, a ispod nje jelek nabrekao pod jedrim devojačkim grudima. Zamakla je za oči svoj momčadiji u ovom gradu, ali najviše Maksimu, sinu Koste Gapića, kujundžije. I ona je njega „begenisala“. Voleli su se i tu su ljubav kazivali samo pogledom kad bi s večeri on prolazio, a ona ga na kapidžiku očekivala.
Cela Priština je to znala, pa je i pesma ispevana.
Posle dolaska iz Prištine jedne letnje večeri na Kalemegdanu Nušić je, u šetnji, sve ispričao Sremcu.
– Slušajući Nušićevo pričanje Sremac se oduševio i zamolio prijatelja da mu dozvoli da obradi ovu priču. Jedini uslov koji je izrekao Nušić bio je da u delu ne spominje Prištinu, jer je u kući čorbadži Zamfira mnogo dobrih kafa popio! Naravno Nušić nije želeo da još više osramoti svog dobrog prijatelja. Sremac je na to odgovorio: „Odvešću ja tvoju Zonu u moj lepi Niš. Neće je tamo ni rođeni tatko prepoznati“. Tako je nastala jedna od najlepših Sremčevih pripovedaka iz starog Niša.