Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

50 x 35 cm
TUS NA PAPIRU
NEURAMLJENO

APSOLUTNO ORIGINAL

PISMO SLIKARU
Nikola Kusovac

Beograd, po Vaskrsu Gospodnjem 2010. god.


Poštovani g. Markoviću,


Prosto sam besan na sebe i svoju duhovnu lenjost koja nije sledila moju stručnu ljubopitljivost, pobuđenu Vašom izložbom slika i crteža što je održana u prestižnoj valjevskoj Modernoj galeriji tokom septembra i oktobra 2009. godine. Posebno posle onih mudrih reči kojima je Vas i Vaše delo znalački predstavio, prigodom svečanog otvaranja izložbe, utemeljivač Galerije u Valjevu i brižni kreator njenog izlagačkog programa, slikar Ljuba Popović, čije beskompromisne etičke stavove i britke estetičke sudove izuzetno cenim. Krivo mi je, pre svega, što Vaš decenijski rad kao slikara, ilustratora, crtača i grafičara, a sada sam otkrio i majstora pisane reči, nisam pratio od početka i prema zasluzi, a još više me jedi što sam tek sada, o uskršnjim praznicima, stigao da ih bolje sagledam i razumem. Jer, da sam se, kako mi struka i poziv nalažu, pažljivo upoznao sa sadržajem publikacije o Vama, koju je objavila 2009. Informatika a.d. iz Beograda, znao bih da između načina kako mislite i pišete, s jedne, odnosno kako se vizuelno izražavate, s druge strane, postoji osoben i upečatljiv sklad koji svedoči da niste „goli“ zanatlija. A, to je za mene i moj odnos prema stvaralaštvu uopšte veoma važno.

Dobro je postupio moj mlađi kolega Zdravko Vučinić kad Vam je izmamio obećanje da napišete nekoliko redaka o svom slikarstvu. Naravno, još je bolje što ste dato obećanje potom ispunili, ma nevoljno i uz meru gunđanja da ste tako izbili „na samu granicu nemogućeg“. Ubeđeni da su crtež i slika Vaše pravo pismo, procenili ste da Vas svaka verbalna protetika, kako bi to slikovito rekao Miodrag Rogić, sve više udaljava od istine koju želite da saopštite. U stvari, nije tako. Pisani tragovi koje ste ovom zgodom ostvali o svom radu možda su za Vas bili naporni, ali nipošto uzaludni. Naprotiv, nekoliko pisanih „ureza i zareza“ što ste ih napravili onako uzred i naizgled ovlaš, poput znakova pored puta, uz dragocene „biografske beleške“ što ih prate, siguran su smerokaz koji vodi do suštine Vaših stvaralačkih uverenja, tačnije do shvatanja da je prava „umetnost ljudski odgovor na traumu života.“

„Proces crtanja ili slikanja pokreće paralelne procese mišljenja i osećanja“, pišete Vi, a meni je jasno da može biti i obrnuto. U stvari, siguran sam da je upravo tako, da Vas i Vaše likovno delo i delovanje uveliko određuju Vaša Bogom dana emotivna priroda, kao i njoj podređena ili njome usmeravana i potom životnom praksom brušena misona, filozofska, estetička i moralna struktura Vašeg bića. Jer, ne vidim da se bilo šta suštinski bitno izmenilo u Vašem stvaralaštvu od časa kada ste, u leto 1958, uz pomoć čekića i eksera isklesali „reljef starca, seljaka, sa šubarom na glavi i štapom u ruci“ na „jednoj kamenoj ploči od žutog peščara“ kojima je bilo, inače, poločano dvorište Vaše porodične kuće u Gurgusovcu, pardon Knjaževcu. Mada ovo delce nije sačuvano, kao što verovatno nije sačuvan ni akt dečaka koji sedi, sa loptom pored desnog bedra, urađen 1962, slikan izad stolarske radionice u zgradi „Pionirskog doma“, takođe u Knjaževcu, ipak uopšte ne sumnjam da su ti radovi plod one iste energije, iste osećajnosti i istog procesa mišljenja što su zatim decenijama nepromenjeno pokretali Vaš stvaralački mehanizam, Vas kao crtača i slikara.

Naravno, škola, školski dril i višedecenijska crtačka i slikarska praksa, koje su usledile, samo su pomogle da se Vaša rano formirana emotivna i racionalna priroda što potpunije i ubedljivije stvaralački ispolje i uobliče. Ono što se začelo u Knjaževcu, upilo u detinjstvu i u ranoj mladosti, onaj „hrastov stub, taman, izbrazdan, jedan od četiri“ što je podupirao „nastrešnicu od popucale mrkozelene ćaramide starog ambara“ u dnu Vašeg dvorišta, doista tvori građu od koje su načinjeni životni ožiljci, „urezi i zarezi“ koji Vas, svedočite, prate gotovo od „početka pamaćenja“. Odatle do mesta i časa kada ste razumeli poruku i poslovicu da pero ili kist, svejedno, drže tri prsta, dok radi čitavo telo, kao i da to boli, kojom u „Imenu ruže“ Umerto Eko prepoznaje i tumači prirodu istinskog stvaralačkog čina, prolazili ste u suštini samo jedan put. Što su se na tom putu, pak, događale određene promene, što su izražajna sredstva kojima se služite u praksi sve više dobijala na ubedljivosti, a likovni jezik bivao sve čitkiji, čistiji i ubedljiviji, takve su naravi da samo svedoče o doslednosti Vašeg umetničkog razvoja u kojem nije bilo korenitih promena niti bitnijih odstupanja. Rano, reklo bi se u detinjstvu, samonikla likovna senzibilnost, koja je potom propuštana kroz gust filter emotivnih „ureza i zareza“, odredila Vas je u celosti kao umetnika koji nikada ne slika javu i ono što vidi nego snove i ono što oseća.

Mada izjavljujete da su se u Vašem biću ukrstile dve silnice, likovnog i literarnog, ipak je bliže istini da sve što radite, pre svega što crtate i slikate, nosi obeležja onirizma a ne ralizma. To, pak, znači da su Vam primereniji i važniji likovni od narativnih sadražaja, građenje atmosfere od pripovedanja, odnosno da je bio u pravu Ljuba Popović kada je, prigodom otvaranja izložbe Vaših slika i crteža u Valjevu, istakao kako je jedna nežna boja, kao najfinija muzika, pobedila takozvanu priču. I, doista, način kojim Vi slikate materiju, kako joj udahnjujete život, činite da bude istinitija i upečljtljivije od svake realnosti, da bude realnost po sebi, jeste istinska stvaralačka magija koju poseduju samo retki i bogom dani tvorci. Smirenost i smernost kojom pri tome postupate i nastupate, strpljivo i mukotrpno insistiranje na ubedljivosti slikarske materije, ali ne i na njenoj istinitosti već na oživotvorenju onih njenih vrednosti koje se ne mogu iskazati rečima, izdvajaju Vas iz mase prosečnih, nedarovitih ili, što je gore, onih vazda spremnih da zarad imperativa nekakvih aktuelnosti pomodno i površno slede svaki belosvetski umetnički trend i hir.

Stoga u vreme besprimernog ataka na sve vrednosti koje u slikarstvu nose obeležja tradicije i tradicionalnog, koja se temelje na klasičnim sredstvima likovnog izražavanja, u prvom redu na poštovanju i negovanju crteža, na ubedljivom slikanju materije, zatim na tananim i strpljivo traženim bojenim harmonijama koje su podređene građenju željene emotivne atmosfere, često u funkciji literarnih sadržaja, Vaše delo dobija na značaju i postaje nerazoriv bedem besprimernoj provincijalizaciji, estetičkoj i svakoj drugoj duhovnoj zavisnosti od stranih i olako preuzimanih uticaja. Hrabri, budi nadu i ukrepljuje nas u veri, snaga kojom se na najbolji mogući način, opirete agresiji nedarovitih sledbenika tuđih ideja i shvatanja, kao i nadobudnih bojovnika, ideologiziranih zagovornika svakojakih proširenih i alternativnih medija. Ili, kako to tumači Sreto Bošnjak, kada piše dao ste izvanrednim crtežom, raskošne imaginacije nadrealističkog prizvuka, ovladali sudbinom svoje slike, govoreći pri tome jezikom klasične figuracije ali slobodne i uzbudljive likovnosti. Upravo zahvaljujući Vama i Vama srodnim srpskim likovnim umetnicima, zagovornicima klasične ali slobodne i uzbudljive likovnosti, što ste odreda izlagali u istoj valjevskoj Galeriji, u strogom i doslednom izboru Ljube Popovića, postaje jasno da će slika i slikarstvo odoleti svim izazovima globalizma i podivljalog liberalnog kapitalizma gde, po Momi Kaporu, slikarstvo liči na neprekidnu auksciju na kojoj zveket novca potpuno zaglušuje ono što se zove duh i smisao umetnosti.

Pošto sam siguran da Vas osim duha i smisla umetnosti ništa drugo ne zaokuplja i ne privlači, čvrsto sam uveren da ste se delom ugradili u samo jezgro vrednosti savremenog srpskog likovnog stvaralaštva, onog što će proći gusto sito najstrožih stručnih merila i što će preživeti nemilosrdni sud vremena.

S dubokim poštovanjem i velikom zahvalnošću za sve što ste nam priuštili svojim delom, Vašim izbrušenim estetičkim shvatanjima, kao i čistotom moralnih stavova, a nadasve Vašim umetničkim poštenjem, pozdravlja Vas nedopustivo lenji likovni kritičar

Nikola Kusovac

izvor : BALKAN MAGAZIN

----------------------------------------------

Piše Dejan Đorić

Ma koliko to zvučalo neverovatno, Branislav Marković (1948-2010) crtao je bolje od nekih renesansnih i baroknih majstora, lepotu crtačkog tkanja, finoću, jasnost i oštrinu materije doveo je do skoro opsesivne pojavnosti.

Crtač i slikar Branislav Marković rođen je u Knjaževcu 1948. godine, a umro u Beogradu 2010. godine. Potiče iz kraja u kojem nema previše umetnika, ali ih nešto neodredivo čini posebnim. Tihi, smireni a ponositi, slikari i crtači kao Branislav Marković, Dragoslav Živković i Miroslav Bata Blagojević Cincar izrazili su duboku tajnu tog podneblja, drevnost praslovenskog sveta, začaranost Istočne Srbije između života i smrti, sna i realnosti. Marković je u svetu slikara bio među najpovučenijim, posvećen porodici i beskrajno odan umetnosti. Za njega je znao samo mali broj posvećenika, njegove izložbe su bile retke, najbolje radove nije prodavao i tek u poslednjih nekoliko godina šira javnost je saznala za njega. Drugačije nije ni moglo da bude jer je bio likovni aristokrata, otmen gospodin zatvoren u svet svoje umetnosti koja je iznenađivala i laike i stručnjake. Prezirao je medijsku halabuku i zahteve vremena, uvek okrenut večnom u umetnosti. Prijatelji su ga poznavali kao neku vrstu mudraca kada je umetnost u pitanju, umeo je o njoj satima da besedi, da je tumači, vrednuje i uzdiže, opijajući slušaoca toplinom i ljudskošću, duboko poštujući sagovornika.

FANATIK CRTAČKE UMETNOSTI
U mnogo čemu je imao posebni ugao gledanja, sopstveni ključ za rešenje ne samo slikarskih problema. Mikelanđelove skulpture su ga ostavile ravnodušnim, a uzbudili su ga akvareli Emila Noldea. Bio je prorok u nekim stvarima, opisao je političko stanje današnjeg sveta pre dvadeset godina možda samo zato što je do kraja ovladao crtežom.

Branislav Marković je bio posvećenik, fanatik crtačke umetnosti, jedan od najvećih svetskih crtača druge polovine dvadesetog veka. Dragan Lubarda, njegov profesor, apostol beogradskog crteža je crtao i do pedeset sati neprekidno a i Uroš Tošković, drugi bog na crnom nebu srpskog crteža, je imao brojne stvaralačke podvige. U ponečemu je njihov sabrat otišao dalje od njih. Crtež je shvatio kao isposništvo, možda pokajanje, povlačenje u najdublje osnove bića. Bio je jedan od mnogih talentovanih studenata beogradske Likovne akademije, đak Ljubice Cuce Sokić. Poštovanje je bilo uzajamno, a shvatanje slike stare profesorke odredilo je kasnije njegov odnos prema boji. Unutrašnji preokret dogodio se na studijama neočekivano, kako to obično biva. Na času crtanja večernjeg akta neki od studenata nervozno je, brzo povlačio poteze i u tišini se čulo škripanje njegovog pera po papiru. Tada se profesor večernjeg akta Dragan Lubarda prodrao: „Kultiviši pero!“ Bio je to trenutak prosvetljenja, Markoviću se otkrila tajna crtanja, crteža kao discipline najviše udaljene od škrabanja. Drugi prelomni događaj dogodio se prilikom pažljivog posmatranja Raspeća u Studenici. U zanosu proučavanja srednjovekovnog živopisa, u naporu da pronikne u tajne starih majstora, otkrio mu se anatomski način rešavanja figure, posebno crtanje ruke i sklopa šake, freske su ga poučile kako da crta prste i objedini druge delove tela. Nije reč samo o tome da je u blesku intuicije spoznao ono što drugi godinama pokušavaju na časovima anatomije, ili proučavajući zapadne majstore. Upoznao je nešto mnogo više – božansku meru stvaranja, odnose proporcija i nepogrešivost u srazmerama koji odlikuju pravog umetnika. Njegov likovni svet je skroman a veliki, suzdržan i dostojanstven, nalik freskama. Otkrivši tajnu crteža crtao je noćima, kada je najtiše, na malom i velikom formatu, okrutnom preciznošću, oporo i fascinantno. Crtao je sporo i tačno, nenadmašan u detalju, urezujući linije i tačke kao stari graveri. Sa njim je ponovo blesnula tehnika minucioznog iscrpljujućeg rada gotskih zlatara, Martin Šongauer, Albreht Direr i Hajnrih Golcijus bi verovatno rado bili u njegovom društvu. Šrafirao je i modelovao kao na starim novčanicama i poštanskim markama i priznavao je samo ogroman trud, a veće likovno poštenje se nije moglo zamisliti u doba prolaznih iluzija.

CRTEŽ JE POŠTENJE UMETNOSTI
U blizini beogradske Železničke stanice jedan isposnik je stvarao genijalna dela, a da to skoro niko nije znao. Sasvim drugačije od Lubardinih i Toškovićevih prestupa i crtačkih ekstravaganci nabavljao je u tajnosti skupocene teške papire i, otkrivši tehniku krajnje finog skidanja žiletom već urađenog, neprekidno radio na istom listu. Mogao je da obrađuje jedan crtež i do tri meseca vođen svojom samurajskom logikom. Njegova su dela zato moćne pojavnosti, do savršenstva dovedene iracionalnosti slojevitih struktura, velikog bogatstva detaljno definisanih prirodnih formi kamenja, ptica, trava, cveća, ženskih aktova, portreta starica, beba koje su prohodale, kengura, čudovišta… Ma koliko to zvučalo neverovatno, Branislav Marković je crtao bolje od nekih renesansnih i baroknih majstora, lepotu crtačkog tkanja, finoću, jasnost i oštrinu materije doveo je do skoro opsesivne pojavnosti. Međusobno prožimanje i sadejstvo različitih prirodnih oblika zaživelo je u strukturama Dragana Lubarde, sazrelo kod Branislava Markovića i doživelo zenit u crtežima Srđana Aleksića Fraparege, poslednjeg velikog strukturaliste. Sada tako crtaju još samo Željko Đurović i Zoran Ivanović, negujući raskošnu materiju, uzgajajući čudno bilje crteža.
Ogroman napor, ljubav i volja uloženi u stvaranje, istrošili su umetnika, na plamenu duha, u vatri samopregora, gorelo je, trošilo se nejako telo. Krajem osamdesetih Marković je radio grafike po svojim crtežima, prave serigrafije, a ne ono što su kod nas pojedini umetnici nudili pod tim nazivom. Umesto običnih printova, ofset štampe na lajnen papiru koji imitira platno, docrtavao je ponovo i dorađivao svoj fantastični univerzum na većem broju grafičkih filmova. To ga uopšte nije zadovoljilo, a pošto je „Crtež poštenje umetnosti“ kako tvrdi velečasni Engr, nastavio je da crta. Oslabljenog vida i zdravlja, devedesetih je sasvim napustio hiperstrukture izvedene perom i tušem i osvojio način rada, sa četkom i akvarelskim laviranjem, potpuno drugačiji od dalekoistočnog. Najbolji među tim radovima su oni u kojima je umesto tuša koristio crnilo za kožu, što su Ljuba Popović i Dragan Lubarda primenjivali još pedesetih godina. Duže vremena se posvetio seriji crteža sa temom ratnika, jer šta je drugo i sam bio. Jedan od najvažnijih poznih predstavnika beogradske škole crteža, čiji potamneli sjaj danas najbolje otkrivaju Predrag Bajo Luković i Mihajlo Gerun, Marković je, a kako bi drugačije, crtao začudni, fantastični svet, bestijarijum na tragu Mediale koju sada možda najbolje zastupa ezoterik, slikar i crtač starog kova Mihajlo Đoković Tikalo.

USPEH DOŠAO PREKASNO
Krajem osamdesetih bio je to tako likovno dobro zasnovan i originalan rad da je privukao pažnju i Lazara Trifunovića, militantnog moderniste, gurua naših istoričara moderne umetnosti, koji nije imao mnogo razumevanja za grehe beogradske škole fantastike. Bio je opčinjen Markovićevim radovima, ali je odustao od davanja svoje izvanredne podrške rekavši da je u pitanju krajnje mala likovna produkcija. Crteži i slike Branislava Markovića su bili tako malobrojni i neoprostivo kvalitetni da to kulturni establišment nije mogao da podnese. Bio je i odveć originalan da bi postao profesor pa su ga odbili na konkursu na beogradskom Fakultetu likovnih umetnosti, što je bio pouzdan znak da sa tom ustanovom nešto nije u redu. Uporedo je i slikao ali je imao kompleks da u ulju nije osvojio isto što i u crtežu, želeo je da dosegne nešto samo njemu poznato pa je nezadovoljan uništio neke od najboljih slika novije srpske figuracije. Postepeno se njegovo materijalno stanje poboljšalo, uočili su ga ali i zloupotrebili neki od vodećih naših galerista i sve više je slikao a sve manje crtao. Uspeh je, kako to biva kod nekih umetnika, došao prekasno. Izloživši slike i crteže u Modernoj galeriji „Valjevo“ 2008. godine, Branislav Marković je ušao u srpsku istoriju umetnosti na najbolji način, Ljuba Popović i kustosi Galerije su umeli da prepoznaju pravu vrednost. Pojavili su se i ozbiljni kolekcionari pa je uz pomoć jednog od njih 2009. godine, izašla i manja monografija pod naslovom „Slike i crteži“ u kojoj su objedinjeni važniji tekstovi, ali u grafičkom smislu ne prenosi ništa od magije njegovih dela i na osnovu nje se uopšte ne može steći utisak o njihovom kvalitetu.

Kako je već primećeno za eseje pisane o Ljubi Popoviću, niko od majstora pisane reči nije uspeo da prodre do kraja u zapretne svetove i dešifruje Markovićevu hermetičku ikonografiju, strogu nauku umetnika možda više okrenutog etičkom nego estetičkom. Na kraju je bolje citirati Dragana Lubardu, njegovog učitelja sa kojim je održavao jedini kontakt preko crteža. Neka nam bude oprošteno (Lubarda o citatima misli najgore i kaže: „Citati i plastične kese su zagadili svet“) za navođenje par reči o mornaru, koji je sa njim na beloj lađi brodio crnim morima tuša: „Unutra je crtao, došao je do tvrde, oštre linije, bio je skučen i sabijen, bio je u liniji“. Bio je Umetnik.

izvor : PECAT