pregleda

Zenski akt i muske glave - Milan Stanojev


11.000 din
Cena:
9.900 din
Želi ovaj predmet: 9
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Ostalo (pre slanja)
Pouzećem
Lično
Grad: Beograd-Voždovac,
Beograd-Voždovac
Prodavac

topspin (600)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 1093

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

Veoma cenjen graficar, jedan od najboljih ikad.

Bez naziva, 1997
Linorez (33 / 100)
23 x 16,5 cm
Potpisan plus posveta autora. Vrh vrhova. Stanje kao na slici.
Milan Stanojev: Čitač svetla u noći sveta

Razgovarali: Mirko Sebić, Zoran Gaši
Fotografije: Arhiva porodice Stanojev

Nakon skoro pet decenija umetničkog rada grafičara, crtača, slikara i likovnog pedagoga Milana Stanojeva mogli biste zvati raznim imenima i umetničko poetskim zvanjima, mogao bi biti prozvan filozofom u jednoj filozofima nepoznatoj disciplini, filozofiranju o travi (Z. Gashi) ili bi mogao biti strelac u imaginarnim disciplinama prevazilaženja mogućeg, naravno, usamljeni strelac, (Azra Begić) ili čitač svetla u noći sveta ili pesnik metafizičkih pejzaža ili okultni razarač tiranije kocke (M. Glavurtić), ali koliko god imena nadevali i koliko god papira ispisivali, knjiga koričilli, opet bi ostalo nedokučeno i nedokučivo ono u umetničkom biću ovog stvaraoca što okreće točak stvaranja (u ovom slučaju, ne znam zašto, taj točak liči na točak grafičke prese). Broj grafičkih mapa i listova koje je za života otisnuo ovaj ćutljivi umetnik nekako je obrnuto proporcionalan broju izgovorenih reči. Možda umetnik i treba da zaćuti da bi se njegove grafike mogle slušati, da bi one zabrujale i zagrmele, zacijukale i zakikotale se. I zaista, u nekim ranijim litografijama Milana Stanojeva bruji grad i ljudi vriju na prelazima, plažama i uglovima ulica dok na drugim tamnim akvatintama ćuti metafizika odsustva i zagrobna tajna mami oko da se utopi u nju. Negde opet krezubo šuškaju zloslutnici. Ali intervjui su etimološki gledana među-pogledi, što znači da pitanja otvaraju međuprostore između onih koji razgovaraju a Milana Stanojeva je oduvek interesovao problem prostora, šta je iza, ispred, pored na margini.

Da li možete da se setitet vaših najranijih fascinacija likovnošću?

Milan Stanojev: Još dok sam bio u osnovnoj školi imao sam veoma strogog profesora matematike koji nam je često pregledao sveske. Moja sveska iz matematike bila je prepuna crteža, više crteža nego matematičkih formula. Tada mi je rekao, Milane hajde da se dogovorimo, kupi ti još jednu svesku pa u njoj crtaj a u ovu radi zadatke iz matematike. Obećao sam da će tako i biti ali nisam održao obećanje i dalje sam crtao na marginama sveske iz matematike. U stvari crtao sam stalno i svuda. I prirodno, na kraju osmog razreda na đačkoj izložbi bili su izloženi i neki moji crteži. Neki profesori su komentarisali rekavši: pa možda je on i talentovan. Tada nisam ni znao šta znači ta reč uplašio sam se da nisam nešto opet loše uradio.

A posle osnovne škole?

Milan Stanojev: Moj ujak je živeo u Novom Sadu, rekao mi je da postoji jedna škola u kojoj je glavni predmet crtanje. Tako sam došao u Novi Sad i položio prijemni ispit u Školi za primenjenu umetnost gde mi je predavala čuvena Ankica Oprešnik.

Upisao sam akademiju u Beogradu morali smo odmah da se opredelimo za smer i ja sam izabrao grafiku. Ima zanimljiva priča: na kraju godine Zoran Petrović je imao običaj da svim studentima pregleda radove i procenjuje ih. Plašio sam se šta će reći o mojim radovima jer je bio dosta strog ali počeo je da hvali moje radove, kolorit, boju, potez, to me je još više zbunilo. Na kraju me je zapitao šta mislim o svemu tome. Rekao sam, onako bezobrazno, znate vi me ovde ništa niste naučilil. On je pozeleno od besa i rekao, ali kad bi ti crtež bio malo bolji bio bi sjajan. Na to sam mu odgovorio da ja zapravo mnogo bolje crtam nego što slikam. Pitao me je kako mogu to da dokažem. Pokazao sam mu moje sveske koje su bile ispunjene crtežima. Bilo je desetak svezaka potpuno ispunjenih mojim skicama, to ga je oduševilo. Rekao mi je da sam mu te sveske pokazao ranije da bi me pustio da radim kako hoću i da nije imao pojma da se takva energija krije u meni.

Boško Karanović u čijoj sam klasi bio voleo je te moje sveske ispunjene crtežima, kad god bi dolazio u klasu, a dolazio je svake nedelje, tražio je da vidi šta crtam, da li imam nešto novo. Mogao je satima da pregleda te moje crteže. On mi je i rekao da bih ceo život mogao da crpem inspiraciju iz tih svesaka. U prvoj fazi moga rada tako je i bilo koristo sam te crteže kao inspiraciju za mnoge grafike.

Reci te mi zašto ste se baš odlučili za likovnu grafiku, rano se opredeljujete za tu disciplinu?

Milan Stanojev: U srednjoj školi sam bio na grupi za grafiku, to je onda bio dizajn i grafika i Ankica Oprešnik mi je predavala tu likovnu grafiku kao što sam već pomenuo. Ona je bila izvrstan umetnik i to me je najverovatnije opredelilo. Zapravo kad sad pogledam ja sam bio prvi, što bi se reklo, isključivi grafičar u Novom Sadu, jer i Ankica i Milivoj Nikolajević su bili slikari koji su se povremeno bavili grafikom. Kada sam završio akademiju radio sam mnogo litografiju. Nisam imao presu pa mi je profesor Rogić koji je dolazio u klasu i voleo da gleda šta radim rekao da se jedna presa prodaje na vojnom otpadu. Otišao sam i kupio vrlo jeftino polovnu grafičku presu. Tu sam presu kasnije doneo u Novi Sad. Smestio sam je kod mojih roditelja u najmanju sobu u kući i tako počeo da radim. Dok sam radio navraćilu su ljudi, prijatelji mog oca, gledaju pa im nije ništa jasno. Kažu eto imaju petoro dece svi nešto rade samo ovaj najstariji po ceo dan crta i bavi se nekom čudnom mašinom. Izgledalo je kao da ja ništa ne radim.

Da li možete da se setite prvih izložbi, kakva su vam mladalačka iskustva sa izlaganjem?

Milan Stanojev: Kao studenti naravno nismo mogli da izlažemo, nije nam bilo dozvoljeno, a kad sam završio akademiju odmah sam upisao postdiplomske studije, magistraturu, negde između toga 1964. godine učestvovao sam na mojoj prvoj kolektivnoj izložba u Grafičkom kolektivu u Beogradu za koju sam uradio i plakat. Neka galeristkinja koja je tada radila u Grafičkom kolektivu me je pitala, da li vam je Stojan Ćelić bio profesor? On mi nije predavao, odgovorim da nije, a ona mi kaže baš je to čudno, dolazio je profesor Ćelić dugo je gledao vaše radove i hvalio ih. Prvu samostalnu izložbu imao sam takođe u Beogradu u Grafičkom kolektivu godinu dana kasnije.

Pre nego što se osnovala Akademija umetnosti u Novom Sadu vi ste već deset godina bili samostalni umetnik a onda….?

Milan Stanojev: Radio sam kratko vreme i na Tribini mladih i kao grafički urednik, ali taj mi se posao nije sviđao. Kad se osnovala Akademija javio sam se na konkurs za profesora. Nije me baš mnogo zanimalo da li ću proći ali prošao sam.

Kakav je bio vaš odnos prema pedagoškom radu?

Milan Stanojev: Milivoj Nikolajeviće je tad bio profesor na Akademiji. On je bio dosta klasičan profesor predavao je akt i to je bio neki naturalizam u crtežu. Prilično sam se slobodno odnosio prema radu sa studentima. Dao sam im slobodu, da rade, da istražuju i da se oslobađaju od straha. Ima raznih anegdota sa studentima, sećam se jednog studenta toliko se plašio da nije mogao da povuče ni liniju. Primetio sam da oseća strah pa sam mu rekao: hajde da se ja i ti dogovorimo, ne moraš ništa da radiš ceo semestar samo dolazi i gledaj kako drugi rade. To je izazivalo čuđenje kod drugih studenata ali je to bio način da se svako od njih oslobodi stegnutosti i krutosti, da dostigne slobodu. Taj student mi je na kraju godine doneo mapu sa izvrsnim crtežima i to sa mnogo crteža znatno više od drugih. To je dakle onaj kome sam rekao da ne mora ništa da radi a na kraju je radio najviše.

Trudio sam se da se ne postavljam prema studentima kao profesor već kao stariji kolega koji može da im pomogne. Jer ako se postavite kao profesor oni imaju tremu, počinju da se plaše i ne rade najbolje što bi mogli. Isto tako sećam se jedne zgode radili smo pripremu za linorez, trebalo je uzeti četku zamočiti je u tuš povući nekoliko linija, jednostavno. Vidim jednog studenta koji se toliko boji da povuče liniju vidim kako mu četka drhti u ruci. Priđem mu i udarim ga po ruci, četka mu se pomeri po papiru i ja mu kažem, eto ti gotov crtež sad samo izvedi grafiku. Ponekad je potrebno demistifikovati te procese.

Vaša generacija?

Milan Stanojev: Halil Tikveša je bio nešto straiji od mene ali smo zajedno radili u istoj klasi na Akademiji, tu smo bili Emir Dragulj, Tikveša i ja. Pored prostora gde smo radili bio je domarov stan a mi smo rano ujtru dolazili da radimo i ostajali do kasnog popodneva. Često nas je domar terao da idemo kući da može malo da se odmorimo jer smo bili bučni, turpijanje, kuckanje, sečenje bakra.. Ja sam mislio da će nas taj čovek zamrzeti za ceo život jer mu ometamo popodnevni odmor. Tek kad je umro taj domar, Josip se zvao, bili smo mu na shrani, i njegova žena mi je tada rekla kako nas je on u stvari voleo. Stvarno smo mnogo radili. Niste nas mogli isterati iz klase. Posle mnogo godina pitao sam profesora Boška Karanovića kakve su nove generacije grafičara. Rekao mi je u šali: znaš koja je razlika između vaše generacije i ovih sadašnjih, vas nisam mogao da isteram iz klase a ove mlade ne mogu da nateram da uđu u klasu i rade.

Ko su za vas bili značajni umetnici u to vreme?

Milan Stanojev: Ima nešto malo mlađih od mene koje sam veoma cenio i danas ih cenim, recimo, Živko Đak, Stevan Knežević, Ljubomir Kokotović… Za formiranje čitave naše generacije među kojima ima sjajnih grafičara bilo je značajno Ljubljansko bijenale grafike, tada ga je vodio Milan Kržišnik. Tamo smo redovno izlagali i imali smo uvid šta ko od nas radi, kako se menja i u kom pravcu ide. Ja sam se dosta menjao i trudio sam se da uvek izložim na Bijenalu nešto novo, drugačije od predhodnog rada, da se ne ponavljam. Mislim da sam bio dosta cenjen zahvaljujući tom Bijenalu, jer na mnoge međunarodne izložbe su moji radovi selekcionirani upravo preko Ljubljane i Bijenala. Dakle, oni su birali moje radove i predlagali ih za selekcije.

U vašem radu veoma je zanimljivo istraživanje tehničkih mogućnosti grafičke tehnologije koje je uvek bilo stavljano u službu realizacije određenih umetničkih ideja.

Milan Stanojev: U početku sam radio duboku štampu, dosta sam radio litografiju kao tradicionalnu grafičku tehniku, a istovremeno ona je i teška treba snage za okretanje prese, a meni se činilo da je to lakše. Možda zato što sam lenj (smeh). Mada sam ja u toj tradicionalnoj tehnici radio stvari koje su bile formalno nove i neobične. To mi je bio interesantan spoj. Spajanje tradicionalne tehnike i svih tih novih oblika koji su nas okruživali. Odrastao sam u malom mestu, Srbobranu i kad sam došao u Novi Sad i kasnije u Beograd zapažao sam mnoštvo novih oblika, znakova, reklamnih panoa, saobraćajne signalizacije…. Sve je to nalazilo mesta u mojim tadašnjim radovima. Bilo mi je interesantno da kombinujem te prizore sa ulice, pešačke prelaze, recimo da ih odmaknem kroz litografiju od tog nekog realizma, pa sam ubacivao recimo roze boju ili neke jake, drečave boje.

Ima jedna zanimljiv susret posle moje izložbe u Grafičkom kolektivu u Beogradu, izlagao sam litografije iz tog perioda o kojima sada govorimo, predstavili su me slikaru Mići Popoviću i tako kroz razgovor on mi je rekao kako taj ciklus mojih radova treba nazvati Ljudi grada. U to vreme Popović još nije slikao figurativne slike tada je bio kao i mnogi slikari enformelist, zato sam se i iznenadio što mu se dopadaju moji radovi koji su bili sasvim nešto drugo. Tih godina, čini mi se da se mnogo dešavalo baš u grafici i u našoj likovnoj umetnosti uopšte ali posebno u grafici.

Teško bi bilo nabrajati sve vaše faze u jednoj rečenici: od metafigurativnosti bliskoj apstraktnom, preko razvoja drugačijeg figurativnog koncepta, metafizike pejzaža, istraživanja granica i prostorne dimenzije. Šta vas zapravo inspiriše kako dolazite do artikulacije ideje? Spominjali ste taj urbani znakovni milje koji vas je opčinio kad ste došli iz Srbobrana u Novi Sad i kasnije u Beograd.

Milan Stanojev: Na mene je uvek uticao prostor koji me okružuje i ono što je tu negde da tako kažem iza njega, što se ne vidi odmah. Zanimljivo kad sam posle akademije došao da živim u Novi Sad stanovao sam tamo negde na Vidovdanskom naselju, na rubu grada. Onda sam počeo da radim akvatintu, to su puste ulice, polumrak, senke…. A kada sam dobio atelje na Petrovaradinskoj tvrđavi na Topovnjači, gore u nekom mračnom potkrovlju, mračnim hodnicima se išlo do ateljea i sve je bilo tako oronulo primetio sam da kad radim crteže počinjem spontano da dolazim do nekih čudnih oblika, recimo sekira, noževi ili koplja i slično onda sam shvatio da moramn da isteram tu podsvest tako što ću uraditi seriju grafika u kojima ću razraditi motive koji mi se javljaju u crtežima.

Vi ste uvek imali iznenađujuća i osobena rešenja u svom radu i formalno i sadržinski ste se razlikovali od mnogih, čak bi se moglo reći da ste anticipirali neka rešenja koja su posle ulazila u modu a vi ste ih davno već napuštali hitajući ka drugim izražajnim sredstvima. Ali zanimljivo je pitanje šta je vas u vreme dok ste bili relativno mlad umetnik u likovnoj umetnosti a posebno u grafici privlačilo. Šta vam se sviđalo?

Milan Stanojev: Gledao sam da idem svojim putem, zaista me nije interesovalo šta je ko pre mene radio i kako. To je crta mog karaktera uzdam se u sebe i nisam sklon ugledanju ili prepuštanju autoritetima iz istorije. To ne znači da ništa nisam cenio, cenio sam mnoge stvari ali jednostavno niko mi nije bio uzor. Voleo sam da pogledam stare majstore, gledao sam dosta toga po muzejima i divio se tehnici ali nekako sam osećao da to nije moje vreme. Jednom sam dobio stipendiju za studijski boravak u Briselu. Proveo sam tamo mesec dana obišao sam sve galeriji i izložbe koje su se tad mogle videti i kad sam se vratio nastavio sam da radim tamo gde sam stao kad sam otišao. Ništa se nije promenilo u mom stvaralaštvu zbog tog puta i susreta sa onim što rade drugi. Znam da ima onih koji se posle takvih iskustava menjaju radikalno birajući novi put, inspirišući se nečim drugim. Ja nisam takav, ne možete iz svoje kože.

To je tačno ali kako ste vi svoju da tako kažemo poetičku „kožu“ osetili kada ste je postali svesni i znali da je to baš vaš put kojim morate ići?

Milan Stanojev: Sve je to išlo spontano, ja sam reagovao na impulse koji dolaze od vremena u kome živimo. Izgleda da imam osećaj za duh vremena, za ta nevidljiva i skrivena kretanja. Milslim da su me zatvorili u potpunu izolaciju da budem odvojen od svega, da bih i onda osetio duh vremena, te nevidljive tokove koje bi umetnik morao da učini vidljivim. Ja sam povučen čovek i razmišljam kroz crtež, skicu, imam ih na stotine i stalno ih radim. Nikad ne pravim planove šta ću raditi, to dolazi spontano.

Između 1965. i 1970. služite se isključivo tehnikom litografije u boji, neki vaši rani radovi anticipiraju tačno ono što će nešto kasnije činiti dominatno iskustvo američkog pop-arta: afiniteti prema ulici, urbanom prizoru, pop kulturi, masovnim medijima; zatim, krupno kadriranje, oštar rez, psihodelični kolorit a sve je to signirano lucidnim i ironičnim komentarima scena koje su potencijalne urbane priče.

Milan Stanojev: Jednom je prvi upravnik Savremene galerije likovne umetnosti Vojvodine, Slobodan Sanader, došao u atelje sa izvesnim rumunskim istoričarem umetnosti, ne mogu da mu se setim imena, pokazivao sam im moje rane litografije. Tada mi je taj čovek rekao da sam tim radovima anticipirao ono što će se kasnije događati u savremenoj umetnosti. To je svakako kompliment. Ali se u mom radu nisam nikad oslanjao na komplimente, jednostavno sam ćuteći, bez mnogo reči vodio djalog sa vremenom u kome smo svi uronjeni. Jer kad imam ideju oformljenu u glavi šta treba da radim, kad znam tačno kako rad treba da izgleda onda ništa ne mogu da uradim. Ako govorim o tome šta ću da radim imam osećaj kao da rečima razvodnjavam ideje i impulse koje imam u sebi i na kraju oni se izgube. A kad imam samo slutnju, koja nije ni blizu gotove forme, nije dorečena, onda krenem i kroz rad dokučujem šta bi ta slutnja trebala da bude. Postoji vreme kad osetite da je neki rad gotov. Onda ga ostavim da stoji i posmatram ga, ako nisam zadovoljan dorađujem ga i to ne malo, često i dosta radikalno. Uvek sam osećao da svaki rad treba da bude pomak i to bi me jedino činilo zadovoljnim. Mogu i da promašim ali moram da osetim da je učinjen napor da se napravi pomak. Pitali su me odakle mi toliko ideja a ja zapravo ne jurim ideje one mene stižu i da bi ih se oslobodio moram da radim, to što je za mene likovna ideje duboko je nesvesno i intuitivno i samo kroz rad posatje osvešteno i oblikovano.

Tamo negde od početka sedamdesetih počinje neki vaš metafizički period (ako bi se ovaj predhodni mogao okarakteristai kao egzistencijalno-filozofski), otprilke sa prelaskom na tehniku akvatinte ili preciznije iz serija koje nastaju 1973. od kojih je možda najkarakterističniji rad „Ispred je drvo“. Tu počinje vaše istraživanje prostora.

Milan Stanojev: Zanimljivo je da mi se razmišljanje o prostoru javlja još od mojih prvih crteže i skica. Šta je to uopšte prostor? Da li prozor kroz koji ulazi svetlost deli ovaj prostor na dva tri ili bezbroj prostora? Kad prođete kroz vrata ulazite li u drugi prostor? Da li je tako i zašto je to tako ako je tako? Zanimljivo mi je da čitam Stivena Hokinga najviše zbog njegovog razmišljanja o prostoru. On na jednom mestu kaže, možda ćemo kroz imaginarni prostor moći da putujemo mnogo brže. Šta je to imaginarni prostor? Da li mi živimo u imaginarnom prostoru ili u realnom, stvarnom. Ili sav naš osećaj prostora zavisi od tog zamišljanja, imaginacije koja je prevashodno likovna. Recimo, u nekim mojim grafikama linije izlaze u marginu papira isečene su u marginu, tad mi se činilo da je to zanimljivo da marginu papira, naročito grafičkog, vidim kao naš prostor a prostor koji zauzima format grafičkog rada kao imaginarni prostor. Kao uostalom kad razmišljate o galerijskom prostoru, koji je takođe medij. I ja, koji inače mrzim da radim izložbe, radim ih zato jer tek kad postavim u prostoru radove tek onda najbolje vidim šta sam uradio. Ili recimo, šta ostaje kad neki predmet izmestite iz njegovog prostora? Šta ostaje, praznina ili se neki drugi prostor otvara? Često sam eksperimentisao sa tim. Ima li prostora iz prostora i kako se o tome može likovno razmišljati. Ili recimo šta je horizont, kako nastaje i šta nam govori? U jednom periodu mog razmišljanja o prostoru javila se kocka, kao zatvoren i taman predmet, Miro Glavurtić je dobro pisao o tome i nazvao to „tiranija kocke“. Jedno vreme sam se u radovima bavio ogradama i zavesama koje takođe mogu biti shvaćene kao zagonetke podele prostora ali i kao neka ograničenja. Čak su neke moje grafike iz tog perioda smatrali političkom kritikom, ali prevashodno tu se radilo o ideji podele prostora.

Profesor Rudolf Bruči je primetio da su moji radovi kao muzika. I pogotovo mi se čini da se to može reći za slike koje sada radim za koje ljudi misle da su geometrijske, jer su istraživanje ravnih linija, ali za mene je to u stvari proizvod muzičkog razmišljanja kroz boju.

U jednom trenutku vi koji ste prevashodno grafičar počinjet intenzivno da slikate?

Milan Stanojev: Radio sam u jednoj fazi vrlo ekspresivnu grafiku pa sam onda odlučio da pokušam tu ekspresivnost da pretočim na platno, bojom, drugačije nego u grafici. Intenzivno sam radio grafiku do početka devedesetih. I u mnogim mojim grafikama postojalo je dosta ekspresivnih elemenata i boje. Ali u ovom periodu osetio sam potrebu da još pojačavam tu ekspresivnost, grafička tehnologija, koja je komplikovana, ograničavala me je. Zato sam počeo da radim slike, najpre na papiru i kartonu. Što se tiče stvaralačkog principa imao sam isti odnos prema slici kao i prema grafici. Zapravo posle ekspresivne grafike preša sam prvo na temperu i ima dosta slika u toj tehnici koje su zapravo slikane grafike. Moglo bi se reći da je to prelazni period. Slike su zapravo nastale iz tih grafika. Jer kod mene uvek jedna faza nastaje iz prethodne, nova izložba iz razrađivanja ideja iz prethodne. Ali i od prevazilaženja tih starih stvari jer za mene je mnogo važniji put koji sam prelazio dok sam došao od jednog pomaka do drugog. To je kao kad se penješ na planinu, ne popneš se odjednom već u fazama i svaka etapa ti daje snagu za sledeću. Jer nije ti interesantno to što si došao na vrh planine, interesantan ti je put koji si prešao da bi do vrha stigao, toga se sećamo, to nam je važno.

Ako pogledate moje radove sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih, kad sam radio akvatintu, već tu ima mnogo elemenata slikarskog razmišljanja. Čak su ljudi grešili kod nekih mojih grafika pamtili su ih kao da su u boji a one su bile monohromatske, iznenadili bi se kad bi im otisnuo monohromatski otisak. Dakle, postojao je neki tajni kolorit koji su emitovali ti radovi.

Kako je reagovala kritika i stručna i kolegijalna javnost kad ste kao vodeći grafičar počeli da slikate.?

Milan Stanojev: Uvek sam uspevao da iznenadim kritičku i stručnu javnost, jednom mi je Miloš Arsić rekao: ti bi iznenadio kad ne bi iznenadio. To je konstanta mog rada. Ali zante kako je, ljudi ne vole da ih baš uvek iznenadite. Postoji otpor prema promeni, naročito kad se naviknete na neke ustaljene forme. To je deo mog karaktera i nisam mogao protiv toga.

——————————————————————————-

Milan Stanojev, grafičar, slikar i likovni pedagog rođen je u Srbobranu 12. januara 1938. Umetničko školovanje je započeo u Školi za primenjenu umetnost u Novom Sadu. Nakon studija na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Boška Karanovića (odsek grafika), diplomirao je 1964. godine a postdiplomske studije završio je kod istog profesora dve godine kasnije.
Nakon studija, 1967. dolazi u Novi Sad gde godinu dana radi kao tehnički urednik časopisa „Polja” i urednik Likovnog salona Tribine mladih. Godine 1975. primljen je, u zvanju docenta za predmet Crtanje, na Akademiju umetnosti u Novom Sadu, 1981. izabran je u zvanje vanrednog, a 1986. u zvanje redovnog profesora za predmet Crtanje sa tehnologijom i Grafika sa tehnologijom. Pedagoškim radom se bavio do 2004. godine, kada se u potpunosti posvećuje umetničkom radu.
Od 1964. godine član je ULUS-a i Grafičkog kolektiva. Studijski boravio u: Francuskoj, Belgiji, Holandiji, Engleskoj i Italiji.
Priredio je oko pedeset samostalnih i učestvovao na preko tri stotine grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu.


Predmet: 36701239
Veoma cenjen graficar, jedan od najboljih ikad.

Bez naziva, 1997
Linorez (33 / 100)
23 x 16,5 cm
Potpisan plus posveta autora. Vrh vrhova. Stanje kao na slici.
Milan Stanojev: Čitač svetla u noći sveta

Razgovarali: Mirko Sebić, Zoran Gaši
Fotografije: Arhiva porodice Stanojev

Nakon skoro pet decenija umetničkog rada grafičara, crtača, slikara i likovnog pedagoga Milana Stanojeva mogli biste zvati raznim imenima i umetničko poetskim zvanjima, mogao bi biti prozvan filozofom u jednoj filozofima nepoznatoj disciplini, filozofiranju o travi (Z. Gashi) ili bi mogao biti strelac u imaginarnim disciplinama prevazilaženja mogućeg, naravno, usamljeni strelac, (Azra Begić) ili čitač svetla u noći sveta ili pesnik metafizičkih pejzaža ili okultni razarač tiranije kocke (M. Glavurtić), ali koliko god imena nadevali i koliko god papira ispisivali, knjiga koričilli, opet bi ostalo nedokučeno i nedokučivo ono u umetničkom biću ovog stvaraoca što okreće točak stvaranja (u ovom slučaju, ne znam zašto, taj točak liči na točak grafičke prese). Broj grafičkih mapa i listova koje je za života otisnuo ovaj ćutljivi umetnik nekako je obrnuto proporcionalan broju izgovorenih reči. Možda umetnik i treba da zaćuti da bi se njegove grafike mogle slušati, da bi one zabrujale i zagrmele, zacijukale i zakikotale se. I zaista, u nekim ranijim litografijama Milana Stanojeva bruji grad i ljudi vriju na prelazima, plažama i uglovima ulica dok na drugim tamnim akvatintama ćuti metafizika odsustva i zagrobna tajna mami oko da se utopi u nju. Negde opet krezubo šuškaju zloslutnici. Ali intervjui su etimološki gledana među-pogledi, što znači da pitanja otvaraju međuprostore između onih koji razgovaraju a Milana Stanojeva je oduvek interesovao problem prostora, šta je iza, ispred, pored na margini.

Da li možete da se setitet vaših najranijih fascinacija likovnošću?

Milan Stanojev: Još dok sam bio u osnovnoj školi imao sam veoma strogog profesora matematike koji nam je često pregledao sveske. Moja sveska iz matematike bila je prepuna crteža, više crteža nego matematičkih formula. Tada mi je rekao, Milane hajde da se dogovorimo, kupi ti još jednu svesku pa u njoj crtaj a u ovu radi zadatke iz matematike. Obećao sam da će tako i biti ali nisam održao obećanje i dalje sam crtao na marginama sveske iz matematike. U stvari crtao sam stalno i svuda. I prirodno, na kraju osmog razreda na đačkoj izložbi bili su izloženi i neki moji crteži. Neki profesori su komentarisali rekavši: pa možda je on i talentovan. Tada nisam ni znao šta znači ta reč uplašio sam se da nisam nešto opet loše uradio.

A posle osnovne škole?

Milan Stanojev: Moj ujak je živeo u Novom Sadu, rekao mi je da postoji jedna škola u kojoj je glavni predmet crtanje. Tako sam došao u Novi Sad i položio prijemni ispit u Školi za primenjenu umetnost gde mi je predavala čuvena Ankica Oprešnik.

Upisao sam akademiju u Beogradu morali smo odmah da se opredelimo za smer i ja sam izabrao grafiku. Ima zanimljiva priča: na kraju godine Zoran Petrović je imao običaj da svim studentima pregleda radove i procenjuje ih. Plašio sam se šta će reći o mojim radovima jer je bio dosta strog ali počeo je da hvali moje radove, kolorit, boju, potez, to me je još više zbunilo. Na kraju me je zapitao šta mislim o svemu tome. Rekao sam, onako bezobrazno, znate vi me ovde ništa niste naučilil. On je pozeleno od besa i rekao, ali kad bi ti crtež bio malo bolji bio bi sjajan. Na to sam mu odgovorio da ja zapravo mnogo bolje crtam nego što slikam. Pitao me je kako mogu to da dokažem. Pokazao sam mu moje sveske koje su bile ispunjene crtežima. Bilo je desetak svezaka potpuno ispunjenih mojim skicama, to ga je oduševilo. Rekao mi je da sam mu te sveske pokazao ranije da bi me pustio da radim kako hoću i da nije imao pojma da se takva energija krije u meni.

Boško Karanović u čijoj sam klasi bio voleo je te moje sveske ispunjene crtežima, kad god bi dolazio u klasu, a dolazio je svake nedelje, tražio je da vidi šta crtam, da li imam nešto novo. Mogao je satima da pregleda te moje crteže. On mi je i rekao da bih ceo život mogao da crpem inspiraciju iz tih svesaka. U prvoj fazi moga rada tako je i bilo koristo sam te crteže kao inspiraciju za mnoge grafike.

Reci te mi zašto ste se baš odlučili za likovnu grafiku, rano se opredeljujete za tu disciplinu?

Milan Stanojev: U srednjoj školi sam bio na grupi za grafiku, to je onda bio dizajn i grafika i Ankica Oprešnik mi je predavala tu likovnu grafiku kao što sam već pomenuo. Ona je bila izvrstan umetnik i to me je najverovatnije opredelilo. Zapravo kad sad pogledam ja sam bio prvi, što bi se reklo, isključivi grafičar u Novom Sadu, jer i Ankica i Milivoj Nikolajević su bili slikari koji su se povremeno bavili grafikom. Kada sam završio akademiju radio sam mnogo litografiju. Nisam imao presu pa mi je profesor Rogić koji je dolazio u klasu i voleo da gleda šta radim rekao da se jedna presa prodaje na vojnom otpadu. Otišao sam i kupio vrlo jeftino polovnu grafičku presu. Tu sam presu kasnije doneo u Novi Sad. Smestio sam je kod mojih roditelja u najmanju sobu u kući i tako počeo da radim. Dok sam radio navraćilu su ljudi, prijatelji mog oca, gledaju pa im nije ništa jasno. Kažu eto imaju petoro dece svi nešto rade samo ovaj najstariji po ceo dan crta i bavi se nekom čudnom mašinom. Izgledalo je kao da ja ništa ne radim.

Da li možete da se setite prvih izložbi, kakva su vam mladalačka iskustva sa izlaganjem?

Milan Stanojev: Kao studenti naravno nismo mogli da izlažemo, nije nam bilo dozvoljeno, a kad sam završio akademiju odmah sam upisao postdiplomske studije, magistraturu, negde između toga 1964. godine učestvovao sam na mojoj prvoj kolektivnoj izložba u Grafičkom kolektivu u Beogradu za koju sam uradio i plakat. Neka galeristkinja koja je tada radila u Grafičkom kolektivu me je pitala, da li vam je Stojan Ćelić bio profesor? On mi nije predavao, odgovorim da nije, a ona mi kaže baš je to čudno, dolazio je profesor Ćelić dugo je gledao vaše radove i hvalio ih. Prvu samostalnu izložbu imao sam takođe u Beogradu u Grafičkom kolektivu godinu dana kasnije.

Pre nego što se osnovala Akademija umetnosti u Novom Sadu vi ste već deset godina bili samostalni umetnik a onda….?

Milan Stanojev: Radio sam kratko vreme i na Tribini mladih i kao grafički urednik, ali taj mi se posao nije sviđao. Kad se osnovala Akademija javio sam se na konkurs za profesora. Nije me baš mnogo zanimalo da li ću proći ali prošao sam.

Kakav je bio vaš odnos prema pedagoškom radu?

Milan Stanojev: Milivoj Nikolajeviće je tad bio profesor na Akademiji. On je bio dosta klasičan profesor predavao je akt i to je bio neki naturalizam u crtežu. Prilično sam se slobodno odnosio prema radu sa studentima. Dao sam im slobodu, da rade, da istražuju i da se oslobađaju od straha. Ima raznih anegdota sa studentima, sećam se jednog studenta toliko se plašio da nije mogao da povuče ni liniju. Primetio sam da oseća strah pa sam mu rekao: hajde da se ja i ti dogovorimo, ne moraš ništa da radiš ceo semestar samo dolazi i gledaj kako drugi rade. To je izazivalo čuđenje kod drugih studenata ali je to bio način da se svako od njih oslobodi stegnutosti i krutosti, da dostigne slobodu. Taj student mi je na kraju godine doneo mapu sa izvrsnim crtežima i to sa mnogo crteža znatno više od drugih. To je dakle onaj kome sam rekao da ne mora ništa da radi a na kraju je radio najviše.

Trudio sam se da se ne postavljam prema studentima kao profesor već kao stariji kolega koji može da im pomogne. Jer ako se postavite kao profesor oni imaju tremu, počinju da se plaše i ne rade najbolje što bi mogli. Isto tako sećam se jedne zgode radili smo pripremu za linorez, trebalo je uzeti četku zamočiti je u tuš povući nekoliko linija, jednostavno. Vidim jednog studenta koji se toliko boji da povuče liniju vidim kako mu četka drhti u ruci. Priđem mu i udarim ga po ruci, četka mu se pomeri po papiru i ja mu kažem, eto ti gotov crtež sad samo izvedi grafiku. Ponekad je potrebno demistifikovati te procese.

Vaša generacija?

Milan Stanojev: Halil Tikveša je bio nešto straiji od mene ali smo zajedno radili u istoj klasi na Akademiji, tu smo bili Emir Dragulj, Tikveša i ja. Pored prostora gde smo radili bio je domarov stan a mi smo rano ujtru dolazili da radimo i ostajali do kasnog popodneva. Često nas je domar terao da idemo kući da može malo da se odmorimo jer smo bili bučni, turpijanje, kuckanje, sečenje bakra.. Ja sam mislio da će nas taj čovek zamrzeti za ceo život jer mu ometamo popodnevni odmor. Tek kad je umro taj domar, Josip se zvao, bili smo mu na shrani, i njegova žena mi je tada rekla kako nas je on u stvari voleo. Stvarno smo mnogo radili. Niste nas mogli isterati iz klase. Posle mnogo godina pitao sam profesora Boška Karanovića kakve su nove generacije grafičara. Rekao mi je u šali: znaš koja je razlika između vaše generacije i ovih sadašnjih, vas nisam mogao da isteram iz klase a ove mlade ne mogu da nateram da uđu u klasu i rade.

Ko su za vas bili značajni umetnici u to vreme?

Milan Stanojev: Ima nešto malo mlađih od mene koje sam veoma cenio i danas ih cenim, recimo, Živko Đak, Stevan Knežević, Ljubomir Kokotović… Za formiranje čitave naše generacije među kojima ima sjajnih grafičara bilo je značajno Ljubljansko bijenale grafike, tada ga je vodio Milan Kržišnik. Tamo smo redovno izlagali i imali smo uvid šta ko od nas radi, kako se menja i u kom pravcu ide. Ja sam se dosta menjao i trudio sam se da uvek izložim na Bijenalu nešto novo, drugačije od predhodnog rada, da se ne ponavljam. Mislim da sam bio dosta cenjen zahvaljujući tom Bijenalu, jer na mnoge međunarodne izložbe su moji radovi selekcionirani upravo preko Ljubljane i Bijenala. Dakle, oni su birali moje radove i predlagali ih za selekcije.

U vašem radu veoma je zanimljivo istraživanje tehničkih mogućnosti grafičke tehnologije koje je uvek bilo stavljano u službu realizacije određenih umetničkih ideja.

Milan Stanojev: U početku sam radio duboku štampu, dosta sam radio litografiju kao tradicionalnu grafičku tehniku, a istovremeno ona je i teška treba snage za okretanje prese, a meni se činilo da je to lakše. Možda zato što sam lenj (smeh). Mada sam ja u toj tradicionalnoj tehnici radio stvari koje su bile formalno nove i neobične. To mi je bio interesantan spoj. Spajanje tradicionalne tehnike i svih tih novih oblika koji su nas okruživali. Odrastao sam u malom mestu, Srbobranu i kad sam došao u Novi Sad i kasnije u Beograd zapažao sam mnoštvo novih oblika, znakova, reklamnih panoa, saobraćajne signalizacije…. Sve je to nalazilo mesta u mojim tadašnjim radovima. Bilo mi je interesantno da kombinujem te prizore sa ulice, pešačke prelaze, recimo da ih odmaknem kroz litografiju od tog nekog realizma, pa sam ubacivao recimo roze boju ili neke jake, drečave boje.

Ima jedna zanimljiv susret posle moje izložbe u Grafičkom kolektivu u Beogradu, izlagao sam litografije iz tog perioda o kojima sada govorimo, predstavili su me slikaru Mići Popoviću i tako kroz razgovor on mi je rekao kako taj ciklus mojih radova treba nazvati Ljudi grada. U to vreme Popović još nije slikao figurativne slike tada je bio kao i mnogi slikari enformelist, zato sam se i iznenadio što mu se dopadaju moji radovi koji su bili sasvim nešto drugo. Tih godina, čini mi se da se mnogo dešavalo baš u grafici i u našoj likovnoj umetnosti uopšte ali posebno u grafici.

Teško bi bilo nabrajati sve vaše faze u jednoj rečenici: od metafigurativnosti bliskoj apstraktnom, preko razvoja drugačijeg figurativnog koncepta, metafizike pejzaža, istraživanja granica i prostorne dimenzije. Šta vas zapravo inspiriše kako dolazite do artikulacije ideje? Spominjali ste taj urbani znakovni milje koji vas je opčinio kad ste došli iz Srbobrana u Novi Sad i kasnije u Beograd.

Milan Stanojev: Na mene je uvek uticao prostor koji me okružuje i ono što je tu negde da tako kažem iza njega, što se ne vidi odmah. Zanimljivo kad sam posle akademije došao da živim u Novi Sad stanovao sam tamo negde na Vidovdanskom naselju, na rubu grada. Onda sam počeo da radim akvatintu, to su puste ulice, polumrak, senke…. A kada sam dobio atelje na Petrovaradinskoj tvrđavi na Topovnjači, gore u nekom mračnom potkrovlju, mračnim hodnicima se išlo do ateljea i sve je bilo tako oronulo primetio sam da kad radim crteže počinjem spontano da dolazim do nekih čudnih oblika, recimo sekira, noževi ili koplja i slično onda sam shvatio da moramn da isteram tu podsvest tako što ću uraditi seriju grafika u kojima ću razraditi motive koji mi se javljaju u crtežima.

Vi ste uvek imali iznenađujuća i osobena rešenja u svom radu i formalno i sadržinski ste se razlikovali od mnogih, čak bi se moglo reći da ste anticipirali neka rešenja koja su posle ulazila u modu a vi ste ih davno već napuštali hitajući ka drugim izražajnim sredstvima. Ali zanimljivo je pitanje šta je vas u vreme dok ste bili relativno mlad umetnik u likovnoj umetnosti a posebno u grafici privlačilo. Šta vam se sviđalo?

Milan Stanojev: Gledao sam da idem svojim putem, zaista me nije interesovalo šta je ko pre mene radio i kako. To je crta mog karaktera uzdam se u sebe i nisam sklon ugledanju ili prepuštanju autoritetima iz istorije. To ne znači da ništa nisam cenio, cenio sam mnoge stvari ali jednostavno niko mi nije bio uzor. Voleo sam da pogledam stare majstore, gledao sam dosta toga po muzejima i divio se tehnici ali nekako sam osećao da to nije moje vreme. Jednom sam dobio stipendiju za studijski boravak u Briselu. Proveo sam tamo mesec dana obišao sam sve galeriji i izložbe koje su se tad mogle videti i kad sam se vratio nastavio sam da radim tamo gde sam stao kad sam otišao. Ništa se nije promenilo u mom stvaralaštvu zbog tog puta i susreta sa onim što rade drugi. Znam da ima onih koji se posle takvih iskustava menjaju radikalno birajući novi put, inspirišući se nečim drugim. Ja nisam takav, ne možete iz svoje kože.

To je tačno ali kako ste vi svoju da tako kažemo poetičku „kožu“ osetili kada ste je postali svesni i znali da je to baš vaš put kojim morate ići?

Milan Stanojev: Sve je to išlo spontano, ja sam reagovao na impulse koji dolaze od vremena u kome živimo. Izgleda da imam osećaj za duh vremena, za ta nevidljiva i skrivena kretanja. Milslim da su me zatvorili u potpunu izolaciju da budem odvojen od svega, da bih i onda osetio duh vremena, te nevidljive tokove koje bi umetnik morao da učini vidljivim. Ja sam povučen čovek i razmišljam kroz crtež, skicu, imam ih na stotine i stalno ih radim. Nikad ne pravim planove šta ću raditi, to dolazi spontano.

Između 1965. i 1970. služite se isključivo tehnikom litografije u boji, neki vaši rani radovi anticipiraju tačno ono što će nešto kasnije činiti dominatno iskustvo američkog pop-arta: afiniteti prema ulici, urbanom prizoru, pop kulturi, masovnim medijima; zatim, krupno kadriranje, oštar rez, psihodelični kolorit a sve je to signirano lucidnim i ironičnim komentarima scena koje su potencijalne urbane priče.

Milan Stanojev: Jednom je prvi upravnik Savremene galerije likovne umetnosti Vojvodine, Slobodan Sanader, došao u atelje sa izvesnim rumunskim istoričarem umetnosti, ne mogu da mu se setim imena, pokazivao sam im moje rane litografije. Tada mi je taj čovek rekao da sam tim radovima anticipirao ono što će se kasnije događati u savremenoj umetnosti. To je svakako kompliment. Ali se u mom radu nisam nikad oslanjao na komplimente, jednostavno sam ćuteći, bez mnogo reči vodio djalog sa vremenom u kome smo svi uronjeni. Jer kad imam ideju oformljenu u glavi šta treba da radim, kad znam tačno kako rad treba da izgleda onda ništa ne mogu da uradim. Ako govorim o tome šta ću da radim imam osećaj kao da rečima razvodnjavam ideje i impulse koje imam u sebi i na kraju oni se izgube. A kad imam samo slutnju, koja nije ni blizu gotove forme, nije dorečena, onda krenem i kroz rad dokučujem šta bi ta slutnja trebala da bude. Postoji vreme kad osetite da je neki rad gotov. Onda ga ostavim da stoji i posmatram ga, ako nisam zadovoljan dorađujem ga i to ne malo, često i dosta radikalno. Uvek sam osećao da svaki rad treba da bude pomak i to bi me jedino činilo zadovoljnim. Mogu i da promašim ali moram da osetim da je učinjen napor da se napravi pomak. Pitali su me odakle mi toliko ideja a ja zapravo ne jurim ideje one mene stižu i da bi ih se oslobodio moram da radim, to što je za mene likovna ideje duboko je nesvesno i intuitivno i samo kroz rad posatje osvešteno i oblikovano.

Tamo negde od početka sedamdesetih počinje neki vaš metafizički period (ako bi se ovaj predhodni mogao okarakteristai kao egzistencijalno-filozofski), otprilke sa prelaskom na tehniku akvatinte ili preciznije iz serija koje nastaju 1973. od kojih je možda najkarakterističniji rad „Ispred je drvo“. Tu počinje vaše istraživanje prostora.

Milan Stanojev: Zanimljivo je da mi se razmišljanje o prostoru javlja još od mojih prvih crteže i skica. Šta je to uopšte prostor? Da li prozor kroz koji ulazi svetlost deli ovaj prostor na dva tri ili bezbroj prostora? Kad prođete kroz vrata ulazite li u drugi prostor? Da li je tako i zašto je to tako ako je tako? Zanimljivo mi je da čitam Stivena Hokinga najviše zbog njegovog razmišljanja o prostoru. On na jednom mestu kaže, možda ćemo kroz imaginarni prostor moći da putujemo mnogo brže. Šta je to imaginarni prostor? Da li mi živimo u imaginarnom prostoru ili u realnom, stvarnom. Ili sav naš osećaj prostora zavisi od tog zamišljanja, imaginacije koja je prevashodno likovna. Recimo, u nekim mojim grafikama linije izlaze u marginu papira isečene su u marginu, tad mi se činilo da je to zanimljivo da marginu papira, naročito grafičkog, vidim kao naš prostor a prostor koji zauzima format grafičkog rada kao imaginarni prostor. Kao uostalom kad razmišljate o galerijskom prostoru, koji je takođe medij. I ja, koji inače mrzim da radim izložbe, radim ih zato jer tek kad postavim u prostoru radove tek onda najbolje vidim šta sam uradio. Ili recimo, šta ostaje kad neki predmet izmestite iz njegovog prostora? Šta ostaje, praznina ili se neki drugi prostor otvara? Često sam eksperimentisao sa tim. Ima li prostora iz prostora i kako se o tome može likovno razmišljati. Ili recimo šta je horizont, kako nastaje i šta nam govori? U jednom periodu mog razmišljanja o prostoru javila se kocka, kao zatvoren i taman predmet, Miro Glavurtić je dobro pisao o tome i nazvao to „tiranija kocke“. Jedno vreme sam se u radovima bavio ogradama i zavesama koje takođe mogu biti shvaćene kao zagonetke podele prostora ali i kao neka ograničenja. Čak su neke moje grafike iz tog perioda smatrali političkom kritikom, ali prevashodno tu se radilo o ideji podele prostora.

Profesor Rudolf Bruči je primetio da su moji radovi kao muzika. I pogotovo mi se čini da se to može reći za slike koje sada radim za koje ljudi misle da su geometrijske, jer su istraživanje ravnih linija, ali za mene je to u stvari proizvod muzičkog razmišljanja kroz boju.

U jednom trenutku vi koji ste prevashodno grafičar počinjet intenzivno da slikate?

Milan Stanojev: Radio sam u jednoj fazi vrlo ekspresivnu grafiku pa sam onda odlučio da pokušam tu ekspresivnost da pretočim na platno, bojom, drugačije nego u grafici. Intenzivno sam radio grafiku do početka devedesetih. I u mnogim mojim grafikama postojalo je dosta ekspresivnih elemenata i boje. Ali u ovom periodu osetio sam potrebu da još pojačavam tu ekspresivnost, grafička tehnologija, koja je komplikovana, ograničavala me je. Zato sam počeo da radim slike, najpre na papiru i kartonu. Što se tiče stvaralačkog principa imao sam isti odnos prema slici kao i prema grafici. Zapravo posle ekspresivne grafike preša sam prvo na temperu i ima dosta slika u toj tehnici koje su zapravo slikane grafike. Moglo bi se reći da je to prelazni period. Slike su zapravo nastale iz tih grafika. Jer kod mene uvek jedna faza nastaje iz prethodne, nova izložba iz razrađivanja ideja iz prethodne. Ali i od prevazilaženja tih starih stvari jer za mene je mnogo važniji put koji sam prelazio dok sam došao od jednog pomaka do drugog. To je kao kad se penješ na planinu, ne popneš se odjednom već u fazama i svaka etapa ti daje snagu za sledeću. Jer nije ti interesantno to što si došao na vrh planine, interesantan ti je put koji si prešao da bi do vrha stigao, toga se sećamo, to nam je važno.

Ako pogledate moje radove sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih, kad sam radio akvatintu, već tu ima mnogo elemenata slikarskog razmišljanja. Čak su ljudi grešili kod nekih mojih grafika pamtili su ih kao da su u boji a one su bile monohromatske, iznenadili bi se kad bi im otisnuo monohromatski otisak. Dakle, postojao je neki tajni kolorit koji su emitovali ti radovi.

Kako je reagovala kritika i stručna i kolegijalna javnost kad ste kao vodeći grafičar počeli da slikate.?

Milan Stanojev: Uvek sam uspevao da iznenadim kritičku i stručnu javnost, jednom mi je Miloš Arsić rekao: ti bi iznenadio kad ne bi iznenadio. To je konstanta mog rada. Ali zante kako je, ljudi ne vole da ih baš uvek iznenadite. Postoji otpor prema promeni, naročito kad se naviknete na neke ustaljene forme. To je deo mog karaktera i nisam mogao protiv toga.

——————————————————————————-

Milan Stanojev, grafičar, slikar i likovni pedagog rođen je u Srbobranu 12. januara 1938. Umetničko školovanje je započeo u Školi za primenjenu umetnost u Novom Sadu. Nakon studija na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Boška Karanovića (odsek grafika), diplomirao je 1964. godine a postdiplomske studije završio je kod istog profesora dve godine kasnije.
Nakon studija, 1967. dolazi u Novi Sad gde godinu dana radi kao tehnički urednik časopisa „Polja” i urednik Likovnog salona Tribine mladih. Godine 1975. primljen je, u zvanju docenta za predmet Crtanje, na Akademiju umetnosti u Novom Sadu, 1981. izabran je u zvanje vanrednog, a 1986. u zvanje redovnog profesora za predmet Crtanje sa tehnologijom i Grafika sa tehnologijom. Pedagoškim radom se bavio do 2004. godine, kada se u potpunosti posvećuje umetničkom radu.
Od 1964. godine član je ULUS-a i Grafičkog kolektiva. Studijski boravio u: Francuskoj, Belgiji, Holandiji, Engleskoj i Italiji.
Priredio je oko pedeset samostalnih i učestvovao na preko tri stotine grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu.
36701239 Zenski akt i muske glave - Milan Stanojev

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.