pregleda
Mišljenja i verovanja - Gistav l Bon, Le Bon
| Cena: |
| Stanje: | Polovan bez oštećenja |
| Garancija: | Ne |
| Isporuka: | Pošta CC paket (Pošta) Post Express Lično preuzimanje |
| Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja) Ostalo (pre slanja) Lično |
| Grad: |
Novi Sad, Novi Sad |
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.
Pozitivne: 14506
Jezik: Srpski
ISBN: Ss
Godina izdanja: Ss
Autor: Strani
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!
Jedan od najglavnijih problema postavljenih u početku ovoga dela, bio je: Otkuda dolazi da su verovanja, koja se ne bi mogla pravdati nikakvim racionalnim argumentom, bez teškoća usvajali i najprosvećeniji duhovi svih vekova.
Dokle god je psihologija smatrala verovanje voljnim i racionalnim, s proučavanjem ovakvog problema se nije moglo početi.
Izvršiti analizu elemenata iz kojih se stvara vero-vanje, pokazati da je ono nesvesno i da se zasniva pod uti-cajem mističnih i afektivnih elemenata, nezavisnih od razuma i volje, značilo bi dati traženo rešenje u njegovim glavnim potezima.
No nije samo ovo objašnjenje dovoljno. Ako razum ne stvara verovanje, on o njemu može barem diskutovati i otkriti njegove zabludne strane. Zašto, međutim, i pored najsjajni-jih dokaza, verovanje uspeva da se nametne?
Gistav Le Bon (fr. Gustav Le Bon; 7. maj 1841 — 13. decembar 1931, Pariz) bio je francuski socijalni psiholog, sociolog, antropolog, pronalazač i bavio se amaterski fizikom. Njegovo najznačajnije delo je `Grupa: Studija o popularnom mišljenju`. Njegovi tekstovi sadrže teorije o nacističkim osobinama, rasnoj i muškoj superiornosti i psihologiji gomile. Le Bon je započeo svoju karijeru pisca radeći na novom polju antropologije.
Biografija
Rođen je u Francuskoj, studirao je medicinu i putovao po Evropi, Aziji i Severnoj Africi tokom 1860-ih i 1880-ih godina. Pisao je o arheologiji i antropologiji i zarađivao je novac dizajnirajući naučne aparture. Njegovo prvo delo je iz 1894. godine „Psihologija Ljudi“, a njegovo najpoznatije delo je „Grupa: Studija popularnog mišljenja“ iz 1896. godine.
Uticaj
Gustave Le Bon horse IV
Le Bon nije bio prvi sociolog, koji je dao dijagnozu svom društvu i koji je otkrio novi fenomen „Grupa“.[1] Neki od prvih teoretičara, koji su pričali o ponašanju grupe su bili: Francuski sociolog Gabrijel Tard, italijanski advokat i kriminolog Šipio Sigele i nemački sociolog Georg Zimel. Sva trojica su imala slične zaključke o masovnim grupama u kritičnim trenucima, kada se stvara nova teorija o socijalnoj akciji. Prva rasprava o psihologiji grupe je bila između Tard Gabrijela i Sigele Šipoa, koji su raspravljali kako da odrede krivca, da dodele krivičnu odgovornost u grupi i na osnovu toga da odrede koga treba uhapsiti[2]
Le Bon i Francuska su bili svedoci tri velika događaja: Pariske komune, usponu Žorža Ernesta Bulanžea i Drajfusovoj aferi. Pariz je u 19. veku bio jedan od najvećih industrijskih gradova Evrope u kome je u prvom planu bio uspon antisemitizma i krajnje desnice. Nemačko osvajanje Alzasa i Lorena podstaklo jr nacionalističke i desničarske pokrete u zemlji. U tom kontekstu je Le Bon i stvarao svoj koncept za delo „Grupa“.
Javlja se nova pojava pripajanja pojedinaca okupljenoj grupi, ne samo da bi se telo grupe proširilo, nego i da bi se posmatrao uticaj grupe na pojedinca. Kada se grupa okupi ili sjedini postoji „magičan uticaj grupe ili nekog drugog uzroka kojeg smo mi nesvesni“, koji menja ponašanje svakog pojedinca, dok njim ne počne da upravlja „mišljenje grupe“. Ovaj model grupu posmatra, kao meru i svakom pojedincu uzima mišljenje, sistem vrednosti i verovanja. Sam Gistav Le Bon je rekao „Pojedinac je zrno peska, među drugim zrnima peska, koje vetar uzburka po volji“.
Le Bon je rekao da su tri glavna procesa, koja čine „Grupu“-anonimnost, zaraza i povodljivost. Anonimnost dozvoljava pojedincu, koji racionalno razmišlja, da se oseća kao da gubi ličnu odgovornost. Pojedinac postaje primitivan, nerazuman i emotivan. Ovaj nedostatak samokontrole omogućava pojedincu nagonsko ponašanje i prihvatanje nesvesnog instinktivnog ponašanja. Le Bon to tumači, da grupa preokreće Darvinovu teoriju evolucije i postaje nazadana, dokazujući embriološku teoriju (teoriju rekapitulacije) Ernesta Hekela: „Idividualno razviće organizma (ontogenija) je rekapitulacija njegovog evolucionog razvića (filogenije)“.
Portrait of Gustave Le Bon
Zaraza se odnosi na neke tipove ponašanja u grupi (npr kada pobunjenik razbije prozor). U ovom slučaju pojedinac zanemaruje lične interese zarad grupe. Dok povodljivost služi, da bi se zaraza ostvarila. Kada se grupa okupi, glas uticajne ličnosti otvara vrata za nesvesno ponašanje. U ovoj fazi grupa postaje homogena i njom lako upravlja najjači član. Le Bon kaže: „ Vođe o kojima pričamo, obično su ljudi od akcije, a ne od reči. To su posebno regrutovane osobe, koje su polu-poremećene ili se nalaze na granici ludila`.
Naravno postoje protivnici Le Bonove koncepcije „kolektivnog mišljenja“, koji iznose suprotnu tezu i kažu, da je kolektivno ponašanje posledica svakog pojedinca, koji čini tu grupu. Frojd Olport je bio na čelu niza napada i on je govrio da ne postoji nešto, kao što je „kolektivno mišljenje“ i da se grupa samo sastoji od pojedinačnih reakcija. On je svako posmatranje mišljenja odvojenog od psihe pojedinca smatrao besmislicom ili „brbljanjem“, a u svom tekstu o socijalnoj psihologiji iz 1924. godine kaže : „ Ne postoji nijedna psihologija grupe, koja suštinski ili potpuno nije psihologija pojedinca“.
Džordž Mose, bivši profesor na jednom američkom univerzitetu, smatrao je da fašistička teorija o liderstvu, koja se javlja 20-ih godina prošlog veka, mnogo duguje ovoj Le Bonovoj teoriji. Poznato je da je Adolf Hitler pročitao ovo delo i da je u svojoj knjizi „Moja borba“ isticao propagandne tehnike, koje je predložio Le Bon.[3] Takođe je i Benito Musolini dobro proučavao ovo Le Bonovo delo, čak ga je i čitao nekoliko puta[4][5]
Edvard Bernes, rođak Sigmunda Frojda, je takođe bio pod uticajem ove teorije, pa je u svojoj knjizi „Propaganda“ izneo, da je glavna karakteristika demokratije manipulacija masovnim medijima. Teodor Ruzvelt je takođe, kao i mnogi američki naprednjaci 20. veka, bio pod uticajem Le Bona.[6]
Polemika
Godine 1896. je objavio da istražuje novi vid radijacije. Nazvao ga je „crno svetlo“.[7] To nije pojam u današnjem smislu, praktično postojanje te njegove radijacije nikada nije potvrđeno[8] Njegova teorija o prirodi materije i energije proširena je u knjizi „Evolucija materije“. Ova knjiga je doživela veliku popularnost u Francuskoj, gde je objavljena u čak 12 izdanja. Glavna pretpostavka u ovoj knjizi je bila da je materija nestabilna supstanca i da se polako pretvara u etar. Ova teorija je pobijena početkom 20. veka.
Gistav Le Bon je smatrao da žene ne mogu imati isto obrazovanje kao muškarci i za to je izneo dosta argumenata. On je rekao da postoji previše žena, čiji je mozak po veličini bliži gorilama, nego najrazvijenijem muškom mozgu. Smatrao je da muškaci pretstvljaju jači oblik ljudske rase.
☑ Zamolio bih clanove koji zele licno preuzimanje, da ne postavljaju uslove kako, sta, gde... licno preuzimanje je na mojoj adresi na Telepu, ako Vam to ne odgovara kupujte od nekog drugog.
☑ Svi predmeti su fotografisani na prirodnom svetlu, nema nikakvih filtera, efekata ili neceg slicnog !
❗❗❗ NE SALJEM U INOSTRANSTVO ❗❗❗
☑ Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma!
☑ Tu sam za sva pitanja!
☑ Knjige saljem nakon uplate!
☑ POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!!
☑ Filmski plakati:
☑ Molim Vas da ne ocekujete od plakata da izgledaju kao da su sada izasli iz stamparije, ipak neki od plakata imaju godina... i mi se nakon 50 godina zguzvamo :) Trudim se da ih sto bolje fotografisem kako bi ste imali uvid u stanje.
☑ Sto se tice cena plakata, uzmite samo u obzir da su ovo originalni plakati iz perioda filma, i da kada bi ste hteli da napravite (odstampate) bilo kakav filmski plakat sa intereneta kostalo bi Vas verovatno vise od hiljadu dinara...
☑ Antikvarne knjige:
☑ Sto se tice antikvarnih knjiga, molim Vas da ne ocekujete da knjige koje su stare neke i po 150 godina budu u savrsenom stanju, budite srecni sto su uopste pozivele toliko vremena i sto je informacija jos uvek u njima, a stanje kakvo je takvo je, uvek mogu da se odnesu da se prekorice i malo sreda, pa da opet dobiju malo svezine, naravno ko to zeli.
Toni Morison (engl. Toni Morrison, rođ. 18. februara 1931, rođena Kloi Ardelija Voford,[2] — 5. avgust 2019[3]), bila je književnica i profesorka. Dobila je Nobelovu nagradu 1993. za sabrana dela. Laureat je Pulicerove nagrade. Dela joj odišu epskim temama, živim dijalozima, izuzetno detaljnim crtama afroameričkih likova. Objavila je seriju dečjih knjiga sa sinom Slejd Morisonom.
Mladost
Rođena je kao Kloi Entoni Voford (engl. Chloe Anthony Wofford) u Lorejnu, Ohajo.[4] Drugo je od četvoro dece, iz radničke porodice. Kao dete stalno je čitala (među omiljenim piscima su joj bili Džejn Ostin i Lav Tolstoj). Njen otac, Džordž Voford, varilac po zanimanju, često bi joj govorio afroameričke narodne priče (metod pripovedanja koji će kasnije prožeti njena dela). Kada je imala oko 15 godina, bilci su linčovali dva crna biznismena koji su živeli u njenoj ulici. Morison je rekla: „On nam nikada nije rekao da je video tela. Ali on ih je vidio. I to je bilo previše traumatično, mislim, za njega.”[5] Uskoro nakon linča, Džordž Voford se preselio u rasno integrirani grad Lorejn (Ohajo), u nadi da će pobeći od rasizma i osigurati profitabilno zaposlenje u rastućoj industrijskoj ekonomiji u Ohaju. On je radio razne poslove i kao zavarivač za US Stil. Ramah Voford je bila domaćica i posvećeni pripadnik Afričke metodističke episkopalne crkve.[6]
Morisonova je 1949. upisala Univerzitet Hauard i studirala društvene nauke. Pod izgovorom da se Kloi teško izgovara, menja ime u Toni. Zvanje magistra engleske književnosti stekla je na univerzitetu Kornel 1955, a Univerzitet u Oksfordu dodelio joj je titulu počasnog doktora 2005.
Karijera
Odraslo doba i uređivačka karijera: 1949–1975
Godine 1949, ona se upisala na Univerzitet Hauard u Vašingtonu, tražeći društvo crnih intelektualaca.[7] Dok je bila u Hauardu, prvi put se susrela sa rasno odvojenim restoranima i autobusima.[5] Diplomirala je 1953. godine sa dipl. na engleskom i nastavila školovanje da stekne magisturu umetnosti na Univerzitetu Kornel 1955. godine.[8] Njena magistarska teza nosila je naslov „Tretman otuđenih Virdžinije Vulf i Vilijama Foknera.“[9] Predavala je engleski, prvo na Teksaškom južnom univerzitetu u Hjustonu od 1955. do 1957. godine, a zatim na Univerzitetu Hauard u narednih sedam godina. Dok je predavala na Hauardu, upoznala je Harolda Morisona, jamajskog arhitektu, za koga se udala 1958. Njihov prvi sin rođen je 1961. godine, a ona je bila trudna sa svojim drugim sinom kada se razvela od Harolda 1964.[10][11][12]
Nakon razvoda i rođenja njenog sina Slejda 1965, Morisonova je počela da radi kao urednica za L. V. Singer, odeljenje za udžbenike izdavača Random Hause,[6] u Sirakuzi, Njujork. Dve godine kasnije, prešla je u Random Hause u Njujorku, gde je postala njihova prva crna žena viši urednik u odeljenju za beletristiku.[13][14]
U tom svojstvu, Morison je igrala vitalnu ulogu u dovođenju crnačke književnosti u mejnstrim. Jedna od prvih knjiga na kojima je radila bila je prelomna Savremena afrička književnost (1972), zbirka koja je uključivala radove nigerijskih pisaca Vola Sojinke, Činua Ačeba i južnoafričkog dramaturga Atola Fugarda.[6] Ona je podstakla novu generaciju afroameričkih pisaca,[6] uključujući pesnika i romanopisca Tonija Kejda Bambaru, radikalnu aktivistkinju Anđelu Dejvis, Crnog pantera Hjuija Njutna[15] i noveliskinju Gejl Džons, čije je pisanje Morisonova otkrila. Takođe je objavila autobiografiju otvorenog poznatog šampiona Muhameda Alija iz 1975. godine, pod nazivom The Greatest: My Own Story. Pored toga, objavila je i promovisala rad Henrija Dume,[16] malo poznatog romanopisca i pesnika kojeg je 1968. godine ubio tranzitni službenik u njujorškoj podzemnoj železnici.[5][17]
Među drugim knjigama koje je Morisonova razvila i uredila je Crna knjiga (1974), antologija fotografija, ilustracija, eseja i dokumenata o životu crnaca u Sjedinjenim Državama od vremena ropstva do 1920-ih.[5] Izdavačka kuća Random Hause nije bila sigurna u pogledu ovog projekta, ali je njegovo objavljivanje naišlo na dobar prijem. Alvin Bim je recenzirao antologiju za klivlendskog Plejn Dilera, pišući: „Urednici, poput romanopisaca, imaju decu mozga – knjige koje smišljaju i oživljavaju bez stavljanja sopstvenih imena na naslovnu stranu. Gospođa Morison ima jedno od ovih u prodavnicama sada, a časopisi i bilteni u izdavačkoj delatnosti su oduševljeni, govoreći da će proći kao vrući kolači.`[6]
Promovisanje afroameričke književnosti
Godine 1958. udaje se za Harolda Morisona, rađa dvoje dece ali se i razvodi 1964. Posle razvoda seli se u Njujork, gde radi kao urednik. 18 meseci kasnije postaje jedan od urednika njujorškog sedišta poznate izdavačke kuće Random House.
Kao urednik, igrala je važnu ulogu u približavanju afroameričke književnosti ka mejnstrimu. Uređivala je između ostalih i knjige Toni Kejd Bambara i Gejl Džonsa. Morison je bila profesor društvenih nauka na Univerzitetu u Prinstonu, od 1989. Taj radni odnos je prekinula 2006.
Trenutno radi za američki periodični magazin „Nacija“ (The Nation)
Politika
Izazvala je bezmalo skandal nazvavši Bil Klintona „prvim predsednikom crncem“ dodavši kako „Klinton ispoljava gotovo svaku crtu „afroamerikanstva“: odrastao uz samohranog roditelja, rođen siromašan, radničke klase, svira saksofon, dečko iz Arkanzasa koji obožava Mekdonalds i brzu hranu.`
Predmet: 82193713
