ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Jezik: Engleski
Autor: Strani

lepo očuvano


Existentialism. An Introduction, guide and assessment

MacQuarrie, John
Published by Penguin Books, 1973


Егзистенцијализам[1][2] је филозофски правац који се бави проблемом људске егзистенције,[3][4] односно њеним пољуљаним темељима будући да се јавља након Првог светског рата. Темељна теза егзистенцијалиста јесте „Егзистенција претходи есенцији“. По мишљењу егзистенцијалисте, полазиште појединца названо је „егзистенцијална тескоба“, осећај очаја, дезоријентисаности, збуњености или анксиозности пред наизглед бесмисленим или апсурдним светом.[5] Егзистенцијалистички мислиоци често истражују питања везана за смисао, сврху и вредност људског постојања.[6]

Егзистенцијализам је повезан са неколико европских филозофа 19. и 20. века који су наглашавали људску тему, упркос дубоким доктринарним разликама.[4][7][8] Многи егзистенцијалисти сматрали су традиционалне систематске или академске филозофије, у стилу и садржају, као превише апстрактне и удаљене од конкретног људског искуства.[9][10] Примарна врлина егзистенцијалистичке мисли је аутентичност.[11] Серен Кјеркегор се генерално сматра првим егзистенцијалистичким филозофом.[7][12][13] ОН је предложио је да је сваки појединац - а не друштво или религија - искључиво одговоран за давање смисла животу и његовом страсном и искреном живљењу, или „аутентичности”.[14][15]

Осим филозофије проблемима егизстенцијализма бави се и књижевност, тако да имамо неколико књижевних ремек-дела која су подстакнута егзистенцијалистичком филозофијом, као што је роман аргентинског писца Ернеста Сабата „О јунацима и гробовима“. Као писци књижевних дела су се окушали и сами филозофи егзистенцијализма попут Сартра и Камија што је резултовало новим књижевним делима као што су Мучнина и Странац. Кључним делом егзистенцијалистичке филозофије сматра се „Битак и време“ Мартина Хајдегера. Надаље, егзистенцијализам је утицао на многе дисциплине изван филозофије, укључујући теологију, драму, уметност, књижевност и психологију.[16]

Дефиницијска питања и позадина
Етикете егзистенцијализам и егзистенцијалиста често се сматрају историјским погодностима у оној мери у којој су се први пут биле примењене на многе филозофе дуго након њихове смрти. Док се генерално сматра да је егзистенцијализам потекао од Киеркегарда, први истакнути егзистенцијалистички филозоф који је израз усвојио као самоопис био је Сартр. Сартр поставља идеју да је „оно што је заједничко свим егзистенцијалистима фундаментална доктрина да постојање претходи суштини”, како објашњава филозоф Фредерик Коплстон.[17] Према филозофу Стевену Кроуелу, дефинисање егзистенцијализма било је релативно тешко, и он тврди да се боље разуме као општи приступ који се користи за одбацивање одређених системских филозофија, а не као сама систематска филозофија.[7] У једном предавању одржаном 1945. Сартр је описао егзистенцијализам као „покушај да се све последице извуку из позиције доследног атеизма”.[18] За друге, егзистенцијализам не мора укључивати одбацивање Бога, већ „испитује смртну потрагу човечанства за смислом у бесмисленом универзуму”, мање разматрајући „Шта је добар живот? “ (осећати, бити или чинити добро), уместо тога питати „За шта је живот добар?“[19]

Иако многи изван Скандинавије сматрају да је термин егзистенцијализам потекао од Кјеркегора, вероватније је да је Кјеркегор овај израз (или барем израз „егзистенцијални“ као опис своје филозофије) усвојио од норвешког песника и књижевног критичара Јохана Себастијана Камермејера Велхавена.[20] Ова тврдња долази из два извора. Норвешки филозоф Ерик Лундестад упућује на данског филозофа Фредрика Христијана Сиберна. Претпоставља се да је Сиберн 1841. имао два разговора, први са Велхавеном и други са Кјеркегором. У првом разговору се верује да је Велхавен смислио „реч за коју је рекао да покрива одређено размишљање, које је имало близак и позитиван став према животу, однос који је описао као егзистенцијални“.[21] Ово је тада Кјеркегору донео Сиберн.

Друга тврдња долази од норвешког историчара Руна Слагстада, који тврди да је сам Кјеркегор изјавио да је израз „егзистенцијално” позајмљен од песника. Он снажно верује да је сам Киркегард рекао да „хегеловци не проучавају филозофију `егзистенцијално`, да употребим Велхавенову фразу из времена када сам с њим разговарао о филозофији”.



Egzistencijalizam Sartr Jaspers Hajdeger Bitak i vreme Egzistencijalistička filozofija