ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Jezik: Srpski
Autor: Strani

knjiga je unutra jako lepo očuvana, spolja ima fleku koja ne prodire na stranice

retko u ponudi

Nolit

Izdavac:Beograd : `Nolit`, 1980. - 263 str. - (Biblioteka Sazvežđa ; 70). - Prijevod dela: Historie de la folie a l’age classique.
SADRZAJ: Predmetne odrednice
Ludilo -- Istorija
Predgovor ...9
I »Stultifera Navis« ...14
II Veliko utamničenje ...50
III Bezumnici ...74
VI Lica ludila ...95
V Lekari i bolesnici ...135
VI Veliki strah ...174
VII Novo razdvajanje ...195
VIII Nastanak azila ...214
Zaključak ...251
Beleške ...261
Opis dela:
„Paskal: »Sasvim je izvesno da su ljudi nužno ludi, pa bi, ne biti lud, bio još jedan oblik ludila. « I još ove reči, Dostojevskog, iz Piščevog dnevnika: »Ne dokazuje se sebi sopstveni zdrav razum tako što se sused zatvara u ludnicu.« Treba načiniti istoriju tog drugog oblika ludila — tog drugog oblika preko kojeg se ljudi, potezom neprikosnovenog razuma kojim zatvaraju svog suseda, saobraćaju i prepoznaju kroz bespoštedni jezik ne-ludila; otkriti trenutak te urote pre no što se konačno učvrstila u vladavinu istine, pre no što ju je oživeo polet pobune. Pokušati da se u povesti ponovo nađe ona nulta tačka istorije ludila, kada je ono neraspoznatljiv doživljaj, doživljaj još neodeljen od same podele. Opisati, od početka njegovog skretanja, taj »drugi oblik« koji, zamahom i s jedne i s druge strane, za sobom ostavlja, odsada otuđene, gluve za svaku promenu i kao mrtve jedno za drugo, Razum i Ludilo. To je, sumnje nema, neugodna oblast. Da bi se njome prošlo valja se odreći udobnosti konačnih istina, i nikada se ne prepustiti vodstvu onoga što možda znamo ο ludilu. Nijedan pojam iz psihopatologije ne bi smeo da, čak ni u prećutnoj igri retrospekcija — pogotovu ne u njoj, obavlja ulogu organizatora. Jeste konstitutivan zamah koji odvaja ludilo, a ne nauka koja se, pošto je to odvajanje izvršeno, uspostavlja u povraćenome miru. Jeste prvobitan prelom koji uspostavlja rastojanje između razuma i ne-razuma; što se tiče zahvata što ga razum vrši nad ne-razumom kako bi mu iščupao njegovu istinu ludila, nedostatka ili bolesti, on potiče, i to iz daleka, iz tog preloma. Treba, dakle, govoriti ο toj izvornoj raspri bez pretpostavljanje pobede, niti prava na pobedu; govoriti ο tim u istoriji toliko puta pretresenim zamasima, ostavljajući nerešenim sve ono što bi moglo ličiti na dovršenost, na počinak u istini; govoriti ο tom pokretu zasecanja, ο tom zauzetom odstojanju, ο toj praznini što se umetnula između razuma i onoga što nije razum, i nikada se ne oslanjati ο punoću onoga što razum tvrdi da jeste. Tada, i tek tada, moći će da se ukaže oblast u kojoj čovek ludila i čovek razuma, razdvajajući se, još nisu razdvojeni, te jednim veoma prvobitnim jezikom, jezikom tek u zametku, mnogo ranijim no što je to jezik nauke, zapodevaju razgovor ο svom raskidu, što na nestalan način svedoči da oni još uvek međusobno govore. Ludilo i ne-ludilo, razum i ne-razum, tu se zbrkano prepliću: neodvojivi od trenutka u kojem još ne postoje, i postojeći jedno za drugo, jedno u odnosu na drugo, u razmeni koja ih razdvaja.“ ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Biografija:Mišel Fuko
Mišel Fuko (Michel Foucault, 1926-1984) francuski filozof, držao je katedru na College de France koju je nazvao „Istorija sistema mišljenja“. Njegova dela su imala ogroman uticaj na humanističke i društvene nauke druge polovine 20. veka. Fukoov rad se odnosi na oblasti filozofije istorije, kulturnih studija, sociologije, obrazovanja, teorije književnosti, filozofije nauke kao i na mnoge druge. Poznat je po svojim kritikama društvenih ustanova svih vrsta, ponajviše psihijatrije, medicine i kaznenog sistema, kao i po svojim idejama istorije seksualnosti. Njegove opšte teorije koje se tiču moći kao i odnosa znanja i moći, kao i ideje o govoru u odnosu na istoriju zapadne misli su široko primjenjivane i raspravljane. Komentatori i kritičari savremenici često su opisivali Fukoov rad kao postmodernistički ili post-strukturalistički. U toku šezdesetih, često je dovođen u vezu sa strukturalizmom. Iako je u početku prihvatao ovaj opis, Fuko je kasnije isticao svoju udaljenost od strukturalističkog pristupa, ističući da, za razliku od strukturalista, on nije usvojio formalistički pristup umetnosti. Nije prihvatao čak ni svrstavanje u postmodernizam, govoreći da bi radije raspravljao o definiciji „modernosti“.