pregleda
M. K. Esher - Istrazivanje beskonacnosti
| Cena: |
| Želi ovaj predmet: | 2 |
| Stanje: | Polovan bez oštećenja |
| Garancija: | Ne |
| Isporuka: | Pošta CC paket (Pošta) Post Express Lično preuzimanje |
| Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja) Ostalo (pre slanja) Lično |
| Grad: |
Novi Sad, Novi Sad |
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.
Pozitivne: 14506
Jezik: Srpski
Autor: Strani
ISBN: Tv
Godina izdanja: Tv
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!
Esej umetnika u kome on daje svoj pogled na umetnički izraz i pristup stvaranju
Esej kultnog umetnika dvadesetog veka u kome on daje svoj pogled na umetnički izraz i pristup stvaranju. Raspravlja karakteristike svojih grafika, paradoksalno poigravanje prostorom, vremenom i perspektivnom, preplitanje dimenzija i ismevanje zakona gravitacije, detaljno ih objanjavajući u navedenim ogledima i predavanjima.
Moris Kornelis Esher, pominje se i kao Moric, Mauric (hol. Maurits Cornelis Escher; Leuvarden, 17. jun 1898 — Hilversum, 27. mart 1972) bio je holandski umetnik i grafičar, posebno poznat po svojim predstavama paradoksalnih i nemogućih prizora.[1]
Njegove prikaze paradoksalnih i nemogućih prizora, iskoristio je Daglas Hofštater za prikazivanje svoje filozofije u knjizi „Gedel, Esher, Bah - večna zlatna pletenica“.
Rani život
Esherova rodna kuća, sada deo Muzeja keramike Princesehof, u Leuvardenu, Frizija, Holandija
Moris Kornelis[a] Esher je rođen 17. juna 1898. u Leuvardenu, Frizija, Holandija, u kući koja danas čini deo Muzeja keramike Princesehof. On je bio najmlađi sin građevinskog inženjera Georga Arnolda Eshera i njegove druge žene Sare Glejhman. Godine 1903, porodica se preselila u Arnem, gde je pohađao osnovnu i srednju školu do 1918. godine.[2][3] Njegovim prijateljima i porodici poznat kao „Mauk”, bio je bolešljivo dete i smešten je u specijalnu školu sa sedam godina; pao je u drugom razredu.[4] Iako je briljirao u crtanju, njegove ocene su uglavnom bile loše. Pohađao je časove stolarije i časove klavira do svoje trinaeste godine.[2][3]
Godine 1918, otišao je na Tehničku školu u Delftu.[2][3] Od 1919. do 1922. Esher je pohađao Harlemsku školu za arhitekturu i dekorativnu umetnost, učeći crtanje i umetnost izrade drvoreza.[2] Kratko je studirao arhitekturu, ali je pao na nizu predmeta (delimično zbog uporne infekcije kože) i prebacio se na dekorativnu umetnost,[4] studirajući kod grafičara Samjuela Jesuruna de Meskite.[5]
Studijska putovanja
Mavarske teselacije, uključujući i ovu u Alhambri, inspirisale su Esherov rad sa pločicama u ravni. Napravio je skice ovog i drugih šablona Alhambre 1936. godine.[6]
Godine 1922, važne godine njegovog života, Esher je putovao kroz Italiju, posećujući Firencu, San Điminjano, Volteru, Sijenu i Ravelo. Iste godine je putovao po Španiji, posetio Madrid, Toledo i Granadu.[2] Bio je impresioniran italijanskom prirodom i, u Granadi, mavarskom arhitekturom Alhambre iz četrnaestog veka. Zamršeni dekorativni dizajni Alhambre, zasnovani na geometrijskim simetrijama sa isprepletenim ponavljajućim šarama u obojenim pločicama ili izvajanim u zidovima i plafonima, pokrenuli su njegovo interesovanje za matematiku teselacije i snažno uticali na njegov rad.
Esher se vratio u Italiju i živeo u Rimu od 1923. do 1935. Dok je bio u Italiji, Esher je upoznao Jetu Umiker – Švajcarkinju, koju je Italija privukla kao i njega, i kojom se oženio 1924. Par se nastanio u Rimu gde je rođen njihov prvi sin Đorđo (Džordž) Arnaldo Esher, nazvan po svom dedi. Esher i Jeta su kasnije dobili još dva sina – Artura i Jana.[2][3]
On je često putovao, posećujući (između ostalog) Viterbo 1926. godine, Abrucu 1927. i 1929. godine, Korziku 1928. i 1933. godine, Kalabriju 1930. godine, obalu Amalfije 1931. i 1934. godine, i Gargano i Siciliju 1932 i 1935. Pejzaži ovih mesta zauzimaju istaknuto mesto u njegovim umetničkim delima. U maju i junu 1936, Esher se vratio u Španiju, ponovo posećujući Alhambru i provodeći dane praveći detaljne crteže njenih mozaičkih šara. Tu je postao fasciniran, do tačke opsesije, teselacijom, objašnjavajući:[5]
Ostaje izuzetno upijajuća aktivnost, prava manija od koje sam postao zavisnik i od koje se ponekad teško otrgnem.[9]
Skice koje je napravio u Alhambri činile su glavni izvor za njegov rad od tog vremena.[9] Takođe je proučavao arhitekturu Meskite, mavarske džamije u Kordobi. Ispostavilo se da je ovo bilo poslednje od njegovih dugih studijskih putovanja; posle 1937. njegova umetnička dela su nastala u njegovom ateljeu, a ne na terenu. Njegova umetnost se shodno tome naglo promenila od uglavnom posmatračke, sa jakim naglaskom na realističnim detaljima stvari koje se vide u prirodi i arhitekturi, do proizvoda njegove geometrijske analize i njegove vizuelne mašte. Ipak, već i njegov rani rad pokazuje interesovanje za prirodu prostora, neobičnost, perspektivu i višestruke tačke gledišta.[5][9]
Kasniji život
Godine 1935, politička klima u Italiji pod Musolinijem postala je neprihvatljiva za Eshera. Nije bio zainteresovan za politiku, jer je smatrao da je nemoguće da se uključi u bilo kakve ideale osim izražavanja sopstvenih koncepata kroz svoj poseban medij, ali je bio nesklon fanatizmu i licemerju. Kada je njegov najstariji sin, Džordž, sa devet godina bio primoran da nosi uniformu Balila u školi, porodica je napustila Italiju i preselila se u Šato doeks, u Švajcarskoj, gde su ostali dve godine.[10]
Holandska pošta je iznajmila Eshera da dizajnira polupoštansku marku za „Vazdušni fond“ (holandski: Het Nationaal Luchtvaartfonds) 1935. godine, a ponovo 1949. dizajnirao je holandske marke. One su bile za 75. godišnjicu Univerzalnog poštanskog saveza; Surinam i Holandski Antili su koristili drugačiji dizajn za istu komemoraciju.[11]
Esher, koji je veoma voleo pejzaže u Italiji koji su inspirisali, bio je izrazito nesrećan u Švajcarskoj. Godine 1937. porodica se ponovo preselila u Ukel (Ukel), predgrađe Brisela, Belgija.[2][3] Drugi svetski rat ih je primorao da se presele u januaru 1941, ovog puta u Barn, Holandija, gde je Esher živeo do 1970. godine.[2] Većina Esherovih najpoznatijih dela datira iz ovog perioda. Ponekad oblačno, hladno i vlažno vreme u Holandiji omogućilo mu je da se pažljivo usredsredi na svoj posao.[2] Posle 1953, Esher je naširoko držao predavanja. Planirana serija predavanja u Severnoj Americi 1962. godine otkazana je nakon bolesti, i on je jedno vreme prestao da stvara umetnička dela,[2] ali su ilustracije i tekst za predavanja kasnije objavljeni u okviru knjige Esher o Esheru.[12] Odlikovan je viteškim zvanjem Ordena Oranž-Nasau 1955;[2] kasnije je postao oficir 1967.[13]
U julu 1969. završio je svoje poslednje delo, veliki drvorez sa trostrukom rotacionom simetrijom pod nazivom Zmije,[v] u kome zmije vijugaju kroz šaru povezanih prstenova. Oni se skupljaju u beskonačnost i prema centru i prema ivici kruga. Bio je izuzetno razrađen, štampan pomoću tri bloka, od kojih je svaki rotiran tri puta oko centra slike i precizno poravnat da bi se izbegle praznine i preklapanja, za ukupno devet operacija štampanja za svaki završeni otisak. Slika obuhvata Esherovu ljubav prema simetriji; isprepletenih obrazaca; i, na kraju svog života, njegovog približavanja beskonačnosti.[14][15][16] Pažnja koju je Esher posvetio stvaranju i štampanju ovog duboreza može se videti na video snimku.[17]
Esher se 1970. preselio u Rosa Spier Huis u Larenu, penzionerski dom umetnika u kome je imao sopstveni atelje. Umro je u bolnici u Hilversumu 27. marta 1972. godine u dobi od 73 godine.[2][3] Sahranjen je na Novom groblju u Barnu.
☑ Zamolio bih clanove koji zele licno preuzimanje, da ne postavljaju uslove kako, sta, gde... licno preuzimanje je na mojoj adresi na Telepu, ako Vam to ne odgovara kupujte od nekog drugog.
☑ Svi predmeti su fotografisani na prirodnom svetlu, nema nikakvih filtera, efekata ili neceg slicnog !
❗❗❗ NE SALJEM U INOSTRANSTVO ❗❗❗
☑ Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma!
☑ Tu sam za sva pitanja!
☑ Knjige saljem nakon uplate!
☑ POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!!
☑ Filmski plakati:
☑ Molim Vas da ne ocekujete od plakata da izgledaju kao da su sada izasli iz stamparije, ipak neki od plakata imaju godina... i mi se nakon 50 godina zguzvamo :) Trudim se da ih sto bolje fotografisem kako bi ste imali uvid u stanje.
☑ Sto se tice cena plakata, uzmite samo u obzir da su ovo originalni plakati iz perioda filma, i da kada bi ste hteli da napravite (odstampate) bilo kakav filmski plakat sa intereneta kostalo bi Vas verovatno vise od hiljadu dinara...
☑ Antikvarne knjige:
☑ Sto se tice antikvarnih knjiga, molim Vas da ne ocekujete da knjige koje su stare neke i po 150 godina budu u savrsenom stanju, budite srecni sto su uopste pozivele toliko vremena i sto je informacija jos uvek u njima, a stanje kakvo je takvo je, uvek mogu da se odnesu da se prekorice i malo sreda, pa da opet dobiju malo svezine, naravno ko to zeli.
Toni Morison (engl. Toni Morrison, rođ. 18. februara 1931, rođena Kloi Ardelija Voford,[2] — 5. avgust 2019[3]), bila je književnica i profesorka. Dobila je Nobelovu nagradu 1993. za sabrana dela. Laureat je Pulicerove nagrade. Dela joj odišu epskim temama, živim dijalozima, izuzetno detaljnim crtama afroameričkih likova. Objavila je seriju dečjih knjiga sa sinom Slejd Morisonom.
Mladost
Rođena je kao Kloi Entoni Voford (engl. Chloe Anthony Wofford) u Lorejnu, Ohajo.[4] Drugo je od četvoro dece, iz radničke porodice. Kao dete stalno je čitala (među omiljenim piscima su joj bili Džejn Ostin i Lav Tolstoj). Njen otac, Džordž Voford, varilac po zanimanju, često bi joj govorio afroameričke narodne priče (metod pripovedanja koji će kasnije prožeti njena dela). Kada je imala oko 15 godina, bilci su linčovali dva crna biznismena koji su živeli u njenoj ulici. Morison je rekla: „On nam nikada nije rekao da je video tela. Ali on ih je vidio. I to je bilo previše traumatično, mislim, za njega.”[5] Uskoro nakon linča, Džordž Voford se preselio u rasno integrirani grad Lorejn (Ohajo), u nadi da će pobeći od rasizma i osigurati profitabilno zaposlenje u rastućoj industrijskoj ekonomiji u Ohaju. On je radio razne poslove i kao zavarivač za US Stil. Ramah Voford je bila domaćica i posvećeni pripadnik Afričke metodističke episkopalne crkve.[6]
Morisonova je 1949. upisala Univerzitet Hauard i studirala društvene nauke. Pod izgovorom da se Kloi teško izgovara, menja ime u Toni. Zvanje magistra engleske književnosti stekla je na univerzitetu Kornel 1955, a Univerzitet u Oksfordu dodelio joj je titulu počasnog doktora 2005.
Karijera
Odraslo doba i uređivačka karijera: 1949–1975
Godine 1949, ona se upisala na Univerzitet Hauard u Vašingtonu, tražeći društvo crnih intelektualaca.[7] Dok je bila u Hauardu, prvi put se susrela sa rasno odvojenim restoranima i autobusima.[5] Diplomirala je 1953. godine sa dipl. na engleskom i nastavila školovanje da stekne magisturu umetnosti na Univerzitetu Kornel 1955. godine.[8] Njena magistarska teza nosila je naslov „Tretman otuđenih Virdžinije Vulf i Vilijama Foknera.“[9] Predavala je engleski, prvo na Teksaškom južnom univerzitetu u Hjustonu od 1955. do 1957. godine, a zatim na Univerzitetu Hauard u narednih sedam godina. Dok je predavala na Hauardu, upoznala je Harolda Morisona, jamajskog arhitektu, za koga se udala 1958. Njihov prvi sin rođen je 1961. godine, a ona je bila trudna sa svojim drugim sinom kada se razvela od Harolda 1964.[10][11][12]
Nakon razvoda i rođenja njenog sina Slejda 1965, Morisonova je počela da radi kao urednica za L. V. Singer, odeljenje za udžbenike izdavača Random Hause,[6] u Sirakuzi, Njujork. Dve godine kasnije, prešla je u Random Hause u Njujorku, gde je postala njihova prva crna žena viši urednik u odeljenju za beletristiku.[13][14]
U tom svojstvu, Morison je igrala vitalnu ulogu u dovođenju crnačke književnosti u mejnstrim. Jedna od prvih knjiga na kojima je radila bila je prelomna Savremena afrička književnost (1972), zbirka koja je uključivala radove nigerijskih pisaca Vola Sojinke, Činua Ačeba i južnoafričkog dramaturga Atola Fugarda.[6] Ona je podstakla novu generaciju afroameričkih pisaca,[6] uključujući pesnika i romanopisca Tonija Kejda Bambaru, radikalnu aktivistkinju Anđelu Dejvis, Crnog pantera Hjuija Njutna[15] i noveliskinju Gejl Džons, čije je pisanje Morisonova otkrila. Takođe je objavila autobiografiju otvorenog poznatog šampiona Muhameda Alija iz 1975. godine, pod nazivom The Greatest: My Own Story. Pored toga, objavila je i promovisala rad Henrija Dume,[16] malo poznatog romanopisca i pesnika kojeg je 1968. godine ubio tranzitni službenik u njujorškoj podzemnoj železnici.[5][17]
Među drugim knjigama koje je Morisonova razvila i uredila je Crna knjiga (1974), antologija fotografija, ilustracija, eseja i dokumenata o životu crnaca u Sjedinjenim Državama od vremena ropstva do 1920-ih.[5] Izdavačka kuća Random Hause nije bila sigurna u pogledu ovog projekta, ali je njegovo objavljivanje naišlo na dobar prijem. Alvin Bim je recenzirao antologiju za klivlendskog Plejn Dilera, pišući: „Urednici, poput romanopisaca, imaju decu mozga – knjige koje smišljaju i oživljavaju bez stavljanja sopstvenih imena na naslovnu stranu. Gospođa Morison ima jedno od ovih u prodavnicama sada, a časopisi i bilteni u izdavačkoj delatnosti su oduševljeni, govoreći da će proći kao vrući kolači.`[6]
Promovisanje afroameričke književnosti
Godine 1958. udaje se za Harolda Morisona, rađa dvoje dece ali se i razvodi 1964. Posle razvoda seli se u Njujork, gde radi kao urednik. 18 meseci kasnije postaje jedan od urednika njujorškog sedišta poznate izdavačke kuće Random House.
Kao urednik, igrala je važnu ulogu u približavanju afroameričke književnosti ka mejnstrimu. Uređivala je između ostalih i knjige Toni Kejd Bambara i Gejl Džonsa. Morison je bila profesor društvenih nauka na Univerzitetu u Prinstonu, od 1989. Taj radni odnos je prekinula 2006.
Trenutno radi za američki periodični magazin „Nacija“ (The Nation)
Politika
Izazvala je bezmalo skandal nazvavši Bil Klintona „prvim predsednikom crncem“ dodavši kako „Klinton ispoljava gotovo svaku crtu „afroamerikanstva“: odrastao uz samohranog roditelja, rođen siromašan, radničke klase, svira saksofon, dečko iz Arkanzasa koji obožava Mekdonalds i brzu hranu.`
Predmet: 81463625
