ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1980
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Foucault, Michel, 1926-1984 = Fuko, Mišel, 1926-1984
Naslov Istorija ludila u doba klasicizma / Mišel Fuko ; [prevela Jelena Stakić]
Jedinstveni naslov Histoire de la folie a l`age classique. srp
Vrsta građe knjiga
Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.)
Jezik srpski
Godina 1980
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1980
Fizički opis 263 str. ; 20 cm
Drugi autori - osoba Stakić, Jelena, 1940- (prevodilac)
Stakić, Jelena, 1940- (prevodilac)
Zbirka Sazvežđa ; 70
Napomene Prevod dela: Histoire de la folie a l`age classique / Michel Foucault.
Predmetne odrednice Ludilo – Istorija

Predgovor
Paskal: „Sasvim je izvesno da su ljudi nužno ludi, pa bi, ne biti lud, bio još jedan oblik ludila.“ I još ove reči, Dostojevskog, iz Piščevog dnevnika: „Ne dokazuje se sebi sopstveni zdrav razum tako što se sused zatvara u ludnicu.“
Treba načiniti istoriju tog drugog oblika ludila — tog drugog oblika preko kojeg se ljudi, potezom neprikosnovenog razuma kojim zatvaraju svog suseda, saobraćaju i prepoznaju kroz bespoštedni jezik ne-ludila; otkriti trenutak te urote pre no što se konačno učvrstila u vladavinu istine, pre no što ju je oživeo polet pobune. Pokušati da se u povesti ponovo nađe ona nulta tačka istorije ludila, kada je ono neraspoznatljiv doživljaj, doživljaj još neodeljen od same podele. Opisati, od početka njegovog skretanja, taj „drugi oblik“ koji, zamahom i s jedne i s druge strane, za sobom ostavlja, odsada otuđene, gluve za svaku promenu i kao mrtve jedno za drugo, Razum i Ludilo.
To je, sumnje nema, neugodna oblast. Da bi se njome prošlo valja se odreći udobnosti konačnih istina, i nikada se ne prepustiti vodstvu onoga što možda znamo ο ludilu. Nijedan pojam iz psihopatologije ne bi smeo da, čak ni u prećutnoj igri retrospekcija – pogotovu ne u njoj, obavlja ulogu organizatora. Jeste konstitutivan zamah koji odvaja ludilo, a ne nauka koja se, pošto je to odvajanje izvršeno, uspostavlja u povraćenome miru.
Jeste prvobitan prelom koji uspostavlja rastojanje između razuma i ne-razuma; što se tiče zahvata što ga razum vrši nad ne-razumom kako bi mu iščupao njegovu istinu ludila, nedostatka ili bolesti, on potiče, i to iz daleka, iz tog preloma.
Treba, dakle, govoriti ο toj izvornoj raspri bez pretpostavljanje pobede, niti prava na pobedu; govoriti ο tim u istoriji toliko puta pretresenim zamasima, ostavljajući nerešenim sve ono što bi moglo ličiti na dovršenost, na počinak u istini; govoriti ο tom pokretu zasecanja, ο tom zauzetom odstojanju, ο toj praznini što se umetnula između razuma i onoga što nije razum, i nikada se ne oslanjati ο punoću onoga što razum tvrdi da jeste.
Tada, i tek tada, moći će da se ukaže oblast u kojoj čovek ludila i čovek razuma, razdvajajući se, još nisu razdvojeni, te jednim veoma prvobitnim jezikom, jezikom tek u zametku, mnogo ranijim no što je to jezik nauke, zapodevaju razgovor ο svom raskidu, što na nestalan način svedoči da oni još uvek međusobno govore. Ludilo i ne-ludilo, razum i ne-razum, tu se zbrkano prepliću: neodvojivi od trenutka u kojem još ne postoje, i postojeći jedno za drugo, jedno u odnosu na drugo, u razmeni koja ih razdvaja.
Usred nepomućenog sveta duševne bolesti, moderan čovek više ne opšti sa luđakom: tu je, s jedne strane, čovek razuma, koji ka ludilu odašilje lekara, odobravajući, tako, odnos samo preko apstraktne ukupnosti bolesti; tu je, s druge strane, čovek ludila, koji opšti sa onim drugim samo posredstvom jednog isto tako apstraktnog razuma, a to je red, fizička i moralna prinuda, bezimeni pritisak grupe, zahtev za povinovanjem. Običnog jezika tu nema; ili, bolje rečeno, nema ga više; ustanovljenje ludila kao duševne bolesti, rajem osamnaestog stoleća, ističe činjenicu da je razgovor prekinut, otkriva razdvajanje kao nešto već postignuto, i baca u zaborav sve one nesavršene reči, reči bez utvrđene sintakse, pomalo mucave, kojima se vršila razmena ludila i razuma.
Jezik psihijatrije, koji je monolog razuma ο ludilu, mogao je da se uspostavi samo na takvoj ćutnji.
Nisam hteo da načinim istoriju tog jezika; nego, pre, arheologiju te ćutnje.
Grci su imali odnos prema nečemu što su nazivali δβρις. Taj odnos nije bio samo osuda; postojanje Trasimaka ili Kaliklesa dovoljno je da nam to pokaže, čak i ako nam je njihov govor prenet već uvijen u umirujuću dijalektiku Sokratovu. Ali grčki Logos nije imao suprotnosti.
Od početka srednjega veka ima evropski čovek odnos prema nečemu što zbrkano naziva: Ludilo, Mahnitost, Bezumlje. Možda tom maglovitom prisustvu, nečemu poput pretnje onoga ΰβρις, οωφροσυνή sokratovskih pričala, zapadnjački Razum i duguje deo svoje dubine. U svakom slučaju, odnos Razum – Bezumlje tvori, kada je ο zapadnoj kulturi reč, jednu od dimenzija njene osobenosti; on ju je pratio još mnogo pre Hijeronimusa Boša, i slediće za njim još dugo posle Ničea i Artoa.
Šta je, dakle, to sučeljavanje ispod jezika razuma?
Čemu nas može odvesti jedno ispitivanje koje ne bi sledilo razum u njegovom horizontalnom nastajanju, već bi težilo tome da u vremenu iznova nađe trag one stalne vertikalnosti koja razum, tokom ćele evropske kulture, sučeljava sa onim što on nije, sa merom njegove sopstvene prekomernosti? Prema kakvoj bismo oblasti išli, a koja nije ni istorija saznanja, ni istorija, kratko rečeno, i kojom ne upravlja ni teleologija istine, ni racionalno povezivanje uzroka što vrednost i smisao imaju samo s onu stranu podele? Prema jednoj oblasti, sumnje nema, u kojoj bi pre bilo reči ο granicama no ο identitetu jedne kulture.
Doba klasicizma – od Vilisa (Willis) do Pinela, od besova Orestovih do Quinta del Sordo i Zilijete (Juliette) – obuhvata tačno ovo razdoblje u kojem ta razmena između ludila i razuma preinačuje svoj jezik, i to korenito. U istoriji ludila, dva događaja sa neobičnom jasnoćom obeležavaju tu izmenu: 1657, stvaranje Glavnog prihvatilišta (L’Höpital General); i „veliko zatvaranje“ siromašnih; 1794, oslobađanje okovanih u Bisetr. Između ta dva osobita i simetrična događaja, nešto se zbiva, nešto čija je dvosmislenost ostavila istoričare medicine u nedoumici: slepo gušenje u jednom apsolutističkom poretku, po jednima, a po drugima, postepeno otkrivanje, od strane nauke i čovekoljublja, ludila u njegovoj pozitivnoj istini. U stvari, ispod povratnih značenja stvara se jedan sklop koji ne razrešuje tu dvosmislenost, ali koji odlučuje ο njoj. Upravo taj sklop i govori ο prelasku sa srednjovekovnog i humanističkog iskustva ludila na-to iskustvo koje imamo mi i koje ludilo zatvara u duševnu bolest.
Od srednjega veka pa sve do renesanse raspra čovekova sa bezumljem bila je dramatična raspra koja ga je sučeljavala sa slepim silama sveta; a doživljaj ludila tada je bio pomračen u predstavama u kojima su posredi bili Pad i Izvršenje, Zver, Preobražaj i sve čudesne tajne Znanja. U naše doba doživljaj ludila umukao je u jednom spokoju znanja koje ga, previše ga poznajući, zaboravlja.
Ali između prvog i drugog doživljaja došlo je do prelaza od jednog sveta bez predstava i pozitivnosti u neku vrstu tihe providnosti koja omogućuje da se, kao nema ustanova, pokret bez objašnjenja, neposredno znanje, ukaže jedan velik nepomičan sklop; to nije ni sklop drame ni sklop saznanja; to je tačka u kojoj istorija zastaje u tragičnosti koju i pokreće i odbacuje u isti mah.
Mišel Fuko

Mišel Fuko (franc. Michel Foucault; Poatje, 15. oktobar 1926 – Pariz, 25. jun 1984) francuski filozof. Držao je katedru na College de France koju je nazvao „Istorija sistema mišljenja“. Njegova djela su imala ogroman uticaj na humanističke i društvene nauke druge polovine 20. vijeka. Njegov rad se odnosi na oblasti filozofije istorije, kulturnih studija, sociologije, obrazovanja, teorije književnosti, filozofije nauke kao i na mnoge druge.
Fuko je poznat po svojim kritikama društvenih ustanova svih vrsta, ponajviše psihijatrije, medicine i kaznenog sistema, kao i po svojim idejama istorije seksualnosti. Njegove opšte teorije koje se tiču moći kao i odnosa znanja i moći, kao i ideje o govoru u odnosu na istoriju zapadne misli su široko primjenjivane i raspravljane.
Komentatori i kritičari savremenici često su opisivali Fukoov rad kao postmodernistički ili post-strukturalistički. U toku šezdesetih, često je dovođen u vezu sa strukturalizmom. Iako je u početku prihvatao ovaj opis, Fuko je kasnije isticao svoju udaljenost od strukturalističkog pristupa, ističući da, za razliku od strukturalista, on nije usvojio formalistički pristup umetnosti. Nije prihvatao čak ni svrstavanje u postmodernizam, govoreći da bi radije raspravljao o definiciji „modernosti“.
Fuko je rođen 1926, u Poatjeu, u Francuskoj, kao Pol Mišel Fuko, u poznatoj provincijskoj porodici. Otac mu je bio poznat hirurg. Kasnije iz nepoznatih razloga izbacuje Pol iz svog imena. Pohađa jezuitski univerzitet „Sveti Stanislav“. Nakon rata Fuko se uključuje u prestižnu Višu normalnu školu iz Ulma, koja tradicionalno uvodi na široka vrata u akademsku karijeru u Francuskoj.
Fukoov život u „Višoj normalnoj školi“ je bio težak — patio je od akutne depresije, čak je pokušavao samoubistvo. Posjećivao je psihijatra. Možda je ovo jedan od uzročnika njegovog kasnijeg bavljenja psihologijom. Čak uz filozofsku diplomu dobija i diplomu iz oblasti psihologije, koja je u to vrijeme bila novitet kao zanimanje u Francuskoj.
Fuko je bio član Komunističke partiji Francuske od 1950. do 1953. Sa partijom ga upoznaje Luj Altiser, koji mu je u to vrijeme mentor. Napušta partiju zabrinut Staljinovim postupcima u Sovjetskom Savezu. U njenom radu nikada nije aktivno učestvovao.
Rana karijera
Posle kratkog perioda predavanja u Višoj normalnoj školi, prima se položaja na Univerzitetu u Lilu u gdje od 1953. do 1954. predaje psihologiju. Godine 1954. objavljuje prvu knjigu Mentalne bolesti i ličnost, koje se kasnije odriče. Ubrzo postaje jasno da Fuko nije zainteresovan za karijeru profesora, tako da se seli iz Francuske na jedan dug period. 1954. je delegat za kulturu pri Univerzitetu u Upsali u Švedskoj. 1958. napušta Upsalu da bi na kratko zuzeo poziciju u Varšavi i Univerzitetu u Hamburgu.
Vraća se u Francusku 1960-te godine kako bi završio doktorat i počeo sa radom na katedri za filozofiju na Univerzitetu „Klemon – Fernan“. Tamo upoznaje Danijela Deferta, sa kojim živi u vezi do kraja života. 1961. doktorira prilažući dvije teze kako je to uobičajeno u Francuskoj: glavna teza nazvana Folie et déraison: Istorija ludila klasičnog doba i sekundarnu tezu koja je uključivala prevod i komentar Kantove antropologije sa pragmatičke tačke gledišta. Folie et déraison (Istorija ludila) veoma je dobro prihvaćena. 1963. objavljuje Rođenje klinike, i reizanje dijela iz 1954 (sad nazvano Mentalne bolesti i psihologija) kojih se kasnije po drugi put odriče.
Nakon što je Defert poslat u Tunis u vojnu službu, Fuko se premješta na Univerzitet u Tunisu 1965. Godine 1966. objavljuje Riječi i stvari, koja stiče ogromnu popularnost uprkos težini. Ovo se odigrava u jeku interesa za strukturalizam pa Fuko biva svrstan sa posljednjim talasom mislilaca kakvi su Klod Levi Stros pa i Žan-Pol Sartr. U jesen 1968. vraća se u Francusku, gdje objavljuje L`archéologie du savoir (Arheologija poznanja) kao odgovor kritičarima – 1969.
Posle 1968: Fuko aktivista
Nakon 1968, francuska vlada pravi eksperimentalni univerzitet u Vensenu. Fuko postaje prvi dekan filozofske katedre u decembru te godine, postavljajući većinom mlade ljevičarske akademike, a radikalizam jednog od njih (Džudit Miler) dovodi do povlačenja akreditacije katedri. Fuko takođe učestvuje u studentskim protestima i tučama studenata sa policijom.
Godine 1970, biva izabran u najprestižnije francusko akademsko tijelo Univerziteta Francuske kao profesor na Istoriji sistema mišljenja. Politički je sada više angažovan. Pomaže da se osnuje Zatvorska informaciona grupa, kao način da se čuje glas zatvorenika. Dijelo Nadzirati i kažnjavati rezultat je takvih interesovanja.
Pozni Fuko
Sedamdesetih godina politički aktivizam u francuskoj opada, i većina Maoista (među kojim a je bio i Defert) okreću se suprotnoj ideologiji, postajući takozvani Novi filozofi, često citiraući Fukoa kao najveći uticaj na njih. U ovom periodu Fuko počinje pisati Istoriju seksualnosti, koju nikad ne završava.
Počinje da provodi dosta vremena u SAD, budući univerzitetski angažovan na Berkliju, dok u San Francisku aktivno učestvuje u homoseksualnoj kulturi. Na taj način, najvjerovatnije, obolijeva od HIV-a, prije nego što bolest dobija svoj zvanični opis. Umire od bolesti vezane sa HIV-om u Parizu 1984.
Istorija izgradnje seksualnosti: znanje i moć
Prvi deo Fukoovog trotomnog rada, naslovljen sa Volja za znanjem, pojavio se 1976. godine. Javnost ga je toplo primila, ali su intelektualni krugovi ostali mlaki. Fuko je smatrao da se njegova kritika hipoteze o represiji nad seksualnošću ne razume najbolje[1], a ona, ukratko, glasi:
„Devetnaesti vek i ovaj naš više su vreme umnožavanja: vreme rasipanja seksualnosti, potkrepljivanja njenih raznolikih formi, višestrukog usađivanja ’perverzija’. Naše je doba bilo začetnik seksualnih raznorodnosti.“
Fuko smatra da je devetnaesti vek – ozloglašen upravo po striktnim pravilima seksualnog morala viktorijanske epohe – u stvari doba proliferacije seksualnosti, dok godina objave dela sugeriše i kritiku tzv. seksualne revolucije, koja se dogodila nekoliko godina ranije: ono od čega smo se oslobađali, od represije nad seksualnošću, u stvari je proizvelo savremeno stanje seksualnosti. Karakterističan za oba veka, po Fukou, jeste „nagovor na govor“, podsticanje da se o seksualnosti priča, proizvodnja specifičnog diskursa o seksualnosti i rađanje nauke o njoj koja u svojoj devetnaestovekovnoj varijanti nalazi prostora unutar medicinske i psihijatrijske sfere, da bi se kasnije prenela na psihologiju, sociologiju i krajem devedesetih godina XX veka obrazovala i tzv. kvir teoriju.
Fuko je kritičar psihoanalize, pre svega u domenu „izdavanja uši pod zakup“, kako on kaže, mislivši na naplaćivanje psihoterapijskih usluga. Takođe, Fuko kritikuje i „normalizujuću funkciju psihoanalize“, onu koja gradi nove norme između „zdrave psihe“ i „ludila“, povlačeći relativno jasne distinkcije između neuroza i psihoza, ove druge stavljajući u područje koje možemo opisivati, ali ne možemo lečiti.
Znanje ne treba razumeti kao otkrivanje istine koja korespondira stvarnosti. Ono je pre skup hipoteza postavljen unutar jednog diskursa u čije se važenje veruje u određenom istorijskom periodu, a čije granice uspostavljaju epistemički uslovi mogućnosti da se jedan takav diskurs pojavi, promenljivu u vremenu – to Fuko naziva istorijski apriori.
„Znanje je ono o čemu se može govoriti u okviru jedne diskurzivne prakse, koja time biva specifikovana: oblast obrazovana različitim objektima koji će steći ili ne naučni status (znanje psihijatrije u XIX veku nije zbir onoga što se smatralo istinitim, nego skup ponašanja, osobenosti, devijacija o kojima se može govoriti u okviru psihijatrijskog diskursa).

MG161 (NS)