ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Jezik: Srpski
Autor: Strani

kao na slikama
ima urednog podvlačenja na nekim mestima


Beograd 1959,
meki povez,
str. 379, latinica


Antonio Gramši (ital. Antonio Gramsci; Ales, 22. januar 1891 — Rim, 27. april 1937) je bio italijanski marksistički filozof, lingvista, pisac i političar. Bio je sin nižeg državnog službenika. U socijalističku partiju učlanio se 1913, a 1921. postao je generalni sekretar novoformirane Komunističke partije. Iako je bio poslanik Musolini ga je 1926. smestio u zatvor gde je ostao do kraja života. U zatvorskim beleškama (napisano između 1925 — 1935, objavljeno 1971) pokušao je da da protivtežu naglasku koji ortodoksni marksizam stavlja na naučni determinizam ističući značaj političke i ideološke borbe. Iako zastupnici evrokomunizma tvrde da je Gramši na njih izvršio uticaj on je čitavog života bio lenjinista i revolucionar.
Antonio Gramši

Lični podaci
Datum rođenja
22. januar 1891.
Mesto rođenja
Ales, Kraljevina Italija
Datum smrti
27. april 1937. (46 god.)
Mesto smrti
Rim, Kraljevina Italija
Državljanstvo
Italijansko
Narodnost
Italijan
Religija
ateista
Porodica
Supružnik
Julija Šuht
Filozofski rad
Epoha
Savremena filozofija
Regija
Zapadna filozofija
Škola filozofije
Kontinentalna filozofija, Zapadni marksizam, Neomarksizam, Marksistički humanizam
Interesovanja
Politika, Ekonomija, Ideologija, Kultura
Ideje
kulturna hegemonija, amerikanizam kao fordista, buržoazija kao hegemonska grupa, organska kriza, pasivna revolucija, stvaranje kontra-hegemonija radi suprostavljanja kapitalističkoj moći, pozicioni rat, razlike između tradicionalnih i organskih intelektualaca
Potpis


Spomen ploča Antoninu Gramši u Moskvi
Gramši je bio jedan od osnivača i lidera Komunističke partije Italije, u svojim delima osobito se bavio pitanjima i analizom kulture i praktične politike. Gramši se i danas drži za jednog od vrhunskih izvornih marksističkih mislioca. Kulturna hegemonija je termin koji je on uveo i raščlanio, - pomoću nje se održava na vlasti kapitalistička država.
Biografija
Ideja i dela
uredi
Gramši za svojeg živote nije izdao nikakvu knjigu. Između 1914 - 1926. pisao je novinske članke, političke studije i eseje koje je objavljivao u različitim novinama i časopisima. Od 1929. do 1935. Za vreme robijanja je ispisao 29 beležnica rezultatima svojih istraživanja oblasti istorije, istoriografije, studija kulture, politike i društva. Te su Zatvorske beležnice (Quaderni del carcere) objavljene nakon njegove smrti. Reč je o beleškama i esejima na različite teme, često potpuno nepovezane, - a jedna od niti koje su ih povezivala bila je Gramšijev temeljni postulat - uloga intelektualaca u društvu (koji ne sme ostati indiferentan na stanje u društvu). On je držao da je mesto intelektualaca u društvu - aktivno učešće u kulturnoj revoluciji koja će doprineti osvajanju političke moći. Iz zatvora je napisao i brojna pisma svojoj ženi, prijateljima i sinovima. I njegova pisma su kasnije objavljena u jedinstvenoj knjizi Pisma iz zatvora, koja se sastoji od dva dela: Zatvorska beležnica i Pisma iz zatvora.
Nakon Drugog svetskog rata jedna skupina italijanskih komunita pod vodstvom tadašnjeg generalnog sekretara Palmira Toljatija počela je raditi na izdavanju Gramšijevih beležnica, koje su sistematizovane po temama; porodica, vlasništvo, vera, kultura itd. i izdala ih u šest svezaka između 1948. i 1951 (izdavač- “Einaudi”). Potom je pisano novo izdanje Zatvorskih beležnica 1975 (izdanje Instituto Gramsci), u ovom izdanju su spisi poređeni hronološki a ne više po srodnim temama.
Na filozofskom planu, novost kod Gramšijevog poimanja marksizma je uvođenjeimanentnosti (urođenosti), nasuprotTranscendentnosti (nečem iznad ljudskog znanja). Čoveku je imanentno dato da svojim praktičnim radom ostvari rad(dostojan život) na zemlji. Imanencija je sinteza; engleske ekonomije, nemačke filozofije i francuske politike. Gramši prvi jasno uočavao da nova pravila što ih je uvela engleska ekonomska nauka, nemaju samo vrednost kao oruđe nego i značenje kao filozofska inovacija: homo oeconomicus je imanentni čovek, čovek na zemlji, on ima novu gnoseološku (spoznajnu) vrednost, koja uključuje novo poimanje sveta. Stoga je potrebno istražiti kako je filozofija prakse uspela stvoriti ideju imanencije očišćenu od svih ostataka transcendencije i teologije. Liberalne ideje imaju univerzalnu vrednost za buržoaziju, ali nisu dovoljne proletarijatu. Za buržoaziju su te ideje bile krajnja granica, za proletarijat su te ideje-minimum od kog treba početi.
Gramšija se smatra za jednog od najznačajnih marksističkih mislilaca Dana 20. veka koji je značajno uticao na razvoj zapadnoevropskog marksizma (Eurokomunizam). Između ostalog Gramši je osvetlio i temu kulturne hegemonije kao miroljubivog sredstva kojim se održava kapitalistički poredak, zbog toga je nužno obrazovanje radništva i stvaranje proleterske inteligencije. Pomoću kulturne hegemonije se tipične buržoaske ideje - proglašavaju opštim mnjenjem i zdravim razumom te se uz pomoć toga - vlada. On je takođe ukazao na razlike klasičnog političkog društva koje vlade upotrebom i zakona (vojska, policija, pravni poredak) i civilnog društva u kojem se vlada ideologijom i privolom (društvo, sindikati, obrazovni sistem). Gramši je oštro kritikovao vulgarni ekonomski determinizam ali i pojednostavljeni filozofski materijalizam[4].