pregleda
Monteskje - O duhu zakona
| Cena: |
| Stanje: | Polovan bez oštećenja |
| Garancija: | Ne |
| Isporuka: | Pošta CC paket (Pošta) Post Express Lično preuzimanje |
| Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja) Ostalo (pre slanja) Lično |
| Grad: |
Novi Sad, Novi Sad |
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.
Pozitivne: 14506
Jezik: Srpski
ISBN: Ss
Godina izdanja: Ss
Autor: Strani
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 20 tak recenica podvuceno hem. olovkom, nista strasno. Sve ostalo uredno!
Monteskje, punim imenom Šarl-Luj de Sekonda, baron od Breda i Monteskjea (franc. Charles-Louis de Secondat, baron de La Brède et de Montesquieu;[2] 18. januar 1689 — 10. februar 1755) je bio francuski filozof, pisac, moralista, politički teoretičar i preteča sociologije iz doba prosvetiteljstva.
Monteskje je, zajedno sa drugim fiozoofima poput Džona Loka, stvorio politički i sociološku teoriju na kojoj se zasnivaju savremena društva. Značajni su njegovi radovi koji razlažu državne funkcije (princip podele vlasti). U svojim delima pisao je o dva modela političkih sloboda: „ograničenu slobodu“ oličenu u monarhističkom režimu, i „ekstremnu slobodu“ oličenu u političkom sistemu Engleske.[3]
Sarađivao je na pisanju Enciklopedije. Njegova najpoznatija dela su satirični roman „Pisma iz Persije“ (Lettres persanes) iz 1721. godine, i delo „O duhu zakona“ (De l`Esprit des Lois) iz 1748. godine kojim je formulisao teorijske principe ustavne monarhije.
Monteskje je rođen u Šatou de la Bred u jugozapadnoj Francuskoj, 25 km (16 mi) južno od Bordoa.[4] Njegov otac, Žak de Sekondat (1654–1713), bio je vojnik dugog plemićkog porekla, uključujući poreklo od Ričarda de la Pola, jorkiste koji je polagao pravo na englesku krunu. Njegova majka, Marija Fransoaz de Pesnel (1665–1696), koja je umrla kada je Šarl imao sedam godina, bila je naslednica koja je porodici Sekondat donela titulu baronese La Bred.[5] Njegova porodica je bila hugenotskog porekla.[6][7] Nakon smrti njegove majke, on je poslat na katolički koledž Žili, istaknutu školu za decu francuskog plemstva, gde je ostao od 1700. do 1711. godine.[8] Njegov otac je umro 1713. godine i postao je štićenik svog strica, barona de Monteskjea.[9] Postao je savetnik Bordoskog parlamenta 1714. Pokazao je sklonost protestantizmu[10][11] i 1715. se oženio protestantkinjom Žanom de Lartig, s kojom je imao troje dece.[12] Baron je umro 1716. godine, ostavljajući mu svoje bogatstvo, kao i titulu, i funkciju glavnog magistrata u Parlamentu Bordoa,[13] funkciju koju će držati dvanaest godina.[14]
Monteskje 1748, De l`Esprit des loix
Monteskje se povukao iz advokature da bi se posvetio učenju i pisanju. Postigao je književni uspeh objavljivanjem svojih Persijskih pisama iz 1721. (franc. Lettres persanes), satire koja predstavlja društvo viđeno očima dvojice persijskih posetilaca u Parizu, vešto kritikujući apsurde savremenog francuskog društva. Delo je odmah postalo klasik i prema tome je odmah postalo piratsko. Godine 1722, otišao je u Pariz i ušao u dvorske krugove uz pomoć vojvode od Bervika koga je poznavao kada je Bervik bio vojni guverner u Bordou. Upoznao se i sa engleskim političarem vikontom Bolingbrokom, čiji su politički stavovi kasnije ugrađeni u Monteskjeovu analizu engleskog ustava. Međutim, on nije uspeo da stekne članstvo u Francuskoj akademiji zbog tehničkih razloga što ne živi u Parizu, a 1726. je prodao svoju kancelariju zbog ogorčenosti što su oni koji su bili intelektualno inferiorni napredovali više od njega na dvoru, za što je dobio bogatstvo, čime se ponovo obnovila njegova oslabljena imovina. Na kraju je napravio neke ustupke, uključujući uspostavljanje rezidencije u Parizu, te je primljen u Akademiju u januaru 1728.[15]
U aprilu 1728, sa Bervikovim nećakom lordom Valdegrejvom kao njegovim saputnikom, Monteskje je krenuo na veliku turneju po Evropi, tokom koje je vodio dnevnik. Njegova putovanja obuhvatala su Austriju i Mađarsku i godinu dana u Italiji. On je otišao u Englesku krajem oktobra 1729, u društvu lorda Česterfilda, gde je postao slobodni zidar, primljen u Horn Tavern ložu u Vestminsteru.[16] U Engleskoj je ostao do proleća 1731, kada se vratio u La Bred. Spolja se činilo da se skrasio kao štitonoša: promenio je svoj park na engleski način, istraživao sopstvenu genealogiju i potvrdio svoja vlastelinska prava.[15] Ali on je neprekidno radio u svojoj radnoj sobi, i njegova razmišljanja o geografiji, zakonima i običajima tokom njegovih putovanja postala su primarni izvori za njegova glavna dela o političkoj filozofiji u to vreme.[17][18] Zatim je objavio Razmatranja o uzrocima veličine Rimljana i njihovom opadanju (1734), među svoje tri najpoznatije knjige. Neki naučnici to smatraju prelazom sa persijskih pisama na njegovo majstorsko delo Duh zakona, koje je prvobitno anonimno objavljeno 1748. i koje je prevedeno na engleski 1750. Ono je brzo steklo popularnost i duboko uticalo na političku misao u Evropi i Americi. U Francuskoj je knjiga naišla na neprijateljski prijem od pristalica i od protivnika režima. Katolička crkva je zabranila Duha, zajedno sa mnogim drugim Monteskjeovim delima, 1751. godine i uvrstila to delo u Indeks zabranjenih knjiga. Dobio je najviše pohvale od ostatka Evrope, posebno Britanije.
Monteskje je takođe bio veoma cenjen u britanskim kolonijama u Severnoj Americi kao šampion slobode. Prema jednom politikologu, on je bio najčešće citirani autoritet za vladu i politiku u kolonijalnoj predrevolucionarnoj Britanskoj Americi, koji su američki osnivači citirali više nego bilo koji izvor osim Biblije.[19] Nakon Američke revolucije, njegov rad je ostao snažan uticaj na mnoge američke osnivače, pre svega na Džejmsa Medisona iz Virdžinije, „oca ustava“. Monteskjeova filozofija da „vladu treba postaviti tako da niko ne treba da se plaši drugog“[20] podsetila je Medisona i druge da slobodna i stabilna osnova za njihovu novu nacionalnu vladu zahteva jasno definisanu i uravnoteženu podelu vlasti.
☑ Zamolio bih clanove koji zele licno preuzimanje, da ne postavljaju uslove kako, sta, gde... licno preuzimanje je na mojoj adresi na Telepu, ako Vam to ne odgovara kupujte od nekog drugog.
☑ Svi predmeti su fotografisani na prirodnom svetlu, nema nikakvih filtera, efekata ili neceg slicnog !
❗❗❗ NE SALJEM U INOSTRANSTVO ❗❗❗
☑ Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma!
☑ Tu sam za sva pitanja!
☑ Knjige saljem nakon uplate!
☑ POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!!
☑ Filmski plakati:
☑ Molim Vas da ne ocekujete od plakata da izgledaju kao da su sada izasli iz stamparije, ipak neki od plakata imaju godina... i mi se nakon 50 godina zguzvamo :) Trudim se da ih sto bolje fotografisem kako bi ste imali uvid u stanje.
☑ Sto se tice cena plakata, uzmite samo u obzir da su ovo originalni plakati iz perioda filma, i da kada bi ste hteli da napravite (odstampate) bilo kakav filmski plakat sa intereneta kostalo bi Vas verovatno vise od hiljadu dinara...
☑ Antikvarne knjige:
☑ Sto se tice antikvarnih knjiga, molim Vas da ne ocekujete da knjige koje su stare neke i po 150 godina budu u savrsenom stanju, budite srecni sto su uopste pozivele toliko vremena i sto je informacija jos uvek u njima, a stanje kakvo je takvo je, uvek mogu da se odnesu da se prekorice i malo sreda, pa da opet dobiju malo svezine, naravno ko to zeli.
Toni Morison (engl. Toni Morrison, rođ. 18. februara 1931, rođena Kloi Ardelija Voford,[2] — 5. avgust 2019[3]), bila je književnica i profesorka. Dobila je Nobelovu nagradu 1993. za sabrana dela. Laureat je Pulicerove nagrade. Dela joj odišu epskim temama, živim dijalozima, izuzetno detaljnim crtama afroameričkih likova. Objavila je seriju dečjih knjiga sa sinom Slejd Morisonom.
Mladost
Rođena je kao Kloi Entoni Voford (engl. Chloe Anthony Wofford) u Lorejnu, Ohajo.[4] Drugo je od četvoro dece, iz radničke porodice. Kao dete stalno je čitala (među omiljenim piscima su joj bili Džejn Ostin i Lav Tolstoj). Njen otac, Džordž Voford, varilac po zanimanju, često bi joj govorio afroameričke narodne priče (metod pripovedanja koji će kasnije prožeti njena dela). Kada je imala oko 15 godina, bilci su linčovali dva crna biznismena koji su živeli u njenoj ulici. Morison je rekla: „On nam nikada nije rekao da je video tela. Ali on ih je vidio. I to je bilo previše traumatično, mislim, za njega.”[5] Uskoro nakon linča, Džordž Voford se preselio u rasno integrirani grad Lorejn (Ohajo), u nadi da će pobeći od rasizma i osigurati profitabilno zaposlenje u rastućoj industrijskoj ekonomiji u Ohaju. On je radio razne poslove i kao zavarivač za US Stil. Ramah Voford je bila domaćica i posvećeni pripadnik Afričke metodističke episkopalne crkve.[6]
Morisonova je 1949. upisala Univerzitet Hauard i studirala društvene nauke. Pod izgovorom da se Kloi teško izgovara, menja ime u Toni. Zvanje magistra engleske književnosti stekla je na univerzitetu Kornel 1955, a Univerzitet u Oksfordu dodelio joj je titulu počasnog doktora 2005.
Karijera
Odraslo doba i uređivačka karijera: 1949–1975
Godine 1949, ona se upisala na Univerzitet Hauard u Vašingtonu, tražeći društvo crnih intelektualaca.[7] Dok je bila u Hauardu, prvi put se susrela sa rasno odvojenim restoranima i autobusima.[5] Diplomirala je 1953. godine sa dipl. na engleskom i nastavila školovanje da stekne magisturu umetnosti na Univerzitetu Kornel 1955. godine.[8] Njena magistarska teza nosila je naslov „Tretman otuđenih Virdžinije Vulf i Vilijama Foknera.“[9] Predavala je engleski, prvo na Teksaškom južnom univerzitetu u Hjustonu od 1955. do 1957. godine, a zatim na Univerzitetu Hauard u narednih sedam godina. Dok je predavala na Hauardu, upoznala je Harolda Morisona, jamajskog arhitektu, za koga se udala 1958. Njihov prvi sin rođen je 1961. godine, a ona je bila trudna sa svojim drugim sinom kada se razvela od Harolda 1964.[10][11][12]
Nakon razvoda i rođenja njenog sina Slejda 1965, Morisonova je počela da radi kao urednica za L. V. Singer, odeljenje za udžbenike izdavača Random Hause,[6] u Sirakuzi, Njujork. Dve godine kasnije, prešla je u Random Hause u Njujorku, gde je postala njihova prva crna žena viši urednik u odeljenju za beletristiku.[13][14]
U tom svojstvu, Morison je igrala vitalnu ulogu u dovođenju crnačke književnosti u mejnstrim. Jedna od prvih knjiga na kojima je radila bila je prelomna Savremena afrička književnost (1972), zbirka koja je uključivala radove nigerijskih pisaca Vola Sojinke, Činua Ačeba i južnoafričkog dramaturga Atola Fugarda.[6] Ona je podstakla novu generaciju afroameričkih pisaca,[6] uključujući pesnika i romanopisca Tonija Kejda Bambaru, radikalnu aktivistkinju Anđelu Dejvis, Crnog pantera Hjuija Njutna[15] i noveliskinju Gejl Džons, čije je pisanje Morisonova otkrila. Takođe je objavila autobiografiju otvorenog poznatog šampiona Muhameda Alija iz 1975. godine, pod nazivom The Greatest: My Own Story. Pored toga, objavila je i promovisala rad Henrija Dume,[16] malo poznatog romanopisca i pesnika kojeg je 1968. godine ubio tranzitni službenik u njujorškoj podzemnoj železnici.[5][17]
Među drugim knjigama koje je Morisonova razvila i uredila je Crna knjiga (1974), antologija fotografija, ilustracija, eseja i dokumenata o životu crnaca u Sjedinjenim Državama od vremena ropstva do 1920-ih.[5] Izdavačka kuća Random Hause nije bila sigurna u pogledu ovog projekta, ali je njegovo objavljivanje naišlo na dobar prijem. Alvin Bim je recenzirao antologiju za klivlendskog Plejn Dilera, pišući: „Urednici, poput romanopisaca, imaju decu mozga – knjige koje smišljaju i oživljavaju bez stavljanja sopstvenih imena na naslovnu stranu. Gospođa Morison ima jedno od ovih u prodavnicama sada, a časopisi i bilteni u izdavačkoj delatnosti su oduševljeni, govoreći da će proći kao vrući kolači.`[6]
Promovisanje afroameričke književnosti
Godine 1958. udaje se za Harolda Morisona, rađa dvoje dece ali se i razvodi 1964. Posle razvoda seli se u Njujork, gde radi kao urednik. 18 meseci kasnije postaje jedan od urednika njujorškog sedišta poznate izdavačke kuće Random House.
Kao urednik, igrala je važnu ulogu u približavanju afroameričke književnosti ka mejnstrimu. Uređivala je između ostalih i knjige Toni Kejd Bambara i Gejl Džonsa. Morison je bila profesor društvenih nauka na Univerzitetu u Prinstonu, od 1989. Taj radni odnos je prekinula 2006.
Trenutno radi za američki periodični magazin „Nacija“ (The Nation)
Politika
Izazvala je bezmalo skandal nazvavši Bil Klintona „prvim predsednikom crncem“ dodavši kako „Klinton ispoljava gotovo svaku crtu „afroamerikanstva“: odrastao uz samohranog roditelja, rođen siromašan, radničke klase, svira saksofon, dečko iz Arkanzasa koji obožava Mekdonalds i brzu hranu.`
Predmet: 79934693
