Godina izdanja: 2006
ISBN: 86-84091-93-0
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Huxley, Aldous, 1894-1963 = Haksli, Oldus, 1894-1963
Naslov Večna filozofija = Philosophia Perennis / Oldus Haksli ; prevod Aleksandar Dramićanin
Jedinstveni naslov ǂThe ǂPerennial Philosophy. scc
Uporedni naslov Philosophia Perennis
Vrsta građe knjiga
Jezik srpski
Godina 2006
Izdanje 2. izd.
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Metaphysica, 2006 (Beograd : Finegraf)
Fizički opis 326 str. ; 22 cm
Drugi autori - osoba Dramićanin, Aleksandar
Zbirka ǂBiblioteka ǂAgarta
(karton)
Napomene Prevod dela: The Perennial Philosophy / Aldous Huxley
Tiraž 1.000
Napomene uz tekst
Beleška o piscu: str. 322-323
Bibliografija: str. 311-315
Registar.
Predmetne odrednice Filozofija -- Misticizam
Filozofija -- Religija

Stanje: podvučeno 7–8 rečenica u uvodu na prvih 5 stranica, ne smeta čitanju, inače odlično očuvano.

Novi pogled na svet, koji se zasniva na duhovnim učenjima mističke filozofije istoka i zapada. Ono što se, kao crvena nit, provlači kroz sva učenja svih vremena, jeste duhovno jedinstvo individue i celine, čoveka i Boga. Delo koje nas inspiriše.
Novi prevod, novo izdanje.
PHILOSOPHIA PERENNIS je fraza koju je skovao Lajbnic. Međutim, ona je drevna i sveopšta metafizika koja prepoznaje božansku stvarnost, suštinsku za sav postojeći svet; psihologija koja u duši nalazi nešto slično ili čak istovetno njoj; etika koja kao konačni cilj postavlja čoveku poznavanje jedne imanentne i transcendentne suštine sveg postojanja. Začeci večne filozofije mogu se naći u tradicionalnom znanju primitivnih naroda svih delova sveta, a u svojim razvijenim oblicima ima mesto u svakoj organizovanoj religiji. Jedna verzija najvišeg zajedničkog činioca za sve prethodne i potonje teologije prvi put je bila zapisana pre više od dvadeset i četiri veka i od tog vremena ta neiscrpna tema se uvek iznova razmatra sa stanovišta svake verske tradicije i na svim glavnim jezicima Azije i Evrope. Na stranicama koje slede sakupio sam izabrane delove tih spisa, izabrane uglavnom zbog njihovog značaja – jer delotvorno ilustruju određenu tačku u opštem sistemu večne filozofije – ali i zbog njihove suštinske lepote i znamenitosti. Raspoređeni su po raznim poglavljima i uklopljeni, takoreći, u moj komentar, koji ima za cilj da ilustruje, poveže, razvije i, tamo gde je to neophodno, osvetli.
Znanje je funkcija bića. Kad postoji promena u biću saznavaoca, postoji i odgovarajuća promena u prirodi i kvantumu znanja. Na primer, biće deteta se rastom i obrazovanjem menja u biće čoveka; među rezultatima te promene prisutna je i revolucionarna promena u načinu, kvantitetu i karakteru saznavanja. Kako jedinka raste njeno znanje postaje konceptualnije i sistematičnije po obliku, a njen činjenični, utilitarni sadržaj značajno se povećava. Ali protivtežu tim dobicima čini izvesno opadanje sposobnosti neposrednog shvatanja – što se ispoljava u otupljivanju i gubitku intuitivne moći. Obratite takođe pažnju na promenu koju naučnik može da proizvede u svom biću mehanički, to jest upotrebom alatki. Opremljen spektroskopom i teleskopom od petnaest santima, astronom, kad je u pitanju vid, postaje nadljudsko stvorenje, te, kako bismo i očekivali, znanje koje ima to nadljudsko stvorenje vrlo je različito po kvalitetu i kvantitetu od znanja koje može steći naučnik što gleda u zvezde nemodifikovanim, običnim ljudskim očima.
Na čovekovo znanje ne utiču samo promene u fiziološkom ili intelektualnom biću. Ono što znamo zavisi i od našeg izbora da li ćemo se izgraditi kao moralna bića. „Praksa“, po rečima Vilijama Džejmsa, „može da promeni naš teorijski horizont na dvostruki način: vodiće nas u nove svetove i obezbediće nam nove moći. Znanje koje nikad nećemo steći ako ostanemo kakvi jesmo može nam biti dostižno kao posledica viših moći i uzvišenijeg života, a to možemo ostvariti samo putem morala.“ Sažetije rečeno: „Blaženi koji su čistog srca, jer će Boga videti“. Istu ideju izrazio je i sufi pesnik Džalaludin Rumi, upotrebom naučne metafore: „Astrolab tajni Božjih je Bog“.
Ova knjiga je, ponavljam, antologija večne filozofije. Ali iako je antologija, ona sadrži malo izvoda iz spisa profesionalnih ljudi od pera. Takođe, mada ilustruje određenu filozofiju, jedva da sadrži poneku misao profesionalnih filozofa. Razlog tome je vrlo prost, večna filozofija se bavi pre svega božanskom stvarnošću, suštinskom za mnogostrukost postojećeg sveta, ali priroda ove stvarnosti je takva da je mogu neposredno shvatiti samo ljudi koji su izabrali da ispune izvesne uslove, čineći sebe punim ljubavi, čistog srca i siromašnim duhom. Zašto bi trebalo da bude tako? Ne znamo. To je prosto jedna od onih činjenica koju moramo da prihvatimo, sviđala nam se ili ne, ma koliko nam mogla izgledati neverovatno. Tako, recimo, u svakodnevnom iskustvu ne postoji nijedan razlog za pretpostavku da se voda sastoji od vodonika i kiseonika, a, ipak, kad je podvrgnemo izvesnim, prilično drastičnim tretmanima, priroda njenih sastavnih delova nam postaje očigledna. Slično tome, u svakodnevnom iskustvu nema mnogo razloga za pretpostavku da um prosečnog čoveka, kao jedan od svojih sastojaka, poseduje ono što nalikuje, ili je istovetno stvarnosti koja je suštinska za sav raznoliki svet; ipak, kad se taj um podvrgne izvesnim, prilično drastičnim tretmanima, božanski element, od koga se bar delimično sastoji, postaje očigledan ne samo tom umu, već svojim odrazom u spoljašnjem svetu i drugim umovima.

Oldus Haksli (engl. Aldous Huxley; Godalming, 26. jul 1894 – Los Anđeles, 22. novembar 1963) je bio engleski pisac i jedan od najistaknutijih evropskih esejista 20. veka. Njegovi „romani ideja“ zasnovani na esejističkim modelima rasprava i sukoba načela. Napisao je čuveno delo „Vrli novi svet“. U tome delu opisuje društvo, koje funkcioniše po principima masovne proizvodnje i pomoću Pavlovljevih refleksa. Ljudi se stvaraju u epruvetama i unapred se određuje ko će pripadati kojoj klasi ljudi po inteligenciji.
Oldos Haksli uživa poštovanje poznavalaca i ljubitelja kako tzv. „glavnotokovske” tako i žanrovske – naučnofantastične književnosti, što je svakako veliki kuriozum, s obzirom da se ova literarna usmerenja najčešće isključuju, posebno u drugoj polovini 20. veka. Haksli je uspeo da svojim pripovetkama, romanima i esejima sagleda savremeno društveno okruženja, uz satirično-ironijski pomak, dok je naučnofantastičnim delima neprestano balansirao između utopijskog i antiutopijskog razrešenja ljudske budućnosti. Njegovo svakako najpoznatije žanrovsko delo je roman „Vrli, novi svet” (1932) u kome je opisano društvo koje je po zamisli njegovih tvoraca idealno; stubovi društva su kastinska podela, brisanje individualiteta i upotreba droge. Svako novorođenče biva genetskim manipulacijama proizvedeno za pripadnika određene kaste, od Alfe do Epsilda, i potpuno je intelektualno spremno za poslove koji mu prema podeli rada pripadaju. Otuda je svako zadovoljan svojom ulogom, živi „punim životom” koji mu je zadat i ne zavidi drugim kastama. Čudovišnost ovakve društvene organizacije biće sagledana iz vizije divljaka, čoveka rođenog u rezervatu koji još uvek jeste ljudsko biće kakvim ga je priroda stvorila.
Haksli se antiutopiji vratio u romanu „Posle mnogo leta” (1939) dok je roman „Vreme mora jednom stati” (1944) na sasvim drugom polu – reč je o utopiji. Utopijsko je i društvo na ostrvu Pala u Indijskom okeanu iz romana „Ostrvo” (1962), a ovo stanje postignuto je redovnim upražnjavanjem droge i tantrizma. (Problemima uticaja droga na ljudsku psihu Haksli se bavio u svojim esejima „Vrata percepcije”). Roman „Majmun i bit” (1948) je postapokaliptička priča o zajednici koja je preživela atomski rat i potonula u paganstvo.
„Vrli, novi svet” je postao primer za potonja dela u kojima se pod znak pitanja stavljaju blagodeti tehnološkog razvoja, odnosno otkrivaju mogućnosti zloupotrebe nauke; po ovoj vizuri se „Vrli, novi svet” razlikuje od klasičnih SF antiutopija „Mi” Zamjatina i „1984” Orvela u kojima je težište na političkoj organizaciji država. Najnovija otkrića na polju genetike i kloniranja, nažalost, potvrđuju dalekosežnost Hakslijevih sumnji u čovekovu doraslost etičkim dilema koje nauka svojim dostignućima otvara, jer su sva otkrića neutralna i mogu se, po nahođenju vlastodržaca, upotrebiti na dobrobit ili propast čovečanstva.

MG167 (NS)