Godina izdanja: 2011
ISBN: 978-86-86525-35-2
Jezik: Srpski
Autor: Strani

PJER ADO

FILOZOFIJA KAO NAČIN ŽIVLJENJA - razgovor Pjera Adoa sa Žani Karlije i Arnoldom I. Dejvidsonom

Prevod - Suzana Bojović

Izdavač - Fedon, Beograd

Godina - 2011

272 strana

20 cm

Edicija - Daimon

ISBN - 978-86-86525-35-2

Povez - Broširan

Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja



SADRŽAJ:
Uvod
1. Pod skutima Crkve
2. Istraživač, predavač, filozof
3. Filozofski govor
4. Tumačenje, objektivnost i pogrešan smisao
5. Mističko iskustvo i filozofski život
6. Filozofski govor kao duhovna vežba
7. Filozofija kao život i kao traganje za mudrošću
8. Od Sokrata do Fukoa. Jedna duga tradicija
9. Neprihvatljivo?
10. Jedino je sadašnjica sva naša sreća
Pogovor


`Od kada su je, pre nešto više od dve ipo hiljade godina, izmislili Grci, filozofija se sumnjiči za nestabilan odnos prema životu: jedno je živeti, drugo filozofirati.

Zamerka filozofiji može se formulisati i na sledeći način: filozofija kao proizvod visoke kulture pretpostavlja udoban, ili barem materijalno bezbrižan život, što bi značilo da život u vrednosnom smislu prethodi filozofiji. Primum vivere, diende philosophari. Osim, dabome, ako se filozofija ne shvati kao način života. Tada se može filozofirati bez obzira šta imamo na sebi (lijepo odelo ili krpe), može se živeti u palati ili u buretu (prednosti stanovanja u buretu demonstrirao je Demosten u susretu sa Aleksandrom Makedonskim, kada mu je, naime, rekao da se skloni malo levo jer mu zaklanja sunce), može se duvati staklo, živeti skromno i filozofirati (Spinoza), što nailazi na simpatije kod širih narodnih masa. No, stvari se, ipak, komplikuju. Filozofski živeti značilo bi, strogo uzev, odmaći se od samog život da bi se živelo, što je po malo neobično i što kod pomenutih narodnih masa opet izaziva podozrenje: zašto bi, kog đavola, neko živeo u krpama i stanovao u buretu ako je već toliko pametan da se nazove filozofom? Filozof je po definiciji osoba jako pametna (tako se priča), ali ko će joj verovati, toj filozofskoj osobi, ako svu pamet arči na zgrtanje pare i lepe haljine, kao što joj niko neće verovati ako barem deo pameti ne iskoristi za pristojan, skroman, ljudima i humanitarnoj delatnosti posvećen život, kao počivša lejdi Dajana, na primer, poznata britanska filozofkinja, nego živi kao poslednji slepac i dripac.

Aristotel je, u tom smislu, naročitu pažnju posvetio onome što je nazvao bios theoretikos, teorijski, ili posmatrački život, a koji pretpostavlja odmak od sebe samog kao sopstveni uslov mogućnosti: da bismo lepo videli i razumeli ono što gledamo moramo se donekle odmaći od predmeta gledanja, inače ništa videti nećemo. Kao što nećemo da shvatimo da smo na planini, niti ćemo da shvatimo šta planina jeste, ako se ne odmaknemo od nje i vidimo je kao planinu (a ne kao šumu, proplanak, reku, pećinu), tako ni o životu nećemo da saznamo bog-zna-šta ako ne nađemo način da se od njega udaljimo. Drugim rečima: moraš se odmaći od života da bi živeo teorijskim načinom života, da bi se bavio filozofijom. Filozofija pretpostavlja odmak. Uostalom, to kaže i sama reč: filozof je onaj ko se prijateljski odnosi prema mudrosti, ali nije mudrac. Stvar se sada maksimalno usložnjava, a veliki francuski istoričar filozofije Pjer Ado, koji se čitavog svog dugog veka (1924-2010) bavio filozofijom kao načinom života, usredsređuje se na to kako su se oni koji su izmislili filozofiju, Grci to jest, ophodili prema presnome životu, odnosno kako su to radili Rimljani kojima je ratovanje bolje od išlo od filozofiranja. U svojoj najslavnijoj knjizi Šta je antička filozofija?, Ado prati ideju filozofije kao načina života od presokratskog perioda, preko Platona i Aristotela i njihovih filozofskih škola, posredstvom epikurizma i stoicizma prebacuje se na filozofiju iz doba rimskoga carstva gde posebno analizira stoičku filozofiju i njeno odnos prema sopstvu, da bi se u poslednjem i najmanje razrađenom delu knjige posvetio hrišćanstvu i srednjem veku. Adoova se knjiga, dakle, s obzirom na sistematičnost, izbor motiva i metodologiju može čitati kao udžbenik, najkvalitetniji mogući, ali i kao filozofski tekst koji posvećeno, kompetentno i na trenutke samosvojno prati rečeni motiv filozofije kao načina života.

Ado pripada onoj vrsti filozofa kojima istorija filozofije služi kao pouzdan način da nešto kažu i o sadašnjosti, a da, istovremeno, ne izađu izvan okvira strogih akademskih zahteva i boljih običaja proučavanja antičke filozofije. Zbog toga se čitalac može opustiti i uživati u pouzdanom Adoovom izrazu potkrepljenim najvažnijimm delima antičke filozofije i najuticajnijim tumačenjima, ali radoznalom čitaocu neće da promakne ni izbor savremene filozofske literature, što, pak, ukazuje na hermeneutičku poziciju koju Ado zauzima. Ovaj iskusni filozof, naime, piše sa visokom svešću o tome da neposredan pristup antičkoj filozofiji nije moguć, odnosno da se do starih Grka i starih Rimljana, ili do ranohrišćanskih mislilaca stiže kroz tunele uticajnih interpretacija, ali i prolaze koje su, svojim filozofijama, raskrčili tipovi poput Kanta, Hegela, Ničea ili Vitgenštajna.`



Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Pierre Hadot La Philosophie comme manière de vivre The Present Alone is Our Happiness: Conversations with Jeannie Carlier and Arnold I. Davidson