pregleda

ČASOPIS GRADAC - SITUACIONISTIČKA INTERNACIONALA 164`16


Cena:
2.490 din
Želi ovaj predmet: 3
Stanje: Nekorišćen
Garancija: Ne
Isporuka: AKS
BEX
City Express
Pošta
DExpress
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
PostNet (pre slanja)
Ostalo (pre slanja)
Lično
Grad: Beograd-Stari grad,
Beograd-Stari grad
Prodavac

DjepetoPinokijevCale (4992)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 8415

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2008
Jezik: Srpski
Autor: Strani

ČASOPIS GRADAC - SITUACIONISTIČKA INTERNACIONALA 164`165`166

Obim - 18x24

290 str

Priređivač - Aleksa Golijanin

SADRŽAJ:
ALEKSA GOLIJANIN - Situacionistička internacionala

IZGUBLJENA DECA:1952-1957
(Pleme / Noć filma / Urlici u slavu de Sada / Dosta sa Dustabanlijom / Stav Letrističke internacionale Uputstvo za Federaciju filmskih klubova Francuske / Manifest / Fragmenti potrage za novim oblicima ponašanja / Privremena sloboda / Generalni štrajk / Pravila novog urbanizma / Raščistiti sa utehom nihilizma / Nije skandalozno to što se ubijamo... / Manifest alžirske grupe Letrističke internacionale / Odgovor objavljen La Carte d`apres nature / Potlač br. 1 / Sva voda mora ne bi bila dovoljna... / Psihogeografska igra nedelje / Novi zadatak / Uputstvo za korišćenje Potlača / Nema osnova za poređenje / Vežba iz psihogeografije / Napolje / Minimum života / Anketa Letrističke internacionale / Sledeća planeta / Pismo Žila Ž. Volmana / Buka i bes / Odgovor na anketu belgijske nadrealističke grupe / „... nova ideja u Evropi“ / Uništavaju ulicu Sovaž / Nezaposlena Arijadna / Uništenje sedišta Letrističke internacionale / Zajednička linija / Prigodni omaž američkom načinu života / Duboki san i njegovi klijenti / Arhitektura i igra / Podela rada / Zašto letrizam? Letristička intervencija / O ulozi pisane reči / Projekti za racionalno ulepšavanje grada Pariza / Neke protivrečnosti u delovanju Letrističke internacionale / Uvod u kritiku urbane geografije / Teorija prolaska / Uputstvo za primenu sabotaže / Saopštenje)

NAŠ ŽIVOT JE PUTOVANJE: 1957-1966
(Izveštaj o konstruisanju situacija i uslovima za organizovanje međunarodnog pokreta situacionističke orijentacije / Buka i bes II / Problemi koji prethode konstruisanju situacije / Definicije / Teze o kulturnoj revoluciji / Bez nepotrebne popustlivosti / Građanski rat u Francuskoj / Akcija u Belgiji protiv međunarodnog skupa umetničkih kritičara / Napomena / Poziv / Amsterdamska deklaracija / Sabotirano slikarstvo / O ulozi Potlača, nekad i sad / O prolasku nekoliko osoba kroz prilično kratku jedinicu vremena / Sabotaža kao negacija i kao predigra korišćenju slobodnog vremena / Manifest II / Pad Pariza / Deklaracija Četvrte konferencije SI / Avantura / Situacionistička granica / Prolegomena definisanju jedinstvenog revolucionarnog programa / Za revolucionarnu procenu umetnosti / Kritika odvajanja / Uputstvo za pobunu / Perspektive svesne promene svakodnevnog života / Osnovni program Biroa za unitarni urbanizam / Geopolitika hibernacije / Proći će crni dani /O ulozi SI / Peta konferencija SI u Getebopry / O Komuni / All The K/ng`s Men / Kontrasituacionistička kampanja u nekim zemljama / Antijavno saopštenje SI / A sada, SI / Pismo iz daleka / Upitnik / Odgovori na upitnik Centra za društveno-eksperimentalnu umetnost / Situacionistička internacionala / Opadanje i propast robne ekonomije spektakla / Zarobljene reči / O nekim teorijskim pitanjima)

JURIŠ LAKE KONJICE: 1966–1967
(Beda studentskog života / Naši ciljevi i metodi u strazburškom ckandalu / Težiti praktičnoj istini / Minimalna definicija revolucionarnih organizacija / Situacionisti i novi oblici akcije protiv politike i umetnosti / Društvo spektakla / Rasprava o svakodnevnom životu za dobro mlade generacije)

KRAJ JEDNE EPE: 1968–1972
(Proglasi iz maja 1968 / Posle boga, umrla je i umetnost / Smesta isterajmo hrišćanstvo sa Sorbone / Po-što radnici i studenti iz Nanta već dva dana drže pod okupacijom fabriku... / Parole koje treba širiti svim sredstvima / Izveštaj o okupaciji Sorbone / Za vlast radničkih saveta / Proglas svim radnicima / Početak jedne ere / Napomeorijentaciji SI / tekst ostavke Raula Vanegema / Napomene koje bi trebalo da posluže kao istorija SI od 1969. do 1971)

BIBLIOGRAFIJA I DRUGI IZVORI


`“Ovaj svet možemo shvatiti samo ako mu se suprotstavljamo. A to suprotstavljanje ne može biti ni pravo, niti realistično ako ne napada celinu”. Geopolitika hibernacije, SI, br. 4, april 1962. “U suštini, želimo da ideje ponovo postanu opasne. Naši ciljevi i metodi u strazburškom skandalu“, SI, br. 11, oktobar 1967. MLADIćI, DEVOJKE Traže se osobe sklone prevazilaženju i igri. Nisu potrebne posebne kvalifikacije. Ako ste lepi ili pametni, Možete uhvatiti korak sa istorijom, SA SITUACIONISTIMA. Ne telefonirajte. Pišite ili dođite: u Ulicu Montanj-ženevjev 32, Pariz“. SI, br. 1, jun 1958. Situacionistička internacionala (SI) bila je grupa nesuđenih umetnika, laičkih teoretičara i čistih propaliteta, koja je u periodu od 1952-1972. razvila najlucidniju kritiku modernih oblika dominacije i otuđenja. Ostali su upamćeni, ali i aktuelni, najviše zbog novog značenja koje su pridali nekim banalnim pojmovima, kao što su spektakl i svakodnevni život. Spektakl je trebalo da ukaže na neke kvalitativno nove aspekte celine podređene imperativima Robe (kao vrste odnosa, najsličnijeg uceni) i akumulacije Moći (kao jedinog “racionalnog“ opravdanja za uslove u kojima živimo), a svakodnevni život na činjenicu da to kako provodimo dan i noć ima sav mogući politički i kosmički značaj. Poznati su i kao direktni inspiratori i učesnici pobune maja 1968. Iako nisu baš uvek bili u pravu tačnije, teško je pronaći sličan primer tako silovitog napredovanja uprkos kontradikcijama koje bi svakog drugog samlele posle svega par koraka nijedan drugi pokušaj iz tog vremena nije otvorio toliko dobrih pitanja na tako širokom planu. Svaki iole ozbiljan strateg, koga još nije izdao instinkt, zna koliko je to važno: odgovori ne moraju stići odmah, niti biti ispravni u svemu. Inicijativa se preuzima s pravim pitanjima, a ne sa odgovorima, makar i tačnim, na pitanja koja stalno diktira neko drugi. Odatle, na primer, trećerazredni položaj specijalizacija zvanih “politički komentator“, “partijski ideolog“ ili “stručni saradnik“ (uopšte, službenika) u odnosu na bilo kog situacionistu. Hronološki raspored tekstova i prateća signalizacija uvodni fragmenti iz zapažanja raznih posmatrača ili učesnika, biografske i druge napomene, ma koliko nasumične i nepotpune trebalo bi da svakom iole pažljivijem čitaocu pruže dovoljno smernica za samostalno istraživanje. Sami tekstovi najbolje predstavljaju glavne situacionističke preokupacije, a tu je i nekoliko njihovih osvrta na pređeni put, na sve ono što je u određenom periodu bilo ostvareno, iznevereno ili odbačeno. Uglavnom, skoro sve bitno možete saznati iz prve ruke. Pošto je prostor u časopisu trebalo iskoristiti za predstavljanje što većeg broja originalnih tekstova, nema detaljnih hronologija, polemičkih razmatranja i predstavljanja šireg konteksta. To je svakako nedostatak. Izuzetak je sam početak, letristička faza situacionističke avanture, koja je predstavljena nešto detaljnijim uvodom (Pleme). To bi ipak trebalo da pomogne u snalaženju: duh koji je pokrenuo celu ovu priču važniji je od svake faktografije. što se tiče polemičkog dela, to bi trebalo postići drugačije, na nekom drugom terenu. Neke kritičke napomene, koje slede u ovom uvodu, trebalo bi shvatiti kao predlog za takvu vrstu rasprave. Biće lako proceniti značaj ovih tekstova u odnosu na stvarnost koja nas opkoljava sa svih strana. Kapitalistička umetnost organizacije vremena i prostora u međuvremenu je silno uznapredovala. Roba i vlast danas i doslovno zaklanjaju svaku drugu perspektivu. Gde god da se okrenete, pogled će vam se zakucati za ovaj ili ovaj znak njihovog prisustva među ljudima. Svaka komunikacija u tom ambijentu, počevši od unutrašnjeg dijaloga i kontakta s bližnjima, pokazaće i do koje su mere ti odnosi ušli u ljude i ovladali njihovom svešću, snovima, očekivanjima, čak i metabolizmom. Ponuda, koja odavno ne čeka na bilo kakvu potražnju, nego je sama stvara i usmerava, postala je toliko agresivna i sveprisutna da više ne ostavlja skoro nikakav prostor za refleksiju i autonomiju. Da bi taj masivni mehanizam funkcionisao, potreban je takav nivo komodifikacije, postvarenja, kontrole, integracije i standardizacije da, u poređenju s njim, svi stari totalitarni kolektivizmi deluju naprosto smešno. Ako je nekome još uvek stalo do prevazilaženja, pokušaji onih koji su tu dinamiku tako precizno anticipirali i analizirali, u jednoj fazi njenog razvoja, svakako će biti od koristi. Ovi tekstovi će verovatno biti zanimljivi i onima kojima su namenjeni samo negativno, kao neka vrsta mišomora: pasivnim potrošačima kulturnih sadržaja i specijalistima svih fela, od sociologa i političkih kibicera, do umetnika i digitalnih gurua. S obzirom na raspon tema kojima su se situacionisti bavili od urbanizma, arhitekture i filma, do kritike kulture, umetnosti, medija i raznih taktičkih razmatranja svaki od tih malih grebatora ovde može pronaći dovoljno materijala za neku svoju monodramu. To fragmentarno ili pasivno interesovanje prati SI od početka i predstavlja rizik koji preti svakom pokušaju koji se istakne ma kakvom originalnošću. Na berzi ideja, vrednost situacionističkih akcija neprekidno je rasla, posebno od raspuštanja Internacionale naovamo, iako poslednjih godina one beleže blagi pad, makar u nekim najspektakularnijim ispoljavanjima, usled zasićenja tržišta ogromnim brojem referenci, prezentacija i monografskih radova. Iako doslovno nijedan originalni situacionista nikada nije pokušao da oživi Internacionalu ili da u kasnijem delovanju ma kako eksploatiše taj angažman ili da ga čak spominje (1), njihovi dometi bili su predmet svakakvih tumačenja, kritika i drugih vrsta obrade. Tu je ponekad bilo i dobrih zapažanja; tu su i oni koji odudaraju od te slike, koji su na najbolji način iskoristili nasleđe SI i prevazišli je upravo u pokušaju da se sagledaju celina i najdublji uzroci našeg sadašnjeg stanja. Ali, u najvećem broju slučajeva došlo je do regresije na pozicije koje je SI toliko kritikovala: na puku kontemplaciju, komentar i ekspresiju. Kada bi svet u kojem živimo bio Klub Mediteran ili vazdušna banja, možda bi i to bilo nešto; neka osnova za dijalog, način da upoznate nekog, pregurate dan. Ovako je ništa. Reč je o nesporazumu na nivou namera. To je ono što u trenucima kolebanja, u prolasku kroz ovu ponekad tvrdu građu, treba uvek imati u vidu. Naime, situacionisti su bili sasvim ozbiljni u nameri da unište kapitalizam, kao aktuelni sistem dominacije, dok su još mladi i pri snazi; nije ih zanimalo šta o toj nameri misle dežurni cinici i tadašnji “postmodernisti“, ti večiti mistifikatori i oklevala, kojih nikada nije nedostajalo. Nije im se sviđala postojeća organizacija “života“, u kojoj su videli samo organizaciju preživljavanja; smatrali su je vrlo odbojnom i degradirajućom. Njena birokratska, “socijalistička“ verzija nije im bila ništa privlačnija. Prema tome, bilo je jasno gde treba pokazati talenat i kreativnost. Godine 1968, posle punih 15 godina delovanja na granici između margine i ilegale, ali i upornog odbijanja proširivanja članstva po svaku cenu (nisu prihvatali šegrte i obožavaoce, samo autentične borce), uspelo im je da tom sistemu prirede najveću neprijatnost u periodu od Drugog svetskog rata naovamo. Dalje se, makar u tom trenutku, nije moglo ići. Uprkos svim upozorenjima i naporima SI (iako uz neka samoporažavajuća očekivanja, na koja ćemo se tek osvrnuti), prevagu su odneli klasični socijalni zahtevi: najveći divlji štrajk u istoriji, u kojem je, u jednom trenutku, učestvovalo između 10 i 12 miliona ljudi, bio je slomljen posle nepuna dva meseca rekordnim povećanjem nadnica i još nekim tehničkim ustupcima, koji već do jeseni nisu značili ništa. I to se od tada neprekidno ponavlja. Izgleda da su samo vladajuće sile iz te krize izvukle sve potrebne zaključke. Drugi su o tom pokušaju sudili, razmenjivali utiske, često vrlo pozitivne, koristili njegove elemente za zidanje svojih akademskih i estradnih karijera ili čak zamerali situacionistima što još onda nisu obavili sav posao umesto njih. Između te dve perspektive nemoguće je uspostaviti neku smislenu komunikaciju. Ovaj materijal ne podleže ni ekspertskom sudu, niti pasivnom divljenju. Pripremljen je da bi bio upotrebljen, s namerom da “naudi društvu spektakla“ (2), na ma koji praktičan način za koji se neko oseti raspoloženim ili sposobnim. Stari koncept “revolucije“ kao juriša na Zimski dvorac ili Centralni magacin, radi pravedne distribucije blaga čija nas sama proizvodnja drži u lancima i debilizuje na dnevnoj osnovi svakako je mrtav; dobro je da se to konačno dogodilo. Ali, ucena i destrukcija se nastavljaju. šta ćemo s tim? Ako ne delite nameru da se s tim stanjem stvari izađe na kraj na način koji bi u isto vreme bio borba, igra i istraživanje ličnih i zajedničkih mogućnosti koga je briga za vaše utiske, pozitivne ili negativne, za ono što mislite, ako je taj lako isparljivi materijal vaš jedini znak života? O svemu tome ovde će tek biti reči. To ne znači da su ovi tekstovi izvan svake kritike. Daleko od toga. U stalnom insistiranju na celini, mreža kojom su situacionisti pokušali da je obuhvate na nekim mestima bila je suviše široka; kroz nju su prošli i tako krupni aspekti kapitala kao što su superzahtevne tehnologije, urbani fenomen i masovna proizvodnja. Ukratko, celo masovno društvo koje nije samo društvo spektakla što sigurno nije mali previd. Iako su na nivou kritike za sobom ostavili mnoštvo izvanrednih zapažanja upravo o tim aspektima celine (uvodni citat je iz teksta “Geopolitika hibernacije“, možda najboljeg primera u tom smislu), njihova vizija suviše je računala na taj potencijal kao na nešto tehnički neutralno, samo zloupotrebljeno. Ali, problem s tim kompleksom seže dublje od pitanja upotrebe. Na primer, gradove makar i one u potpunosti namenjene procvatu ljudskih strasti i mogućnosti, kako su to zamišljali situacionisti ne možete graditi i raspoređivati snagom mašte; potrebna je ogromna količina nečijeg rada, koja se sigurno ne može obezbediti dobrovoljno; a čak i kada bi to bilo moguće, potrebno je brutalno čišćenje i kontinuirano iscrpljivanje terena, s nesagledivim povratnim posledicama po ljudsko stanje i odnose. Slično važi i za masovnu proizvodnju ili dalji razvoj supertehnologija, čak i ako vam uspe da kapitalističke imperative lansirate u orbitu. Naime, taj kompleks, sam po sebi, svojim ogromnim radnim i energetskim zahtevima, nameće potrebu za integracijom i koordinacijom na nivou koji se ne može postići bez svih mogućih radnih i administrativnih hijerarhija i uvek novih oblika specijalizacije; znači, bez svega onoga što su situacionisti, iz svih drugih dobrih razloga, toliko kritikovali. “Radnički saveti“ ili “samoupravljanje“ nečim što ne bi ni trebalo da postoji, sigurno ne vode na neku drugu stranu, izvan te opsesivne fascinacije “proizvodnjom“, izgradnjom “materijalne osnove komunizma” ili “normalnog života“, kako glasi aktuelna parola dana o čemu su i sami situacionisti, u drugom dahu, uvek govorili s čistim gađenjem. šta tek reći za njihovo uporno ponavljanje stare predatorske mantre o “ovladavanju prirodom“ (obavezna fraza u nekoliko programskih tekstova)? Kada svoj odnos prema svemu što postoji ograničite na drevne gradove, njihove nove izrasline i duhovnu tradiciju koja se formirala u tom ambijentu često tako uskogrudo i ekskluzivno ljudsku, čak i u njenim najnesputanijim izdanjima zar to ne otvara vrata dominaciji i nasilju i na svakom drugom planu? Kako, s tako velikim očekivanjima od kompleksa koji je sušta suprotnost autonomiji i samoodređenju, pričati o “oslobođenju“ ili o “revoluciji svakodnevnog života“? Da bi bio slobodan, taj život zaista mora prepoznati i osetiti svoje kreativne moći kroz igru, eksperimente u sferi ponašanja i sukobe sa svim mehanizmima uslovljavanja, čemu su situacionisti dali doprinos čiji značaj do danas nije ni približno sagledan. Ali, taj život mora, zbog potreba kojih se ni fakiri ne mogu odreći, pronaći i druge oslonce, umesto sadašnjih, ograničenih na najbliži supermarket, benzinsku pumpu i šaltere lokalne uprave. Igra, eksperimentisanje i sukobi moraju zahvatiti mnogo širi teren. Ali, kao što vidimo, kritika SI stalno se prepliće sa onim što smo naučili upravo od nje. Drugo, ovi najgrublji previdi koji sigurno nisu jedino o čemu bi se moglo raspravljati nisu bili specifično situacionistički, čak ni specifično marksistički ili levičarski. Reč je o najvećoj slepoj mrlji celokupne zapadne misli: o upornom, alhemičarskom pokušaju razdvajanja kapitala (kao masivne akumulacije i mobilizacije ljudskog rada, energije i sirovina) od kapitalizma; masovne proizvodnje od prinude i destrukcije; “dobrih“ aspekata faustovske nagodbe s jednom nemogućom idejom života od onih “loših“. Za izlazak iz te klopke potrebna je mnogo radikalnija promena pristupa toliko radikalna da ona u ovom času još traži svoj jezik i oslonce. Ipak, neki ključni aspekti te celine spektakla, kao organizacije privida (slobode, zajednice, učešća, osobenosti, aktivnosti, komunikacije, života) i pasivnosti (pasivnog prihvatanja unapred pripremljenih sadržaja, od smrznute piletine do opcija za večernji izlazak i radikalne kritike) ovde su analizirani na način koji uopšte nije izgubio na aktuelnosti. Za takav ishod nije se pobrinuo neki mistično-zimzeleni karakter situacionističke kritike, već uslovi u kojima živimo: svet se od 1952. ili 1972. drastično promenio; ali i dalje živimo pod istom ucenom. To je jedina svrha svih revolucija kojima kapitalizam neprestano menja svet pod svojom kontrolom (još jedna ingerencija koju je kapital, uz pomoć nauke i tehnologije, preuzeo od Marksovog komunističkog projekta): da sve ostane isto, da zauvek ostanemo u toj klopci i da u njoj, uz manje ili veće naprezanje, vidimo “beskrajno polje mogućnosti“. Novo je takođe nešto staro: neprekidno gomilanje posledica ljudske degradacije i opšte destrukcije, koje nikakva nauka i tehnologija neće moći da ublaže ili recikliraju u nešto pozitivno. Nemoguće je shvatiti tu dinamiku ako se neki važni uvidi sakupljeni u ovoj zbirci ignorišu ili ako se ponovo ne izmisle. Pošto ovde ne moramo da baš u svemu idemo iz početka, vredi obratiti pažnju. Tekstovi su podeljeni u četiri hronološke celine, koje označavaju glavne periode situacionističke aktivnosti. Prvi deo je posvećen Letrističkoj internacionali (1952-1957), uz uvodni osvrt na njenu predistoriju. Za razliku od sličnih antologija, koje su se pojavljivale na drugim jezicima, taj period je predstavljen s nešto većim brojem tekstova. Drugi deo pokriva “herojski period SI“: od zvaničnog osnivanja 1957. do sredine 1966. To je i najopširniji deo, koji, koliko je to bilo moguće u ovakvom izboru, predstavlja skoro pun raspon situacionističkih preokupacija, kolebanja i protivrečnosti. Treći deo je posvećen periodu kulminacije. U rasponu od nepune dve godine, 1966-1967, izlaze tri najpoznatija situacionistička dela: pamflet Beda studentskog života, Deborova knjiga Društvo spektakla i Vanegemova Rasprava o svakodnevnom životu za dobro mlade generacije (poznata i kao Revolucija svakodnevnog života). Uticaj sva tri dela bio je ogroman, a traje i danas. SI postaje tema dana i stvarna pretnja, ne samo u francuskim i evropskim okvirima. četvrti deo je posvećen periodu od pobune iz maja 1968. do haotičnog osipanja SI i samog kraja, koji ipak nije bio tako neslavan: u trenutku kada su mogli da biraju s kim će popuniti desetkovane redove, kao nesumnjivi šampioni tadašnje intelektualne scene (ili makar one “ultralevičarske“, ma koliko da su odudarali od tog klišea), Debor i Sangvineti, tada jedini preostali članovi, proglašavaju SI raspuštenom. Bilo im je jasno da se svet promenio i da su potrebni drugačiji pristupi. “Teorije se prave zato da bi se potrošile u ratu. Kao i vojne jedinice, one moraju biti ubačene u bitku u pravom trenutku. Ma kakve da su im vrline ili nedostaci, one mogu biti iskorišćene samo ako su pri ruci kada je to potrebno. One moraju biti zamenjene, zato što se neprestano pretvaraju u prepreke svojim odlučujućim pobedama mnogo više nego svojim delimičnim porazima“, pisao je kasnije Debor u jednom od osvrta na to vreme. (3) To se savršeno podudara sa stalnim napomenama o privremenom karakteru niza zaključka i programskih tekstova iz prethodnih 20 godina. Iako su neki od najistaknutijih članova SI nastavili s vrlo živom samostalnom aktivnošću (posebno Debor i Vanegem), nije bilo pokušaja da se na temelju nekadašnjeg programa pokrene bilo kakva zajednička akcija. Inicijativu su preuzeli drugi pristupi, od kojih su neki, manje ili više pogođeni uticajem SI, uspeli da prevaziđu njene najveće kontradikcije; ali, do danas, nije usledio nijedan sličan, opšti napad na kulturu ovog sveta i njegovu “predstavu o sreći“ (4). Ta mogućnost, samo na nekim drugim, još jasnijim osnovama, lišenim i poslednje iluzije o kontinuitetu s postojećim vrednostima i očekivanjima, uopšte nije isključena. Razlozi se samo gomilaju, čak i na licima najsrećnijih. Uprkos nekim teškim ili neprozirnim mestima, koja su sami situacionisti, u nekoliko samokritičkih osvrta, pripisali svojoj sklonosti ka nepotrebnom komplikovanju i verbalnim egzibicijama ostatku mladalačke fascinacije lepom književnošću i tonom starinskih, učenih rasprava (čemu treba dodati i ton konferencijskog referata) siguran sam da neće biti teško prepoznati ono što važi i danas. Nisu potrebne posebne kvalifikacije. Potrebna je samo sklonost ka prevazilaženju i igri. Februar 2008. 1. Jedini izuzetak u ovom smislu predstavljaju poslovni projekti Alis Beker-Ho, Deborove udovice, koja je često bila kritikovana zbog načina na koji je ekonomisala Deborovom zaostavštinom. Ostali primeri, koji se ponekad navode, odnose se na ljude koji ili nikada nisu bili članovi SI (Malkolm Meklaren, Džejmi Rid, menadžeri Sex Pistols) ili su iz nje bili izbačeni posle sasvim kratkog zadržavanja. Pokušaj osnivanja Druge Situacionističke internacionale (1962) Jirgena Naša i njegove grupe, Konstanovi arhitektonski modeli (član SI od 1957-1960), kao i razne “prosituacionističke“ i postmodernističke interpretacije, više spadaju u primere regresije na umetničke, specijalističke i čisto spekulativne pozicije. 2. Gi Debor, predgovor za treće francusko izdanje Društva spektakla (1967), 1992: “Teba imati u vidu da je ova knjiga pisana sa svesnom namerom da naudi društvu spektakla. Ipak, u njoj nema ničeg preteranog.“ 3. Gi Debor, In girum imus nocti et consumimur igni, film, 1978; videti bibliografiju, deo Postojeći prevodi. 4. Videti Deborov tekst “Uvod u kritiku urbane geografije“, iz 1955.`


U odličnom stanju, kao na slikama, tekst bez podvlačenja

Lično preuzimanje je moguće na 2 načina:

1. Svakog dana, bilo kad, na mojoj adresi sa Limunda/Kupinda.

2. Svakog radnog dana posle 15h na Zelenom vencu ili Trgu republike.

Šaljem u inostranstvo, primam uplate preko servisao kao što su Pay Pal, RIA, Western Union (otvoren sam i za druge mogućnosti, javite se pre kupovine i dogovorićemo se).

Kao način slanja stavio sam samo Poštu i Postexpress jer sam s njima najviše sarađivao i vrlo sam zadovoljan, ali na Vaš zahtev mogu da šaljem i drugim službama.

Besplatna dostava na knjigama koje su obeležene tako se odnosi samo na slanje preporučenom tiskovinom.

Predmet: 71009777
ČASOPIS GRADAC - SITUACIONISTIČKA INTERNACIONALA 164`165`166

Obim - 18x24

290 str

Priređivač - Aleksa Golijanin

SADRŽAJ:
ALEKSA GOLIJANIN - Situacionistička internacionala

IZGUBLJENA DECA:1952-1957
(Pleme / Noć filma / Urlici u slavu de Sada / Dosta sa Dustabanlijom / Stav Letrističke internacionale Uputstvo za Federaciju filmskih klubova Francuske / Manifest / Fragmenti potrage za novim oblicima ponašanja / Privremena sloboda / Generalni štrajk / Pravila novog urbanizma / Raščistiti sa utehom nihilizma / Nije skandalozno to što se ubijamo... / Manifest alžirske grupe Letrističke internacionale / Odgovor objavljen La Carte d`apres nature / Potlač br. 1 / Sva voda mora ne bi bila dovoljna... / Psihogeografska igra nedelje / Novi zadatak / Uputstvo za korišćenje Potlača / Nema osnova za poređenje / Vežba iz psihogeografije / Napolje / Minimum života / Anketa Letrističke internacionale / Sledeća planeta / Pismo Žila Ž. Volmana / Buka i bes / Odgovor na anketu belgijske nadrealističke grupe / „... nova ideja u Evropi“ / Uništavaju ulicu Sovaž / Nezaposlena Arijadna / Uništenje sedišta Letrističke internacionale / Zajednička linija / Prigodni omaž američkom načinu života / Duboki san i njegovi klijenti / Arhitektura i igra / Podela rada / Zašto letrizam? Letristička intervencija / O ulozi pisane reči / Projekti za racionalno ulepšavanje grada Pariza / Neke protivrečnosti u delovanju Letrističke internacionale / Uvod u kritiku urbane geografije / Teorija prolaska / Uputstvo za primenu sabotaže / Saopštenje)

NAŠ ŽIVOT JE PUTOVANJE: 1957-1966
(Izveštaj o konstruisanju situacija i uslovima za organizovanje međunarodnog pokreta situacionističke orijentacije / Buka i bes II / Problemi koji prethode konstruisanju situacije / Definicije / Teze o kulturnoj revoluciji / Bez nepotrebne popustlivosti / Građanski rat u Francuskoj / Akcija u Belgiji protiv međunarodnog skupa umetničkih kritičara / Napomena / Poziv / Amsterdamska deklaracija / Sabotirano slikarstvo / O ulozi Potlača, nekad i sad / O prolasku nekoliko osoba kroz prilično kratku jedinicu vremena / Sabotaža kao negacija i kao predigra korišćenju slobodnog vremena / Manifest II / Pad Pariza / Deklaracija Četvrte konferencije SI / Avantura / Situacionistička granica / Prolegomena definisanju jedinstvenog revolucionarnog programa / Za revolucionarnu procenu umetnosti / Kritika odvajanja / Uputstvo za pobunu / Perspektive svesne promene svakodnevnog života / Osnovni program Biroa za unitarni urbanizam / Geopolitika hibernacije / Proći će crni dani /O ulozi SI / Peta konferencija SI u Getebopry / O Komuni / All The K/ng`s Men / Kontrasituacionistička kampanja u nekim zemljama / Antijavno saopštenje SI / A sada, SI / Pismo iz daleka / Upitnik / Odgovori na upitnik Centra za društveno-eksperimentalnu umetnost / Situacionistička internacionala / Opadanje i propast robne ekonomije spektakla / Zarobljene reči / O nekim teorijskim pitanjima)

JURIŠ LAKE KONJICE: 1966–1967
(Beda studentskog života / Naši ciljevi i metodi u strazburškom ckandalu / Težiti praktičnoj istini / Minimalna definicija revolucionarnih organizacija / Situacionisti i novi oblici akcije protiv politike i umetnosti / Društvo spektakla / Rasprava o svakodnevnom životu za dobro mlade generacije)

KRAJ JEDNE EPE: 1968–1972
(Proglasi iz maja 1968 / Posle boga, umrla je i umetnost / Smesta isterajmo hrišćanstvo sa Sorbone / Po-što radnici i studenti iz Nanta već dva dana drže pod okupacijom fabriku... / Parole koje treba širiti svim sredstvima / Izveštaj o okupaciji Sorbone / Za vlast radničkih saveta / Proglas svim radnicima / Početak jedne ere / Napomeorijentaciji SI / tekst ostavke Raula Vanegema / Napomene koje bi trebalo da posluže kao istorija SI od 1969. do 1971)

BIBLIOGRAFIJA I DRUGI IZVORI


`“Ovaj svet možemo shvatiti samo ako mu se suprotstavljamo. A to suprotstavljanje ne može biti ni pravo, niti realistično ako ne napada celinu”. Geopolitika hibernacije, SI, br. 4, april 1962. “U suštini, želimo da ideje ponovo postanu opasne. Naši ciljevi i metodi u strazburškom skandalu“, SI, br. 11, oktobar 1967. MLADIćI, DEVOJKE Traže se osobe sklone prevazilaženju i igri. Nisu potrebne posebne kvalifikacije. Ako ste lepi ili pametni, Možete uhvatiti korak sa istorijom, SA SITUACIONISTIMA. Ne telefonirajte. Pišite ili dođite: u Ulicu Montanj-ženevjev 32, Pariz“. SI, br. 1, jun 1958. Situacionistička internacionala (SI) bila je grupa nesuđenih umetnika, laičkih teoretičara i čistih propaliteta, koja je u periodu od 1952-1972. razvila najlucidniju kritiku modernih oblika dominacije i otuđenja. Ostali su upamćeni, ali i aktuelni, najviše zbog novog značenja koje su pridali nekim banalnim pojmovima, kao što su spektakl i svakodnevni život. Spektakl je trebalo da ukaže na neke kvalitativno nove aspekte celine podređene imperativima Robe (kao vrste odnosa, najsličnijeg uceni) i akumulacije Moći (kao jedinog “racionalnog“ opravdanja za uslove u kojima živimo), a svakodnevni život na činjenicu da to kako provodimo dan i noć ima sav mogući politički i kosmički značaj. Poznati su i kao direktni inspiratori i učesnici pobune maja 1968. Iako nisu baš uvek bili u pravu tačnije, teško je pronaći sličan primer tako silovitog napredovanja uprkos kontradikcijama koje bi svakog drugog samlele posle svega par koraka nijedan drugi pokušaj iz tog vremena nije otvorio toliko dobrih pitanja na tako širokom planu. Svaki iole ozbiljan strateg, koga još nije izdao instinkt, zna koliko je to važno: odgovori ne moraju stići odmah, niti biti ispravni u svemu. Inicijativa se preuzima s pravim pitanjima, a ne sa odgovorima, makar i tačnim, na pitanja koja stalno diktira neko drugi. Odatle, na primer, trećerazredni položaj specijalizacija zvanih “politički komentator“, “partijski ideolog“ ili “stručni saradnik“ (uopšte, službenika) u odnosu na bilo kog situacionistu. Hronološki raspored tekstova i prateća signalizacija uvodni fragmenti iz zapažanja raznih posmatrača ili učesnika, biografske i druge napomene, ma koliko nasumične i nepotpune trebalo bi da svakom iole pažljivijem čitaocu pruže dovoljno smernica za samostalno istraživanje. Sami tekstovi najbolje predstavljaju glavne situacionističke preokupacije, a tu je i nekoliko njihovih osvrta na pređeni put, na sve ono što je u određenom periodu bilo ostvareno, iznevereno ili odbačeno. Uglavnom, skoro sve bitno možete saznati iz prve ruke. Pošto je prostor u časopisu trebalo iskoristiti za predstavljanje što većeg broja originalnih tekstova, nema detaljnih hronologija, polemičkih razmatranja i predstavljanja šireg konteksta. To je svakako nedostatak. Izuzetak je sam početak, letristička faza situacionističke avanture, koja je predstavljena nešto detaljnijim uvodom (Pleme). To bi ipak trebalo da pomogne u snalaženju: duh koji je pokrenuo celu ovu priču važniji je od svake faktografije. što se tiče polemičkog dela, to bi trebalo postići drugačije, na nekom drugom terenu. Neke kritičke napomene, koje slede u ovom uvodu, trebalo bi shvatiti kao predlog za takvu vrstu rasprave. Biće lako proceniti značaj ovih tekstova u odnosu na stvarnost koja nas opkoljava sa svih strana. Kapitalistička umetnost organizacije vremena i prostora u međuvremenu je silno uznapredovala. Roba i vlast danas i doslovno zaklanjaju svaku drugu perspektivu. Gde god da se okrenete, pogled će vam se zakucati za ovaj ili ovaj znak njihovog prisustva među ljudima. Svaka komunikacija u tom ambijentu, počevši od unutrašnjeg dijaloga i kontakta s bližnjima, pokazaće i do koje su mere ti odnosi ušli u ljude i ovladali njihovom svešću, snovima, očekivanjima, čak i metabolizmom. Ponuda, koja odavno ne čeka na bilo kakvu potražnju, nego je sama stvara i usmerava, postala je toliko agresivna i sveprisutna da više ne ostavlja skoro nikakav prostor za refleksiju i autonomiju. Da bi taj masivni mehanizam funkcionisao, potreban je takav nivo komodifikacije, postvarenja, kontrole, integracije i standardizacije da, u poređenju s njim, svi stari totalitarni kolektivizmi deluju naprosto smešno. Ako je nekome još uvek stalo do prevazilaženja, pokušaji onih koji su tu dinamiku tako precizno anticipirali i analizirali, u jednoj fazi njenog razvoja, svakako će biti od koristi. Ovi tekstovi će verovatno biti zanimljivi i onima kojima su namenjeni samo negativno, kao neka vrsta mišomora: pasivnim potrošačima kulturnih sadržaja i specijalistima svih fela, od sociologa i političkih kibicera, do umetnika i digitalnih gurua. S obzirom na raspon tema kojima su se situacionisti bavili od urbanizma, arhitekture i filma, do kritike kulture, umetnosti, medija i raznih taktičkih razmatranja svaki od tih malih grebatora ovde može pronaći dovoljno materijala za neku svoju monodramu. To fragmentarno ili pasivno interesovanje prati SI od početka i predstavlja rizik koji preti svakom pokušaju koji se istakne ma kakvom originalnošću. Na berzi ideja, vrednost situacionističkih akcija neprekidno je rasla, posebno od raspuštanja Internacionale naovamo, iako poslednjih godina one beleže blagi pad, makar u nekim najspektakularnijim ispoljavanjima, usled zasićenja tržišta ogromnim brojem referenci, prezentacija i monografskih radova. Iako doslovno nijedan originalni situacionista nikada nije pokušao da oživi Internacionalu ili da u kasnijem delovanju ma kako eksploatiše taj angažman ili da ga čak spominje (1), njihovi dometi bili su predmet svakakvih tumačenja, kritika i drugih vrsta obrade. Tu je ponekad bilo i dobrih zapažanja; tu su i oni koji odudaraju od te slike, koji su na najbolji način iskoristili nasleđe SI i prevazišli je upravo u pokušaju da se sagledaju celina i najdublji uzroci našeg sadašnjeg stanja. Ali, u najvećem broju slučajeva došlo je do regresije na pozicije koje je SI toliko kritikovala: na puku kontemplaciju, komentar i ekspresiju. Kada bi svet u kojem živimo bio Klub Mediteran ili vazdušna banja, možda bi i to bilo nešto; neka osnova za dijalog, način da upoznate nekog, pregurate dan. Ovako je ništa. Reč je o nesporazumu na nivou namera. To je ono što u trenucima kolebanja, u prolasku kroz ovu ponekad tvrdu građu, treba uvek imati u vidu. Naime, situacionisti su bili sasvim ozbiljni u nameri da unište kapitalizam, kao aktuelni sistem dominacije, dok su još mladi i pri snazi; nije ih zanimalo šta o toj nameri misle dežurni cinici i tadašnji “postmodernisti“, ti večiti mistifikatori i oklevala, kojih nikada nije nedostajalo. Nije im se sviđala postojeća organizacija “života“, u kojoj su videli samo organizaciju preživljavanja; smatrali su je vrlo odbojnom i degradirajućom. Njena birokratska, “socijalistička“ verzija nije im bila ništa privlačnija. Prema tome, bilo je jasno gde treba pokazati talenat i kreativnost. Godine 1968, posle punih 15 godina delovanja na granici između margine i ilegale, ali i upornog odbijanja proširivanja članstva po svaku cenu (nisu prihvatali šegrte i obožavaoce, samo autentične borce), uspelo im je da tom sistemu prirede najveću neprijatnost u periodu od Drugog svetskog rata naovamo. Dalje se, makar u tom trenutku, nije moglo ići. Uprkos svim upozorenjima i naporima SI (iako uz neka samoporažavajuća očekivanja, na koja ćemo se tek osvrnuti), prevagu su odneli klasični socijalni zahtevi: najveći divlji štrajk u istoriji, u kojem je, u jednom trenutku, učestvovalo između 10 i 12 miliona ljudi, bio je slomljen posle nepuna dva meseca rekordnim povećanjem nadnica i još nekim tehničkim ustupcima, koji već do jeseni nisu značili ništa. I to se od tada neprekidno ponavlja. Izgleda da su samo vladajuće sile iz te krize izvukle sve potrebne zaključke. Drugi su o tom pokušaju sudili, razmenjivali utiske, često vrlo pozitivne, koristili njegove elemente za zidanje svojih akademskih i estradnih karijera ili čak zamerali situacionistima što još onda nisu obavili sav posao umesto njih. Između te dve perspektive nemoguće je uspostaviti neku smislenu komunikaciju. Ovaj materijal ne podleže ni ekspertskom sudu, niti pasivnom divljenju. Pripremljen je da bi bio upotrebljen, s namerom da “naudi društvu spektakla“ (2), na ma koji praktičan način za koji se neko oseti raspoloženim ili sposobnim. Stari koncept “revolucije“ kao juriša na Zimski dvorac ili Centralni magacin, radi pravedne distribucije blaga čija nas sama proizvodnja drži u lancima i debilizuje na dnevnoj osnovi svakako je mrtav; dobro je da se to konačno dogodilo. Ali, ucena i destrukcija se nastavljaju. šta ćemo s tim? Ako ne delite nameru da se s tim stanjem stvari izađe na kraj na način koji bi u isto vreme bio borba, igra i istraživanje ličnih i zajedničkih mogućnosti koga je briga za vaše utiske, pozitivne ili negativne, za ono što mislite, ako je taj lako isparljivi materijal vaš jedini znak života? O svemu tome ovde će tek biti reči. To ne znači da su ovi tekstovi izvan svake kritike. Daleko od toga. U stalnom insistiranju na celini, mreža kojom su situacionisti pokušali da je obuhvate na nekim mestima bila je suviše široka; kroz nju su prošli i tako krupni aspekti kapitala kao što su superzahtevne tehnologije, urbani fenomen i masovna proizvodnja. Ukratko, celo masovno društvo koje nije samo društvo spektakla što sigurno nije mali previd. Iako su na nivou kritike za sobom ostavili mnoštvo izvanrednih zapažanja upravo o tim aspektima celine (uvodni citat je iz teksta “Geopolitika hibernacije“, možda najboljeg primera u tom smislu), njihova vizija suviše je računala na taj potencijal kao na nešto tehnički neutralno, samo zloupotrebljeno. Ali, problem s tim kompleksom seže dublje od pitanja upotrebe. Na primer, gradove makar i one u potpunosti namenjene procvatu ljudskih strasti i mogućnosti, kako su to zamišljali situacionisti ne možete graditi i raspoređivati snagom mašte; potrebna je ogromna količina nečijeg rada, koja se sigurno ne može obezbediti dobrovoljno; a čak i kada bi to bilo moguće, potrebno je brutalno čišćenje i kontinuirano iscrpljivanje terena, s nesagledivim povratnim posledicama po ljudsko stanje i odnose. Slično važi i za masovnu proizvodnju ili dalji razvoj supertehnologija, čak i ako vam uspe da kapitalističke imperative lansirate u orbitu. Naime, taj kompleks, sam po sebi, svojim ogromnim radnim i energetskim zahtevima, nameće potrebu za integracijom i koordinacijom na nivou koji se ne može postići bez svih mogućih radnih i administrativnih hijerarhija i uvek novih oblika specijalizacije; znači, bez svega onoga što su situacionisti, iz svih drugih dobrih razloga, toliko kritikovali. “Radnički saveti“ ili “samoupravljanje“ nečim što ne bi ni trebalo da postoji, sigurno ne vode na neku drugu stranu, izvan te opsesivne fascinacije “proizvodnjom“, izgradnjom “materijalne osnove komunizma” ili “normalnog života“, kako glasi aktuelna parola dana o čemu su i sami situacionisti, u drugom dahu, uvek govorili s čistim gađenjem. šta tek reći za njihovo uporno ponavljanje stare predatorske mantre o “ovladavanju prirodom“ (obavezna fraza u nekoliko programskih tekstova)? Kada svoj odnos prema svemu što postoji ograničite na drevne gradove, njihove nove izrasline i duhovnu tradiciju koja se formirala u tom ambijentu često tako uskogrudo i ekskluzivno ljudsku, čak i u njenim najnesputanijim izdanjima zar to ne otvara vrata dominaciji i nasilju i na svakom drugom planu? Kako, s tako velikim očekivanjima od kompleksa koji je sušta suprotnost autonomiji i samoodređenju, pričati o “oslobođenju“ ili o “revoluciji svakodnevnog života“? Da bi bio slobodan, taj život zaista mora prepoznati i osetiti svoje kreativne moći kroz igru, eksperimente u sferi ponašanja i sukobe sa svim mehanizmima uslovljavanja, čemu su situacionisti dali doprinos čiji značaj do danas nije ni približno sagledan. Ali, taj život mora, zbog potreba kojih se ni fakiri ne mogu odreći, pronaći i druge oslonce, umesto sadašnjih, ograničenih na najbliži supermarket, benzinsku pumpu i šaltere lokalne uprave. Igra, eksperimentisanje i sukobi moraju zahvatiti mnogo širi teren. Ali, kao što vidimo, kritika SI stalno se prepliće sa onim što smo naučili upravo od nje. Drugo, ovi najgrublji previdi koji sigurno nisu jedino o čemu bi se moglo raspravljati nisu bili specifično situacionistički, čak ni specifično marksistički ili levičarski. Reč je o najvećoj slepoj mrlji celokupne zapadne misli: o upornom, alhemičarskom pokušaju razdvajanja kapitala (kao masivne akumulacije i mobilizacije ljudskog rada, energije i sirovina) od kapitalizma; masovne proizvodnje od prinude i destrukcije; “dobrih“ aspekata faustovske nagodbe s jednom nemogućom idejom života od onih “loših“. Za izlazak iz te klopke potrebna je mnogo radikalnija promena pristupa toliko radikalna da ona u ovom času još traži svoj jezik i oslonce. Ipak, neki ključni aspekti te celine spektakla, kao organizacije privida (slobode, zajednice, učešća, osobenosti, aktivnosti, komunikacije, života) i pasivnosti (pasivnog prihvatanja unapred pripremljenih sadržaja, od smrznute piletine do opcija za večernji izlazak i radikalne kritike) ovde su analizirani na način koji uopšte nije izgubio na aktuelnosti. Za takav ishod nije se pobrinuo neki mistično-zimzeleni karakter situacionističke kritike, već uslovi u kojima živimo: svet se od 1952. ili 1972. drastično promenio; ali i dalje živimo pod istom ucenom. To je jedina svrha svih revolucija kojima kapitalizam neprestano menja svet pod svojom kontrolom (još jedna ingerencija koju je kapital, uz pomoć nauke i tehnologije, preuzeo od Marksovog komunističkog projekta): da sve ostane isto, da zauvek ostanemo u toj klopci i da u njoj, uz manje ili veće naprezanje, vidimo “beskrajno polje mogućnosti“. Novo je takođe nešto staro: neprekidno gomilanje posledica ljudske degradacije i opšte destrukcije, koje nikakva nauka i tehnologija neće moći da ublaže ili recikliraju u nešto pozitivno. Nemoguće je shvatiti tu dinamiku ako se neki važni uvidi sakupljeni u ovoj zbirci ignorišu ili ako se ponovo ne izmisle. Pošto ovde ne moramo da baš u svemu idemo iz početka, vredi obratiti pažnju. Tekstovi su podeljeni u četiri hronološke celine, koje označavaju glavne periode situacionističke aktivnosti. Prvi deo je posvećen Letrističkoj internacionali (1952-1957), uz uvodni osvrt na njenu predistoriju. Za razliku od sličnih antologija, koje su se pojavljivale na drugim jezicima, taj period je predstavljen s nešto većim brojem tekstova. Drugi deo pokriva “herojski period SI“: od zvaničnog osnivanja 1957. do sredine 1966. To je i najopširniji deo, koji, koliko je to bilo moguće u ovakvom izboru, predstavlja skoro pun raspon situacionističkih preokupacija, kolebanja i protivrečnosti. Treći deo je posvećen periodu kulminacije. U rasponu od nepune dve godine, 1966-1967, izlaze tri najpoznatija situacionistička dela: pamflet Beda studentskog života, Deborova knjiga Društvo spektakla i Vanegemova Rasprava o svakodnevnom životu za dobro mlade generacije (poznata i kao Revolucija svakodnevnog života). Uticaj sva tri dela bio je ogroman, a traje i danas. SI postaje tema dana i stvarna pretnja, ne samo u francuskim i evropskim okvirima. četvrti deo je posvećen periodu od pobune iz maja 1968. do haotičnog osipanja SI i samog kraja, koji ipak nije bio tako neslavan: u trenutku kada su mogli da biraju s kim će popuniti desetkovane redove, kao nesumnjivi šampioni tadašnje intelektualne scene (ili makar one “ultralevičarske“, ma koliko da su odudarali od tog klišea), Debor i Sangvineti, tada jedini preostali članovi, proglašavaju SI raspuštenom. Bilo im je jasno da se svet promenio i da su potrebni drugačiji pristupi. “Teorije se prave zato da bi se potrošile u ratu. Kao i vojne jedinice, one moraju biti ubačene u bitku u pravom trenutku. Ma kakve da su im vrline ili nedostaci, one mogu biti iskorišćene samo ako su pri ruci kada je to potrebno. One moraju biti zamenjene, zato što se neprestano pretvaraju u prepreke svojim odlučujućim pobedama mnogo više nego svojim delimičnim porazima“, pisao je kasnije Debor u jednom od osvrta na to vreme. (3) To se savršeno podudara sa stalnim napomenama o privremenom karakteru niza zaključka i programskih tekstova iz prethodnih 20 godina. Iako su neki od najistaknutijih članova SI nastavili s vrlo živom samostalnom aktivnošću (posebno Debor i Vanegem), nije bilo pokušaja da se na temelju nekadašnjeg programa pokrene bilo kakva zajednička akcija. Inicijativu su preuzeli drugi pristupi, od kojih su neki, manje ili više pogođeni uticajem SI, uspeli da prevaziđu njene najveće kontradikcije; ali, do danas, nije usledio nijedan sličan, opšti napad na kulturu ovog sveta i njegovu “predstavu o sreći“ (4). Ta mogućnost, samo na nekim drugim, još jasnijim osnovama, lišenim i poslednje iluzije o kontinuitetu s postojećim vrednostima i očekivanjima, uopšte nije isključena. Razlozi se samo gomilaju, čak i na licima najsrećnijih. Uprkos nekim teškim ili neprozirnim mestima, koja su sami situacionisti, u nekoliko samokritičkih osvrta, pripisali svojoj sklonosti ka nepotrebnom komplikovanju i verbalnim egzibicijama ostatku mladalačke fascinacije lepom književnošću i tonom starinskih, učenih rasprava (čemu treba dodati i ton konferencijskog referata) siguran sam da neće biti teško prepoznati ono što važi i danas. Nisu potrebne posebne kvalifikacije. Potrebna je samo sklonost ka prevazilaženju i igri. Februar 2008. 1. Jedini izuzetak u ovom smislu predstavljaju poslovni projekti Alis Beker-Ho, Deborove udovice, koja je često bila kritikovana zbog načina na koji je ekonomisala Deborovom zaostavštinom. Ostali primeri, koji se ponekad navode, odnose se na ljude koji ili nikada nisu bili članovi SI (Malkolm Meklaren, Džejmi Rid, menadžeri Sex Pistols) ili su iz nje bili izbačeni posle sasvim kratkog zadržavanja. Pokušaj osnivanja Druge Situacionističke internacionale (1962) Jirgena Naša i njegove grupe, Konstanovi arhitektonski modeli (član SI od 1957-1960), kao i razne “prosituacionističke“ i postmodernističke interpretacije, više spadaju u primere regresije na umetničke, specijalističke i čisto spekulativne pozicije. 2. Gi Debor, predgovor za treće francusko izdanje Društva spektakla (1967), 1992: “Teba imati u vidu da je ova knjiga pisana sa svesnom namerom da naudi društvu spektakla. Ipak, u njoj nema ničeg preteranog.“ 3. Gi Debor, In girum imus nocti et consumimur igni, film, 1978; videti bibliografiju, deo Postojeći prevodi. 4. Videti Deborov tekst “Uvod u kritiku urbane geografije“, iz 1955.`


U odličnom stanju, kao na slikama, tekst bez podvlačenja

71009777 ČASOPIS GRADAC - SITUACIONISTIČKA INTERNACIONALA 164`16

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.