ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K267
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Julijan Flavije Klaudije (lat. Iulianus Flavius Claudius), u uskom krugu neoplatoničara poznat kao Julijan Filozof (lat. Iulianus Philosophus), a docnije prozvan među hrišćanima i Julijan Otpadnik (lat. Iulianus Apostata), rimski car (361—363), rođen u Konstantinopolju 6. novembra 331 (332?) kao sin Julija Konstancija i njegove druge supruge Baziline, unuk Konstancija Hlora i Teodore, i sinovac Konstantina Velikog.


Jedini preostali članovi carske porodice kojima je Konstancije II poštedio život bili su Julijan i njegov stariji brat po ocu, Konstancije Gal, rođen u braku sa Galom, prvom suprugom Julija Konstacija. Obojica su bili isuviše nezreli da bi predstavljali pretnju po Konstacija II, koji ih je u skladu s tim poštedio, ali ih zato obrazovao u strogoj izolaciji u različitim mestima Jonije i Bitinije, a docnije i u Makelumu kraj Cezareje; a sudeći po izjavama iz Julijanovog Pisma upućenog senatu i Atinjanima, vidi se da su se njih dvojica, i pored toga što im je ukazivana sva čast zbog plemenitog porekla, osećali najvećma potišteno u svom pritvoru, u kom su bili okruženi uhodama koji su prenosili krvožednom tiraninu ogrezlom u podozrivosti svaku reč koju bi izrekli i svaki potez koji bi učinili. Pa ipak, stekli su znanje kakvo se samo može poželeti, a vaspitani su u skladu sa principima hrišćanske vere: učitelji su im bili gramatičar Nikoklo Lukon, retoričar Ekebol, koji je delovao pod nadzorom evnuha Mardonija, verovatno potajnog pagana, i arijanac Euzebije, docnije biskup nikomedijski.

Gal je bio prvi koji je pušten iz zatočeništva i postavljen za cezara (351) i guvernera Istoka. Putem njegovog posredništva Julijanu je pruženo više slobode. Međutim, Gal je pogubljen je po carevom naređenju usled sumnje da teži uzurpaciji položaja istog. Julijan se tada našao izložen velikoj opasnosti. Car bi ga zasigurno žrtvovao iz podozrivosti, ali ga je u tome sprečila činjenica da za sobom nije imao muškog naslednika, a Julijan je bio jedini preostao muški član ondašnje carske porodice. Zadovoljio se time što je Julijana udaljio iz Azije, sklonivši ga u Italiju, gde ga je u Milanu jedno vreme držao pod strogim nadzorom. Julijan je tamo živeo okružen uhodama u neprestanom strahu da ga ne zadesi bratovljeva sudbina.

Život u Atini
Zahvaljujući posredništvu carice Euzebije, izvrsne žene koja je volela Julijana sestrinskom ljubavlju, mladić je dobio priliku da razgovara sa carem lično. Uspevši da umiri carevu podozrivost, izdejstvovao je za sebe samostalan život u Atini bez ikakvog nadzora (355). Atina je bila tada centar grčke nauke, a Julijan je tamo proveo kratak period svog života premda uzbudljiv. Održavao je veze sa mnogim čuvenim filozofima, učenjacima i umetnicima onog vremena, kao i sa društvom mladića koji su posvetili život u težnji za sticanjem znanja. Među njima bio je i Grigorije iz Nazijansa, koji se docnije proslavio kao hrišćanski orator. Julijan nije zaostajao za tim mladićima što se tiče čuvenosti. I on je privlačio sveopštu pažnju svojim talentima i znanjem. Proučavanje grčke književnosti i filozofije je za njega bilo od ključne važnosti, a u isto vreme i omiljena zanimacija. Grci su bili ti koji su ga vaspitali i među kojima je odrastao, a njegova sklonost ka svemu što je grčko sledstveno tome sasvim je prirodna. Međutim, i pored toga on nije zapostavio latinsku književnost. Od Amijana Marcelina se doznaje da imao lepo znanje iz latinskoj jezika, kojim se tada i dalje služilo na konstantinopoljskom dvoru.

Proglašenje za cezara
Dok je Julijan živeo tako povučeno premda zadovoljno, car je posustao od težine javnih poslova koji su ga zadesili. Carstvo je bilo izloženo persijskoj invaziji sa istoka i napadima Germana i Sarmata sa zapada i severa. Po nagovoru svoje supruge Euzebije i uprkos protivljenju svog evnuha, Konstancije II je uzdigao Julijana u rang cezara, opozvavši ga iz Atine da dođe u Milano gde je tada prebivao. Julijan se odazvao tom pozivu i 6. novembra 355. godine svečano je proglašen cezarom, primivši ruku careve sestre Helene odnosno najmlađe ćerke Konstantina Velikog kao garanciju da car ima iskrene namere s njim. Istovremeno, uveden je u položaj na kom je bio odgovoran za provicnije izvan Alpa, ali je prošlo neko vreme pre nego što je napokon krenuo za Galiju.

Na položaju cezara
Vremenom je počeo da se navikava da se nosi s tim smišljenim i veštačkim zvanjem cezara, koje jedva da je imalo nešto zajedničko s njegovim navikama i ukusom. Kada je prvi put stupio na političku scenu bio je toliko bojažljiv i nespretan da se sam sebi kasnije smejao prisećajući se tih prilika. U Galiji su se dalje osećale posledice Silvanovog ustanka. Da nevolja bude još veća, njene granice su bile izložene upadima Germana, koji su, prešavši Rajnu, spalili Strazbur, Trir, Keln i mnoge druge napredne gradove i strahovito opustošili središnje provincije Galije. Naviknut da se kao učenjak posveti radu lišenom bilo kakvog osećaja odgovornosti, činilo se da je Julijan jedva dorastao tome da komanduje na bojnom polju. Međutim, on je našao iskusnog pomoćnika u liku vojskovođe Saluscija, a znanje koje je stekao po grčkim školama nije se svodilo samo na znanje iz teorijske filozofije, nego je ono bilo i u vrlini: umeren do krajnosti, prezirao je onaj luksuz svojstven rimskom dvoru, a u pogledu ishrane i postelje nije se umnogome razlikovao od običnog vojnika. Takođe, isto tako je i upravljao svojim uredom: pravično i uzržano. Nikad obeshrabren zlom, niti ponesen uspehom, dokazao je samom sebi da je dostojan toga da vlada nad drugima, jer je kao prvo umeo da vlada samim sobom.

U Galiju je pristigao krajem 355. godine. Nakon što je prezimio u Vijenu (današnja regija Dofen), s proleća se zaputio da istera varvare preko Rajne. U ovom pohodu se borio protiv Alemana, koji su upali u južnu Galiju. Bio je prvi koji je načinio potez kod Remsa, što ga je skupo koštalo: varvari su se neočekivano pojavili s leđa razbivši mu na delove dve legije. Međutim, kako je bez obzira na to napredovao ka Rajni, čini se da se u ovom slučaju prvenstveno radi o gubitku ljudstva.

Idućeg proleća (357) nameravao je da pređe Rajnu i zađe duboko u zemlju Alemana. Taj plan bi on i izvršio, ali ga je u tome sprečilo sumnjivo ponašanje vojskovođe Barbaciona. Ovaj je na putu iz Italije bio u pokretu sa svojim trupama (25.000 ili možda čak 30.000 ljudi) s ciljem da se spoji sa Julijanom. Prikupljeno je dovoljno čamaca u Bazelu radi premošćenja Rajne, a i zalihe su držane tamo radi opskrbljavanja trupa. Međutim, Barbacion nije ništa preduzimao na levoj obali. Svoje izdajničke namere pokazao je spalivši čamce i zalihe. Kao posledica ovoga Julijan je bio prinuđen da stupi u defanzivu, dok su Alemani, pod vođstvom Hnodomarija preuzeli inicijativu prešavši Rajnu i zaposevši položaje kraj Strazbura. Njihova vojska brojala je 35.000 ljudi, dok je, struge strane, Julijan imao uz sebe 13.000 veterana. I pored toga preduzeo je napad, uspevši da izvojuje pobedu koju je imao da zahvali svojoj prisebnosti. Šest hiljada varvara ostalo je da leži na bojnom polju. Nije isključeno da su mnogi izgubili živote bežeći preko Rajne. Sam Hnodomarije je dopao zarobljeništva. Julijan je s njim lepo postupao poslavši ga na dvor kod Konstancija II. Prema Amijanu Marcelinu, gubici Rimljana su iznosili 243 vojnika i četiri oficira, ali taj podatak svakako nije verodostojan.

Odmah po pobedi u bici kod Strazbura, Julijan je upao na teritoriju Alemana na desnoj obali Rajne, ali više radi toga da demonstruje svoju moć, nego radi nekog stalog osvajanja. Napredovao je nekoliko kilometara u dubinu neprijateljske teritorije, a onda se vratio nazad predvodeći trupe protiv Franaka koji su zaposeli prostor između Šelda, Meza i Donje Rajne. Neka franačka plemena je proterao nazad u Germaniju, dok je nekim dozvolio da se nastane u Galiji pod uslovom da prihvate rimsku suprematiju. Nakon toga napao je Germaniju po drugi put 358., i po treći put 359. godine ne bi li time odvratio Alemane od upada u Galiju. Ne samo što je u tome uspeo, nego je za sobom jednom prilikom doveo 20.000 zarobljenih Rimljana.

Uspostavivši mir na granicama Galije, Julijan se predao obnovi gradova koje su varvari porušili: među tim obnovljenim i utvrđenjima ojačanim bili su Bingen na Rajni, Andernah, Bon, Nojs i, bez sumnje, Keln, koji je na isti način sravnjen do temelja. Pošto su varvari učestalo pustošili zemlju, doveli su do oskudice žitarica. Zbog toga je Julijan morao da dobavlja ogromne količine zaliha šaljući 600 teretnjaka u Englesku, koji su ih doneli u dovoljnim količinama kako za setvu tako i za mlevenje. Minimalan iznos toga što su dobavili iz Engleske procenjuje se da je bio 120.000 centi, što bez sumnje ukazuje na to da je da je poljoprivreda u toj zemlji u to vreme bila na zavidnom nivou. Julijan je razdelio žito i ostalim provincijama Galije. Pod njegovom upravom zemlja se očigledno oporavila. Međutim, ovlašćenja koja je imao svakako da nisu bila dovoljna da bi pomoću njih suzbio pohlepu i ugnjetavanje koje karakterišu vlade rimskih careva. Njegovo stalno mesto boravka bio je Pariz. On je bio taj koji je podigao na ostrvu koje se danas zove Il de la Site zidine i kule. Takođe, sagradio je i terme, palatu sa kupatilima, koji se i danas mogu videti.

Proglašenje za cara
Dok je Julijan postajao sve popularniji i popularniji u provincijama koje su mu date na upravu, Konstancije II je još jednom našao razloga za svoju podozrivost i nepoverenje. Verovao je da Julijan smera da svoju popularnost upotrebi kao sredstvo za postizanje cilja odnosno za pridobijanje vrhovne vlasti. Međutim, desilo se to da je 360. godine istočnim provincima ponovo zapretila Persija. Konstancije je naredio Julijanu da pošalje na persijsku granicu svoje četiri najbolje legije i izvestan broj odabranih ljudi iz ostalih trupa. Očigledno se radilo o tome da Konstancije želi da privede svog rođaka, ali dok je ovaj bio okružen hiljadama vernih ljudi to je bilo apsolutno neizvodljivo izvesti. Ovo naređenje je više nego iznenadilo Julijana (april 360). Prihvatiti ga značilo je izložiti Galiju novim germanskim upadima, a Britaniju pošasti Pikta i Skota, čiji upadi su uzeli takvog maha da je Julijan bio primoran da pošalje Lupicina da brani ostrvo. S druge strane, odbiti ga značilo bi otvorenu pobunu. Uz to, njegovi vojnici su bili nevoljni da idu u pohod na Aziju. Uprkos svemu tome čega je bio svestan, Julijan je rešio naposletku da se ipak povinuje, pa je nastojao da ubedi svoje vojnike da se mirno potčine svom gospodaru. Međutim, njegovi napori ostali su uzaludni. Jedne noći u palati ga je dočekala masa vojnika koja ga je gromoglasno izabrala za cara. Sakrio se u svoje odaje, ali je ubrzo izveden iz njih, naravno, uz dužno poštavanje. Doveden je pred okupljene trupe koje su ga prisilile da prihvati krunu. Po ovom činu Julijan je odaslao Pentadija i Euterija s pomirljivom porukom Konstanciju II u kojoj je izričito zahtevao da bude priznat za avgusta i da mu to ovlašćenje bude priznato nad provincijama kojima je vladao kao cezar, tj. nad Galijom, Španijom i Britanijom. Međutim, njegovi uslovi su hladno odbijeni. Prošlo je dosta vremena u bezuspešnim pregovorima, koje je Julijan iskoristio da bi za to vreme preduzio još dva pohoda preko Rajne protiv Franaka i Alemana, da bi naposletku odlučio da stvar reši otvorenim ratom. Njegova vojska je bila mnogobrojna i dobro disciplinovana, a granice duž Rajne u odličnom stanju. Odbivši onomad da napuste Galiju bez njega, Julijanove trupe su je sada s radošću ostavile za sobom, ali zato sa carem koga su jednoglasno izabrali.

Borba za titulu avgusta
U međuvremenu je i Konstancije skupio jaku vojsku i dao joj uputstva kako da brani prestonicu od uzurpatora. Tom prilikom on je bio u Antiohiji, odakle je rukovodio vojnim operacijama na persijskom bojištu. Obavešten o planovima ovog, Julijan je rešio da ih osujeti brzinom i energičnošću. U Bazelu na Rajni podelio je vojsku na dva korpusa: onaj kojim je komandovao Novita trebalo je da prevali put Recije i Norika, a onaj pod vođstvom Jovija i Jovina trebalo je da pređe Alpe a potom prevali severoistočnim rubom Italije. Predviđeno je da se oba korpusa sastanu u Sirmijumu. Julijan se međutim stavio na čelo male ali odabrane povorke koju je činilo 3.000 veterana. Sa njima je zašao toliko duboko u Crnu šumu, da su na neko vreme Konstancijevi protivnici bili mišljenja da se zagubio u toj divljini odakle izvire Dunav. Međutim, kada su Novita, Jovije i Jovin pristigli u Sirmijum, ugledali su na njihovu radost i iznenađenje Julijana i njegove ljude, koji su, spustivši se niz Dunav, usput potukli posadu na krajnjim ispostavama kojima je rukovodio Lucilijan, Konstancijev namesnik u tim oblastima.

Iz Sirmijuma Julijan se zaputio na Konstantinopolj: Konstancijive činovnici su pobegli pred njim, ali su ga zato žitelji dočekali sa uzvicima oduševljenja; i u Atini, Rimu i ostalim važnim gradovima on je bilo javno bilo privatno priznat za cara, poslavši prethodno pisma vlastima tih udaljenih mesta u kojima obrazložava svoje postupke i namere.

Obavešten o Julijanovoj neočekivanoj pojavi na Dunavu, Konstancije je krenuo iz Sirije da brani svoju prestonicu. Kada je Konstancije iznenada preminuo u Mopsokreni u Kilikiji (3. novembar 361) prethodno neosporno ostavivši svoje carstvo Julijanu, Carstvu je pretio užasan građanski rat koji bi doneo Italiji i Istoku pustoš. Međutim, 11. novembra tekuće godine Julijan je trijumfalno ušao u Konstantinopolj. Ubrzo potom Konstancijevi posmrtni ostaci pristigli su na Zlatni rog, gde ih je Julijan pokopao u crkvi Svetih apostola uz veliku svečanost i veličanstvenost.

Carevanje

Ioulianou autokratoros ta sozomena, 1696
Dok je Julijan pokopao Konstancija na hrišćanski način, sam lično je odavno raskrstio s tom verom. Sudeći na osnovu njegove izjave, bio je hrišćanin do svoje dvadesete godine. Način na koji hvali svoga tutora Mardonija navodi na pomisao da su Mardonije i filozof Maksim bili prvi koji su usadili mladiću ljubav prema religiji starih Grka. Međutim, nigde nije tačno precizirano da li su ga malopre pomenuti takoreći odrodili od vere u Hrista. Izgleda da je u tom slučaju veliku ulogu odigrao sam on, proučavajući drevne grčke filozofe. Kao prvo podlo licemerje, na šta se još nadovezao i okrutni Konstancije, ali i Julijanovo sopstveno ubeđenje da je Konstantin Veliki prvo štitio a potom i prihvatio hrišćanstvo pre svega iz političkih motiva, kao i hristološke rasprave između pravovoslavaca i arijanaca koje su kompromitovale samu veru u Hrista — sve to je imalo i te kako veliki udeo u Julijanovom preobraćenju u paganstvo. Deset godina je krio takoreći to svoje „otpadništvo“ koje je, međutim, bilo poznato većini njegovih prijatelja, kao i njegovom bratu Galu, koji je to još od ranije primećivao. I sve dok nije stupio na presto, Julijan ga nije obelodanio. Dakako da je ono imalo odjeka u ono vreme, tim pre što su hrišćani bili opsednuti strahom od novih pogroma, i što su se oni koji su i dalje verovali u stare bogove ponadali da će paganstvo naposletku pridobiti za sebe sve one koji nisu takoreći „neznabošci“. Međutim, i jedni i drugi su se razočarali kada je Julijan doneo edikt kojim je proglasio potpunu versku toleranciju. Pa ipak, to ga nije sprečilo da se ophodi s izvesnom pristrasnošću prema hrišćanima: davao je prednost paganima kada je reč o popunjavanju civilnih i vojnih dužnosti, zabranio je hrišćanima da predaju retoriku i gramatiku u školama i, da bi im još više napakostio, dozvolio je Jevrejima da obnove svoj veliki hram u Jerusalimu, i prisiljavao je Hristove vernike da plaćaju novac radi podizanja paganskih hramova a u krajnjim slučajevima i da uzmu učešća u tome.

Ubrzo po stupanju na vlast Julijan se zaputio u Antiohiju. Tamo je presedao neko vreme radeći na pripremama za pohod na Persiju koju je možda čak nameravao i da pokori. Nimalo ne iznenađuje činjenica da su žitelji Antiohije primili cara hladno. Osim što su bili hrišćani, Antiohljani su u ono vreme u odnosu na ostale žitelje sa Istoka bili daleko imućniji i raskalašniji, tako da ni ne čudi što su se s prezirom odnosili prema jednostavnosti i donekle grubim manirima cara koji je oformio svoju ličnost među surovim Keltima i Germanima. Julijan je u Antiohiji stekao poznanstvo s oratorom Libanijem, ali ovome docnije nije uspelo da izmiri cara sa stilom života koji je preovlađivao u ovom gradu. Potom se povukao u Tars u Kilikiji, gde je proveo zimu u zimovnicima. Idućeg proleća (mart 363) Julijan je krenuo na Persiju. U Hijerapolju (Manbij) su se okupili različiti korpusi njegove vojske koji su odande prešli Eufrat pomoću pontonskog mosta. Zatim su se zaputili ka Kari (Haran), koja leži otprilike na 80 kilometara severoistočno od Hijerapolja. Julijanov plan je bio da udari na samu prestonice sasanidske Persije — Ktesifon. Ne bi li obmanuo svog protivnika — persijskog kralja Šapura, odaslao je 30.000 ljudi pod vođstvom Prokopija i Sebastijana protiv Nizibisa (istočno od Kare), dok je lično izmenio rutu zaputivši se na jug duž leve obale reke Eufrat. Prokopije i Sebastijan trebalo je da se sastanu sa jermenskim kraljem Aršakom Tiranom, a da se potom s udruženim snagama sastanu sa Julijanom u okolini Ktesifona. Međutim, zbog Aršakove izdaje Julijanovi planovi su osujećeni. Na putu duž Eufrata u pravcu severoistoka Julijana je pratila flota koju je sačinjavalo 1.100 brodova: od čega 50 dobro naoružanih galija, dok se ostalo svodilo na dereglije koje su nosile ogromne količine namirnica i vojnih zaliha. U Kirkezijumu smeštenom na ušću reke Habur u Eufrat stigao je do persijske granice, koju je prešao 7. aprila 363. godine na čelu vojske od 65.000 veterana. Po njegovoj zapovesti most preko reke Habur je demoliran, ne bi li na tač način ubedio vojnike da povlačenje ne dolazi u obzir. Iz Kirkezijuma je nastavio put duž reke Eufrat sve dok nije stigao do uske prevlake koji deli Eufrat od Tigra na širini Ktesifona. Ovaj deo trase se delom prostire preko surove pustinje, u kojoj su Rimljani zadobili neznatne gubitke od lakih persijskih konjanika. Ovi su kružili oko Rimljana, vrebali one zalutale, ne prezajući od toga da se s vremena na vreme zalete na neprijateljsko začelje i prethodnicu. Pre nego što je prešao malopre pomenutu navlaku, Julijan je dao opkoliti, opustošiti i spaliti Perisabor, značajan grad na Eufratu; a prilikom prelaska same navlake zadržao se neko vreme pod zidinama Maogamalhe, koju je na isti način zaposeo nakon kraće opsade strušivši je do temelja. Julijan je tada postigao jedan od najtežih, ako ne i najteži zadataka, za koji se takođe isto tako može reći da je izvanredan: preneo je čitavu flotu preko već pomenute navlake iskoristivši drevni Kraljevski kanal (Naharmalha) koji je, međutim, prethodno morao produbiti ne bi li se uopšte s njim mogao poslužiti. I kako je taj kanal spojio sa Tigrom niže Ktesifona, dao se u potragu za starim koritom koje je prokopao još car Trajan prilikom svog pohoda na Parte i koji se nalazilo na jednom mestu više Ktesifona. Našavši ga bio primoran da i u ovom slučaju prione proširivanju i produbljivanju. Veoma veštim manevrom uspeo je da prebaci vojsku na levu obalu Tigra. To je bio izuzetno težak zadatak, utoliko pre što su Rimljani, i pored brze struje sa kojom su morali da se izbore, naišli na jak otpor Persijanaca koji su, međutim, razbijeni i gonjeni sve do zidina Ktesifona. I Rimljani bi zasigurno upali u grad zajedno sa Persijancima koje su gonili, da im tom prilikom život nije izgubio vođa, Viktor. Posle ovoga Julijan je mogao da računa samo na dolazak Prokopija i Sebastijana, kao i na glavninu vojske jermenskog kralja Aršaka Tirana. Njegove nade su se izjalovile, jer od njegovih pomoćnika nije bilo ni traga ni glasa, dok je Aršak udesio da njegovi ljudi, koji su se prethodno priključili Rimljanima, dezertiraju. I pri svemu tome Julijan je započeo opsadu ovog izvranredno velikog grada na Tigru, čiju odbrambenu posadu je sačinjavao cvet persijske vojske. Kralj Šapur sa glavninom svoje vojske još nije bio pristigao iz unutrašnjosti Persije. Nemoćan da zauzme grad i u želji da rastera nadolazeću vojsku, Julijan se nepromišljeno poneo savetom persijskog velikaša izdaleka, koji se pojavio u rimskom logoru pod izgovorom da ga persijski kralj proganja. Ovaj je savetovao rimskog cara da krene u poteru za Šapurom. Da bi to uopšte mogao da preduzme Julijan je prethodno bio primoran da spali sve svoje brodove ne bi li ih time lišio napada neprijateljski nastrojenog a uz to i revoltiranog lokalnog stanovništva. Kako su se Rimljani napredovali istočnije, zemlja je postajala sve pustija i pustija, a o Šapuru nije bilo ni traga ni glasa. Izdaja je postala očigledna kada je persijski velikaš kome je pošlo za rukom da nagovori Julijana na ovu suludu ideju iznenada nestao. Julijan je bio primoran na povlačenje u pravcu Korduene. Međutim, najednom su se pojavili Persijanci na gomili lakih konja opkoljavajući Rimljane sa svih strana. Potom su sledile veće mase, a ubrzo se pojavio i sam Šapur sa glavninom vojske. Njegova pojava delovala je zastrašujuće na Rimljane koji su se nalazili pozadi. Pa ipak, Rimljani su i dalje bili ti koji su odnosili prevagu u mnogim krvavim sukobima, naročito kod Maronge. Međutim, već je uveliko bio mesec jun, a kombinacija nesnosne vrućine i oskudice kako pijaće vode tako i zaliha delovala je ubitačno po Rimljane. Dana 26. juna Persijanci su iznenada udarili na Rimljane s leđa. Julijan, koji je predvodio povorku, premda neoklopljen, ne gubeći časa dao se u trk ne bi li pomogao svojim vojnicima na začelju. Iznenadni napad Persijanaca je suzbijen: u njihovim redovima došlo je do komešanja, pa su se razbežali. S besprimernom hrabrošću Julijan se dao u poteru za njima, ali je usred tog meteža pogođen strelom koja mu je probola jetru. Pavši s konja smrtno ranjen, prenesen je u svoj šator. Osećajući kako mu se smrt bliži, rastao se sa svojim prijateljima dirljivim rečima, ali zasigurno ne onim prvoklasnim govorom koji mu je Amijan Marcelin stavio u usta. Nešto docnije za cara je izabran Jovijan...