ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1981
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Odlicno


Biblioteka Sazvežđa, strana 302
1981.


Aleksandre Kojre (1892-1964) je bio francuski filozof ruskog porekla a najviše se interesovao za istoriju i filozofiju nauke. U Getingenu je studirao kod Huserla i Hilberta. Ipak kada mu Huserl nije odobrio disertaciju prelazi u Pariz kod Bergsona. Predaje na Ecole Pratique des Hautes Etudes a kasnije u i Egiptu u Americi. Najviše se interesovao za dela Galileja, Platona i Njutna. Njegovo najpoznatije delo Od zatvorenog sveta do beskonačnog kosmosa, nastalo iz niza predavanja koja je Kojre održao na Univerzitetu Džons Hopkins, govori o rastu naučnog znanja između vremena Nikole Kuzanskog i Đordana Bruna.

Od istog pisca:

Uvod u citanje Platona


Iako najpoznatiji kao filozof nauke, Koire je započeo kao istoričar religije. Većina njegove originalnosti za taj period počiva na njegovoj sposobnosti da svoje studije moderne nauke utemelji na istoriji religije i metafizike.

Koire se usredsredio na Galilea, Platona i Isaaca Nevtona. Njegovo najpoznatije delo je Od zatvorenog sveta do beskonačnog univerzuma, serija predavanja održana na Univerzitetu Johns Hopkins 1959. godine o usponu ranonovovekovne nauke i promeni percepcije sveta o naučnicima tokom perioda od Nikole Kuzanskog i Giordano Bruno preko Njutna. Iako je knjiga široko najavljivana, to je bio sažetak Koireove perspektive, a ne originalno novo delo.

Koire je bio sumnjičav prema tvrdnjama naučnika da eksperimentima dokazuju prirodne ili osnovne istine. Tvrdio je da su se ovi eksperimenti zasnivali na komplikovanim premisama i da su težili da dokažu izgled koji stoji iza ovih premisa, a ne bilo kakvu stvarnu istinu. Više puta je kritikovao Galilejeve eksperimente, tvrdeći da se neki od njih nisu mogli dogoditi, i osporavao je rezultate koje je Galileo tvrdio i koje su moderni istoričari nauke do tada prihvatali.

Prema Koireu, nije eksperimentalna ili empirijska priroda Galileovih i Njutnovih otkrića bila ta koja je nosila Naučnu revoluciju 16. i 17. veka, već promena perspektive, promena teorijskog pogleda na svet. Koire je oštro kritikovao ono što je nazvao „pozitivističkim“ shvatanjem da nauka treba da otkriva samo date pojave, odnose između njih i određene zakone koji bi pomogli da se oni opišu ili predvide. Za Koire-u je nauka u svom srcu bila teorija: težnja da se spozna istina sveta, otkrije suštinske strukture iz kojih pojave i osnovni zakoni koji ih povezuju.

Koire-a su takođe zanimale korelacije između naučnih otkrića i religioznih ili filozofskih pogleda na svet. Kao i Edmund Husserl u svojim kasnijim studijama, Koire je tvrdio da je moderna nauka uspela da prevaziđe podelu, svojstvenu tradicionalnoj aristotelovskoj nauci, između Zemlje i Svemira, budući da se i sada i na njih gledalo da upravljaju istim zakonima. S druge strane, sada je stvoren još jedan raskol, između fenomenalnog sveta u kome živi čovek i čisto apstraktnog, matematičkog sveta nauke. Koire je imao za cilj da pokaže kako ovaj „prvi svet“, svet ljudskog stanovanja (ličnog i istorijskog), očigledno nebitan za savremena naturalistička istraživanja, nikako nije bio nevažan za sam ustav i razvoj ovog istraživanja. Koire je neprekidno nastojao da pokaže kako se naučna istina uvek otkriva u korelaciji sa određenim istorijskim, čak i čisto ličnim okolnostima.

Koire-ovo delo može se posmatrati kao sistematska analiza konstitutivnih dostignuća koja su rezultirala naučnim saznanjima, ali sa posebnim naglaskom na istorijske, a posebno ljudske, okolnosti koje generišu fenomenalan svet naučnika i služe kao temelj za sve naučne konstitucije značenja.

Koire je uticao na glavne evropske i američke filozofe nauke, najznačajnije Thomas Kuhn, Imre Lakatos i Paul Feierabend. Godine 1961. Društvo istorije nauke odlikovano je Sartonovom medaljom.

Kritika Uredi
Tokom svojih studija Galileja, Koire je slavno tvrdio da eksperimenti sa padovima i kotrljanjem tegova na nagnutim ravninama koje je Galileo opisao u svojim delima verovatno nisu sprovedeni u praksi, već su umesto toga smatrani eksperimentima namenjenim da ilustruju njegove odbitke. Koire je tvrdio da preciznost rezultata koje je izvestio Galileo nije bila moguća pomoću tehnologije koja mu je bila dostupna i citirao je savremeni sud Marina Mersennea, koji je dovodio u pitanje izvodljivost reprodukcije Galileovih rezultata. Dalje, prema Koire-u, Galilejeva nauka je u velikoj meri bila plod njegove platonističke filozofije i nije zaista proizašla iz eksperimentalnih zapažanja.

Koire-ove zaključke prvi put je osporio Thomas B. Settle, koji je kao postdiplomac na Univerzitetu Cornell uspeo da reprodukuje Galileove eksperimente sa nagnutim ravninama koristeći metode i tehnologije opisane u Galileovom spisu. [6] Kasnije su Stillman Drake i drugi obrađivali Galilejeve beleške i pokazali da je Galileo bio pažljiv eksperimentalista čija su zapažanja imala ključnu ulogu u razvoju njegovog naučnog sistema za koji je kasnije tvrdio u svom objavljenom delu. [7] Koire je dalje kritikovan zbog svoje tvrdnje o Galilejevom platonizmu, koji je video kao sinonim za matematiku i matematizaciju prirode. Kao što je italijanski učenjak Lodovico Geimonat dokazao, platonizam kao tradicija zapravo ne osvetljava razvoj Galilejevih matematičkih studija koja se uglavnom bave primenjenom matematikom, inženjerstvom i mehanikom, a koja nisu bila zainteresovana ni za platonske ni za platonske autor

Filozofija nauke prirode mistici