Godina izdanja: 2020
ISBN: 978-86-6435-150-8
Jezik: Srpski
Autor: Strani

***

PAŽNJA! DODATNI POPUST NA VEZANU PRODAJU! – ako ovu knjigu kupite sa ovom knjigom ( https://www.kupindo.com/Filozofija/54415407_Shizoanaliticke-kartografije-Feliks-Gatari) dobijate 10% POPUSTA na cijenu obje knjige!

*

Naslov: Po čemu se prepoznaje strukturalizam
Autor: Žil Delez

Жил Делез – По чему се препознаје структурализам?

Originalni naslov: Gilles Deleuze – A quoi reconnaît-on le structuralisme?

Izdavač: Karpos, Loznica
Prevod: Milica Rašić i Goran Bojović
Redaktura prevoda: Goran Bojović
Jezik: srpski / b.c.h.s.
Godina izdanja: 2020

Pismo: ćirilica
Žanr: filozofija, strukturalizam

ISBN: 978-86-6435-150-8

POVEZ: broširano
Br. str.: 80
Fizički opis: 21 cm
Masa (u gr): 100

knjiga je potpuno nova - moja ocjena 5*

[kategorizacija stanja:

5*- potpuno nova knjiga, neotvorena (od 2000. nadalje)
5 - netaknuta, a može biti i starije izdanje
4 - vidljivi vanjski znaci korišćenja, ali knjiga u dobrom stanju
3 - oštećena izvana (korica), unutra bez oštećenja
2 - oštećena izvana, oštećena iznutra - podvlačena grafitnom olovkom ili pohabane stranice
1 - knjiga oštećena izvana i iznutra, podvlačena hemijskom, flomasterima ili bojama, ali čitljiva

- za svaku karakteristiku/oštećenje koje nije obuhvaćeno prethodnim pišem dodatnu napomenu ili ukazujem na fotografiju]

DODATNO UZ KNJIGU:

SADRŽAJ
1. Po čemu se prepoznaje strukturalizam?
Žil Delez
2. Strukturalizam
Ijan Džejms
3. Poststrukturalizam
Ijan Džejms

*

„Kao začetak strukturalizma s pravom određujemo lingvistiku: ne samo Sosira, već i Moskovsku i Prašku školu. A ako se strukturalizam širi dalje na druge oblasti, tada više nije reč o analogiji: to se ne događa naprosto da bi se ustanovile metode „ekvivalentne“ onima koje su najpre uspele u analizi jezika. Uistinu ne postoji struktura koja nije jezik, makar to bio ezoterični ili čak neverbalni jezik. Struktura nesvesnog postoji samo utoliko što nesvesno govori, što je nesvesno jezik. Struktura telâ postoji samo utoliko što tela, smatra se, govore jezikom simptoma. Same stvari imaju strukturu samo utoliko što vode bezglasni razgovor, i to jezikom znakova. Pitanje „šta je strukturalizam?“ još više se transformiše – bilo bi bolje pitati: po čemu prepoznajemo one koje nazivamo strukturalistima? I šta je to što oni sami prepoznaju? Šta rade oni, strukturalisti, kako bi u nečemu prepoznali jezik svojstven nekoj oblasti? Šta oni to pronalaze u toj oblasti? Sebi samima, dakle, predlažemo da samo izdvojimo određene formalne kriterijume prepoznavanja, one najjednostavnije, pozivajući se svaki put na primere navedenih autora, koliko god različiti bili njihovi radovi i projekti.“
Žil Delez

„U najširem smislu reči, strukturalizam nije poseban pokret, već pre istorijski difuzna tendencija odlučujuća za naučne pomake kroz 20. vek. Uticao je na razvoj društvenih nauka uopšte i bio je važan za razvoj mnogih posebnih disciplina: sociologije, lingvistike, antropologije, psihoanalize, filozofije, ekonomije, političke teorije, čak i matematike i biologije. U ovom širem kontekstu, strukturalizam se najpre može poistovetiti sa pokušajem da se u analizi socijalne raznolikosti ili složenih sistema postigne naučna strogost, i uglavnom ima tendenciju da privileguje ceo sistem nasuprot pojedinačnim elementima. Preciznije, bilo koju disciplinu koja cilja na matematičku formalizaciju odnosa koji postoje između pojedinačnih elemenata koji formiraju sistem ili strukturu mogli bismo označiti kao strukturalističku disciplinu. […] Iako je često kontroverzan u načinu na koji stavlja u zagrade i individualno iskustvo i referencu na empirijski svet, strukturalizam je ipak bio jedan od najuticajnijih oblika mišljenja u 20. veku.“

Ijan Džejms

*

Filozofija

Čovek kao element strukture
Žil Delez, Po čemu se prepoznaje strukturalizam?,

Karpos, Loznica 2020,
prevod Milica Rašić i Goran Bojović

Po čemu se prepoznaje strukturalizam? Pitanje koje nas danas stavlja pred iste muke kao i 1967. kada je Žil Delez odlučio da mu posveti pažnju. Pritom, strukturalizam koji se dovodi u vezu sa francuskom misli još je specifičniji jer stoji u neraskidivoj vezi sa poststrukturalizmom i postmodernizmom, jednako problematičnim određenjima i to ne samo za usputne čitaoce, već i za stručnjake, pa čak i za one na koje se ta određenja odnose. Fukoov odgovor na pitanje da li pripada nekoj od ovih misaonih struja veoma je rečit: “Nisam u toku.” Pa ipak, bilo bi krajnje pogrešno razumeti da su ovde posredi samo teorijske zavrzlame o kojima “intelektualci” razgovaraju uz šoljicu kafe. Reč je o pravcima koji su u velikoj meri oblikovali evropsku i američku misao koja, opet, oblikuje način na koji živimo.

Premda tekst započinje opštim, gotovo istorijskim određenjima, pozivanjem na Ferdinanda de Sosira, moskovsku i prašku školu, takav gest ne bi smeo da nas zavara. Delezova priča o strukturalizmu u sebi obuhvata i u sebe uvija mnoge druge priče: o filozofiji, aktualnom i virtualnom, realnom i imaginarnom, o neodređenosti, izmeštanju, razlici i, na kraju, o stvaranju i o slobodi. U svom (ali i ničeanskom) maniru, Delez pitanje iz naslova preokreće u pitanje: ko je strukturalista i šta je to što on radi? Kroz sedam “formalnih kriterijuma” koji daju jasnu strukturu tekstu, Delez nastoji da pruži odgovore na ova pitanja.

Klod Levi Stros, Altiser i Lakan, najčešći su sagovornici u ovom delu, ali u svega četrdesetak stranica teksta nailazimo i na Fukoa, Žorža Dimezila, Frojda, kao i pisce Luisa Kerola, Džejmsa Džojsa, Edgara Alana Poa. Ukoliko se početni kriterijumi koji opisuju odnose između delova i celine, između elemenata unutar strukture, kao i prirodu tih elemenata, u manjoj ili većoj meri mogu povezati sa načelima strukturalizma koja nalazimo u tekstovima drugih autora (pre svih Strosa), novina, mešanje i upliv Delezove filozofije u mišljenje strukturalizma najvidljiviji su u pretposlednjem, šestom kriterijumu koji nosi naziv: prazno polje (la case vide). Tendenciji da se bilo koji strukturalizam razume kao totalitet u odnosu na koji će delovi biti određeni, Delez suprotstavlja otvorenost mišljenja, stvaranje, značenja koja su uvek u nastajanju. Premda elemente unutar strukture definiše mesto koje oni zauzimaju u toj strukturi, sama struktura nikada nije zatvorena ili konačna. Ona to možda i jeste, ali samo u svojoj virtualnosti, no jedine strukture o kojima možemo da govorimo zapravo su već aktualizovane, a kao aktualizovane one su uvek nedovršene, uvek sa “praznim poljem” unutar sebe, one strukture, dakle, koje omogućavaju promenu značenja, čistu slobodu.

Ukoliko je tekst i bremenit komplikovanim uvidima, Delez nam olakšava posao povezujući svoje definicije sa primerima i analizama iz savremene književnosti. Oni pomažu da uvidimo da je čovek takođe element strukture, i to ne jedne, već mnogih struktura, koje povratno određuju njegovo mesto u svetu, a time i njegov život.
Na taj način i polja slobode, na kojima insistira Delez, a koja nam omogućavaju da menjamo sebe i stvarnost, ne ostaju apstrakcija. Ona su radije neposredni plod kritičke misli koja je u Delezovom sklopu uveliko zastupljena. Imajući to u vidu, zahvaljujući “praznini” unutar sistema koju ističe, Delezov teorijski prikaz strukturalizma može se razumeti i kao poziv na slobodu mišljenja, slobodu stvaranja sopstvenih značenja.
Rečima Fukoa: “Možemo razmišljati još samo u ispražnjenosti nastaloj posle nestanka čoveka. Ta ispražnjenost je, ni manje ni više, odmotavanje jednog prostora u kome je, napokon, ponovo moguće misliti.”

U ovom izdanju, slavnom Delezovom radu dodati su i tekstovi Ijana Džejmsa Strukturalizam i Poststrukturalizam. Premda su Džejmsove analize opštijeg, stereotipnijeg i, doslovno, enciklopedijskog karaktera (reč je o prevodima tekstova preuzetih iz knjige Encyclopedia of modern French thought), to nipošto ne znači da one ne poseduju svoje kvalitete. Ijan Džejms je dobar poznavalac francuske misli, a naročito koristan može biti njegov pokušaj da odredi razliku između strukturalizma i poststrukturalizma, ali i da dovede u pitanje njihovo odvajanje. Takođe, u tekstu Poststrukturalizam nailazimo i na analizu Delezovog teksta, koja nam može poslužiti
kao svojevrsna vodilja kroz tadašnji kontekst francuske misli.

ALEKSANDAR OSTOJIĆ
Izvor: vreme.com
(Vreme br. 1570)

*

Filozofija / savremena filozofija / francuska filozofija / french theory / strukturalizam / poststrukturalizam / lingvistika / Sosir / Jakobson / Bart / Lakan / Altiser / Fuko / Kristeva / struktura / fonem / sistem / Gatari / Delez i Gatari / Shizoanalitičke kartografije / shizoanaliza / šizoanaliza / šizoanalitičke kartografije / formalizacija / matem / matematika / društvene nauke / humanistika / psihoanaliza / ekonomija / jezik / simptom / antropologija / istorija strukturalizma / Lotman / Hjemslev / Savremena francuska filozofija / strukturalizam / poststrukturalizam / Delez / Gatari / razgovori / pregovori / prepogovori / pre(po)govori / intervju / moć / vlast / rat / logika mnoštva / Fuko / Blanšo / Frojd / Lakan / Benjamin / Godar / Bergson / Lajbnic / Filozofija / savremena filozofija / francuska filozofija / french theory / strukturalizam / poststrukturalizam / lingvistika / Sosir / Jakobson / Bart / Lakan / Altiser / Fuko / Kristeva / struktura / fonem / sistem / Gatari / Delez i Gatari / Shizoanalitičke kartografije / shizoanaliza / šizoanaliza / šizoanalitičke kartografije / formalizacija / matem / matematika / društvene nauke / humanistika / psihoanaliza / ekonomija / jezik / simptom / antropologija / istorija strukturalizma / Lotman / Hjemslev / Dijalozi / Kantova kritička filozofija / Logika smisla / Anti-Edip / Spinoza / Nabor / Hladno i okrutno / Mazoh / Sad / Spinoza i problem izraza /

Filozofija i teorija / Supplementa Allographica

***
UNOS: 210208
Šifra: