pregleda

Džon Djui VASPITANJE I DEMOKRATIJA (RETKO)


Cena:
1.490 din
Želi ovaj predmet: 3
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: BEX
Pošta
DExpress
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
PostNet (pre slanja)
Ostalo (pre slanja)
Pouzećem
Lično
Grad: Novi Sad,
Novi Sad
Prodavac

H.C.E (3888)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

99,81% pozitivnih ocena

Pozitivne: 6527

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Jezik: Srpski
Autor: Strani

retka knjiga

fali naslovni list
korice kao na slici
ostalo vrlo dobro


Džon Djui (engl. John Dewey; Berlington, 20. oktobar 1859 — Njujork, 1. jun 1952) je bio američki filozof, socijalni kritičar i teoretičar obrazovanja.[1] U vremenu u kojem je filozofija bila u procesu profesionalizacije, Djui se održao kao filozof zainteresovan za probleme svakodnevnice, sa međunarodnim uticajem u oblastima politike i obrazovanja.[2][3]


Sadržaj
1 Biografija
2 Njegov pedagoški značaj
3 Pogledi Djujia na demokratiju i filozofiju
4 Pogledi Djuija na vaspitanje i obrazovanje
5 Dela
6 Reference
7 Literatura
8 Spoljašnje veze
Biografija
Bio je i profesor univerziteta Mičigen i Minesota. Od 1894. profesor je u Čikagu gde 1896. osniva univezitetsku vežbaonicu, a od 1904. godine profesor je na Kolumbija univerzitetu u Njujorku i u Visokoj učiteljskoj školi. Kao vladin savetnik za pedagogiju boravio je dve godine u Kini organizujući prosvetni sistem,[4][5] a u istom svojstvu boravio je u Turskoj i Meksiku. Do kraja života delovao je u američkom kulturnom i prosvetnom životu kao filozof, pedagog i politički angažovan reformator. U filozofiji je zastupao pragmatizam po kojem je kriterijum istine korist, a Djui je formirao svoju verziju pragmatizam-instrumentalizam, teoriju koja smatra kako svaki pojam, ideju itd. treba shvatiti kao instrument akcije. Raspravljajući o pitanjima obrazovanja i prenošenja iskustva starijih na mlađe generacije, ljudska bi vrsta vrlo brzo podlegla prirodnoj stihiji. Međutim, zahvaljujući nagomilanom iskustvu, što se prenosi u procesu obrazovanja na mlade generacije, ona se održava i menja svoju okolinu.

Njegov pedagoški značaj
Pojedinac izolovan od društva ne bi mogao postojati, pa zahvaljujući tome što se rađa i živi u društvu, tokom svoga života prima tuđa iskustva i njima se koristi. Svakodnevni život i praksa uči kako je potreba vaspitanja i obrazovanja bezuslovna. Vaspitanje razvija i formira jedinku, pa i uvodi ljudsko biće u društveni život. Dakle, vaspitanje se može smatrati i kao socijalna kategorija i funkcija.[6] Ali, za sprovođenje te funkcije potrebne su određene metode, tj. putevi pomoću kojih se postižu najefikasniji željeni ciljevi. Socijalna sredina sprovodi stalni uticaj na pojedinca, a taj uticaj nije ni pozitivan ni negativan. Kod ljudskog bića pod uticajem socijalne sredine javljaju se određena znanja, veštine i navike koje deluju jedinstveno i menjaju ga. Iz filozofskih i socijalno-političkih stavova Džona Djuia proizilazi da vaspitanje i nije ništa drugo nego neprekidno proširivanje i produbljivanje dečjeg iskustva, a razvitak deteta je prilagođavanje postojećem društvu. U vaspitnom procesu dete je u središtu, pa se njegove snage moraju ispoljiti, interesi se moraju ostvariti, a sposobnosti vežbati. Dete poseduje četiri instinkta:

socijalni
konstruktivni
istraživački i
umetnički.
Vaspitanje ne sme formirati dete prema određenim vaspitnim ciljevima, već ima zadatak da uklanja smetnje koje bi kočile slobodan razvoj, slobodan rast deteta. Dete treba da se slobodno razvija, a vaspitanje se ravna prema nepromenljivim zakonima razvoja psihičkih i telesnih funkcija deteta. Prema tome, Djui je jedan od teoretičara „slobodnog vaspitanja“, teorije koja ima svoj koren Rusoovim stavovima, samo što su ovi imali u svoje vreme drugu društvenu ulogu.

Djui je protivnik knjiškog i verbalnog znanja i učenja. Smatra kako je polazni izvor znanja rad, jer radeći se stiču najsigurnija i najefikasnija znanja, veštine i navike. Dakle, rad nije samo mogućnost za upoznavanje teorije. Prema Djuovom mišljenju fiziku će učenici najbolje savladati u radionici i pogonu, hemiju u kuhinji, geometriju u stolarskoj radionici, zoologiju uzgajanjem domaćih životinja, botaniku radovima u vrtu, polju, voćnjaku i vinogradu, a istoriju i geografiju putovanjima.

Djui veliko značenje pridaje rešavanju različitih radnih zadataka, samostalnim posmatranjima i zaključivanjima. Protivnik je organizacije rada po razredima, nastavnim časovima i klasične podele gradiva na nastavne predmete. Sve u školi treba podrediti „jedinstvu i celini iskustva“, pa Djui zahteva da škola priprema dete ne za budućnost, već za sadašnjost. Škola je socijalna institucija koja svoj vaspitni i obrazovni rad organizuje poput ljudskog društva. Zato i nastavu treba zasnovati na dečjim nagonima, radu i aktivnostima, pa negira sistematsko usvajanje znanja.

Pogledi Djujia na demokratiju i filozofiju
Djuji je isticao da filozofija ima tri oblasti istraživanja, koje mogu biti predstavljene u formi tri koncentrična kruga. Prva, najuža, jeste oblast istraživanja zakona refleksivnog mišljenja, to jest naučnog istraživanja – to je oblast logike; druga, šira, jeste oblast istraživanja zakonitosti i uzajamnog uticaja ostalih oblika ljudskog iskustva – umetničkog, moralnog, religioznog i tako dalje, kao i njihovog odnosa prema logičkom mišljenju; i treća, najšira, jeste oblast socijalnih pitanja, oblast primene filozofije na organizacione i institucionalne probleme društvenog života, socijalnog i kulturnog ponašanja, odnosa pojedinca i društvene celine.[7]

„On filozofiju vidi kao operativnu nauku koja bi trebalo da se bavi praktičnim problemima savremenog društva. Svoju filozofiju vaspitanja on je izgardio na temelju svojih ubeđenja. Njegovi filozofski pogledi se u vaspitnoj teoriji ogledaju u naglašavanju principa učenja putem učestovanja u praktičnom radu, insistiranju na sticanju praktičnih znanja i povezivanju teorije i prakse, kao i u snažnom opiranju dogmatskom i autoritarnim metoda učenja. Borio se za laboratorijski i radioničarski rad, razvija krativnosti i saradnju između učenika“[8]

Djuji je demokratiju pre svega video kao etički ideal i naglašavao da je njena suština u učestvovanju, a ne predstavljanju. Insistirao je na tome da angažovanje demokratske javnosti u rešavanju kolektivnih problema treba da bude slično aktivnosti otvorene naučne zajednice. To je samokritična zajednica fokusirana na istraživanje, koja deluje u skladu sa pragmatičnim principima. Demokratija je za Djuija više od oblika vladavine i političke organizacije (organizovanja političke moći i biranja ljudi koji će obavljati političke funkcije) – ona je takođe i način života, oblik društvene organizacije u kojoj individue učestvuju u zajedničkom procesu društvenog istraživanja[9]

Djuji je verovao da se demokratija i obrazovanje međusobno podržavaju. Demokratsko uređenje podstiče obrazovanje s obzirom da učestovanje u aktivnosti demokratske javnosti kroz društveno istraživanje doprinosi povećanju kvaliteta iskustva učesnika, pružajući im mogućnost da koriste svoju inteligenciju. Posledica je individualni razvoj. Kompletno obrazovanje dolazi samo kada postoji odgovorno učešće svakog pojedinca, u skladu sa njegovim kapacitetima, u oblikovanju ciljeva i politike društvene grupe kojoj pripada. S druge strane, Djuji smatra da je obrazovanje nužno za postojanje i očuvanje demokratskog načina života. Demokratija kao oblik vladavine i kao oblik društvenog života podrazumeva obrazovanje koje će pripremiti decu za učestvovanje u političkom i društvenom životu. Deca i mladi moraju biti upoznati sa interesima, svrhama, informacijama, veštinama i praksama starijih članova društva. I dok se obrazovanje može odvijati u mnogim različitim društvenim kontekstima jednog društva (kao što su porodica, crkva ili komšiluk). Smatrao je da razvoj demokratskih navika mora početi u najranijem dobu obrazovnog iskustva deteta.

On je smatrao da objektivna istina ne postoji, tj. da ne postoji svet koji je apsolutno nezavisan od subjektivne ideje. Sve naše ideje, kategorije i teorije produkt su prirodne i društvene sredine u kojoj živimo. Saznanje ima izvor u iskustvu iz materijalnog sveta i vredi onoliko koliko služi kao sredstvo za praktična rešenja. Djuijeve inovativne ideje prihvatili su brojni obrazovni progresivisti. Njegov stav da srž obrazovanja predstavlja kontinuirana rekonstrukcija iskustva i da je iskustvo izvor znanja. Djuijevo shvatanje rešavanja problema odgovara progresivističkom stavu da dete najbolje uči putem refleksija vlastitih aktivnosti i njihovom validacijom u terminima budućih posledica. Njegovo akcentovanje podeljenog iskustva ili zajedničkog učenja korespondira sa progresivističkim fokusom na kolaborativne načine rada [10]

Djuji je smatrao da je demokratija ključna za jedno društvo. Djuji smatra da besplatne državne škole igraju izuzetno važnu ulogu u demokratskom društvu. Pored demokratije on se bavio i filozofijom. Njegova filozofija ima tri oblasti istraživanja: prvi krug, naučno istraživanje, drugi krug istraživanja ostalih oblika ljudskog iskustva i treći krug je oblast socijalnih pitanja.

Pogledi Djuija na vaspitanje i obrazovanje
Djuji je bio protiv postavljanja opštih ciljeva i zadataka vaspitanja i obrazovanja, pogotovo onih koji dolaze spolja. Društvo nema to pravo. Ovo tim pre što ne postoje opšte, za sve važeći, večne i postojne ciljeve. Cilj i zadaci vaspitanja moraju se izvoditi iz potreba i interesovanja svakog pojedinca. Cilj i zadaci mogu biti individualni.Škola je prema Djuiju životna zajednica. Ona na jednoj strani stvara uslove za sticanje individialnog iskustva svakom učeniku, a na drugoj strani stvara uslove da se učenik kao pojedinac prilagođava toj zajednici. [11]

Moralne vrednosti i sitemi vrednosti su rezultat intelektualne delatnosti. Rešavanje stvarnih životnih problema život i prilagođavanje zajednici su u jedinstvu. U tome su angažovana ne samo interesovanja, već i emocije svakog pojedinca. Intelektualno, moralno i emocinalno vaspitanje postaje jedinstiven proces. Sve su to instrumenti rada, delovanja i ponašanja pojedinca u zajednici. Zadatak škole je da svakog razvija kao individu, ali putem realnog života.[8][11]

Škola ima sledeće zadatke:

Da pojednostavi život i prezentuje ga detetu kroz jednostavne i jezgrovite forme;
Da odstrani koliko je to moguće, u društvenom životu da stoji ne samo pojednostavljeno već i pročišćenu životnu sredinu;
Da pomogne i pojedincima da prevaziđu organičenja grupa u kojima su rođeni i dovede ih u kontakt sa širom društvenom sredinom (Cenić i Petrović, 2005: 242).
Škola treba da ima život da prezentuje na jedinstven način, to je jedan od zadataka škole.

Drugi zadatak se zasnivana da životna sredina treba da bude pojednostavljena.

Treći zadatak podrazumeva da imamo život pojedinca, koji treba da prevaziđe ograničenja i da se ostvari interakcija sa životnom sredinom.

U takvoj školi nema propisanih nastavnih planova i programa, podela učenika na razrede, organizacija rada po razredno-časovnom sistemu. Iskustvo se manifestuje u estetskoj, moralnoj, političkoj, naučnoj i religijskoj sferi i učeniku se mora omogućiti da ga u tim sferama i stiče. Uloga nastavnika je bila izmenjena. On nije u školi da učenicima saopštava, da na njih prenosi, gotova znanja. Njegova obaveza je da stvara u školi životne situacije i da pomaže učenicima da takve situacije sami rešavaju.[11]

Najznačnije mesto u njegovoj teoriji vaspitanja zauzima pojam iskustva. On vaspitanje definiše kao neprestanu reorganizaciju i rekonstrukciju iskustva. Kod pojedinca ono označava proces stalnog razvoja i napredovanja pod uticajem novih iskustva. On ne smatra svako iskustvo vaspitnim, već samo ono koje podstiče radoznalnost, aktivnost i u budi osećaj odgovornosti. Vaspitanje se tretira kao psihološki proces, kao rastenje razvoja individualnih snaga i inteligencije i kao takvo ono nema posebno određeni cilj.[8]

Iskustvo je, prema Djuiju, interakcija između organizma i njegove sredine. Pod sredinom se podrazumevaju uslovi koji su u sinergiji sa ličnim potrebama, željama, svrhama i sposobnostima. Transformacija iskustva do koje dolazi kroz učešće u aktivnostima zajednice rezultira ličnim razvojem pojedinaca. Za Đuija je društveni život isto što i učestvovanje i sva komunikacija (a samim tim i svaki istinski društveni život) jeste edukativna.[9]

Zadatak škole je da svakoga razvija kao individuu, ali putem realnog života u zajednici. Djuji je kritikovao veštačku razdvojenost akademskog života u učionici i realnog života van nje. Ističe da je učenje kvalitetnije ako se odvija u životima učenika, da nastavne zadatke treba koristiti za izučavanje i rešavanje realnih životnih problema i da je neophodno razred transformisati u smislu uključivanja i uvažavanja ličnih životnih iskustava učenika u nastavni proces. U njegovoj koncepciji vaspitanja više se naglašava uloga pojedinca nego u sociocentričkim koncepcijama vaspitanja, što se vidi i u polaznim stavovima: vaspitanje je život (pravi život, a ne priprema za budući život) i učiti radeći (ne davati učenicima gotova znanja, već im omogućiti da kroz lično iskustvo, sopstvenom aktivnošću, radeći, rešavanjem životnih problemskih situacija stiču i proveravaju istinitost stečenih znanja). Osnova svakog vaspitanja je aktivnost pojedinca. Pošto u školi treba razvijati mišljenje kao instrument čovekovog delanja (a ne ono kome je cilj sticanje znanja), a taj proces je individualan, onda je aktivnost u vaspitanju, u stvari, samoaktivnost. Mora se poći od potreba vaspitanika i interesovanja koja ispoljava. S druge strane, pridaje se veći značaj zajednici nego u pedocentričkim pedagoškim koncepcijama.[12]

Sadržaj vaspitanja on vezuje za dečije iskustvo i društveni život deteta. Deci je strano i nerazumljivo nastavno gradivo koje je podaljeno na predmete i prezentuje se kao logični sled zasebnih celina. On predlaže uvođenje novih nastavnih predmeta kao što su kuvanje, šivenje i ručni rad. Ovi predmeti dozvoljavaju aktivno angažovanje dece, bliski su dečijem iskustvu i u njima se lako mogu steći sadržaji iz istorije, biologije, georgafije. Osnovna metoda nastave je učenje putem aktivnosti. Ona podrazuimeva eksperimetnisanje, istraživanje, rešavanje problema i manipulisanje stvarima. Nastavnik dobija novu ulogu on usmereva nastavni proces, vrši selekciju uticaja koji dolaze do dece i pomaže deci da na pravi način odgovore na njih.[8]

Pragmatizam smatra nastavnika kao pomoćnika, vodiča i filozofa. Glavna funkcija pragmatičnog nastavnika je da predloži probleme svojim učenicima i da ih stimuliše da pronađu sami, rešenja koja će raditi. Nastavnik mora pružiti mogućnosti za prirodni razvoj urođenih kvaliteta dece. Njegov glavni zadatak je da predloži probleme svojim učenicima i da ih vodi kako bi saznali rešenja[13]

Na osnovu Djuijevih didaktičkih postavki ustanovljena je projekt-metoda posebna organizacija nastave. Metod se ostvaruje etapno. Nastavnik u dogovoru sa učenicima postavlja praktični problem, zajednički se sagledava suština problema, zajednički se utvrđuje plan za rešavanje problema, zajednički se radi na rešavanju problema i na osnovu prikupljenih podataka i informacija se izvlače zaključci tj. hipoteze se prihvataju ili odbacuju, završna faza je praktična primena.

Vaspitanje je prema Djuiju povezano sa iskustvom učenika. On ističe školu kao društvenu zajednicu. Dete je centar svega, aktivnost deteta je merilo ukupnog vaspitanja. Vaspitanje treba da je zasnovano na samoradu i neposrednoj životnoj stvarnosti, da polazi od dečjih interesa i sklonosti. Vaspitanje je laboratorija u kojoj se konkretizuju i proveravaju različita shvatanja. Cilj ovog vaspitanja je da se dete što bolje prilagodi životnoj situaciji i što bolje uključi u postojeći kapitalistički društveni poredak. Pri tome, glavni zadatak učitelja je bio da organizuje rad i stvara uslove za samostalan razvoj i rad učenika.

Dela
Napisao je veliki broj dela sa problematikom iz različitih oblasti filozofije i pedagogije:

Kritička teorija etike (1891)
Škola i društvo (1899)
Studije iz Logičke teorije (1903)
Kako mislimo (1910)
Obrazovanje i demokratija (1916)
Ljudska priroda i ponašanje (1922)
Iskustvo i priroda (1925)
Traganje za izvesnošću (1929)
Umetnost kao iskustvo (1934)
Logika teorija istraživanja (1938)
Sloboda i kultura (1939)
Ljudski problemi (1946)

DOK JE SEZONA VIRUSA KNJIGE MOŽDA NEĆEMO SLATI BAŠ SVAKI DAN
IMAJTE RAZUMEVANJA AKO POŠILJKA BUDE STIGLA KOJI DAN KASNIJE (Što ne znači da ne može stići i dan odmah posle narudžbine, zavisi kako se pogodi)
Takođe, mnogo ređe idemo za Beograd, tako da ne računate na lično preuzimanje u Beogradu ukoliko vam je hitno potreban kupljeni predmet.
Poštarina za knjige je u proseku 120-130 dinara, što je mala suma da bi se izlagali riziku i mi i vi, tako da preporučujemo da se transakcije obave putem pošte.
Novi Sad lično preuzimanje ili svaki dan ili četvrtak, petak i subota.

Našu kompletnu ponudu možete videti preko linka
https://www.kupindo.com/Clan/H.C.E/SpisakPredmeta
ukoliko tražite još neki naslov koji ne možete da nađete pošaljite nam poruku možda ga imamo u magacinu
Pogledajte i našu ponudu na limundu https://www.limundo.com/Clan/H.C.E/SpisakAukcija
Slobodno pitajte šta vas zanima preko poruka. Preuzimanje moguce u Beogradu, Novom Sadu i Sremskoj Mitrovici uz prethodni dogovor. (Većina knjiga je u Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu, tako da se najavite nekoliko dana ranije u slucaju ličnog preuzimanja, da bi knjige bile poslate u Beograd - ako Vam hitno treba neka knjiga za danas ili sutra, obavezno proverite prvo preko poruke da li je u magacinu u Beogradu da ne bi doslo do neprijatnosti).
Beograd: lično preuzimanje Žarkovo (kod pijace, preko puta Vera), eventualno centar ako nam se potrefe termini dolaska.
U Novom Sadu lično preuzimanje na Grbavici ili u centru po dogovoru.
Slanje nakon uplate na račun u Erste banci (ukoliko ne želite da plaćate po preuzimanju). Poštarina za jednu knjigu je uglavnom oko 120 - 150 din. Slanje vise knjiga u paketu tezem od 2 kg 290-305 din.

INOSTRANSTVO: Šaljem po dogovoru, ili po prijateljima ili autobusom, jer je poštarina od 700 do 3000 din. zavisno od težine knjige, ali ukoliko želite moguće je i poštom. U Beč idem često pa knjige mogu doneti lično.

Ukoliko kupujete više od jedne knjige javite se porukom možda Vam mogu dati određeni popust na neke naslove.

Sve knjige su detaljno uslikane, ako Vas još nešto interesuje slobodno pitajte porukom. Reklamacije primamo samo ukoliko nam prvo pošaljete knjigu nazad da vidim u čemu je problem pa nakon toga vraćamo novac. Jednom smo prevareni od strane člana koji nam je vratio potpuno drugu knjigu od one koju smo mu mi poslali, tako da više ne vraćamo novac pre nego što vidimo da li se radi o našoj knjizi.
Ukoliko Vam neka pošiljka ne stigne za dva ili tri dana, odmah nas kontaktirajte za broj pošiljke kako bi videli u čemu je problem. Ne čekajte da prođe više vremena, pogotovo ako ste iz inostranstva, jer nakon određenog vremena pošiljke se vraćaju pošiljaocu, tako da bi morali da platimo troškove povratka i ponovnog slanja. Potvrde o slanju čuvamo do 10 dana. U 99% slučajeva sve prolazi glatko, ali nikad se ne zna.

ukoliko uvažimo vašu reklamaciju ne snosimo troškove poštarine

Predmet: 61045133
retka knjiga

fali naslovni list
korice kao na slici
ostalo vrlo dobro


Džon Djui (engl. John Dewey; Berlington, 20. oktobar 1859 — Njujork, 1. jun 1952) je bio američki filozof, socijalni kritičar i teoretičar obrazovanja.[1] U vremenu u kojem je filozofija bila u procesu profesionalizacije, Djui se održao kao filozof zainteresovan za probleme svakodnevnice, sa međunarodnim uticajem u oblastima politike i obrazovanja.[2][3]


Sadržaj
1 Biografija
2 Njegov pedagoški značaj
3 Pogledi Djujia na demokratiju i filozofiju
4 Pogledi Djuija na vaspitanje i obrazovanje
5 Dela
6 Reference
7 Literatura
8 Spoljašnje veze
Biografija
Bio je i profesor univerziteta Mičigen i Minesota. Od 1894. profesor je u Čikagu gde 1896. osniva univezitetsku vežbaonicu, a od 1904. godine profesor je na Kolumbija univerzitetu u Njujorku i u Visokoj učiteljskoj školi. Kao vladin savetnik za pedagogiju boravio je dve godine u Kini organizujući prosvetni sistem,[4][5] a u istom svojstvu boravio je u Turskoj i Meksiku. Do kraja života delovao je u američkom kulturnom i prosvetnom životu kao filozof, pedagog i politički angažovan reformator. U filozofiji je zastupao pragmatizam po kojem je kriterijum istine korist, a Djui je formirao svoju verziju pragmatizam-instrumentalizam, teoriju koja smatra kako svaki pojam, ideju itd. treba shvatiti kao instrument akcije. Raspravljajući o pitanjima obrazovanja i prenošenja iskustva starijih na mlađe generacije, ljudska bi vrsta vrlo brzo podlegla prirodnoj stihiji. Međutim, zahvaljujući nagomilanom iskustvu, što se prenosi u procesu obrazovanja na mlade generacije, ona se održava i menja svoju okolinu.

Njegov pedagoški značaj
Pojedinac izolovan od društva ne bi mogao postojati, pa zahvaljujući tome što se rađa i živi u društvu, tokom svoga života prima tuđa iskustva i njima se koristi. Svakodnevni život i praksa uči kako je potreba vaspitanja i obrazovanja bezuslovna. Vaspitanje razvija i formira jedinku, pa i uvodi ljudsko biće u društveni život. Dakle, vaspitanje se može smatrati i kao socijalna kategorija i funkcija.[6] Ali, za sprovođenje te funkcije potrebne su određene metode, tj. putevi pomoću kojih se postižu najefikasniji željeni ciljevi. Socijalna sredina sprovodi stalni uticaj na pojedinca, a taj uticaj nije ni pozitivan ni negativan. Kod ljudskog bića pod uticajem socijalne sredine javljaju se određena znanja, veštine i navike koje deluju jedinstveno i menjaju ga. Iz filozofskih i socijalno-političkih stavova Džona Djuia proizilazi da vaspitanje i nije ništa drugo nego neprekidno proširivanje i produbljivanje dečjeg iskustva, a razvitak deteta je prilagođavanje postojećem društvu. U vaspitnom procesu dete je u središtu, pa se njegove snage moraju ispoljiti, interesi se moraju ostvariti, a sposobnosti vežbati. Dete poseduje četiri instinkta:

socijalni
konstruktivni
istraživački i
umetnički.
Vaspitanje ne sme formirati dete prema određenim vaspitnim ciljevima, već ima zadatak da uklanja smetnje koje bi kočile slobodan razvoj, slobodan rast deteta. Dete treba da se slobodno razvija, a vaspitanje se ravna prema nepromenljivim zakonima razvoja psihičkih i telesnih funkcija deteta. Prema tome, Djui je jedan od teoretičara „slobodnog vaspitanja“, teorije koja ima svoj koren Rusoovim stavovima, samo što su ovi imali u svoje vreme drugu društvenu ulogu.

Djui je protivnik knjiškog i verbalnog znanja i učenja. Smatra kako je polazni izvor znanja rad, jer radeći se stiču najsigurnija i najefikasnija znanja, veštine i navike. Dakle, rad nije samo mogućnost za upoznavanje teorije. Prema Djuovom mišljenju fiziku će učenici najbolje savladati u radionici i pogonu, hemiju u kuhinji, geometriju u stolarskoj radionici, zoologiju uzgajanjem domaćih životinja, botaniku radovima u vrtu, polju, voćnjaku i vinogradu, a istoriju i geografiju putovanjima.

Djui veliko značenje pridaje rešavanju različitih radnih zadataka, samostalnim posmatranjima i zaključivanjima. Protivnik je organizacije rada po razredima, nastavnim časovima i klasične podele gradiva na nastavne predmete. Sve u školi treba podrediti „jedinstvu i celini iskustva“, pa Djui zahteva da škola priprema dete ne za budućnost, već za sadašnjost. Škola je socijalna institucija koja svoj vaspitni i obrazovni rad organizuje poput ljudskog društva. Zato i nastavu treba zasnovati na dečjim nagonima, radu i aktivnostima, pa negira sistematsko usvajanje znanja.

Pogledi Djujia na demokratiju i filozofiju
Djuji je isticao da filozofija ima tri oblasti istraživanja, koje mogu biti predstavljene u formi tri koncentrična kruga. Prva, najuža, jeste oblast istraživanja zakona refleksivnog mišljenja, to jest naučnog istraživanja – to je oblast logike; druga, šira, jeste oblast istraživanja zakonitosti i uzajamnog uticaja ostalih oblika ljudskog iskustva – umetničkog, moralnog, religioznog i tako dalje, kao i njihovog odnosa prema logičkom mišljenju; i treća, najšira, jeste oblast socijalnih pitanja, oblast primene filozofije na organizacione i institucionalne probleme društvenog života, socijalnog i kulturnog ponašanja, odnosa pojedinca i društvene celine.[7]

„On filozofiju vidi kao operativnu nauku koja bi trebalo da se bavi praktičnim problemima savremenog društva. Svoju filozofiju vaspitanja on je izgardio na temelju svojih ubeđenja. Njegovi filozofski pogledi se u vaspitnoj teoriji ogledaju u naglašavanju principa učenja putem učestovanja u praktičnom radu, insistiranju na sticanju praktičnih znanja i povezivanju teorije i prakse, kao i u snažnom opiranju dogmatskom i autoritarnim metoda učenja. Borio se za laboratorijski i radioničarski rad, razvija krativnosti i saradnju između učenika“[8]

Djuji je demokratiju pre svega video kao etički ideal i naglašavao da je njena suština u učestvovanju, a ne predstavljanju. Insistirao je na tome da angažovanje demokratske javnosti u rešavanju kolektivnih problema treba da bude slično aktivnosti otvorene naučne zajednice. To je samokritična zajednica fokusirana na istraživanje, koja deluje u skladu sa pragmatičnim principima. Demokratija je za Djuija više od oblika vladavine i političke organizacije (organizovanja političke moći i biranja ljudi koji će obavljati političke funkcije) – ona je takođe i način života, oblik društvene organizacije u kojoj individue učestvuju u zajedničkom procesu društvenog istraživanja[9]

Djuji je verovao da se demokratija i obrazovanje međusobno podržavaju. Demokratsko uređenje podstiče obrazovanje s obzirom da učestovanje u aktivnosti demokratske javnosti kroz društveno istraživanje doprinosi povećanju kvaliteta iskustva učesnika, pružajući im mogućnost da koriste svoju inteligenciju. Posledica je individualni razvoj. Kompletno obrazovanje dolazi samo kada postoji odgovorno učešće svakog pojedinca, u skladu sa njegovim kapacitetima, u oblikovanju ciljeva i politike društvene grupe kojoj pripada. S druge strane, Djuji smatra da je obrazovanje nužno za postojanje i očuvanje demokratskog načina života. Demokratija kao oblik vladavine i kao oblik društvenog života podrazumeva obrazovanje koje će pripremiti decu za učestvovanje u političkom i društvenom životu. Deca i mladi moraju biti upoznati sa interesima, svrhama, informacijama, veštinama i praksama starijih članova društva. I dok se obrazovanje može odvijati u mnogim različitim društvenim kontekstima jednog društva (kao što su porodica, crkva ili komšiluk). Smatrao je da razvoj demokratskih navika mora početi u najranijem dobu obrazovnog iskustva deteta.

On je smatrao da objektivna istina ne postoji, tj. da ne postoji svet koji je apsolutno nezavisan od subjektivne ideje. Sve naše ideje, kategorije i teorije produkt su prirodne i društvene sredine u kojoj živimo. Saznanje ima izvor u iskustvu iz materijalnog sveta i vredi onoliko koliko služi kao sredstvo za praktična rešenja. Djuijeve inovativne ideje prihvatili su brojni obrazovni progresivisti. Njegov stav da srž obrazovanja predstavlja kontinuirana rekonstrukcija iskustva i da je iskustvo izvor znanja. Djuijevo shvatanje rešavanja problema odgovara progresivističkom stavu da dete najbolje uči putem refleksija vlastitih aktivnosti i njihovom validacijom u terminima budućih posledica. Njegovo akcentovanje podeljenog iskustva ili zajedničkog učenja korespondira sa progresivističkim fokusom na kolaborativne načine rada [10]

Djuji je smatrao da je demokratija ključna za jedno društvo. Djuji smatra da besplatne državne škole igraju izuzetno važnu ulogu u demokratskom društvu. Pored demokratije on se bavio i filozofijom. Njegova filozofija ima tri oblasti istraživanja: prvi krug, naučno istraživanje, drugi krug istraživanja ostalih oblika ljudskog iskustva i treći krug je oblast socijalnih pitanja.

Pogledi Djuija na vaspitanje i obrazovanje
Djuji je bio protiv postavljanja opštih ciljeva i zadataka vaspitanja i obrazovanja, pogotovo onih koji dolaze spolja. Društvo nema to pravo. Ovo tim pre što ne postoje opšte, za sve važeći, večne i postojne ciljeve. Cilj i zadaci vaspitanja moraju se izvoditi iz potreba i interesovanja svakog pojedinca. Cilj i zadaci mogu biti individualni.Škola je prema Djuiju životna zajednica. Ona na jednoj strani stvara uslove za sticanje individialnog iskustva svakom učeniku, a na drugoj strani stvara uslove da se učenik kao pojedinac prilagođava toj zajednici. [11]

Moralne vrednosti i sitemi vrednosti su rezultat intelektualne delatnosti. Rešavanje stvarnih životnih problema život i prilagođavanje zajednici su u jedinstvu. U tome su angažovana ne samo interesovanja, već i emocije svakog pojedinca. Intelektualno, moralno i emocinalno vaspitanje postaje jedinstiven proces. Sve su to instrumenti rada, delovanja i ponašanja pojedinca u zajednici. Zadatak škole je da svakog razvija kao individu, ali putem realnog života.[8][11]

Škola ima sledeće zadatke:

Da pojednostavi život i prezentuje ga detetu kroz jednostavne i jezgrovite forme;
Da odstrani koliko je to moguće, u društvenom životu da stoji ne samo pojednostavljeno već i pročišćenu životnu sredinu;
Da pomogne i pojedincima da prevaziđu organičenja grupa u kojima su rođeni i dovede ih u kontakt sa širom društvenom sredinom (Cenić i Petrović, 2005: 242).
Škola treba da ima život da prezentuje na jedinstven način, to je jedan od zadataka škole.

Drugi zadatak se zasnivana da životna sredina treba da bude pojednostavljena.

Treći zadatak podrazumeva da imamo život pojedinca, koji treba da prevaziđe ograničenja i da se ostvari interakcija sa životnom sredinom.

U takvoj školi nema propisanih nastavnih planova i programa, podela učenika na razrede, organizacija rada po razredno-časovnom sistemu. Iskustvo se manifestuje u estetskoj, moralnoj, političkoj, naučnoj i religijskoj sferi i učeniku se mora omogućiti da ga u tim sferama i stiče. Uloga nastavnika je bila izmenjena. On nije u školi da učenicima saopštava, da na njih prenosi, gotova znanja. Njegova obaveza je da stvara u školi životne situacije i da pomaže učenicima da takve situacije sami rešavaju.[11]

Najznačnije mesto u njegovoj teoriji vaspitanja zauzima pojam iskustva. On vaspitanje definiše kao neprestanu reorganizaciju i rekonstrukciju iskustva. Kod pojedinca ono označava proces stalnog razvoja i napredovanja pod uticajem novih iskustva. On ne smatra svako iskustvo vaspitnim, već samo ono koje podstiče radoznalnost, aktivnost i u budi osećaj odgovornosti. Vaspitanje se tretira kao psihološki proces, kao rastenje razvoja individualnih snaga i inteligencije i kao takvo ono nema posebno određeni cilj.[8]

Iskustvo je, prema Djuiju, interakcija između organizma i njegove sredine. Pod sredinom se podrazumevaju uslovi koji su u sinergiji sa ličnim potrebama, željama, svrhama i sposobnostima. Transformacija iskustva do koje dolazi kroz učešće u aktivnostima zajednice rezultira ličnim razvojem pojedinaca. Za Đuija je društveni život isto što i učestvovanje i sva komunikacija (a samim tim i svaki istinski društveni život) jeste edukativna.[9]

Zadatak škole je da svakoga razvija kao individuu, ali putem realnog života u zajednici. Djuji je kritikovao veštačku razdvojenost akademskog života u učionici i realnog života van nje. Ističe da je učenje kvalitetnije ako se odvija u životima učenika, da nastavne zadatke treba koristiti za izučavanje i rešavanje realnih životnih problema i da je neophodno razred transformisati u smislu uključivanja i uvažavanja ličnih životnih iskustava učenika u nastavni proces. U njegovoj koncepciji vaspitanja više se naglašava uloga pojedinca nego u sociocentričkim koncepcijama vaspitanja, što se vidi i u polaznim stavovima: vaspitanje je život (pravi život, a ne priprema za budući život) i učiti radeći (ne davati učenicima gotova znanja, već im omogućiti da kroz lično iskustvo, sopstvenom aktivnošću, radeći, rešavanjem životnih problemskih situacija stiču i proveravaju istinitost stečenih znanja). Osnova svakog vaspitanja je aktivnost pojedinca. Pošto u školi treba razvijati mišljenje kao instrument čovekovog delanja (a ne ono kome je cilj sticanje znanja), a taj proces je individualan, onda je aktivnost u vaspitanju, u stvari, samoaktivnost. Mora se poći od potreba vaspitanika i interesovanja koja ispoljava. S druge strane, pridaje se veći značaj zajednici nego u pedocentričkim pedagoškim koncepcijama.[12]

Sadržaj vaspitanja on vezuje za dečije iskustvo i društveni život deteta. Deci je strano i nerazumljivo nastavno gradivo koje je podaljeno na predmete i prezentuje se kao logični sled zasebnih celina. On predlaže uvođenje novih nastavnih predmeta kao što su kuvanje, šivenje i ručni rad. Ovi predmeti dozvoljavaju aktivno angažovanje dece, bliski su dečijem iskustvu i u njima se lako mogu steći sadržaji iz istorije, biologije, georgafije. Osnovna metoda nastave je učenje putem aktivnosti. Ona podrazuimeva eksperimetnisanje, istraživanje, rešavanje problema i manipulisanje stvarima. Nastavnik dobija novu ulogu on usmereva nastavni proces, vrši selekciju uticaja koji dolaze do dece i pomaže deci da na pravi način odgovore na njih.[8]

Pragmatizam smatra nastavnika kao pomoćnika, vodiča i filozofa. Glavna funkcija pragmatičnog nastavnika je da predloži probleme svojim učenicima i da ih stimuliše da pronađu sami, rešenja koja će raditi. Nastavnik mora pružiti mogućnosti za prirodni razvoj urođenih kvaliteta dece. Njegov glavni zadatak je da predloži probleme svojim učenicima i da ih vodi kako bi saznali rešenja[13]

Na osnovu Djuijevih didaktičkih postavki ustanovljena je projekt-metoda posebna organizacija nastave. Metod se ostvaruje etapno. Nastavnik u dogovoru sa učenicima postavlja praktični problem, zajednički se sagledava suština problema, zajednički se utvrđuje plan za rešavanje problema, zajednički se radi na rešavanju problema i na osnovu prikupljenih podataka i informacija se izvlače zaključci tj. hipoteze se prihvataju ili odbacuju, završna faza je praktična primena.

Vaspitanje je prema Djuiju povezano sa iskustvom učenika. On ističe školu kao društvenu zajednicu. Dete je centar svega, aktivnost deteta je merilo ukupnog vaspitanja. Vaspitanje treba da je zasnovano na samoradu i neposrednoj životnoj stvarnosti, da polazi od dečjih interesa i sklonosti. Vaspitanje je laboratorija u kojoj se konkretizuju i proveravaju različita shvatanja. Cilj ovog vaspitanja je da se dete što bolje prilagodi životnoj situaciji i što bolje uključi u postojeći kapitalistički društveni poredak. Pri tome, glavni zadatak učitelja je bio da organizuje rad i stvara uslove za samostalan razvoj i rad učenika.

Dela
Napisao je veliki broj dela sa problematikom iz različitih oblasti filozofije i pedagogije:

Kritička teorija etike (1891)
Škola i društvo (1899)
Studije iz Logičke teorije (1903)
Kako mislimo (1910)
Obrazovanje i demokratija (1916)
Ljudska priroda i ponašanje (1922)
Iskustvo i priroda (1925)
Traganje za izvesnošću (1929)
Umetnost kao iskustvo (1934)
Logika teorija istraživanja (1938)
Sloboda i kultura (1939)
Ljudski problemi (1946)
61045133 Džon Djui VASPITANJE I DEMOKRATIJA (RETKO)

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.