pregleda

DIJALEKTIKA SEKULARIZACIJE - O UMU I RELIGIJI


Cena:
299 din
Želi ovaj predmet: 4
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Lično preuzimanje
Organizovani transport: 110 din
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
Lično
Grad: Kljajićevo,
Sombor
Prodavac

pikado (6453)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 16008

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2006
Jezik: Srpski
Autor: Strani

DIJALEKTIKA SEKULARIZACIJE - Jozef Racinger, Jirgen Habermas

RETKO /

lepo ocuvano ,sadrzaj je cist /

Autor:: Jozef Racinger, Jirgen Habermas
;Žanrovi:: Religija i mitologija
;Izdavač:: Dosije

;Broj strana: 55
;Format: 14 x 20 cm

Da bi neko društvo moglo postati “postsekularno” ono prethodno mora da prođe kroz fazu “sekularnosti”. Dakle, taj se sporni stav može odnositi samo na dobrostojeća evropska društva i na zemlje poput Kanade, Australije i Novog Zelanda, to jest na zemlje u kojima su građani protokom vremena polako gubili vezu sa religijom, da bi od kraja Drugog svetskog rata do danas ta veza dodatno drastično popustila. U tim je zemljama uglavnom raširena svest o sekularizaciji društva. Ali ako upotrebimo indikatore koje obično koristi sociologija religije možemo reći da se versko ponašanje i verska uverenja domaćeg stanovništva u međuvremenu nisu toliko drastično promenila da bi na osnovu njihovog opisa bilo opravdano ta društva nazvati “postsekularnim”. Kod nas trendovi udaljavanja vernika od crkve, kao i pojava novih spiritualnih oblika religioznosti, ne uspevaju da kompenzuju opipljive gubitke koje su pretrpele velike religijske zajednice.[1]

Međutim, određene promene na globalnom planu, kao i vrlo vidljivi sukobi koji se rasplamsavaju povodom verskih pitanja, dovode u sumnju tvrdnju da religija gubi na svom značaju. Među sociolozima ima sve manje poklonika, jedno vreme nesporne teze, kako postoji veza između modernizacije društva i sekularizacije stanovništva.[2] Hajde da razmotrimo tri pretpostavke na kojima počiva ova naizgled prihvatljiva teza.

Kao prvo, progres nauke i tehnologije zahteva antropocentrično shvatanje celine sveta koji je “lišen začaranosti”, budući da se može kauzalno objasniti; naučno prosvećena svest teško da može ići ruku pod ruku sa teocentričnim i metafizičkim slikama sveta. Kao drugo, u procesu funkcionalne diferencijacije društvenih podsistema, crkve i verske zajednice gube svoj uticaj na pravo, politiku i javno blagostanje, kulturu, obrazovanje i nauku; ograničavaju se na svoju izvornu ulogu upravljanja “dobrima spasenja”, pretvarajući praktikovanje religije u manje ili više privatnu stvar i gubeći time značaj i uticaj na javnoj sceni. Konačno, kako društva prestaju da se oslanjaju na agrar i postaju sve više industrijska i postindustrijska, tako rastu i nivoi socijalne sigurnosti i blagostanja; sa smanjenjem rizika i sve većom egzistencijalnom sigurnošću nestaje i potreba pojedinca za praksom koja počiva na obećanju da je kroz komunikaciju sa “onostranim”, to jest s kosmičkom silom, moguće obuzdati kontingencije kojima se inače ne može upravljati.

Ovo su bile glavne polazne tačke i razlozi za tezu o sekularizaciji. U ekspertskoj javnosti i među sociolozima ova teza predstavlja predmet sporenja i kontroverze već više od dve decenije.[3] U poslednje vreme, u okviru ne baš sasvim neutemeljene kritike evrocentrično sužene vizure, spominje se čak “kraj teorije sekularizacije”.[4] Amerika, u kojoj se već dugo ne smanjuje vitalnost verskih zajednica, niti opada broj vernika i verski aktivnih građana, ipak predstavlja vrhunac modernizacije. Mada je dugo smatrana važnim izuzetkom u trendu sekularizacije, danas, kada smo naoružani novim spoznajama koje pružaju globalno prošireni pogledi na druge kulture i svetske religije, možemo reći da Amerika izgleda kao potpuno redovan slučaj. Pođemo li od revizionističkog stanovišta, izgleda kako će pre biti da događaji u Evropi, i njen zapadnjački racionalizam koji je trebalo da bude uzor ostatku planete, danas predstavljaju izuzetak a ne pravilo, poseban a ne tipičan put.[5]

Vitalnost religije
Tri delimično preklopljena fenomena doprinose stvaranju utiska da, globalno gledano, dolazi do “preporoda religije”. To su: (a) misionarsko širenje velikih svetskih religija, (b) njihovo fundamentalističko zaoštravanje i (c) politička instrumentalizacija njihovog nasilnog potencijala.

(a) Prvi znak vitalnosti svetskih religija predstavlja činjenica da u svim verskim zajednicama i crkvama jačaju ortodoksne, ili barem konzervativne grupe. Ovo se podjednako odnosi na hinduizam i budizam koliko i na tri monoteističke religije. Najuočljivije je širenje etabliranih religija u Africi i u zemljama istočne i jugoistočne Azije. Očigledno je da uspeh misionarstva delimično zavisi i od fleksibilnosti njihovih organizacijskih oblika. Rimokatolička multikulturalna i trans-nacionalna crkva bolje se prilagodila trendovima globalizacije od državno-nacionalno ustrojenih protestantskih crkava koje su trenutno i najveći gubitnici. Najdinamičnije se razvijaju decentralizovane islamske mreže (najviše u podsaharskim područjima Afrike) i jevanđelisti (najpre u Južnoj Americi). Njih odlikuje ekstatička religioznost koju raspaljuju pojedinačni harizmatični pojedinci.

(b) Religijski pokreti koji se najbrže razvijaju, poput pentekostalnih pokreta i radikalnih muslimana, spadaju u grupu onih koji bi se najpre mogli nazvati “fundamentalističkim”. Ovi pokreti se ili bore protiv modernog sveta, ili se pak iz njega povlače u izolaciju. Njihov kult povezuje spiritualizam i očekivanje Sudnjeg dana sa rigidnim moralnim konceptima i verom koja počiva na doslovnom tumačenju Biblije.

Kao kontrast ovome, nove verske pokrete, tzv. „new age” pokrete, koji su u velikom broju iznikli još sedamdesetih godina prošlog veka, karakteriše svojevrsni “kalifornijski” sinkretizam. Oni sa protestantima dele de-institucionalizovanu formu verske prakse. U Japanu je niklo čak 400 takvih sekti koje elemente budizma i popularnog verovanja kombinuju sa pseudonaučnim i ezoteričnim učenjima i doktrinama. U Narodnoj Republici Kini politička i državna represija protiv sekte Falun Gong skrenula je pažnju na veliki broj “novih religija” koje okupljaju, kako se procenjuje, čak osamdeset miliona ljudi.[6]

(c) I na kraju, režim mula u Iranu i islamski terorizam samo su najspektakularniji primeri političke razularenosti verskog nasilnog potencijala. Sukobi, koji obično imaju neki profani uzrok, najčešće se rasplamsavaju tek pošto budu religijski kodifikovani. To važi kako za “desekularizaciju” konflikta na Bliskom istoku, za politiku hinduističkog nacionalizma i s tim povezanog sukoba Indije i Pakistana,[7] tako i za mobilizaciju religijske desnice u SAD pre i za vreme invazije na Irak.

Postsekularno društvo – religijske zajednice u sekularnom okruženju
Ovde neću da ulazim u detalje rasprava i kontroverzi koji već postoje među sociolozima a oko navodnog posebnog puta sekularizovanih evropskih društava unutar verski mobilisanog svetskog društva. Moj je utisak da, kada uporedimo podatke iz celog sveta, oni još uvek pružaju zapanjujuće robusnu podršku zagovornicima teze o sekularizaciji.[8]

Po mom mišljenju, slabost teorije o sekularizaciji leži u njenim nedovoljno iznijansiranim zaključcima i nejasnoj upotrebi pojmova “sekularizacija” i “modernizacija”. Tačno je da se, u procesu diferencijacije funkcionalnih sistema društva, crkve i verske zajednice sve više svode na svoju temeljnu funkciju, brigu o duši, kao i da su morale da se odreknu svojih širokih nadležnosti u drugim područjima društva. Istovremeno, praktikovanje vere povuklo se u individualnije, subjektivnije oblike. Postoji jasna korelacija između funkcionalne specijalizacije religijskih sistema i individualizacije religijske prakse.

Ipak, Hoze Kazanova je u pravu kada kaže da gubitak funkcija i individualizacije ne moraju da imaju za posledicu opadanje značaja religije – niti u političkoj areni i kulturi jednog društva, niti u vođenju ličnog života.[9] Nezavisno od svoje kvantitativno određene “težine”, verska zajednica može očuvati sopstveno mesto i u životu veoma sekularizovanog društva. Danas se za evropsku javnost može reći da pripada “postsekularnom društvu”, u meri u kojoj je ona “okrenuta očuvanju verskih zajednica u okruženju koje se sve više sekularizuje”.[10] Promenjeno tumačenje teze o sekularizaciji manje se tiče njene supstance a više predviđanja buduće uloge “religije”. Kada moderna društva nazivamo “postsekularnim”, time želimo da istaknemo da je došlo do promene svesti, do promene koju ja bazično svodim na tri fenomena.

Kao prvo, opšta percepcija sukoba u svetu koji se u medijima često predstavljaju kao verski snažno utiče na promenu javne svesti. Većini građana Evrope nije potrebno prisustvo nekog nametljivog fundamentalističkog pokreta ili osećaj straha od terorizma zaogrnutog u verske odrednice da bi jasno uvideli koliko je sekularnost evropske svesti jedna relativna i krhka stvar u kontekstu globalnih dešavanja. Ovo umanjuje sekularističko ubeđenje da će u dogledno vreme religija potpuno nestati, i oduzima sekularnom viđenju sveta onaj trijumfalni polet i oduševljenje. Svest da živimo u sekularnom društvu već se odavno ne povezuje sa izvesnošću da napredak modernizacije u kulturi i društvu raste na račun javnog i privatnog značaja religije.

Kao drugo, religija dobija na značaju ne samo globalno već i u javnim sferama određenih nacija. Pritom mislim pre svega na činjenicu da crkve i verske organizacije u političkom životu sekularnih društava sve više preuzimaju na sebe ulogu “zajednica koje interpretiraju”.[11] One mogu s relevantnim, uverljivim ili manje uverljivim prilozima na aktuelne teme značajno da utiču

VIDITE SLIKE

POGLEDAJTE MOJE OSTALE aukcije NA LIMUNDU I KUPINDU


uplate na tekuci racun

(kutija 2)

od 1.4.2021 godine posta je podigla cene posiljki ,u proseku za 11 %

Predmet: 53086105
DIJALEKTIKA SEKULARIZACIJE - Jozef Racinger, Jirgen Habermas

RETKO /

lepo ocuvano ,sadrzaj je cist /

Autor:: Jozef Racinger, Jirgen Habermas
;Žanrovi:: Religija i mitologija
;Izdavač:: Dosije

;Broj strana: 55
;Format: 14 x 20 cm

Da bi neko društvo moglo postati “postsekularno” ono prethodno mora da prođe kroz fazu “sekularnosti”. Dakle, taj se sporni stav može odnositi samo na dobrostojeća evropska društva i na zemlje poput Kanade, Australije i Novog Zelanda, to jest na zemlje u kojima su građani protokom vremena polako gubili vezu sa religijom, da bi od kraja Drugog svetskog rata do danas ta veza dodatno drastično popustila. U tim je zemljama uglavnom raširena svest o sekularizaciji društva. Ali ako upotrebimo indikatore koje obično koristi sociologija religije možemo reći da se versko ponašanje i verska uverenja domaćeg stanovništva u međuvremenu nisu toliko drastično promenila da bi na osnovu njihovog opisa bilo opravdano ta društva nazvati “postsekularnim”. Kod nas trendovi udaljavanja vernika od crkve, kao i pojava novih spiritualnih oblika religioznosti, ne uspevaju da kompenzuju opipljive gubitke koje su pretrpele velike religijske zajednice.[1]

Međutim, određene promene na globalnom planu, kao i vrlo vidljivi sukobi koji se rasplamsavaju povodom verskih pitanja, dovode u sumnju tvrdnju da religija gubi na svom značaju. Među sociolozima ima sve manje poklonika, jedno vreme nesporne teze, kako postoji veza između modernizacije društva i sekularizacije stanovništva.[2] Hajde da razmotrimo tri pretpostavke na kojima počiva ova naizgled prihvatljiva teza.

Kao prvo, progres nauke i tehnologije zahteva antropocentrično shvatanje celine sveta koji je “lišen začaranosti”, budući da se može kauzalno objasniti; naučno prosvećena svest teško da može ići ruku pod ruku sa teocentričnim i metafizičkim slikama sveta. Kao drugo, u procesu funkcionalne diferencijacije društvenih podsistema, crkve i verske zajednice gube svoj uticaj na pravo, politiku i javno blagostanje, kulturu, obrazovanje i nauku; ograničavaju se na svoju izvornu ulogu upravljanja “dobrima spasenja”, pretvarajući praktikovanje religije u manje ili više privatnu stvar i gubeći time značaj i uticaj na javnoj sceni. Konačno, kako društva prestaju da se oslanjaju na agrar i postaju sve više industrijska i postindustrijska, tako rastu i nivoi socijalne sigurnosti i blagostanja; sa smanjenjem rizika i sve većom egzistencijalnom sigurnošću nestaje i potreba pojedinca za praksom koja počiva na obećanju da je kroz komunikaciju sa “onostranim”, to jest s kosmičkom silom, moguće obuzdati kontingencije kojima se inače ne može upravljati.

Ovo su bile glavne polazne tačke i razlozi za tezu o sekularizaciji. U ekspertskoj javnosti i među sociolozima ova teza predstavlja predmet sporenja i kontroverze već više od dve decenije.[3] U poslednje vreme, u okviru ne baš sasvim neutemeljene kritike evrocentrično sužene vizure, spominje se čak “kraj teorije sekularizacije”.[4] Amerika, u kojoj se već dugo ne smanjuje vitalnost verskih zajednica, niti opada broj vernika i verski aktivnih građana, ipak predstavlja vrhunac modernizacije. Mada je dugo smatrana važnim izuzetkom u trendu sekularizacije, danas, kada smo naoružani novim spoznajama koje pružaju globalno prošireni pogledi na druge kulture i svetske religije, možemo reći da Amerika izgleda kao potpuno redovan slučaj. Pođemo li od revizionističkog stanovišta, izgleda kako će pre biti da događaji u Evropi, i njen zapadnjački racionalizam koji je trebalo da bude uzor ostatku planete, danas predstavljaju izuzetak a ne pravilo, poseban a ne tipičan put.[5]

Vitalnost religije
Tri delimično preklopljena fenomena doprinose stvaranju utiska da, globalno gledano, dolazi do “preporoda religije”. To su: (a) misionarsko širenje velikih svetskih religija, (b) njihovo fundamentalističko zaoštravanje i (c) politička instrumentalizacija njihovog nasilnog potencijala.

(a) Prvi znak vitalnosti svetskih religija predstavlja činjenica da u svim verskim zajednicama i crkvama jačaju ortodoksne, ili barem konzervativne grupe. Ovo se podjednako odnosi na hinduizam i budizam koliko i na tri monoteističke religije. Najuočljivije je širenje etabliranih religija u Africi i u zemljama istočne i jugoistočne Azije. Očigledno je da uspeh misionarstva delimično zavisi i od fleksibilnosti njihovih organizacijskih oblika. Rimokatolička multikulturalna i trans-nacionalna crkva bolje se prilagodila trendovima globalizacije od državno-nacionalno ustrojenih protestantskih crkava koje su trenutno i najveći gubitnici. Najdinamičnije se razvijaju decentralizovane islamske mreže (najviše u podsaharskim područjima Afrike) i jevanđelisti (najpre u Južnoj Americi). Njih odlikuje ekstatička religioznost koju raspaljuju pojedinačni harizmatični pojedinci.

(b) Religijski pokreti koji se najbrže razvijaju, poput pentekostalnih pokreta i radikalnih muslimana, spadaju u grupu onih koji bi se najpre mogli nazvati “fundamentalističkim”. Ovi pokreti se ili bore protiv modernog sveta, ili se pak iz njega povlače u izolaciju. Njihov kult povezuje spiritualizam i očekivanje Sudnjeg dana sa rigidnim moralnim konceptima i verom koja počiva na doslovnom tumačenju Biblije.

Kao kontrast ovome, nove verske pokrete, tzv. „new age” pokrete, koji su u velikom broju iznikli još sedamdesetih godina prošlog veka, karakteriše svojevrsni “kalifornijski” sinkretizam. Oni sa protestantima dele de-institucionalizovanu formu verske prakse. U Japanu je niklo čak 400 takvih sekti koje elemente budizma i popularnog verovanja kombinuju sa pseudonaučnim i ezoteričnim učenjima i doktrinama. U Narodnoj Republici Kini politička i državna represija protiv sekte Falun Gong skrenula je pažnju na veliki broj “novih religija” koje okupljaju, kako se procenjuje, čak osamdeset miliona ljudi.[6]

(c) I na kraju, režim mula u Iranu i islamski terorizam samo su najspektakularniji primeri političke razularenosti verskog nasilnog potencijala. Sukobi, koji obično imaju neki profani uzrok, najčešće se rasplamsavaju tek pošto budu religijski kodifikovani. To važi kako za “desekularizaciju” konflikta na Bliskom istoku, za politiku hinduističkog nacionalizma i s tim povezanog sukoba Indije i Pakistana,[7] tako i za mobilizaciju religijske desnice u SAD pre i za vreme invazije na Irak.

Postsekularno društvo – religijske zajednice u sekularnom okruženju
Ovde neću da ulazim u detalje rasprava i kontroverzi koji već postoje među sociolozima a oko navodnog posebnog puta sekularizovanih evropskih društava unutar verski mobilisanog svetskog društva. Moj je utisak da, kada uporedimo podatke iz celog sveta, oni još uvek pružaju zapanjujuće robusnu podršku zagovornicima teze o sekularizaciji.[8]

Po mom mišljenju, slabost teorije o sekularizaciji leži u njenim nedovoljno iznijansiranim zaključcima i nejasnoj upotrebi pojmova “sekularizacija” i “modernizacija”. Tačno je da se, u procesu diferencijacije funkcionalnih sistema društva, crkve i verske zajednice sve više svode na svoju temeljnu funkciju, brigu o duši, kao i da su morale da se odreknu svojih širokih nadležnosti u drugim područjima društva. Istovremeno, praktikovanje vere povuklo se u individualnije, subjektivnije oblike. Postoji jasna korelacija između funkcionalne specijalizacije religijskih sistema i individualizacije religijske prakse.

Ipak, Hoze Kazanova je u pravu kada kaže da gubitak funkcija i individualizacije ne moraju da imaju za posledicu opadanje značaja religije – niti u političkoj areni i kulturi jednog društva, niti u vođenju ličnog života.[9] Nezavisno od svoje kvantitativno određene “težine”, verska zajednica može očuvati sopstveno mesto i u životu veoma sekularizovanog društva. Danas se za evropsku javnost može reći da pripada “postsekularnom društvu”, u meri u kojoj je ona “okrenuta očuvanju verskih zajednica u okruženju koje se sve više sekularizuje”.[10] Promenjeno tumačenje teze o sekularizaciji manje se tiče njene supstance a više predviđanja buduće uloge “religije”. Kada moderna društva nazivamo “postsekularnim”, time želimo da istaknemo da je došlo do promene svesti, do promene koju ja bazično svodim na tri fenomena.

Kao prvo, opšta percepcija sukoba u svetu koji se u medijima često predstavljaju kao verski snažno utiče na promenu javne svesti. Većini građana Evrope nije potrebno prisustvo nekog nametljivog fundamentalističkog pokreta ili osećaj straha od terorizma zaogrnutog u verske odrednice da bi jasno uvideli koliko je sekularnost evropske svesti jedna relativna i krhka stvar u kontekstu globalnih dešavanja. Ovo umanjuje sekularističko ubeđenje da će u dogledno vreme religija potpuno nestati, i oduzima sekularnom viđenju sveta onaj trijumfalni polet i oduševljenje. Svest da živimo u sekularnom društvu već se odavno ne povezuje sa izvesnošću da napredak modernizacije u kulturi i društvu raste na račun javnog i privatnog značaja religije.

Kao drugo, religija dobija na značaju ne samo globalno već i u javnim sferama određenih nacija. Pritom mislim pre svega na činjenicu da crkve i verske organizacije u političkom životu sekularnih društava sve više preuzimaju na sebe ulogu “zajednica koje interpretiraju”.[11] One mogu s relevantnim, uverljivim ili manje uverljivim prilozima na aktuelne teme značajno da utiču

VIDITE SLIKE

POGLEDAJTE MOJE OSTALE aukcije NA LIMUNDU I KUPINDU


uplate na tekuci racun

(kutija 2)
53086105 DIJALEKTIKA SEKULARIZACIJE - O UMU I RELIGIJI

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.