ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Godina izdanja: ostalo
Jezik: Srpski

ПУСТИЊА - ОСТРВО ФИЗИЧКОГ И МЕТАФИЗИЧКОГ ДИЈАЛОГА

Hикола Шарановић у збирци `Похвала пустињи` изоштрава поетски простор који је у симболичком смислу парадоксалан. С једне стране, пустиња означава пустошење, сушење свега животног, посебно пустошење унутрашњег човековог света: у срцу, у души, у духу. С друге стране, пустиња је простор у којем човек најбоље сагледава и изоштрава неке своје битности као што су универзалне вредности: слободу и солидарност, истину, правду и добро. Само у том огољеном простору ове универзалне вредности су не само видљиве него и кристално јасне и по последицама најконкретније. Пустиња у том другом значењу означава скромност, односно уздиже елементарност, али и издржљивост и племенитост живота. У њој живе најиздржљивији, највиталнији, најспособнији, најпоштенији и најискренији. У њеној природној оскудици изоштрава се мисао опстанка живота.

Када је у питању човек у пустињи, његова свест и самосвест су не само у напору сагледавања већ и у начину преживљавања. У пустињи је напрегнут и изоштрен разум, ум и мудрост до крајњих граница. Нигде нису тако блиске и изоштрене страсти и стресови као у пустињи. Сусрети у пустињи најчешће завршавају или у срећи или у сукобима. Да би се преживело, човеку је у пустињи потребна и способност и самосталност. То су карактеристике и врлине које одржавају, подржавају и славе живот. У пустињи се стиче потпуно сопство, односно „ја” се издиже до сопствене потпуности. „Ја” је свесно да се само заједништвом у пустињи може преживети, живети и садржајно сарађивати. У пустињи „ја” стиче свест о другом „ја”. У пустињи „ја” и „ти” чине целину и зато је дијалог у пустињи неопходан да би се заједништво могло употпунити.

Нигде као у пустињи мисао није тако кристална и бистра. У пустињи се одвија најбољи дијалог између физичког и метафизичког. И није чудно што песник Шарановић управо пустињу издваја и види је као острво у људској издвојености. Пустињске вертикале су монаси као самотњаци и пророци као умни водичи, односно људски предводници. Према Шарановићу, управо у пустињи израстају оснивачи религија. Њихови поступци, поуке и поруке крче човечни пут кроз живот, начином живота постају људима мере, оријентири и узори за усправност, хуманост и смисленост живљења. Њихов живот је живот уздржаности, издржљивости, упорности и одговорности. Они су лучоноше живота који мислима осветљавају и просветљавају просторе и времена у којима живот обитава. Те узоре Шарановић препознаје и поетски обележава у црногорским пустињацима као што су Свети Петар Цетињски, Свети Василије Острошки и Његош небески и космички.

Препоручујем ову збирку поезије којом је показана изузетна рефлексивност и суптилност Николе Шарановића. Он дубоко продире у најелементарније, истовремено и најтемељније основе живота.

Чедомир Чупић