Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

kao na slikama

lepo očuvano

prvo srpsko izdanje


Igra prestola (engl. A Game of Thrones) prvi je roman serijala fantastike Pesma leda i vatre pisca Džordža R. R. Martina.[1] Prvo izdanje objavljeno je 1. avgusta 1996. u izdanju „Bantam spektre”. Roman je godinu dana docnije dobio nagradu Lokus, a bio je nominovan 1998. za nagradu „Nebjula”.[2] Novela Krv zmaja, koja obuhvata poglavlja romana o životu Deneris Targarjen, a dobila je 1997. nagradu Hjugo za najbolju novelu. U januaru 2011. roman je proglašen bestselerom Njujork tajmsa,[3] a na prvo mesto se popeo u julu te godine.[4]
Igra prestola

Prvo izdanje na srpskom jeziku
Nastanak i sadržaj
Orig. naslov
engl. A Game of Thrones
Autor
Džordž R. R. Martin
Ilustrator
Tom Holman
Zemlja
SAD
Jezik
engleski
Žanr
politička fikcijafantastikamisterija
Izdavanje
Izdavač
Sjedinjene Američke Države Bantam Spectra
Ujedinjeno Kraljevstvo Voyager Books
Srbija Laguna
Datum
1. avgust 1996.; pre 29 godina
Broj stranica
694 (SAD)
655 (Srbija)
Serija(l)
Pesma leda i vatre
Prevod
Prevodilac
Nikola Pajvančić
Izdavanje
2003: Laguna
Hronologija
Naslednik
Sudar kraljeva
U romanu, Martin predstavlja viđenije kuće Vesterosa, dešavanje na Zidu i naslednike Targarjena kroz različite tačke gledišta. Igra prestola je osnova za prvu sezonu istoimene TV serije, čiju prvu epizodu je Ejč-Bi-Ou prikazao u aprilu 2011.[5]

Korice drugoga izdanja u Srbiji
U Srbiji, počevši od 2003, kada je objavljeno prvo izdanje, knjigu je u nekoliko edicija objavila izdavačka kuća Laguna, u prevodu Nikole Pajvančića.[6]
Radnja
uredi
Pozadina
uredi
Igra prestola prati tri glavne priče istovremeno. Većina dešavanja počinje 298. godine nove ere (posle Egonovog osvajanja), dok se prolog odvija godinu ranije. Priče u ovom romanu biće završene 299.
Fabula je smeštena prevashodno u izmišljenih Sedam kraljevstava, na kontinentu zvanom Vesteros, koji po svojoj privredi, kulturi i društvenoj strukturi podsećaju na srednjovekovnu Evropu. Na Vesterosu godišnja doba traju godinama, ponekad i desetlećima. Jedan deo priče se odvija na istočnijem kontinentu zvanom Esos koji se odlikuje etničkom i geografskom raznolikošću.
Najviše plemstvo Vesterosa je raspoređeno kao „velike kuće”. Približno tri stoleća pre događaja iz Igre prestola, dinastija Targarjen je, koristeći zmajeve, osvojila sve zemlje i pokorila sva kraljevstva na Vesterosu od Zida na severu do južnih obala Dorne na jugu i stvorila jedinstveno kraljevstvo. Porodica Targarjen potiče iz drevne Valirije. Egon I se oženio svojim sestrama i ova tradicija se često štovala u njihovoj porodici kako bi se očuvala kraljevska krv. Kako su zmajevi počeli da izumiru, tako je i njihova dinastija počela da slabi. Ludilo Erisa II Targarjena je postalo nepodnošljivo po narod Vesterosa.
Kuća Barateon od Krajoluja Naš je gnev.
Kuća Barateon od Krajoluja
Naš je gnev.
Kuća Stark od Zimovrela Zima dolazi.
Kuća Stark od Zimovrela
Zima dolazi.
Kuća Lanister od Livačke stene Čuj moju riku!
Kuća Lanister od Livačke stene
Čuj moju riku!
Kuća Erin od Gnezda sokolovoga Visoko kao čast.
Kuća Erin od Gnezda sokolovoga
Visoko kao čast.
Kuća Tuli od Brzorečja Porodica, dužnost, čast.
Kuća Tuli od Brzorečja
Porodica, dužnost, čast.
Kuća Targarjena od Zmajkamena Vatra i krv.
Kuća Targarjena od Zmajkamena
Vatra i krv.
Robertova buna
uredi
Petnaest godina pre radnje iz ove knjige, Sedam kraljevstava je rastrgao građanski rat, poznat u narodu kao „Robertova pobuna” ili „Rat uzurpatora”. Princ Regar Targarjen je kidnapovao Lijenu Stark izazvavši gnev njene porodice i njenoga verenika, lorda Roberta Barateona koji je počeo pobunu. Eris II Targarjen, poznat i kao „Ludi Kralj”, naredio je pogubljenje Lijeninog oca i njenoga najstarijeg brata kada su je njih dvojica tražila nazad. Njen drugi brat, Edard „Ned” Stark, pridružio se svom prijatelju iz detinjstva Robertu i Džonu Erinu, čoveku koji je bio Robertov i njegov mentor iz mlađih dana. Oni su objavili rat vladajućoj dinastiji Targarjen. Njih odmah podržava i kuća Tuli iz Brzorečja jer su kćerke princeze od kuće Tuli udate za lorda Edarda (Kejtlin) i za lorda Džona (Liza). Moćna kuća Tirel je nastavila da podržava kralja. Kuće Lanister i Martel u početku su bile neutralne i nisu htele da podrže vladajuću kuću jer su bili u maloj zavadi s Targarjenovima, ali nisu ni podržale pobunjenike. Građanski rat je kulminirao bitkom kod Trozupca, kada je Robert ubio princa Regara smrskavši mu grudi svojim buzdovanom. Lanisteri su na kraju ipak pristali da podrže kralja Erisa, ali su se onda brutalno okrenuli protiv njega, pljačkajući prestonicu, Kraljevu Luku. Džejmi Lanister iz Kraljeve garde izdao je i ubio kralja Erisa II, a kuća Lanister se zaklela na lojalnost Robertu. Džejmiju će kasnije ostati nadimak „Kraljeoubica”. Tirelovi i preostali koji su bili odani kraljevskoj porodici predali su se i Robert je proglašen za kralja Sedam kraljevstava. Tokom rata je Lijena umrla, najverovatnije od bolesti i to ubrzo nakon što je njen brat Edard zauzeo tvrđavu u kojoj je bila zatočena. Umesto Lijene, Robert se oženio Sersei od kuće Lanister kako bi učvrstio savez s njenom kućom. Uprkos Robertovoj pobedi, mlađi sin kralja Egona II Viseris i jedina kćerka Deneris odvedeni su na sigurno preko mora od strane lojalnih sluga. Posle rata, kuća Martel iz Dorne je izabrala put izolacije, jer nije htela da ima ništa ni sa Barateonima i Lanisterima koji su ubili Eliju, njihovu princezu i suprugu princa Regara, kao i njenu malu decu. Lord Tivin Lanister je lično naredio da se dvoje maloletne nedužne dece brutalno likvidiraju.
Šest godina docnije, protiv kralja Roberta se diže pobuna lorda Belona Grejdžoja s Gvozdenih ostrva, koju on guši. U pobuni su ubijena dva Belonova najstarija sina, dok je jedini preostali sin Teon, kao štićenik, dat na starateljstvo Edardu Starku kako bi se Grejdžoji sa Gvozdenih ostrva primirili.
Glavna priča
uredi
U Sedam kraljevstava
uredi

Duh i Džon Snežni
Na početku priče, gospodar Zimovrela i zaštitnik Severa lord Edard „Ned” Stark, zbog izdaje zaveta pogubljuje dezertera iz Noćne straže, vojske koja štiti ogroman zid od upada divljana u Sedam kraljevstava. Obezglavljivanju prisustvuju njegovi sinovi Rob i Bren, njegovo kopile Džon Snežni i njegov štićenik Teon Grejdžoj. Na putu do kuće nalaze na mrtvu ženku jezovuka (jezovuk je simbol kuće Stark) koja je za sobom ostavila naizgled pet štenaca, tri mužjaka i dve ženke, što se poklapa s brojem i polovima njegove zakonite dece, a ubijena je rogom jelena (jelen je simbol kuće Barateon). Njegova zakonita deca Rob, Sansa, Arja, Bren i Rikon odlučuju da ih usvoje, ali pod uslovom da se sami staraju o njima. Neočekivano, Džon pronalazi još jedno muško mladunče koje je bilo najmanje, odbačeno od ostalih i koje je bilo albino. Imena su im: Sivi Vetar (Rob), Leto (Bren), Ledi (Sansa), Nimerija (Arja), Čupavko (Rikon) i Duh (Džon).
Kasnije te večeri, Ned saznaje da je njegov mentor i kraljeva desna ruka lord Džon Erin umro. Nedov prijatelj iz detinjstva, kralj Robert Barateon dolazi u Zimovrel zajedno sa kraljicom Sersei od kuće Lanister, njihovom decom Džofrijem, Mirselom i Tomenom i kraljičinom braćom: Džejmijem iz Kraljeve garde i kepecom Tirionom Lanisterom, poznatog i pod nadimkom „Bauk”. Robert predlaže Nedu da postane nova kraljeva desnica. Ned ne želi da napusti Zimovrel, ali ipak odlučuje da ode kada, preko svoje svastike Lize, udovice Džona Erina, sazna da su Lanisteri umešani u Erinovu smrt. Kasnije Nedov sedmogodišnji sin Bren pentrajući se po zidinama Zimovrela, otkriva rodoskvrnu aferu između kraljice i njenog brata blizanca Džejmija, koji ga je gurnuo sa prozora kada ga je primetio. Od pada, Bren je pao u komu. Ned odlazi sa Arjom i Sansom u Kraljevu Luku, dok njegova žena Kejtlin ostaje u Zimovrelu sa Brenom, Rikonom i Robom. Rob postaje gospodar Zimovrela u očevom odsustvu. Pošto je Kejtlin mrzela Džona Snežnog jer je on Nedovo kopile, a sada kada njegov otac ide na jug, Džon i Ned odlučuju da bi najbolje bilo da Snežni ode u Noćnu stražu, da čuva Zid, sa izvidnikom Noćne straže i njegovim stricom Bendženom Starkom, Edardovim mlađim bratom. Džon i Edard kreću na krajnji sever, a pridružuje im se Tirion, željan, barem jednom u životu, da vidi čuvenu konstrukciju koja je napravljena od davnina kako bi štitila Sedam kraljevstava od upada divljana i Tuđina.
Na putu do Kraljeve Luke, dolazi do svađe između Arje i princa Džofrija za koga je Sansa verena. Arjin jezovuk Nimerija napada Džofrija da bi zaštitila Arju, zbog čega kraljica Sersei traži njeno pogubljenje. Nakon toga, Arja gađa Nimeriju kamenjem da bi je naterala da pobegne od Lanistera. Zbog toga je umesto nje, pogubljena Sansina vučica Ledi. U međuvremenu u Zimovrelu, plaćeni ubica pokušava da ubije Brena, ali njegov jezovuk Leto ga spasava, brutalno ubijajući napadača. Nakon toga Kejtlin brodom odlazi u Kraljevu Luku da obavesti Neda o ovome, jer je shvatila da je Bren sigurno nešto video što nije smeo, kao i to da nije pao, nego da je gurnut kako bi se obezbedilo da on nikom neće ispričati tajnu. U Kraljevoj Luci, Ned upoznaje kraljeve savetnike, lorda Petira Beliša, zvanog Maloprstić, i Varisa, gospodara šaptalica. Kada je Kejtlin stigla u Kraljevu Luku, dovedena je Maloprstiću i on joj saopštava da bodež kojim je ubica pokušao da ubije njenog sina, pripada Tirionu Lanisteru. Po povratku u Zimovrel, Kejtlin sreće Tiriona (koji se sa Zida vraća na jug) u jednoj krčmarnici u kojoj ga optužuje za pokušaj ubistva, te ga zarobljava i vodi kod svoje sestre Lize u Gnezdo sokolovo, u Dol. Tirion tvrdi da je nevin i da ju je Maloprstić lagao, potom zahteva suđenje borbom. Za njega se bori najamnik Bron koji uspeva da pobedi protivnika i Tirion biva oslobođen. Zbog ovog hapšenja, njegov otac Tivin Lanister, šalje vojsku da opustoši zemlje Kejtlinine porodice Tuli.
U Kraljevoj Luci, Ned istražuje smrt Džona Erina i na kraju otkriva da su Robertovi zakoniti naslednici, uključujući Džofrija, u stvari Serseina deca produkt rodoskvrnuća, nje i njenog brata Džejmija. Erin i Stanis Barateon, Robertov mlađi brat, otkrili su ovu aferu. Ned sumnja da je Erin ubijen kako bi se prikrila afera, dok je Stanis izbegao smrt jer je njegov dvorac na izolovanom ostrvu Zmajkamenu i da nije bilo prilike da se i on likvidira. Saznavši od Edarda te sumnje, Renli Barateon, najmlađi od braće, savetuje ga da odmah baci Sersei u pritvor, međutim, Ned joj nudi milost, odnosno, priliku da pobegne pre nego što on obavesti Roberta, ali ona koristi ovu priliku da dogovori Robertovu smrt u nesreći u lovu i postavi Džofrija na presto. Ned se sprema da pošalje svoje kćerke iz Kraljeve Luke i traži pomoć Maloprstića da ospori Džofrijev uspon na presto, te da mu pomogne u postavljanju Stanisa, po principu primogeniture, kao najstarijeg živog člana loze Barateon, za kralja. Maloprstić ga izdaje, što rezultira Nedovim hapšenjem. Arja beži iz zamka uz pomoć svog instruktora mačevanja Sirija Forela i Jorena, čoveka za regrutaciju u Noćnu stražu, ali Sansu uzimaju za taoca. Varis dogovara susret Edarda i Sersei u pritvoru kako bi se dogovorili da on prizna Džofrija za legalnog kralja, da prizna da je izdajnik, a novi kralj će mu ponuditi milost i dozvoliće mu odlazak u Noćnu stražu. Iako je sve bilo dogovoreno, na opšte nezadovoljstvo većine Džofrijevih savetnika, uključujući majku Sersei i Varisa, kralj u napadu sadizma preokreće situaciju i naređuje obezglavljivanje Neda.
Izbija građanski rat, koji će kasnije biti opevan kao Rat pet kraljeva. Nedov najstariji sin Rob maršira svoju severnjačku vojsku na jug kao odgovor na hapšenje svog oca i kako bi ublažio pretnju rečnim zemljama koje su saveznice Starkovih. Rečnim zemljama gospodari porodica Tuli. Da bi obezbedila strateški neophodan prelaz preko mosta, Kejtlin pregovara o bračnom savezu između Roba i ozloglašene nepouzdane kuće Frej, koja se zavetovala da će služiti porodici Tuli. U to vreme, Brzorečje, zamak Tulijevih, pod opsadom je Džejmijeve vojske, dok veća vojska Tivina, glave porodice Lanister, čeka Robovu vojsku istočno reke Zeleni krak, južno od Trozupca. Zbog prelaza Zelenog kraka na zapad kod Blizanaca, koju drže Frejevi, Rob nadmudruje Lanistere i veću vojsku, s konjicom, šalje da razbije opsadu Brzorečja, dok manju vojsku pešadije, predvođenju Ruzom Boltonom, šalje kako bi odvukla Tivinovu pažnju. Boltonova vojska gubi od Tivinove i Tirionove, ali Rob odlučno guši opsadu Brzorečja i zarobljava Džejmija Lanistera, u severnoj Šaputavoj šumi. Tivin se povlači u jako i drevno utvrđenje Harendvor i naređuje Tirionu da ode u Kraljevu Luku kako bi ga menjao na mestu kraljeve desnice.
Lord Renli beži na jug iz Kraljeve Luke u Visoki Sad, uporište moćne kuće Tirel, dogovara brak s princezom Margeri iz te kuće, da bi na kraju bio proglašen za kralja. Čuvši te informacije, sledbenici Roba Starka proglašavaju i njega za kralja na Severu, obnavljajući nezavisnost Severa koja je postojala u dalekoj prošlosti.
Na Zidu
uredi
„Noćna straža čuva čitavo kraljevstvo, i zakleta je da se ne meša u građanske ratove i borbe oko prestola. Po tradiciji, u vreme buna ona se klanja svim kraljevima, a ne sluša nijednog.”
Na severnoj granici Sedam kraljevstava postoji Zid, ogromna barijera od leda, kamena i mađije visoka sedamsto stopa, dugačka na stotine kilometara na čijoj južnoj strani se nalazi Noćna straža. To je red koji se zavetovao da će zauvek služiti Straži, da će se odreći titula i porodice, da neće imati žene i decu i da će braniti Zid do kraja svojih dana. Noćna straža je osnovana od davnina kako bi štitili Sedam kraljevstava od severnih plemena, tzv. „divljana” koji su pobegli s juga na sever, u Ukletu šumu, kako bi živeli u anarhičnoj zajednici, po svojim sopstvenom zakonima, a ne po zakonima kraljeva. Postoji predanje kako iza Zida ne obitavaju samo divljani, već i Tuđini, poznati i kao beli hodači, koji su drevna neljudska vrsta neprijateljska svim živim ljudima.
Na samome početku romana, u prologu, trojica ljudi u zemljama iza Zida nailaze na masakrirana tela divljih životinja. Ser Vejmar Rojs se suočava s nekoliko ledenih čudovišta, koji su u legendama poznati kao Tuđini. Iako im je pružao otpor, biva ubijen. Njegov kolega izvidnik Vil istražuje Rojsov leš koji oživljava i ubija Vila. Treći i poslednji u grupi Rojsovih izvidnika Gared je toliko uplašen onim što je video, da je pobegao na jug sve do Zida, a posle je krenuo i dalje u južnije krajeve Vesterosa. On je dezerter iz Noćne straže kojeg je Edard Stark pogubio u prvom poglavlju knjige.
Džon Snežni, kopile Neda Starka, odlazi na Zid kako bi se pridružio Noćnoj straži u kojoj je već njegov stric Bendžen koji je prvi izvidnik Straže. Džon ubrzo shvata da je Noćna straža kaznena kolonija, koju čine prestupnici koji su menjali svoje zatvorske i smrtne kazne za odlazak na Zid, a ne elitna formacija koja štiti Vesteros od divljana. Straža je sastavljena od skoro hiljadu ljudi, a treba da pokriva tri stotine milja Zida. Dodatni problem čine glasine da se pojavio Kralj iza Zida zvani Mens Rajder koji u dalekim severnim zemljama okuplja divljane pod svoju zastavu. Rajder je jednom bio zakleti brat Noćne straže, api je dezertirao kako bi se pridružio divljanima. Nedugo po Džonovom dolasku na Zid, njegov stric Bendžen nije se vratio iz izvidnice.
Snežnog i mnoge druge mlađe muškarce nemilosrdno maltretira iskusni vojnik i kastelan Aliser Torn, ali Džon okuplja svoje kolege regrute protiv njega. Između ostalih, tako stiče prijateljstvo Semvela Tarlija, kukavičkog, ali dobroćudnog i inteligentnog mladića iz Hvata, koji je bio naslednik svog oca, ali koji je odbačen od svoje porodice, slično kako se osećao i Džon zbog svog statusa kopileta. Takođe, Džon se sprijateljuje sa meštrom Emonom. Prilikom jedne diskusije, meštar Emon mu otkriva da je bio član kuće Targarjen, pra-stric sada svrgnutog Erisa II, kao i to da je trenutno najstariji čovek na Vesterosu.
Džon docnije biva postavljen za kućeupravitelja lorda zapovednika Noćne straže Džeora Mormonta. Iako je isprva bio razočara, jer je hteo da bude izvidnik kao njegov stric, Snežni ubrzo shvata da ga bliskost zbog pozicije može dovesti da potencijalno nasledi Mormonta. Šest meseci po nestanku Bendžena, njega i dalje nema. Mormont predvodi ekipu iza Zida u kratku izvidnicu kako bi nešto više saznali i pronalaze tela dvojice muškaraca koji su otišli sa Bendženom. Njihove leševe vraćaju u odaje Straže, ali oni oživljavaju ubijaju jednog brata iz Noćne straže. Jedan od nemrtvih napada lorda zapovednika, ali Džon spaljuje napadača spasivši Mormontu život. Vest o pogubljenju njegovoga oca stiže i do Džona, i on pokušava da se pridruži svom polubratu Robu u borbi protiv Lanistera, ali ga braća iz Noćne straže, njegovi najbliži prijatelji, ubeđuju da ostane. Po povratku na Zid, Mormont govori Džonu da je očekivao pokušaj bekstva, ali da mu on treba kako bi poveo ekspediciju na sever kako bi pronašao Bendžena, živog ili mrtvog, kao i da istraži glasine o Kralju iza Zida koji ujedinjuje divljane.
Preko Uzanog mora[n. 1]
uredi
Preko mora, istočno od Vesterosa, žive prognani princ Viseris i princeza Deneris (zvana Deni) deca pokojnog „ludog kralja” Erisa Targarjena, koji je vladao Vesterosom pre nego što ga je zbacio Robert Barateon. Posle dugih lutanja u vremenu pre početka romana, oni sada žive u Slobodnom gradu Pentosu pod protekcijom bogatoga trgovca i magistera Ilirija Mopatisa. Viseris, uz pomoć Ilirija, zaručuje trinaestogodišnju Deneris za kala Droga, vojskovođu nomadskog naroda Dotraka, u zamenu za korišćenje Drogove vojske od četrdeset hiljada konjanika (najvećeg kalasara u Dotraka) kako bi povratio presto Vesterosa od, prema njegovim rečima, uzurpatora Roberta Barateona. Ilirio daje Deneris tri okamenjena zmajeva jaja ukrašena draguljima kao svadbeni poklon. Ser Džora Mormont, bivši lord od Medveđega ostrva koji je prognan iz Vesterosa zbog trgovine robljem, pridružuje se Viserisu kao savetnik. U početku uplašena svog novog muža i njegovih ljudi, Deneris na kraju prihvata svoju ulogu Drogove kalisi i polako se Drogo i ona zaljubljuju jedno u drugo tokom dugačkoga puta na istok, kroz pašnjake Dotračkoga „mora”, posle čega Deneris postaje trudna. Njihovom detetu se predviđa velika sudbina. Ona odlučuje da će se dete zvati Rego, po njenom bratu princu Regaru koga je Robert Barateon ubio u bici kod Trozupca. Drogo, međutim, pokazuje malo interesovanja za osvajanje Vesterosa, a nestrpljivi Viseris pokušava da natera svoju sestru da primora Droga. Kada Viseris u pijanome stanju javno zapreti Deneris i njenom nerođenom detetu, vređajući dodatno Droga, kal ga ubija tako što mu „stavlja zlatnu krunu”, sipajući mu proključalo rastopljeno zlato na glavu. Posle smrti svoga brata, Deneris preuzima tendenciju svog brata da povrati Gvozdeni presto, ali je Drogo i dalje neodlučan.
Ubica koji traži naklonost kralja Roberta pokušava da otruje trudnu Deneris, ali ne pre nego što je Mormont spasi, što konačno ubeđuje kala Droga da osvoji Vesteros. Dok pljačka sela da bi finansirao invaziju na Vesteros, Drogo je ranjen, a Deneris naređuje zarobljenoj narodnoj isceliteljki Miri Maz Dur da ga spase. Miri Maz Dur joj govori da se život mora platiti smrću, ne preciziravši na čiju smrt se misli jer je bila ljuta napadima Dotraka na njen miran narod koji je izbegavao sukobe. Deneris pristaje misleći će život Drogovog konja biti dovoljan. Međutim, Miri Maz Dur žrtvuje Denerisino nerođeno dete da bi pokrenula čini i da bi spasila Drogov život, što vraća Drogovo fizičko zdravlje, ali ga ostavlja u trajnom vegetativnom stanju.
Pošto je Drogo potpuno nesposoban da vodi, veći deo dotračke vojske se raspršio u manje kalasare, dok samo mala grupa ostaje uz Deni. Ona guši Droga jastukom i vezuje Miri Maz Dur za Drogovu pogrebnu lomaču. Ona stavlja svoja tri zmajeva jaja na lomaču i sama ulazi u nju. Kada vatra izgori, ona izlazi nepovređena, sa tri tek izlegla zmaja i postaje Neizgorela, Majka zmajeva koji su prvi zmajevi viđeni na svetu posle 160 godina. Sa strahopoštovanjem, Džora i preostali Dotraci joj se zaklinju na vernost.
Tačke gledišta
uredi
Svako poglavlje se koncentriše na ograničenu tačku gledišta u trećem licu jednog lika; knjiga predstavlja perspektivu osam glavnih likova. Osim toga, manji lik pruža prolog. Naslovi poglavlja ukazuju na perspektivu.
Prolog: Vil, izvidnik iz Noćne straže
(15 poglavlja) Lord Edard Stark, zaštitnik Severa i lord Zimovrela, kraljeva desnica.
(11) Ledi Kejtlin Stark, od kuće Tulija, supruga Edarda Starka.
(11) Sansa Stark, starija kćerka Edarda i Kejtlin Stark
(10) Princeza Deneris Targarjen, Olujrođena, princeza Zmajkamena i naslednica Targarjena, nakon starijeg brata Viserisa Targarjena.
(9) Džon Snežni, kopile Edarda Starka
(9) Tirion Lanister, patuljak, brat kraljice Sersei i njenog brata blizanca Džejmija, sin lorda Tajvina Lanistera
(7) Bren Stark, sedmogodišnji sin Edarda i Kejtlin Stark
(5) Arja Stark, mlađa kćerka Edarda i Kejtlin Stark.
U kasnijim knjigama serijala Pesma leda i vatre dodaju se određeni likovi iz tačke gledišta dok se drugi uklanjaju.
Stvaranje
uredi

Džordž R. R. Martin je bio inspirisan uspehom filmske adaptacije Gospodara prstenova, međutim, svaka Martinova knjiga je tri puta količinski premašila svaki Tolkinov tom.
Osamdesetih godina dvadesetoga stoleća Džordž R. R. Martin je pisao scenarije u Holivudu, ali mu se nije sviđao taj njegov posao zbog nemogućnosti stvaranje priča velikog obima.
„Za prve scenarije su mi rekli: ’Ovo je odlično, ali predugo, previše slova.’ Morao sam da ih skraćujem, pa sam, kada sam se vratio pisanju knjiga, rekao sebi: ’Da. Više me nije briga za takvo nešto.’ Želeo sam na hiljade likova, bitke velikih razmera, veličanstvene zamkove i anfilade — sve što nisam mogao da priuštim na scenarijima za ekranizaciju.”[7]
Odlučivši da se vrati pisanju knjiga, Martin je pisao svome uredniku i poslao tri predloga za budući rad — naučnu fantastiku, horor ili epsku fantastiku. Urednik mu je odobrio poslednji predlog jer je smatrao da ima veće komercijalne izglede.[8] Na romanu je počeo u leto 1991, u gradu Santa Fe, u Novome Meksiku.[9][10][11] Tokom ovog perioda, Martin je proveo dosta vremena na drugim projektima, a da nije bilo fijaska televizijske serije Portali, nikada ne bi započeo serijal knjiga Pesma leda i vatre.[12] U početku, Martin je nameravao da serijal bude sastavljen od tri knjige, ali je s vremenom shvatio da će morati da napiše šest romana, da bi se docnije broj knjiga povećao na sedam.[13][14]
Za početak, napisao je priču o dečaku Brenu koji je bio svedok pogubljenja jednoga dezertera i koji pronalazi jezovuke,[9] a prvo poglavlje se bavi o tome kako Starkovi pronalaze štence jezovukova.[15][16] U tom trenutku Martin je radio na romanu Avalon.[17] Isprva, nije znao da li će Igra prestola biti samo priča ili nešto više. Kasnije je odlučio da naracija bude iz ličnih uglova nekoliko likova.[11] Nakon završetka drugoga poglavlja i napisanih stotinak stranica,[9][17] Martin je bio primoran da odloži pisanje zbog zauzetosti scenarijima.[11] U jednome trenutku, posle dugoga opisivanja radnje, on je shvatio da treba da stane i razradi svet i njegovu povest — da nacrta mape, porodična stabla, odredi kraljeve i vremenske periode njihove vladavine, njihove nadimke.[17] Martin je u početku planirao redosled poglavlja, kasnije je zapisivao priču svakoga lika, potom ih je razdelio, da bi ih na kraju izmešao kako bi dobio optimalan raspored unutar romana što bi postiglo maksimalnu tenziju čitaoca. Ponekad, da se ne bi zbunio u vezi s detaljima, on je zapisivao detalje narativa u spiskove i dijagrame, iako se uglavnom trudio da sve zapamti. Martinova neobična tradicija je bila upotreba likova za „jednokratnu upotrebu” prologa i epiloga.[18] Razmatrao je i drugu moguću strukturu romana u kojoj su meseci, a ne dani, prolazili između dva poglavlja što bi, po njegovome mišljenju, iz korena promenilo knjigu i omogućilo rešavanje niza problema.[19] Prva verzija rukopisa imala je 1088 stranica bez dodataka,[20] iako je on prvobitno želeo da svi događaji stanu na 800 stranica.[21] Posle toga, Martin je premestio 300 stranica u drugi roman — Sudar kraljeva.[22][23]
Likovi
uredi
Priča romana je pripovedana iz ugla devet likova.[8] Martinov glavni lik je Tirion Lanister.[24] Ono što ga čini privlačnim za čitaoce je duhovitost i enigmatičnost. Martin je izjavio da mu je najteže bilo prilikom pisanja Brenovih priča, budući da je on bio najmlađi od glavnih likova i zapravo jedini koji ima sposobnosti da upravlja mađijom.[18] Radnja oko Deners je od samog početka bila zamišljenja na drugome kontinentu. Martin je pogledao mapu Vesterosa i odlučio je da radnju oko Deni smesti van njega. Smrt glavnih likova delimično je inspirisana smrću Gandalfa u Tolikinovoj Družini prstena i Froda u Dve kule,[11] s tim što Martinovi likovi uglavnom ne vaskrsavaju. Martinu je bilo teško da ubije svoje likove jer ih je tretirao kao decu, iako su neki od njih, poput Edarda Starka, „od početka bili obeleženi za smrt”. Scena u kojoj Edard umire je napisana 1994.[16] Martin je rekao: „Valar morgulis. Svi smrtnici moraju umreti. Smrt je neizbežna istina celoga života... i svih priča takođe.” On je svojim pisanjem želeo da polemiše s Tolkinom — da dobar čovek, kao što je bio Aragorn u Gospodaru prstenova, treba da postane dobar kralj. Ned, kao moralni kompas priče, lik oko koga se priča vrti, zbrisan je s table na iznenadan način čineći priču još uznemirujućom.[9] Martin ga nije odmah ubio, već je dao čitaocima vremena da se vežu za njega kako bi što teže i što iznenađujuće primili njegovu smrt.[25]
Martin je imao želju da ispriča priču iz perspektive različitih likova u stilu novinarskoga izveštavanja. Kao student, Martin je svoju stidljivost prevazilazio tako što je razgovarao s očevicima raznih nesreća, od kojih mnogi nisu želeli da mu odgovaraju na postavljena pitanja. Ovo iskustvo je doprinelo da se ista nesreća sagleda iz različitih uglova.[26] Neko vreme je Martin oklevao da li da uključi zmajeve u narativ.[9] Razmišljao je da li treba da budu živi ili da ostanu samo kao simboli.[25] Filis Ajzenstajn, Martinova prijateljica, uverila ga je da je pojava zmajeva bila dobra odluka. Martin smatra da je prvi mamac za čitaoce u romanu bio pad Brena. I Džejmi i Sersei izgledaju degutantno u ovome trenutku. Međutim, Džejmi Lanister se tada susreo s teškom odlukom, ili da ubije tuđe dete, ili da ubije svoju decu, jer bi Robert Barateon poubijao decu da je saznao da nisu njegova. Martin je na jednome mestu uporedio Sersei sa Ledi Magbet. Ona iskreno voli svoju decu, ali ima sociopatski pogled na svet i civilizaciju.[9] Uprkos činjenici da u početku Lanisteri izgledaju kao najcrnji negativci, čitalac postepeno počinje da razume njihove motive. To kod njih budi nadu da će se oni s vremenom promeniti na bolje.[25] Martin je smatrao da su njegovi likovi dovoljno vitalni da se čitaoci mogu identifikovati s nekima od njih, a prema drugima gajiti negativne emocije.[27]
Martinov stil i planovi
uredi

Froasarove hronike, zajedno s ostalim povesnim knjigama, značajno su uticale na Martina prilikom pisanja univerzuma Pesma leda i vatre[28]
Martin je rekao da mu je ideja za Igru prestola potekla niotkuda. Na osnovu sećanja na Tolkinove priče koje je čitao u detinjstvu, on je želeo da napiše veliku epsku fantastiku.[16] Posebno mesto u romanu mu ima heraldika.[18] Poveći broj opisa je posvećeno hrani. Martin je istakao da epizode oživljavaju pejzaže, zvukove i mirise. Za pisanje bitaka, scena snošaja i gozbi primenjivao je iste tehnike naracije. On je proveo dosta vremena opisujući jela koja jedu njegovi likovi. Martin je jednom sam istakao: „Ova pozadina daje scenama teksturu, čini ih živim i psihološkim autentičnim... Utisci dobijeni čulima prodiru duboko u same temelje naše svesti, do kojih se teško može doći ako se radnja izloži isključivo intelektualno.”[29] U romanu se ogledaju Martinove uspomene iz prošlosti o surovoj zimi iz Dubjuka, u Ajovi.[11]
Martin se trudio da bude iskren prema čitaocima, pa je u prikazivanju ratova opisivao i smrth pozitivnih junaka jer u stvarnom životu „umiru i dobri ljudi koji su voljeni”. Odrazu kapaciteta viteštva je doprinela postavka koja liči na srednji vek koji je u svojim kontrasnim dešavanjima često dovodio do brutalnih ratova. Isto važi i za seksualnost. S jedne strane, viteški kult lepe dame, s pesmama posvećenim njoj i pobedama na turnirima, s druge strane masovna silovanja posle bitaka. Primer za to je Stogodišnji rat. Seksualnost je motivator kod Martina, za razliku od Tolkinovih radova u kojima nije spominjana.[18] Martin je smatrao da je fantastika kao žanr, iako zasnovana na mašti, treba da održava realnost sveta u kome živimo.[27] Na kritike o njegovom pisanju o snošajima, on je odgovorio da, ukoliko je kriv za neprikladanost snošaja, onda je kriv i za „neprikladne okrutnosti, neprikladne gozbe, neprikladne opise odeće i neprikladnu heraldiku”, jer svi ovi detalji ne doprinoste mnogo razvoju fabule.[30] Po obimu, roman se pokazao najkraćim u poređenju sa ostalim romanima iz serijala.[31] Tehnika čestog ponavljanja omiljenih fraza (npr. „rugala se vrana gavranu” i „reči su vetar”), pozajmljena je od Stivena Kinga.[32]
Teme
uredi
Tokom romana, likovi se često suočavaju sa odlukama koje odgovaraju jednoj osobini koja se može isplatiti u odnosu na drugu. The Guardian opisuje likove koji su često „primorani da biraju između ljubavi prema onima koji su im bliski i većeg interesa časti, dužnosti i carstva.”[33] U Vesterosu, Ned na kraju odlučuje da krene na jug sa Robertom, ostavljajući veći deo njegove porodice u Zimovrelu. Kod Zida, Džon se bori sa nevoljom da se pridruži svom polubratu Robu u pobuni ili ostane sa svojom zakletom braćom u Noćnoj straži. Deneris ima problem sa Dotraki tretmanom onih koje su osvojili u Esosu. Ovi sukobi sa kojima se likovi često susreću odražavaju nedosledno donošenje odluka. Kejtlin je u početku preplavljena tugom i ne napušta Branovu postelju dok je on u komi, ignorišući njene političke odgovornosti, birajući porodicu umesto dužnosti. Ali ubrzo nakon toga, Kejtlin napušta Brena i njenu porodicu u Kraljevu luku kako bi obavestila Neda o potencijalnoj Lanisterskoj izdaji, efektivno pokazujući ulogu koja više ispunjava dužnosti. Porodica, dužnost i čast igraju glavnu ulogu u sukobima koji nastaju u priči, a kvaliteti koji su tradicionalno kategorisani kao plemeniti suprotstavljaju se jedni drugima u rešavanju. Sukobi odluka likova i analiza posledica su specifični za to kako Martin želi da prikaže fantaziju.[34]
Martin karakteristično odstupa od tradicionalnog fantazijskog modela i jasnih linija između dobra i zla. Martin razmišlja: „Mislim da se bitka između dobra i zla uglavnom vodi u individualnom ljudskom srcu, odlukama koje donosimo. Nije kao da se zlo oblači u crnu odeću i znate, zaista je ružno”.[34] Ovakav stav karakteriše knjigu i evidentan je u postupcima nekoliko različitih porodica koje se često sukobljavaju. Sukob Starkovih i Lanistera je središnja komponenta romana i čitalac dobija tačke gledišta sa obe strane. Isto tako, Denerisina priča se razvija oko Targarjenovog preokreta u Vesterosu, u kojem su Starkovi igrali značajnu ulogu. Martin tvrdi:[35]
„ Imati više gledišta je ključno za sivilo likova. Morate biti u stanju da vidite borbu sa obe strane, jer prava ljudska bića u ratu imaju sve te procese samoopravdavanja, govoreći sebi zašto je ono što radimo ispravna stvar.