pregleda

Vera Jovanović PORODICA JOVANOVIĆ VAKIN


Cena:
690 din
Stanje: Polovan sa vidljivim znacima korišćenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Organizovani transport: 106 din
Plaćanje: Plaćanje pre slanja (Tekući račun)
Plaćanje pre slanja (PostNet)
Lično
Grad: Smederevska Palanka,
Smederevska Palanka
Prodavac

StefanijaK (3873)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

Pozitivne: 5720

Negativne: 0

Svi predmeti prodavca

kontaktiraj prodavca

Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2006.
Autor: Domaći
Oblast: Istorija
Jezik: Srpski

Postojbina, rodoslov, sudbina : Novi Sad - Rotkvarija

Tiski Cvet, 2006.
15 X 20 cm, 383 strane.

Knjiga ima žuti trag od ranijeg vlaženja i posvetu na predlistu, inače je bez zapisa, podvlačenja, povez je dobar...

Knjiga Vere Jovanović je oštro, direktno i neoborivo svedočanstvo o nestajanju „najkulturnijeg ratarsko - baštovanskog naroda Novog Sada i Vojvodine“. Autorka, naravno, veoma svesna toga nestajanja, u predgovoru ističe da je njeno delo „pomen“ narodu iz kojeg i sama potiče. Međutim, ako smo uvereni, najpre ona, pišući jednu potresnu porodično-istorijsku sagu, a onda i svi mi da se to nestajanje uistinu zbilo i zbiva, dužni smo da odgonetnemo pod kojim se istorijskim, društvenim i političkim okolnostima dogodilo jedno sasvim određeno novosadsko i vojvođansko nestajanje, ko je odgovoran za to sasvim evidentno novosadsko i vojvođansko izumiranje, jednako kao što smo odgovorni da osvestimo pouke iz te, sasvim određene novosadske i vojvođanske propasti, ne bi li smo se okrenuli i rekli istinu onima koji dolaze i ostaju u nekoj neizvesnoj, možda i nedočekanoj budućnosti.

Ne kaže Vera Jovanović slučajno „narod“ i naravno misli na starosedelački, srpski: jer „narod“, koji je naselio ove prostore od vajkada i koji se kroz srednjevekovno i novovekovno pamćenje održao, dodatno preselio, umnožio u drugoj, tuđoj državi i odigrao nezamislivo kompleksnu, crkveno-saborsku političku igru sa lukavim i hirovitim bečkim dvorom i još nacionalističkijom mađarskom aristokratijom, dakle, taj narod, koji je doživeo ozbiljan društveni uspon, ovde, u Jovanovskom kraju, u Novom Sadu, kao i šire, u celoj Vojvodini, jeste isti onaj slavni srpski narod (i građanski – kako kaže Miletić sa svih slika u dostojanstvenim sobama Rotkvarije), koji je, početkom dvadesetog veka pohrlio i bezrezervno, naivno pružio ruku drugim delovima tog istog policentričnog etniciteta. A onda kada je pomislio da će u novoj državi Južnih Slovena naći toliko dugo željenu otadžbinu, još od četrdesetosmaške Majske Skupštine u Sremskim Karlovcima, do prvodecembarskog Ujedinjenja 1918., taj je narod doživeo u dvadesetom veku, za nepunih sto godina kataklizmu i skoro potpuno zatiranje.
Prvo, kvalifikacija: u pitanju je genocid. Ova se formulacija možda može ublažiti i dodati reč „kulturni“, „civilizacijski“, „porodični“ i kakav sve ne - genocid, ali ostaje nesporna njegova suština. Jer, kako danas, u ovo ukupno haško, „genocidno“ vreme, drugačije nazvati namerno, sistematsko uništavanje životnih staništa starosedelaca Rotkvarije, Novog Sada i Vojvodine, perfidno oduzimanje zemlje „ljudima od zemlje“, dakle one zemlje od koje su postali, za koju su se borili, osvajali, kojoj su verovali i od od koje su živeli, kako nazvati otimanje plodova koje su gajili i ubirali, ili surove poreske namete koje su morali da plaćaju, sva „fendovanja“, plansko i organizovano menjanje demografske strukture, pogrome - i od zavojevača i od „oslobodilaca“, dovođenje nekih drugih stanara u njihove rođene kuće, istiskivanje jednog poštenog, radnog sveta iz javnog i političkog života i struktura države, kako objasniti osvetu koju su im priuštili svi režimi u kojima su živeli?
Ratari Rotkvarije, jednako kao i svi ostali starosedeoci Novog Sada, a i Vojvodine uopšte, nosili su u svojoj genskoj karti tri fatalne „greške“. Najpre, uz „toleranciju i trgovinu, što čuda čini“, zajedno sa zanatstvom, odškolovali su prve učene ljude, uspostavili kontakt sa srednjeevropskom civilizacijom i stvorili modernu srpsku, građansku, kulturu. Evropsku kulturu, a ne orijentalnu. Kulturu Zaharija Orfelina (sahranjenog baš negde u Jovanovskom kraju, u blizini današnje osnovne škole, koja greškom nosi neko drugo ime), kulturu Dositeja Obradovića, Lukijana Mušickog, Stevana Stratimirovića, Jovana Rajića, Jovana Sterije Popovića, kulturu svake vrste: književnu, muzičku, likovnu, medicinsku, političku, poljoprivrednu, urbanu, prosvetnu, diplomatsku, muzejsku, pozorišnu, a pre svega najstariju kulturnu instituciju u Srba - Maticu Srpsku i njen Letopis. To kulturno vođstvo u „evropeizaciji“ srpstva neće im oprostiti druga „srbadija“ do današnjeg dana. Nije li se koliko juče ozbiljno raspravljalo o tome da se Matica izmesti iz Novog Sada u Beograd, onda kada se ime Vojvodine izgovaralo samo krišom, a beogradski akademici pisali programe za nove ratove? Ili, još bolje, do stvarne prekjučerašnje promene imena ulice Zmaj-Jove na Dorćolu u ime knjeginje Ljubice. Jer, šta na kraju ima dinarski Beograd sa „Kiš Janošom“? Kulturni osvešćujući polet, omladinski, prosvetiteljski i romantičarski, naprednjački i politički, poštovaće samo nekolicina Srba ispod Save i Dunava. Drugi im neće verovati. Jer, paket evropejstva sadržao je i temeljno suprotstavljene stavove Garašaninovom „Načertaniju“ i tadašnjoj orijentalnoj Srbiji: liberalizam, parlamentarizam, federalizam, antifeudalizam, borbu protiv crkvene „jerarhije“, republikanstvo i socijalnu pravdu. Zato će evropski „veltenšaung“, ne samo velikog Svetozara Miletića, Polita-Desančića, Lazu Kostića, Đuru Jakšića, Anicu Savić-Rebac i Vasu Stajića, koštati sužanjstva, jektike, raseljenja, gubitka posla, ludila, a na kraju i života, nego i mnoge druge znane i neznane novosađane, „šajkaše“, vojvođane. Čak i kada su drugi narodi, koji su sa Srbima živeli i još uvek žive na ovoj ravnici, prihvatili Vojvodinu kao svoju i zajedničku političku zajednicu, nisu je priznali, niti imaju nameru da je priznaju Srbi „pijemontske“ Srbije. Etika odgovornosti, ili šta već?
Na drugoj strani, za Mađarsku državu, ostali su prečanski Srbi večni „rebeli“, pobunjenici, još od onda kada su sa Arsenijem Trećim Čarnojevićem preneli ukupnu državnu, duhovnu i svetovnu strukturu, te dospeli do Sent Andreje i Čepeljske ade i sačuvali svoju državotvornost kroz autonomnu teritoriju, svoga Vojvodu i svoga Patrijarha. I tako, ratujući po evropskim kosturnicama, za Cara, sve dok nisu uspeli da otcepe Vojvodinu i pripoje je novoj državi. Srbija pobednica ponela se prema vojvođanskoj zemlji i ljudima kao prema ratnom plenu, razvlastila i iscedila crkvene opštine i vojvođanske varoši, srušena je Jovanovska crkva 1921. ličnom naredbom kralja Aleksandra, da bi jednom kasnije, isti taj rotkvarski Sveti Jovan, za kaznu došao po svoje ljudsko stado, kroz snove bajonetima probuđenih ratara Žitnog trga. Izmišljena je Dunavska banovina i ostvarena najsramnija unutrašnja kolonijalna, policijska vlast dovedene srpske „braće“, a za narod Vojvodine, posle svega, tvrdilo se javno (Pavle Popović prema memoarima Teodore Petrović, na primer), da su neborbeni, nedržavotvorni, neki „mađaroni“ i „nemačkari“. Svega nekoliko decenija kasnije isti taj narod, što je već tri veka tvrdio da je „narod“, Rakociju, ili Košutu, svejedno, platiće Hortijevoj mađarskoj državi danak bačenim telima u zamrznuti i mutni Dunav, ponovnu okupaciju nikad prežaljene, izdajničke „Južne zemlje“. Zločini se pamte, kao i oni koji na njih nisu pristali. Porodica Jovanović zahvalila se Lajošu Dunafalviju Vasinim tamburaškim maršom i njegovoj ženi Vilmi tangom, jer se taj mađarski komandir žandarmerije suprotstavio raciji i spasao Kovilj od pogroma.
Ubrzo, oni, koji su ipak nekako preživeli i razumeli cenu rodoljublja, srpstva, zabluda, Šervara i Kiškunhalaša, postaće preko noći, neprijatelji nove, egalitarne ideologije. Oni, koji su iz svojih bašti, vinograda i zemlje kupovali slobodu, zidali zdanja i prve srpske gimnazije, oni najbolji, što su skupljali italijanske i holandske majstore, postali su neprijatelji države - „kulaci“. Trebalo je zatrti preduzetnički duh, klesan vekovima, trebalo je uništiti gospodske fasade, „bidermajer“ i „aldajč“, bašte, vinograde, trebalo je kazniti gradonačelnika u Rajinoj šumi i godinama „predavati“ u bescenje žito da se nahrani jedna nova klasa. Uzalud je čika Đura Jovanović, Verin otac, sedeo na klupi, ispred jedva sačuvane kuće u Novom Sadu, Kraljevića Marka br. 37, da dođe neko drugo vreme, da prođe zlo, da se oslobodi Rotkvarija, da se opet slobodno diše, trguje i živi. Uzalud je u Beogradu Mihiz verovao da ćemo „...to drvo lomiti, lomiti i na kraju slomiti!“. Razočaran, okrenuo se prema zidu, prestao da se hrani i ugasio se. Sahranjen blizu Krušedola, u Irigu. Ne samo da je jedan ovozemaljski svet umro sa čika Đurom i Mihizom, već je umrla jedina moralna vertikala koja nas je mogla spasiti. Rotkvarija u Novom Sadu i Vojvodina u Beogradu.
Uzalud opomene, uzalud istorija. Ostaje da svako napiše po jednu istinu. Ne istorijsku, nego ličnu, porodičnu, intimnu. Jednog dana pojaviće se i istorijska ocena. Vera Jovanović je uradila svoje. I ne samo ona: još jedna dama je stavila nedavno ključ i otvorila kapiju sećanja na paorsku, svetu Vojvodinu – Milena Šurjanović. Uskoro će izići serija intervjua „Vojvodina, snovi i konflikti“ Nadežde Radović. „Letopis o Vlaovićima“ Dušana Popovića, sina Dakinog, daje trotomni gorki ukus vojvođanskog političkog poraza, dok je Dragomir Jankov sa „Vojvodinom – propadanje jednog regiona“ ekonomski precizan u računici ljudskih i materijalnih gubitaka.
Narod koji ne priznaje zločin nad jednim svojim delom, učiniće ga i na drugom mestu, drugom narodu. A onda će nestati. Još je Herodot to znao. Narod koji pred „Porodicom Jovanović Vakin“ može da zatvori oči, da zaboravi, ne zaslužuje sažaljenje. Niti Hašku presudu o Srebrenici. Niti Kepira. Niti novu Vladu. Niti nov Ustav. Ništa.

Prof. dr Miroslav Ilić

Zbog sve češćih pritužbi kupaca da nisu dobili plaćenu knjigu, moram da naglasim da su sve kupljene knjige poslate istog dana kada su uplaćene ali da pošta nije ispunila svoju obavezu da ih isporuči. Razlog je štrajk, koji nije zvaničan, te se sve pošiljke i dalje primaju i njihovo slanje se regularno naplaćuje.

Od 9. oktobra do 3. decembra 2017. Pošta naplaćuje i doplatnu markicu u iznosu od 10 dinara.

Kada je o prodaji knjiga reč, pod `organizovanim transportom` podrazumevam PREPORUČENU TISKOVINU. To je najpovoljniji načina slanja, a knjiga stiže na kućnu adresu za dan-dva. (Prilkom kupovine se čekira `Pošta`). Poštar ne kontaktira primaoca telefonom. Običnom tiskovinom ne šaljem jer ne postoji nikakav dokaz da sam knjigu poslala i da je stigla kupcu.

Ako neko insistira da mu se šalje Post Expressom (skuplja varijanta od preporučene tiskovine) neka mi u komunikaciji to naglasi.

Lično preuzimanje se odnosi na preuzimanje u Smederevskoj Palanci.

Molim kupce iz inostranstva da me pre kupovine kontaktiraju porukom kako bismo se dogovorili oko uslova uplaćivanja i slanja. Ovo je veoma bitno, između ostalog, i zbog toga što su poštarine Pošte Srbije visoke i za zemlje u okruženju jer se pošiljke šalju isključivo avionom.

Besplatna poštarina se ne odnosi na slanje u inostranstvo.

Pogledajte i ponudu na:

https://www.kupindo.com/Clan/Anarh/SpisakPredmeta

Ukoliko i tamo nešto kupite, platićete preko istog računa i uštedeti na poštarini.


Predmet: 40856599