pregleda

Jirgen Habermas - Postnacionalna konstelacija (odlična!


Cena:
1.090 din
Želi ovaj predmet: 5
Stanje: Nekorišćen
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Plaćanje pre slanja (Ostalo)
Plaćanje pouzećem
Lično
Grad: Beograd-Čukarica,
Beograd-Čukarica
Prodavac

H.C.E (1212)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

Pozitivne: 2010

Negativne: 2

Svi predmeti prodavca

kontaktiraj prodavca

Kupindo zaštita

Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Oblast: Filozofija
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Aleksandra Kostić, Đorđe Vukadinović (prevod)

Izdavač: Otkrovenje

Teritorijalna država, nacija i narodna privreda konstituisana u nacionalnim granicama izgradili su istorijsku konstelaciju u kojoj je demokratski proces mogao da primi više ili manje ubedljiv nacionalini lik. I ideja da demokratski uređeno društvo jednim svojim delom može refleksivno da utiče na sebe kao celinu do sada je do izraza dolazila samo u okvirima nacionalne države. Ta konstelacija je danas dovedena u pitanje trendom koji pod imenom `globalizacija` privlači opštu pažnju.
Situacija je paradoksalna.

Tendencije koje krče put jednoj postnacionalnoj konstelaciji opažamo samo kao političke izazove, pošto ih još uvek opisujemo iz nacionaldržavne perspektive, na koju smo navikli. Alternativa veselom licu neoliberalne politike koja `ide sama od sebe` mogla bi se ipak sastojati u tome da se za demokratski proces pronađu podesni oblici i sa one strane nacionalne države. Naše nacionalnodržavno ustrojeno, ali tokovima denacionalizacije zahvaćeno društvo `otvara` se danas prema jednom svetskom društvu izgrađenom na ekonomskim temeljima. Mene zanima pitanje da li je poželjno ponovno političko `zatvaranje` tog globalnog društva, i kako je ono u datom slučaju moguće. U čemu bi mogao da se sastoji politički odgovor na izazove postnacionalne konstelacije?

Postnacionalna konstelacija, Jirgen Habermas
`Postnacionalna konstelacija` je zbirka Habermasovih studija i eseja koji se ne mogu svrstati u jednu rubriku, jer zadiru u područja političke filozofije, sociologije, bioetike... Zajednička im je aktuelnost tema - kao što su globalizacija, humanitarne intervencije ili kloniranje ljudi ? koje izazivaju ideološko - normativne sporove kako u domenu teorijske obrade, tako i u praktičnom kontekstu. Habermasovi eseji pružaju dijagnozu istorijsko - političke situacije kraja 20. veka, nastojeći da izdvoje one elemente te situacije koji jesu, ili treba da budu etički i politički izazovi savremenosti.

Knjiga je naslovljena po studiji koja se bavi političkim dimenzijom globalizacije, procesa čiji tok i posledice ne možemo sa dovoljnom sigurnošću predvideti. Tehnološki napredak, ubrzanje protoka informacija preko digitalnih medija kao i fizičkog saobraćaja, i postojanje jedinstvenog svetskog tržišta roba i kapitala omogućili su čitav niz novih oblika povezivanja u globalnim razmerama. Na političkom planu, slom posleratnog evropskog projekta države blagostanja i tržišna deregulacija označavaju početak krize moderne nacionalne države. Uvučena u globalizacijski proces, ova politička forma doživljava transformacije svojih tradicionalnih funkcija: relativizaciju i ograničenje teritorijalnog suvereniteta, slabljenje kohezionog potencijala nacionalnog identiteta i eroziju demokratske legitimnosti vladavine. Iako sve pobrojano može imati i ima značajne posledice, Habermas je ipak sklon da središte političkog problema globalizacije locira u trećem aspektu: `istiskivanje politike tržištem` ograničava mogućnosti socijalne države u obezbeđenju pravedne društvene raspodele i unosi asimetriju u ideju samozakonodavstva, po kojoj su suvereni građani autori i adresati relevantnih političkih odluka. Globalizacija se pojavljuje kao neumitni, objektivni proces čije posledice prelaze okvire političke kontrole , što pojačava apatiju birača i slabi solidarnost građanskog društva. Postojeći nadnacionalni režimi ne mogu da kompenzuju tu ulogu demokratske države jer im nedostaje kolektivno obrazovanje političke volje građana, koje ostaje vezano za nacionalne okvire (str. 119). S druge strane, strah od `bekstva` kapitala pogađa državno ubiranje poreza i tako sužava prostor za državnu intervenciju u socijalnoj sferi, što dodatno pojačava osećaj `nemoći pred globalizacijom`.

Kakav treba da bude politički odgovor na ove probleme? Po Habermasu, obe ideološke struje, koje se polarizuju oko pitanja pro ili contra globalizacije, unapred se odriču ideje proširenja demokratskog procesa preko nacionalnih granica, jedni zato što to smatraju nepotrebnim, drugi - nemogućim. Sam Habermas naginje ka `ofanzivnoj varijanti Trećeg puta`, koja `polaže na produktivnu snagu politike koja na nadnacionalnoj ravni nadrasta osamostaljena tržišta` (str. 122). To je svakako posledica njegove težnje da kritički interpretira filozofsko - političko iskustvo moderne epohe - čiji autentični proizvod predstavlja moderna nacionalna država - u svetlu novih istorijsko - društvenih uslova. Na taj način se, po Habermasovom mišljenju, mogu implementirati one moderne ideje na kojima je izgrađena zapadna liberalna demokratija, ideje čija normativna univerzalnost omogućuje razdvajanje od nacionalnog konteksta važenja. Na primeru Evropske unije Habermas pokazuje kako je potrebno, radi mogućnosti jedinstvenog delovanja preko koordinisane evropske politike, da se državno-građanska solidarnost proširi na sve građane Unije (str. 103). To omogućuje inkluzivna priroda demokratskog društva, u kome se socijalna integracija može izvršiti opštim prihvatanjem demokratskih principa, nezavisno od kontingentne okolnosti nacionalnog identiteta. Da bi se amortizovale negativne socijalne posledice trke evropskih država u deregulaciji - rastuća nezaposlenost i siromaštvo - potrebna je zajednička privredna i socijalna politika Evrope, koja se ne može zamisliti bez novih oblika demokratske integracije.

Spoj zahteva za privatnom i javnom autonomijom dobio je politički izraz u dvostrukom osnovu legitimacije liberalnodemokratskog režima: suverenitetu naroda i ljudskim pravima. Komunitarno - liberalni sukob proizlazi iz razlike u davanju prioriteta jednom, odnosno drugom, što po Habermasu dovodi do zamagljivanja uslovljenosti privatne i javne autonomije, individualnih prava i prava na učestvovanje. Pošto ideja suverene vlasti u nacionalnim okvirima gubi svoj legitimacioni potencijal u uslovima postnacionalne konstelacije, ljudska prava se nameću kao jedini opšte prihvatljiv osnov legitimacije. Povelja UN o ljudskim pravima već obavezuje sve članice na njihovo poštovanje u nacionalnim granicama, ali se time i dalje održava napetost između univerzalnih normativnih zahteva izraženih u ljudskim pravima i lokalnih uslova njihove primene (str. 135). Dodatno opterećenje za podržavaoce ljudskih prava predstavljaju tvrdnje o suštinskoj zavisnosti ideje ljudskih prava od konteksta zapadne civilizacije, u kojoj je ta ideja ponikla; u drugim kulturama važe drugačije normativne pretpostavke, pa je `diskurs ljudskih prava` samo još jedan vid kolonizatorsko-totalitarnog delovanja Zapada na druge kulture. To je samo modifikacija jednog opštijeg anti-liberalnog argumenta po kome insistiranje na individualnosti, u ovom slučaju na pravima ličnosti, dovodi do dezintegracije kolektivnih životnih formi. Pored toga što prenebregava jedinstvo procesa individualizacije i socijalizacije, ovaj argument nije ubedljiv kada se apologetski koristi u političkom diskursu zemalja koje krše ljudska prava. Po Habermasu, proces modernizacije nameće podjednako svakoj državi odricanje od kolektivističkih formi vladanja, prihvatanje poretka formalnog prava a time i obavezu poštovanja ljudskih prava (str. 142).

Ako bar u načelu postoji visok stupanj saglasnosti u pogledu potrebe poštovanja individualnih prava, to nije slučaj sa kolektivnim pravima. Habermas pokazuje na primeru prava na otcepljenje slaba mesta komunitarističkih argumenata u prilog formiranja zajednice na osnovu etničkog ili kulturnog supstrata. Logika tih argumenata se bazira na postupku suprotnom onom uključujućem otvaranju, koje je politički pojam nacije razdvojilo od etničke pripadnosti. Kulturne specifičnosti ne mogu biti dovoljan razlog za političku autonomiju ukoliko nema ozbiljnog kršenja građanskih prava koje pogađa pripadnike određene zajednice, a čak i u tom slučaju, otcepljenje nije jedino rešenje koje dotična zajednica ima na raspolaganju (str. 157).

Moderni međunarodni poredak je prošao tranziciju iz `prirodnog stanja`, gde je svaka država mogla da čini sve što joj je njena faktička moć dozvoljavala, u umreženi sistem nacionalnih i nadnacionalnih režima i organizacija u kome je delovanje pojedinačnih država `spolja` i `iznutra` ograničeno. Povećana svest o globalnim rizicima koji zahtevaju koordinisanu akciju, te neizbežan uticaj ekonomskih, tehnoloških i kulturnih trendova koji izmiču kontroli svake vlade ponaosob stvaraju potrebu saradnje; iskustvo sa fašizmom i masovnim zločinima država, s druge strane, ukida premise starog međunarodnog poretka koje tvrde nepripisivost moralne i pravne odgovornosti državama za učinjena (ne)dela. Sve to utiče na bitna ograničenja kako `unutrašnjeg`, tako i `spoljašnjeg` suvereniteta pojedinačnih država. Osnovni problem u vezi kontroverznih pitanja kao što je `humanitarna intervencija`, ekstremni oblik spoljašnjeg uticaja na državnu politiku, nije da li, nego ko, kada i na koji način treba da pribegava toj vrsti akcije protiv subjekata međunarodnog prava. Jedini univerzalni normativni osnov za vojnu intervenciju može biti zaštita ljudskih prava; zapravo, takva intervencija mora da predstavlja samo krajnji slučaj jedne opšteprihvaćene politike `neutralnog sprovođenja ovih prava u globalnim razmerama` (str. 172).

Kroz većinu Habermasovih eseja u ovoj knizi provlači se jedna stara ideja, koja je u savremenim uslovima veoma aktuelna iako se ne nazire trenutak njene moguće praktične primenljivosti. To je Kantova zamisao `svetskog građanstva` u formi jednog kosmopoliskog pravno-političkog poretka. Pomenuta `ofanzivna varijanta Trećeg puta` može da prihvati tu ideju kao svoj politički regulativni princip, jer ona odgovara projektu aktivnog političkog odgovora na uslove globalizacije. Kosmopolitsko pravo, sa statusom svetskog građanina koji bi mogao direktno, bez posredovanja državne instance, da utiče na svetske političke institucije, moglo bi da bude efikasan instrument zaštite ljudskih prava, jer bi ukinulo sadašnju napetost između njihove univerzalne pretenzije na važenje i partikularne situacije sprovođenja. S druge strane, kosmopolitski poredak bi ukinuo suverenitet država i uveliko izbrisao razliku između spoljne i unutrašnje politike.8 Za sada, ova ideja ostaje u domenu utopijsko-spekulativnog: ne možemo predvideti da li će i kako ona ikada biti ostvarena, ali ona za nas može imati normativnu snagu usmerenja političkih projekata.

Kao što je već istaknuto, Habermasove analize polaze od filozofske reinterpretacije modernih ideja čija složena istorija reflektuje protivrečni karakter nastanka modernog društva. On polemiše kako sa uticajnim neoliberalnim projektom koji teži ukidanju autonomije poltičkog putem proširenja modela ekonomske racionalnosti na sve sfere društvenog delovanja, tako i sa postmodernim `političkim nihilizmom` za koji se opšti normativni zahtevi moderne filozofije politike imaju totalitarni i kolonizatorski učinak, ili sa konzervativno-tradicionalističkim kritikama modernizacije zagledanim u sentimentalno obojenu prošlost. Defetizam i ravnnodušnost prema poltici, prisutni u većini savremenih društava, mogu se ublažiti stvaranjem uslova za značajnije učešće građana u donošenju političkih odluka izvan nacionalnog okvira, a moderni pojmovi autonomije i uma mogu, prilagođeni savremenim uslovima društva, da pruže teorijski okvir za formulisanje političkih strategija u postnacionalnom kontekstu. Ova Habermasova knjiga je još jedan uspešan primer onog teorijskog stava koji se ne odriče mogućnosti racionalno-delatnog odnosa spram procesa čija složenost i objektivna nadmoć to naizgled ne dozvoljavaju.

Marija Mladenović

22.05.03 Vreme
Filozofija - Jirgen Habermas
Kaleidoskop uma
Habermas je bio, i ostao, najupecatljiviji pobornik ideja prosvecenosti u proteklom veku: njegova vera u ljudski um i snagu racionalnog argumenta nije se povukla cak ni pred probranim sumanutostima dvadesetog stoleca. Nakon podužeg odsustva sa ovdašnjih prostora, pojavile su se kod nas dve znacajne Habermasove knjige: Postmetafizicko mišljenje i Postnacionalna konstelacija

O globalizaciji i antiglobalizacijskom pokretu, o naciji i nacionalizmu (makar on bio i liberalan), o krizi suverenosti, medunarodnog prava i socijalne države, o filozofiji i njenoj tradiciji, jednom i mnoštvu, o politickoj teoriji i praksi možemo, naravno, misliti šta god hocemo, ali ako ne želimo da ispadnemo glupi u društvu potrebno je, makar na nivou opšteg obrazovanja, da znamo šta o recenim temama, vec decenijama, govori i piše Jirgen Habermas, uz Žaka Deridu nesumnjivo najveci živi filozof današnjice. Nakon podužeg odsustva sa ovdašnjih prostora, u razmaku od svega nekoliko meseci na našem su se jeziku pojavile dve znacajne Habermasove knjige: Postmetafizicko mišljenje (izdavac Beogradski krug) u prevodu Aleksandre Kostic i Postnacionalna konstelacija (Otkrovenje) u prevodu ?orda Vukadinovica i Aleksandre Kostic.

VERA U UM: Retko dosledan, ali ne i nesavitljiv filozof, Habermas je bio (i ostao, uprkos poznim stvaralackim godinama – roden 1929) najupecatljiviji pobornik ideja prosvecenosti u proteklom veku: njegova vera u ljudski um i snagu racionalnog argumenta nije se povukla cak ni pred probranim sumanutostima dvadesetog stoleca. Nasuprot snažnoj filozofskoj struji koja se, inspirisana pre svega Niceom i Hajdegerom, žestoko obrušila na prosvetiteljski projekt kao veliku pricu koja u sebi nosi totalitarne pretenzije i mogucnosti (pri cemu se Aušvic pojavljuje kao kljucni primer za to dokle um može da stigne u svojoj bezumnosti), nasuprot toj školi mišljenja, dakle, koja je šezdesetih i sedamdesetih godina prošloga veka procvetala u Francuskoj, Habermas brani racionalnost strašcu ljubavnika koji ne pristaje na lekarsku dijagnozu po kojoj se komatozno stanje voljene žene ocenjuje kao beznadežno. On odbija da um, lišen samoutemeljujuceg jedinstva, iskljuci sa aparata za reanimaciju i prepusti ga mnoštvu slucajnih (kontingentnih, akcidentalnih, kolateralnih) oblika. Stare prosvetiteljske kalupe on puni novim sadržajima: umesto subjekta kao supstancije afirmiše intersubjektivnost, umesto monološke strukture i transcedentalnog uslova mogucnosti dijaloški imperativ i komunikativni um, umesto zatvorene zajednice zajednicu komunikativnog delanja, umesto metafizickih magli postojanost racionalnog argumenta, umesto ideološke retorike nemilosrdno promišljanje najtežih pitanja savremenosti. Ponekad se, doduše, stekne utisak da ni sam Habermas više ne veruje u prosvetiteljski projekt, ali se nikada ne stice utisak da Habermas ne misli. Naprotiv. On to radi uporno i nemilosrdno.

Ako u Postmetafizickom mišljenju ispituje teorijske pretpostavke svoje pozicije, u Postnacionalnoj konstelaciji (koja nosi podnaslov `Politicki eseji`) Habermas pokazuje delotvornost svoga mišljenja u najznacajnijim politickim dilemama današnjice.

JEZIK I DUH: Takozvani jezicki, ili pragmaticki obrt je, prema Habermasu, `fenomen koji obeležava duh vremena` i time postaje neuralgicna tacka savremene filozofije. Kada se sa filozofije svesti, kao rasadnika (opasnih) metafizickih klica, prešlo na `uverenje` da je upravo jezik medijum istorijsko-kulturnih otelovljenja ljudskog duha, te da metodski pouzdana analiza delatnosti duha treba da se odvija ne neposredno na fenomenima svesti, vec na njihovim jezickim izrazima, nesumnjivo je da se transformisalo tradicionalno shvatanje uma kao moci koja obezbeduje jedinstvo šarolikoj mnoštvenosti sveta, odnosno, u najgorem slucaju, um se kaleidoskopski raspao na mnoštvo nesamerljivih otelovljenja. No, po Habermasovom mišljenju, on nije prognan iz filozofske rasprave. Stari problem Jednog i Mnoštva, jedne suštine i mnoštva pojava, i ovoga se puta nalazi u temelju problema. Jer, ako je sada jezik (a ne svest) fenomen na koji se usredsredujemo, ako više nije bitno šta je autor hteo da kaže, nego šta je rekao, ako je jezicki, kulturni kontekst (a ne univerzalni zahtev) ono što odreduje našu perspektivu, odmah se otvara problem mnoštva razlicitih, uzajamno nesvodivih jezika, odnosno problem nacionalnih kultura i tradicija sa svim njihovim nepomirljivim i nepomerljivim specificnostima. U takvoj postavci stvari problem etnocentrizma otvara se u svoj svojoj silini, jer mera svih stvari postaje moj standard, moje (a ne univerzalno) shvatanje dobra. S obzirom na to da je ogranicen mojim jezikom, mojom kulturom i mojom tradicijom, u taj standard je vec uracunato nasilje nad Drugim, ukoliko taj Drugi ne deli (a odnekud obicno ne deli) moje shvatanje dobra.

Toj relativizaciji Habermas suprotstavlja tradicionalne pojmove, ali bez njihove supstantivirajuce pretenzije: `Bez obzira na to što se razlicito tumace i prema razlicitim kriterijumima primenjuju, pojmovi kao što su istina, racionanost ili opravdanje, u svakoj jezickoj zajednici imaju iste gramaticke uloge.` Uprkos tome što se ideja jedinstva povezuje sa posledicama nasilne integracije mnoštva, uprkos tome što `još uvek jedinstvo uma važi za represiju, a ne za izvor mnoštva glasova`, Habermas ne vidi kako se mnoštvo može drugacije konstituisati do u odnosu prema jedinstvu, prema umu shvacenom kao jedinstvo intersubjektivno obrazovane volje.

S obziriom na tako osvojenu teorijsku poziciju, potpuno je logicno da kontekstualizmu Habermas suprotstavlja liberalno-demokratski politicki model, zasnovan na vladavini prava i lišen supstantivirajucih ucinaka tradicionalnih pojmova nacije, zajednice, ili suverenosti. Logicno je, takode, da proces globalizacije Habermas percipira kao jedinstvenu šansu ovog i ovakvog sveta, ne propuštajuci, u meduvremenu, da notira i njegove nimalo slavne nusprodukte. Logicno je, najzad, što u krizi tradicionalnog pojma suverenosti, kao uslovu postojanja nacionalne države, on vidi znacajan pomak ka iskoraku iz kontekstualistickih prica sa etnocentricnim zadahom. Zbog svega toga, Habermasovo zalaganje za Svetsku vladu koja bi delala u okviru globalnih normi, samo je izraz tog nesvakidašnjeg filozofskog napora da kroz prosvetiteljski pojam jedinstva uma sacuva onaj minimum etickog univerzalizma bez kojeg nam je perspektiva uzajamnog klanja mnogo izglednija od mogucnosti života u uredenoj globalnoj zajednici.

Jer, možda sve umno i nije stvarno, kako bi to voleo Hegel, ali ono stvarno, rekao bi možda Habermas, svakako jeste umno. Stoga loši trenuci uma, veruje filozof, nisu dovoljan razlog da ga se odreknemo i prepustimo proizvoljnoj slucajnosti, kao što ni kršenje nekog zakona nije razlog da od tog zakona odustanemo. Otud sva ta živa energija da se ponešto posustala, ali dragocena ideja ipak spase.

Ivan Milenkovic

05.04.03 Politika
Filozofija
Dijagnoza vremena
I ovde, kroz svih ovih petnaestak najnovijih političkih eseja Jirgena Habermasa kao da provejava, dakako, nemački duh: htenje da se bude načisto s tim šta je dobro a šta zlo, šta realno a šta nerealno, šta istinito a šta lažno. Takvo uverenje bilo je jasno izraženo već u kantovskoj i huserlovskoj tradiciji odakle je prodrlo čak u Frankfurtsku školu, čiji je pripadnik i Habermas bio. Tu školu nikad nije napustila nada da je mogućno ponovno otkriće logosa koji bi bio oslobođen slučajnosti i mogao da nam pruži istinska pravila za povezivanje i u mišljenju i u davanju moralnih ocena.

Habermas, danas, uživa reputaciju jednog od najistaknutijih živih nemačkih filozofa. Sami naslovi njegovih ranih dela `Teorija i praksa`, `Saznanje i interes`, `Tehnika i nauka kao ideologija`, označavali su glavni pravac njegovih interesovanja; to je antipozitivistički orijentisana analiza svih vrsta veza koje nastaju između teorijskog mišljenja (ne samo u istorijskim i društvenim naukama, nego i u prirodnim), i praktičnih potreba, interesa i ponašanja ljudi.

Svekolika tematika ove vredne knjige artikulisana je u pet poglavlja kroz koja figuriraju manje-više najaktuelnija politička pitanja u horizontu stanja i perspektiva ujedinjene Evrope.

Punomoć NATO

Već u uvodu autor nas podseća kako je tema frankfurtskog skupa od pre sto pedeset godina (1846) bilo uspostavljanje nacionalnih granica, a `danas te granice nestaju`. Čitav taj nemački `nacionalni kontekst` dosta dobro je rasvetljen u dva uvodna eseja i to iz dve suprotstavljene perspektive: one nekadašnje kada je `pogled bio usmeren na početke republike` i ove današnje kada otrežnjeno posmatramo `njen katastrofalan pad`. Odatle sledi logičan korak dalje: pokušaj dijagnoze vremena u osvrtu na `kratki HH vek`, kojim se naš pogled usmerava na vek čiji početak već živimo uz nezaobilazno pitanje: da li se i u prekoračivanju nacionalnih granica može održati i razviti demokratija socijalne države? Esej `Postnacionalna konstelacija`, po kojem je ova knjiga i dobila naslov, bavi se političkom alternativom vladajućoj neoliberalnoj praksi; pri tom, ne poklanja poverenje retorici `trećeg puta` koji vodi s one strene neoliberalizma i stare socijaldemokratije. U nastavku je i esej pod naslovom `Bestijalnost i humanost: jedan rat na granici prava i morala`. Reč je, čitalac pogađa, o ratu NATO- a protiv Jugoslavije za koji Habermas, u zaključku, kaže da `Punomoć koju NATO samom sebi daje nipošto ne sme postati pravilo`.

Kakva bi to, onda, trebalo da bude Evropa sutrašnjice o kojoj razmišlja Habermas? Najpre ukazuje na povezanost onih koji zagovaraju zajedničko evropsko tržište sa evroskepticima koji razmišljaju u kategorijama nacionalne države s ciljem da zamrznu status quo privredno integrisane, ali isto kao i ranije politički razjedinjene Evrope. Možda će baš zato, misli Habermas, socijalno odbacivanje platiti visoku cenu mereno standardima danas dostignutog stupnja civilizovanosti. Stav da demokratski legitimitet ne postoji bez socijalne pravde u međuvremenu je postao krilatica konzervativaca. Kakva je, onda, sudbina politike koja ostaje u nacionalnim okvirima?

Politički eseji

Biće joj, smatra autor, sve teže da `održi korak s globalizovanim nadmetanjem`. Normativno zadovoljavajuću alternativu takvoj politici, koja bi mogla da pokrene nešto novo, Habermas vidi samo u federalistički uređenoj, socijalno i privredno-politički delotvornoj Evropskoj uniji. I ona bi, ta i takva Evropa, mogla da bude prethodnica budućeg kosmopolitskog poretka osetljivog na razlike i socijalno uravnoteženog; angažovala bi se, naravno, na obuzdavanju svake vrste nasilja, postala bi otporna od postkolonijalnog pada u evropocentrizam. Čak i u interkulturnom diskursu o ljudskim pravima jedna takva Evropska unija dovoljno decentrirana, može se dokazati kao valjana.

Eseji u završnom poglavlju u opštijim oznakama podsećaju na filozofsku pozadinu na kojoj nemački filozof analizira izazove postnacionalne konstelacije u glavnom delu knjige. U samorazumevanje moderne spada i pojam autonomije iz kojeg proizilazi argument protiv kloniranja ljudskog organizma, što je tema o kojoj se ponovo raspravlja.

Na kraju: ako se stari Gadamer poslednjih godina života više puta žalio kako je analitička filozofija `okupirala evropske univerzitete` gde se filozofi povlače, malo ili uopšte ne postavljaju životna pitanja, onda bi ova Habermasova knjiga političkih eseja mogla da ublaži, bar u izvesnoj meri, tu žalbu znamenitog filozofa.

Prevod Đorđa Vukadinovića i Aleksandre Kostić korektan, vrlo dobar.

Risto TUBIĆ

podvuceno u predgovoru na par mesta, ostalo odlicno ocuvano

Pogledajte i našu ponudu na limundu https://www.limundo.com/Clan/H.C.E/SpisakAukcija
knjige koje su trenutno na limundu mogu se lično preuzeti u bloku 22 kod Sava centra

Slobodno pitajte šta vas zanima preko poruka. Preuzimanje moguce u Beogradu, Novom Sadu i Sremskoj Mitrovici uz prethodni dogovor. (Neke od knjiga su u Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu, tako da se najavite nekoliko dana ranije u slucaju licnog preuzimanja, da bi knjige bile poslate u Beograd - ako Vam hitno treba neka knjiga za danas ili sutra, obavezno proverite prvo preko poruke da li je u magacinu u Beogradu da ne bi doslo do neprijatnosti).
Beograd: lično preuzimanje Žarkovo (kod pijace, preko puta Vera), eventualno centar (ako nam se potrefe termini) ili Sava centar.
Slanje nakon uplate na račun u Erste banci (ukoliko ne želite da plaćate po preuzimanju). Postarina za jednu knjigu je uglavnom oko 106 din. Slanje vise knjiga u paketu tezem od 2 kg 250 din. Nekad se može desiti da idemo u centar pa se možemo naći i negde po dogovoru.

INOSTRANSTVO: Šaljem po dogovoru, ili po prijateljima ili autobusom, jer je poštarina od 700 do 3000 din. zavisno od težine knjige, ali ukoliko želite moguće je i poštom.

Ukoliko kupujete više od jedne knjige javite se porukom možda Vam mogu dati određeni popust na neke naslove.


Predmet: 39538527