Oblast: Političke nauke
Autor: Strani

Autor:: Nikola Marinković
Žanrovi:: Politika
Izdavač:: Catena Mundi
Godina izdanja:: 2013.
Broj strana: 193
Pismo: Ćirilica
Povez: Tvrd
Format: 21 cm

Od svih perioda u srpskoj književnosti, danas bi nam najviše pomoglo iskustvo avangarde i međuratne književnosti. Ipak, tako malo se o njemu priča. Zašto?
Saznajte šta su srpski avangardni pisci mislili o Evropi i Srpstvu.

Rodoljublje srpske avangarde

Evo ih, u antologiji „Daj nam Bože municije“ Nikole Marinkovića, koju je 2013, objavila Catena mundi u Beogradu, svi su na okupu: počev od Jovana Skerlića, s čijim racionalizmom zvanim „rasno, jasno, prosto“ se čitava srbska avangarda obračunavala, onog Skerlića koji je, početkom 20. veka, tvrdio da Srbija mora postati Zapad ili je neće biti, da bi 1912. godine, za Prvog balkanskog rata, zgađen zapadnom podrškom Turcima, u svom tekstu „Svetli dani“ zapisao da je Evropa „lažnim interesima mira pokrivala svoju sebičnost i grabljivost“, ostajući „slepa i gluva kada su se vršili periodični pokolji Starosrbijanaca, Makedonaca i Jermena“.

Skerlićevo razočarenje u evropsku laž i oduševljenje osvetom Kosova uvod je u knjigu „Daj nam Bože municije“, u kojoj su, pod srpskim stegom, svi značajni naši avangardisti. Tu je Stanislav Krakov, iz čijeg „Života čoveka na Balkanu“, pred nas stižu tri jarke slike strašnog i slavnog ratnog doba. U knjizi, na straži neprolaznih vrednosti rodoljublja, bdi i Stanislav Vinaver, Srbin jevrejske krvi, od koga čitamo odlomke iz njegove moćne, a prećutane, monografije o 1300 kaplara, krilatih đaka gimnazije, koji su stali u stroj sa svojim očevima i dedovima, kao i pesmu iz „Ratnih drugova“ „Potpukovnik Tiosav Drinčić“, odakle potiče i stih – naslov knjige koju listamo:„Daj nam Bože municije“ (srpska molitva iz 1915 ). Ponuđen nam je i odlomak iz Vinaverove mladalačke poeme „Nemanja“ – pesničko sozercanje župana koji je opredelio Srbe da idu od zemnog ka nebeskom. U knjizi je i Crnjanski sa „Apoteozom“, koja je prava „pijana čaša Banatu“, dignuta za pokoj duše banatskog momka, Proke Naturalova, koji se namerno zarazio sifilisom da ne ide sa Bečom protiv braće, i koji je, prethodno poljubivši svoju ikonicu, kao dezerter streljan 1. novembra 1916… Evo ih i zenitisti: Ljubomir Micić (dva ključna teksta njegova, „Papiga i monopol „Hrvatska kultura““ i „Manifest srbijanstva“ su pred nama„Manifest“ je, prvi put posle 1940. godine, dostupan širem krugu čitalaca), Stevan Živanović, Ve Poljanski – pljuju u lice „kurvi Evropi“.

Rastko Petrović nam daruje programski tekst „Da naša knjiga bude uistinu naša“, u kome nudi srpsku verziju „rasizma“: svečovečanskog bratstva zasnovanog na jedinstvu u različitostima.„Rasni čovek – tipičan je član jednog plemena, a time utoliko više i celog čovečanstva…“ kaže on, u doba kad Nemci maštaju o „natčoveku“ germanske rase, koji je iznad svih ostalih na planeti. Vladimir Velmar – Janković u „Duhovnoj krizi današnjice“ poziva na pobunu protiv „kolonijalne pseudokulture“.Vladimir Vujić traži novi, kulturni nacionalizam, kadar da se suoči sa izazovima „sumraka Zapada“. Momčilo Nastasijević pred svojim đacima veliča vojskovođe – lučonoše srpske istorije. Dragiša Vasić poziva na nacionalno okupljanje snaga, Davičo,1939, peva „Srbiju“,„bunu među narodima“, Dedinac se u nemačkom logoru seća Srbije svojim „Šleskim bdenijem“,a Rade Drainac piše, 1941, „Poemu“ u kojoj veli:„Pobiše nas braća! I neće zaboraviti svet/Krv Srba što u zemlju potanja./ Hiljadu puta brat bio, nek je proklet onaj Sloven/Koji se podlom Rimu klanja“.

Na kraju, „specijaliteti“: Krležina pesma „Na robiji“, u kojoj se, 1915, javljaju „bijeli orlovi i Dušanove čete“, i Ujevićeva pesma „Srbiji“, napisana 1918, u kojoj Srbiju gledamo „blešteću u duhu i u čistoj volji“ Ujević joj kliče „božanstvena sveta zemljo pravoslavna“. Posle čitanja teksta „Tradicija i doktrina“ Todora Manojlovića, koji se takođe nalazi u novoobjavljenoj čitanci, ali i izvanrednog predgovora Nikole Marinkovića, priređivača ove, manifestno smele i nacionalno budilačke, antologije, opet je jasno: avangarda, koja je, na prvi pogled, rušila tradiciju, gradila ju je, na novim temeljima i sa novom snagom, zasnovanom, između ostalog, na istinskom rodoljublju. Knjiga „Daj nam Bože municije“ je dokaz da nam predstoje nova čitanja istorije domaće književnosti, zasnovana na „srpskom stanovištu“.

Vladimir Dimitrijević