pregleda

O POREKLU SLOVENA Pavel Jozef Šafarik


Cena:
500 din (Predmet je prodat)
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Plaćanje pre slanja (Ostalo)
Plaćanje pouzećem
Lično
Grad: Beograd-Sremčica,
Beograd-Čukarica
Prodavac

rere (3563)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

Pozitivne: 6327

Negativne: 5

Svi predmeti prodavca

kontaktiraj prodavca

Kupindo zaštita

Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Oblast: Istorija
Jezik: Srpski

O POREKLU SLOVENA
Pavel Jozef Šafarik
Str 158
Povez mek
Stanje knjige dobro
Novi Sad 1998
Izdanje Arhiv Vojvodine Novi Sad i Slovenski institut Novi Sad 1998.

OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA
http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1
Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini.

O knjizi
Сви озбиљни истраживачи историје словенске цивилизације слажу се данас да Европа још
увек мало познаје Словене, њихову прошлост, културу, уметност, обичаје, митологију, иако по
површини њихове земље заузимају огромно пространство, а они чине више од трећине њених
становника. О Словенима се више и праведније писало у XVI и XVII веку, него што је то наука у западној Европи чинила током XIX и XX века. Велико интересовање за прошлост словенских
народа, а нарочито Срба, показивали су историчари у епохи ренесансе, који су први указали на
вести оСловенима код античких и византијских хроничара, њиховој величини у прошлости и
ЗНАЧАЈУ За развој европске цивилизације. Користећи богате библиотеке и архиве великих
самостана и на владарским дворовима ренесансне Италије, у којима су се налазиле и књиге
античких историчара, данас нестале, или намерно уништене на ломачама инквизиције, низ
истраживача старије прошлости Европе сматрао је Србе за најбројнији словенски народ од кога су
потекли сви остали Словени, чију прапостојбину су везивали за панонско - балканске просторе.
Постоји огромна библиографија историографских дела изузетно познатих и образованих аутора
који су Илире, Панонце, Трибале, Етрурце и друге старобалканске народе сматрали Словенима
или врло блиским њима. Таква виђења најстарије прошлости Срба и Словена, на коју би сваки
други народ са поносом указивао, у нашој савременој историографији су најчешће прећуткивана,
понекад грубо одбацивана без научне аргументације, или проглашавана некритичким и
романтичарским виђењем прошлости.
Са изузетком Русије и Пољске, историографија у осталим словенским земљама релативно
касно се почела бавити најранијом прошлошћу Словена. Помоћне историјске науке, као што су
археологија, етнографија, палеолингвистика, етимологија, палеографија, историјска географија
итд , касно су се развиле у словенским земљама и због тог закашњења преузети су ставови туђих
историографија и антисловенске тезе као важеће научне истине. Подаци о Словенима код
античких писаца су ретки и штури, топоними и лична имена најчешће толико искривљени да је
управо та чињеница припадницима нордијске (германске) историографске школе омогућила да
промовишу више теорија о Словенима које нису биле научно засноване и добронамерне. Тако су и
настале тезе да су Словени, у прошлости најраспрострањенији народ Европе, настали у скученим
и за живот непогодним мочварама Полесја, или теза да су Словени млад народ који је на Балкан
дошао тек у VII веку на позив цара Ираклија.
Још већу збрку направили су са прошлошћу Срба, прихватајући као највреднији извор спис
Константина Порфирогенита „О управљању империјом` (познат још и под називом Моме сину
Роману). Истовремено, жучно су одбацивали све изворе који су указивали на оправданост
другачијег приступа историји Словена. Очигледно да се нико од заговорника ових теорија није
запитао како то да се тако млад народ, настао у некој забитој мочвари - без државне организације,
писмености, традиције и културе - одједном појави на историјској сцени и прошири на две
трећине Европе! Тако нешто сигурно да није било могуће и више је плод одређених политичких и
експазионистичких тежњи средина у којима су те теорије настале, него што имају озбиљну
подлогу у науци. Словени су и тада по броју племена и становника били једна од најзначајнијих и
најраспрострањенијих етничких група која се у изворима јављала под више познатих имена: као
Венеди, Венети, Венди, Винди, Анти, Сармати, Сауромати, Сораби, Сирфи, Серби итд., зависно од
назива који су добијали од суседних народа, или обавештености античких писаца.
Губитком српске средњевековне државе и падом под турску власт за дуже време нестала је
и могућност систематског сабирања докумената о старијој српској повести, њихових истраживања
и објављивања. Ипак, већ у XVII веку имамо Хронике грофа Бранковића, у XVIII Павла Јулинца и
Јована Рајића, где се говори о најранијој прошлости Срба и Словена уз коришћење података из
дела античких и византијских писаца. Појавом Сербске љетописи 1824. године расте
интересовање и број текстова о овој теми, чему је свакако много допринео и Павле Шафарик
својим прилозима о протословенској историји и историји словенске књижевности које је
објављивао у првим књигама Летописа. Летопис у првим годинама излажења преузима и текстове
најпознатијих савремених слависта и историчара који пишу о Словенима, као што су Карло Г.
Руми, Јан Колар (О имену Срб), Александар Маћеховски, И. Б. Раковјецки (О древним Словенима)
и други. Под утицајем Шафарикових радова објављено је и неколико занимљивих књига и чланака
на ту тему, који су нажалост потпуно непознати нашој историографији (видети књиге: Исидор
Николић, Спомени народа сербског у византииским списатељима, Будим, 1843, и Јевстатије
Михаиловић, Илири и Србљи, или Преглед народности старосједиоца Илирика, Н. Сад, 1843)
4
Међутим, крајем XIX века, наши историчари, школовани у Бечу и на немачким универзитетима,
под утицајем германске историографске школе потпуно прихватају њихове ставове и у жестокој
полемици и обрачуну са припадницима аутохтонистичке школе намећу их за дужи период као
једино исправне и важеће.
На опасност од такве, дириговане науке упозорио је још 1955. године проф. Милоје Васић у
„Историјском часопису`, у тексту о диригованој археологији, који се у потпуности односио и на
стање у нашој историјској науци. Чувени научник, истраживач који је свету открио Винчу и њену
цивилизацију, објавио на десетине књига и текстова у најпрестижнијим стручним часописима
Европе, о проблемима везаним за тај локалитет, међусобним утицајима Винче, Грчке, Египта и
Микене, пита се одмах на почетку: „Постоји ли диригована наука?` и одговара - „На жалост код
нас и данас`! Васић затим наводи да се од средине прошлог века појавила тзв. „нордијска теорија`
која је наметнула тезу да је култура у југоисточној Европи поникла у Германији, одакле се
раширила и на Југоисток. Васић се даље пита: „Има ли лека против ове очевидне заблуде?
Наравно да има, али је он скуп и скопчан са дугим и напорним радом`. Текст је завршио
следећим речима: „... ја сам по дужности морао овим редовима скренути пажњу само на велику
празнину у нашој историјској науци, која још не успева да одговара захтевима садашње
међународне науке!`.
Дакле, М. Васић је археолошким истраживањима дошао до чињеница које су убедљиво
говориле против теза нордијске историографске школе, но у то време, његов добронамерни позив
да се вратимо науци у истраживању старије историје ових простора, није био могућ. Тај
опомињући текст оца наше археологије није имао одјека, а резултати његових истраживања
изложени су ненаучној ревалоризацији колега - цензора.
Тако једнообразан и шематизовани приступ изучавања историје Срба у нашој науци траје
све до данас и подржаван од званичних научних институција тешко уступа место другачијим
погледима.
Рана историја Срба и Словена имала је у новијој југословенској историографији третман
који није одговарао њиховој улози и значају кроз историју. Права историја Срба на све могуће
начине је минимизирана, или представљана неодговарајућим изворима и чињеницама. Најранија
прошлост Срба је још увек велика непознаница, у науци се користи само мањи део сачуване
историјске грађе o Словенима, а многи важећи закључци изведени су на основу искривљених
података, тенденциозно писаних докумената и млађих преписа извора. Нарочито је занемарен
период од сеобе народа па дубље у праисторију, те је и најмање познат и истражен. У диригованој
послератној историографији рана србска историја је добила најмање простора, а прошлост Срба се
озбиљније изучава тек од времена Немањића. па изгледа као да их није било на овим просторима и
више векова раније. У неколико реченица спомињу се Часлав, Завида, или Бодин и то је све што се
о ранијој повести могло научити у нашим уџбеницима. Прихватили смо тезе германске
историографске школе о сопственој прошлости, дакле оно што су друга, често кроз историју
према нама непријатељски расположени, хтели да мислимо о себи!
Остало је неразрешено више научних проблема.
- Којим путем су наши преци ишли из те наводне прапостојбине;
- Како то да се на Пелопонезу Словени јављају већ половином VI века; откуда бројни топоними и
хидроними који указују на србску присутност у изузетно удаљеним земљама - од Месопотамије,
Кавказа, Црног мора, до Сибира и земаља данашње западне Европе?!
- Зашто се прећуткују Срби које спомиње Птоломеј, или радови нашег највећег палеолингвисте
Милана Будимира?
- Шта је са Словенима код Херодота, Страбона, Плинија, Овидија, Мојсеја Хоренског, Приска,
Орбинија, Данковског, Јана Колара, Шафарика, Момзена?
-Ко су били Пеласти, Трачани, Илири, Венети, Пикти, којим језиком су говорили, јесу ли изумрли
или живе под неким другим именом данас?
О томе наравно нема ни помена!
У разлоге таквог односа према сопственој нсторији нећемо овог пута улазити, али морамо
истаћи да постоји низ извора, докумената и књига који указују на веома рано присуство Срба на Балкану. Десетине познатих истраживача прошлости, од античких времена, преко ренесансних
научника и историчара XVIII и XIX века, па све до Рибакова и Олега Трубачова, са изузетно јаким
аргументима који су резултат мултидисциплинарних истраживања, заступају тезе да су централно
Подунавље и Балкан прапостојбина свих Словена и да су Срби у свему томе имали изузетно
значајну улогу.
Радови наших научника који су заступали те ставове одбачени су без права на одбрану,
сетимо се само „случајева` Милоша Милојевића, Милана Будимира, Фрање Баришића, Радивоја
Пешића, Милоја Васића и многих других. Сви они оптужени су за „недовољну критичност` према
коришћеним изворима. Тако смо се олако одрекли припадника србске аутохтонистичке школе,
прогласили непоузданим наше касносредњовековне хронике и бројне ренесансне писце, пореклом
Словене.
Зашто се наша наука задовољава лако оборивом тезом о доласку Срба на Балкан у VII веку?
Како је изазови открића тако великих научних непознаница нису привукли: Ко смо? Одакле смо
дошли? Колико ДУГО смо овде? Где смо кроз прошлост све били?
На сву срећу нема непомерљивих научних истина које нова истраживања и сазнања не могу
оборити. Десетак година уназад почело се са објављнвањем дела из различитих научних
дисциплина, од антропологије, археологије, историје религије, до палеолингвистике која су новим
погледом на старе изворе и откривањем нових чињеница наметнуле потребу другачијег
сагледавања ране историје Срба и Словена...

OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA
http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1

Za kupovinu knjiga preko 1500 dinara BESPLATNA POŠTARINA!!!!!
(Osim ako predmet ne košta 1500 ili više dinara)

Molim kupce da komunikacija bude isključivo preko limundo i kupindo poruka. Osim kada se preko kupindo/limundo poruka dogovorimo za lično nalaženje.


Svako ko ima neko pitanje ili nedoumicu vezano za premdet iz moje ponude ili za obavljanje kupoprodaje može slobodno da pita,
sigurno odgovaram.

Kupac bira način saradnje i slanja jer snosi troškove poštarine.

Lično nalaženje u centru Beograda, u terminu kada se dogovorimo, na određenim mestima. Otvoren sam za svaku vrstu dogovora.

U slučaju bilo kakvog nesporazuma, apsolutno je moguć dogovor oko rešavanja istog u okviru pravila Limunda/Kupinda.




Predmet: 38243015