pregleda

Znameniti Rusi u srbskoj istoriji - Ranko Gojković *


Cena:
570 din
Želi ovaj predmet: 13
Stanje: Nekorišćen
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Plaćanje pre slanja (Ostalo)
Lično
Grad: Sombor,
Sombor
Prodavac

milanpucar (7930)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

Pozitivne: 17479

Negativne: 0

Svi predmeti prodavca

kontaktiraj prodavca

Kupindo zaštita

Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Oblast: Istorija
Jezik: Srpski

Znameniti Rusi u srbskoj istoriji
Autor: Ranko Gojković
Strana: 232
Oblast: Pravoslavlje ▹ Русија

Vasilij Apolonovič Grigorenko

Kako u vreme srbofoba Josipa Broza Tita, tako u dobroj meri i danas, srpski najamnički vlastodršci čine sve da se Srbima kao narodu ukine istorijsko pamćenje na svoju veliku istoriju, na svoje herojske pretke. Primer teškog oboljenja istorijske svesti u glavama mnogih Ukrajinaca ili Crnogoraca, gde se procesima ukrajinizacije i crnogorizacije čitavim pokoljenjima nametala potpuna anamneza njihove blagočestive istorije – pokazuje nam koliko gubitak istorijskog pamćenja može biti poguban. Nije teško dokučiti kakva je budućnost mladog Ukrajinca koji ne vidi brata u Rusu, nego u Amerikancu, ili kakva je budućnost mladog Crnogorca koji ne vidi brata u Srbinu nego u Amerikancu. Dakle, u sklopu tog projekta istorijske anamneze Srba, svakako se nalazi i prikrivanje svetlih momenata zajedničkog srpsko-ruskog bratstva po oružju. Zbog toga smatram da je dobro podsetiti na hrabre ruske mornare koji su pre sto godina (1914 i 1915. g.) sa svojom srpskom braćom viteški branili našu Otadžbinu. Samo u četiri zajedničke grobnice (na Novom groblju u Beogradu, Petrovaradinu u Novom Sadu, groblju u Zrenjaninu i groblju u Senti), sahranjeno je preko 330 ruskih vojnika, učesnika Prvog svetskog rata. Neka je slava ruskim herojima koji su svojom krvlju branili i našu Otadžbinu, a srpski narod nikada ne sme zaboraviti tu bratsku ljubav i nesebičnu požrtvovanost ruske braće u borbi protiv zajedničkog neprijatelja. U tekstu koji sledi, nešto više o Vasiliju Apoloviču Grigorenku, jednom od tih ruskih heroja o kojima se na žalost u Srbiji tako malo zna…

Sergej Nikolajevič Smirnov

Na ničim izazvane patološke izlive evroeuroforije srpskih vlastodržaca, najbolji odgovor je svedočenje o vekovnim mrzostima Zapada prema srpskom rodu i svedočenje o vekovnom bratstvu Srba i Rusa…
* * *
Kada Rusi za nekoga kažu da je “masštabnaja” ličnost, to je teško jednom rečju prevesti na naš jezik, jer taj pojam podrazumeva sveobuhvatnog i veoma talentovanog čoveka, izuzetno širokog opsega znanja, interesovanja, obrazovanja – kako bi naš narod rekao – Bog ga je za sve obdario. Jedan od takvih “masštabnih” ličnosti bio je i Sergej Nikolajevič Smirnov, koji je svojim delom ostavio upečatljiv trag i u ruskoj i u srpskoj nauci i kulturi. Pojedini velikani zahvaljujući svom talentu i radu dostignu u svojoj oblasti inetresovanja izuzetne rezultate, međutim kada je u pitanju Smirnov, teško je i pobrojati sva interesovanja Smirnova u kojima je pokazao izuzetnu nadarenost. Bio je veoma talentovan inženjer, vrstan arhitekta, arheograf i bibliograf, arheolog, numizmatičar, istoričar umetnosti… – uz sva ta zanimanja i hobije, bio je i društveno veoma angažovan čovek.
S.N. Smirnov rođen je u Petrogradu 1877. godine, upokojio se u Montevideu (Urugvaj) 1958. godine. Po dedi heroju Otadžbinskog rata (Napoleonov pohod 1812) Smirnov je po rođenju imao status naslednog dvorjanina, a otac mu je takođe bio vojni inženjer i arhitekta vojnih ustanova u ruskoj carskoj prestonici. Po završetku Prvog kadetskog korpusa u Petrogradu (1893), po uputstvu Cara Aleksandra I upisuje Institut inženjera železnice, gde diplomira 1898. godine. Sa suprugom N.A. Maslovskom (oženio se 1904. godine) imao je dvoje dece, sina Mihaila i kćerku Elenu. Ističe se u različitim projektima, pa i karijera brzo napreduje od Titularnog savetnika (1903) za samo 6 godina postaje Dvorski savetnik (1909). Imajući u vidu njegov kasniji naučno istraživački rad u Srbiji, samo je Promisao Gospodnja mogla urediti tako da on te iste 1909. godine stupi u Arheološki institut gde je stekao polazna znanja iz istorije drevneruske umetnosti i građevinarstva. On 1911. godine završava taj Institut i postaje Stalni član Arheološkog instituta. Dakle, sa titulom Dvorskog savetnika sledeće dve godine predano radi na izgradnji hrama Spas na vodi u Petrogradu. Za velelepni enterijer hrama bio je najzaslužniji upravo Smirnov. Ovde treba istaći sledeće, što će se pokazati kao vrlo važno i u radu Smirnova u Srbiji – pre nego što se prihvatio posla na izgradnji hrama Spas na vodi veoma pažljivo izučavao rusku srednjevekovnu arhitekturu, ne ustežući se od putovanja radi obilaska mnogih ruskih spčomenika srednjevekovne arhitekture. Uskoro po njegovom osvećenju Smirnov je unapređen u dvorski čin kamer-junkera dvora NJegovog imperatorskog Veličanstva. Na žalost, to remek delo ruske arhitekture srušili su bezbožnici 1932. godine. Kao dvorjanin Smirnov je često bio angažovan u humanitarnim poslovima dečijih domova, poput angažovanja u dečijem domu pri Kancelariji Carice Marije, kao i dečijeg doma Jelisavete i Marije u Pavlovsku gde je jedno vreme bio i direktor. Zahvaljujući najviše njemu, kvalitetno je odrađen ogroman posao na sređivanju bogatog inventara, umetničke kolekcije i biblioteke Pavlovskog dvorca. Očigledno je to iskustvo i predodredilo njegov ogromni angažman u pomoći ruskim izbeglicama posle nesrećne revolucije, ovaj put na srpskom dvoru. Pored stručno inženjerskih radova i društvenog angažmana koji smo pomenuli, još dve oblasti “svestranog” Smirnova treba posebno istaći, a to je naučni rad i rad na proučavanju istorije umetnosti. Kada imamo u vidu zaista zaprepašćuju predanost radu i svu njegovu izuzetnu radnu sposobnost, opet ne može da ne zadivi njegov beskonačan spisak zanimanja i interesovanja, kako u “ruskom” tako i u “srpskom” periodu njegovog života. Da sada pobrojimo samo neka interesovanja iz “ruskog” perioda njegovog života: Stalni član Arhivske Petrogradske gubernijske naučne komisije, Član Revizione komisije društvene uprave Petrograda, Član Komisije za izgradnju Sabora Svete Trojice na mestu izgorelog Trojickog sabora u Petrogradu, Predsednik uprave Petrogradskog industrijskog akcionarskog društva, Član Revizione komisije Akcionarskog Srednjeazijskog naftno-industrijskog društve “Santo”, a navođenje učešća u svim dobrotvornim fondovima u kojima je učestvovao Smirnov, oduzelo bi mnogo prostora. I uprkos svim ovim činjenicama o nesvakidašnjoj zauzetosti, Smirnov ni u Rusiji ni u Srbiji nije bio nemi posmatrač događaja oko sebe, već aktivni učesnik u mnogim od njih.
Jedna divna karijera jednog svestrano nadarenog ruskog dvorjanina, jedan primeran porodični život koji je to pratio, prekinut je poput karijera hiljada blagočestivih Rusa nakon “Krvavog Oktobra” i dolaska “sinova pakla” na vlast u Rusiju. Slede meseci zatvoreništva, prvo u Permu, potom u Moskvi, da bi konačno nekako uspeo da se sa porodicom dočepa Srbije – “rezervne Otadžbine” desetine hiljada ruskih emigranata. Posle plodotvornog rada u novoj Otadžbini o kome ćemo opširnije pisati u daljem tekstu, takođe pri dvoru (ovaj put Kraljevskom), Smirnovu kao i mnogim drugim ruskim emigrantima, bilo je suđeno da beže i iz Srbije po dolasku komunista na vlast. Iz Srbije Smirnov odlazi u Urugvaj, gde je pod nerazjašnjenim okolnostima 1958. godine završio svoj životni put.
Dakle, Smirnov je nastavio službu na dvoru pravoslavnog monarha, ovaj put na Kraljevskom dvoru Karađorđevića. Kao što smo već rekli, on je i pre dolaska u Srbiji imao prisne veze sa Karađorđevićima, pošto je dve godine (1916-1918) bio upravnik kompleksa Pavlovskog dvorca koji je pripadao Ivanu Konstantinoviču Romanovu, mužu srpske princeze Jelene, sestre Kralja Aleksandra Karađorđevića. Da kažemo da je i ovaj srpski zet, knez iz carske loze Romanovih, mučenički završio svoj život pošto je živ bačen u jamu pod Alapeskom u julu 1918. godine, a potom su u jamu sa živim ljudima “crvene zveri” bacile granate. NJegova supruga, srpska princeza Jelena, posle muževljeve smrti bila je u zatvorima Perma i Moskve i oslobođena je samo zahvaljujući diplomatskoj intervenciji i hrabrosti i odanosti samog Sergeja Nikolajeviča Smirnova. Opis misije oslobađanja kneginje Jelene, Smirnov daje u knjižici koja je objavljena u Parizu, gde je on svedočio u svojstvu svedoka pred čuvenim Sokolovom, koji je vodio istragu o ubistvu Carske porodice Romanovih. On je krenuo u potragu za kneginjom na Ural i Sibir sa falsifikovanim srpskim pasošem, rizikujući i sopstveni život. U tome mu je svesrdno pomogla “srpska misija” sa srpskim ambasadorom u Rusiji Spalajkovićem na čelu, koji se kod novih vlasti svesrdno zalagao za Jelenu Petrovnu. Samo čudom Božijim je Sergej Nikolajevič Smirnov preživeo, iako je bio na spisku za streljanje i u Rusiji čak postoje publikacije u kojima se navodi da je on streljan u Permu, jer je bio na spisku za streljanje. Spasao ga je srpski falsifikovani pasoš i lažno svedočenje srpskog oficira Božičića da je on radnik “Ministarstva srpskih železnica”. Ovde nije zgoreg napraviti mali iskorak i napisati par reči o Spalajkoviću, velikom i hrabrom srpskom diplomati koji je do kraja 1918. godine bio srpski ambasador u Rusiji, a posle Prvog svetskog rata diplomatsku karijeru je nastavio u Parizu, sad već u Kraljevini SHS. Navodimo svedočenje ruskog diplomate N. Trubeckog iz njegove knjige “Rat na Balkanu 1914-1917”: Diplomate su mi pričali kako je krajem jula 1918. godine na jednom od redovnih prijema diplomatskog kora, Lenjin izjavio da je Carska porodica streljana. Spalajković nije mogao da se uzdrži, prišao je Lenjinu i pljunuo mu u lice. Sovjetska vlast je bila još slaba i incident je “zataškan”. Bilo je odlučeno da se ne obraća pažnja na jednog “nevaspitanog, nekontrolisanog i bolesnog čoveka”.[1] Sama Jelena, kćerka srpskog Kralja Petra, u tim danima je iskazala izuzetnu hrabrosst, požrtvovanje i odanost prema mužu. Pošto su joj deca bila na sigurnom u inostranstvu, ona se pre muževog ubistva novoj vlasti obratila molbom da joj omoguće da podeli sudbinu sa svojim mužem u zatvoru naglašavajući da zbog toga odbija eventualnu pomoć stranih ambasada. Posle mnogo peripetija i zatvora, srpski oficiri i Jelena su oslobođeni, a po oslobođenju, Jelena 1919. godine stiže u Švedsku odakle sa svekrvom i decom emigrira u Jugoslaviju. Sa decom 1921. godine odlazi u London.
Dakle, pošto se 1919. godine sa porodicom srećno dočepao Srbije, Sergej Nikolajevič Smirnov počinje sa radom na Dvoru Karađorđevića kao lični sekretar Jelene Romanove, istovremeno započinjući i inženjerski rad u građevinskom odelenju Dvora, kao i u Kancelariji Državnog komesara po pitanju ruskih izbeglica. Kao i u Rusiji, jedan angažman nije dovoljan za neiscrpnu energiju i neumorni duh Smirnova i ono što posebno impresionira, on na svim tim poljima ostavlja iza sebe dubog trag i delo neprolazne vrednosti.
Kao upravnik Dvora Jelene Petrovne koja posle 1921. godine više vremena provodi u Londonu nego u Beogradu, Sergej Nikolajevič Smirnov prema rečima LJudmile Kuzmičeve u velikoj monografiji “Ruski nekropolj u Beogradu” obavlja posao čitavog jednog tima brinući o poslovima i finansijama Jelene Petrovne, organizaciji i protokolu njenih zvaničnih poseta, finansijskom obezbeđenju njene dece, regulisanju statusa u domu Romanovih i u evropskoj monarhističkoj porodici…
Na angažovanju Sergeja Smirnova na poslovima vezanim za pružanje pomoći i organizacije života ruskih emigranata u Jugoslaviji, svedoči obimna građa u Arhivu Jugoslavije. Fond kneginje Jelene i na ovom polju je dao veliki doprinos u olakšavanju života mnogim ruskim emigrantima u Jugoslaviji. “Društvo pomoći ruskoj siročadi” takođe se nalazilo pod pokroviteljstvom Fonda kneginje Jelene i pomagalo je dva sirotišta, u Beloj Crkvi i manastiru Hopovo. Humanitarni angažman vezan za Fond kneginje Jelene, Smirnov je obavljao i kao državni činovnik u ništa manjem obimu. Delatnost Državne komisije za poslove ruskih izbeglica beleži ogroman angažman Smirnova sve do 1944. godine.
I na kraju treći vid angažovanja Sergeja Smirnova na Dvoru Karađorđevića bio je njegov rad dvorskog inženjera i arhitekte. Grandiozan rad i grandiozno delo Smirnova u ovoj oblasti jednostavno je neprocenjivo. Nesvakidašnje umeće da brzo shvati suštinu problema i način njegovog rešavanja, bilo je kao bogomdano za rukovodioca projekata na Dvoru Karađorđevića. Rukovodio je izgradnjom nove kraljevske rezidencije na Dedinju, njegove organizacione sposobnosti iskazane su i prilikom organizacije izgradnje predivnog memorijalnog kompleksa Karađorđevića u Topoli. Smirnov je za opremanje hrama u Topoli angažovao “ruski tim” vrhunskih stručnjaka potpomognut nekolicinom srpskih znalaca. Da nabrojimo neke: Nikolaj Krasnov, Nikolaj Mejendorf, Boris Obrazkov, Vladimir Predojević, Viktor Ševcov, Ivan Dikov, Boris Ivanšencev.
Da napomenemo da je pored ova tri magistralna polja delatnosti Smirnova tokom njegovog života u Srbiji, blagodareći njemu izvršena ozbiljna sistematizacija Biblioteke Kraljevskog Dvora, koja je Smirnovu istovremeno služila i kao mesto na kom se bavio ozbiljnim naučno-istraživačkim radom. Ovde posebno treba istaći jedan angažman koji je od izuzetnog, neprocenjivog značaja za celokupnu srpsku kulturu. Radi se o poslu prikuljanja i analizi starih pisanih spomenika srpske kulture. Oslanjao se na pomoć Ruskog Arheološkog društva Kraljevine SHS koje se takođe nalazilo pod pokroviteljstvom Fonda kneginje Jelene. Na poziv Kralja Aleksandra u leto 1922. godine specijalna ekspedicija na čelu sa S. Smirnovim počela je rad na proučavanju 29 srpskih manastira i crkava. U ekipi je bio i genijalni Krasnov, a tu su se nalazili i naučnici istričari umetnosti, arhitekte, umetnici, fotografi i crtači. Preko 500 crteža hramova je prikupljeno i tada je po prvi put u srpskoj istriji urađeno jedno kompleksno istraživanje srednjevekovnog nasleđa Srbije. Smirnov je kao nosilac projekta uz veliku pomoć svojih pre svega ruskih kolega, obavio to grandiozno istraživanje. Kasnije je sa Krasnovom organizovao i lične ekspedicije radi proučavanja srpskih srednjevekovnih spomenika na Kosmetu i u Albaniji. Istraživali su “Srpske Svete Gore” na Skadarskom jezeru, u Ovčarsko-Kablarskoj klisuri, na Fruškoj Gori i mnoge srpske svetinje u Srbiji, Crnoj Gori, i na prostorima svih drugih srpskih zemalja. Taj rad je bio osnova za kasnije Krasnovljevo mozaičko “freskopisanje” hrama svetog Đorđa na Oplencu, gde su u jedinstven mozaički enterijer hrama ugrađeni motivi iz preko 50 najznačajnijih srpskih svetinja različitih epoha. Koliko je taj posao značajan, govori nam činjenica da u velikoj Rusiji nije postojalo tako kompleksno istraživanje najvećih srednjevekovnih svetinja Rusije kakvo su ruski stručnjaci izvršili u Srbiji. Sav taj posao poslužio je za kasnije još jedno monumentalno istraživanje Smirnova “Srpske svetinje u ruskim letopisima” koje je 1936. godine uvršteno u Jubilarnu zbirku “Ruskog arheološkog društva” u Kraljevini Jugoslavije. Ogroman istraživački rad je stajao iza ovog poduhvata i tu je prvi put sačinjen potpuni spisak pomena srpskih svetinja u ruskim rukopisima. Takođe, Smirnov prvi put u Srbiji publikuje biografije trojice “znamenitih Srba u ruskoj istoriji” – Mitropolita Kiprijana, Grigorija Camblaka i Pahomija Logoteta ili Pahomija Srbina kako su ga još oslovljavali u Rusiji.
I tako, odmah primećen u visokim krugovima kako Carske Rusije tako i Kraljevine SHS, Smirnov je veoma brzo stekao ugled veoma savesnog i pouzdanog delatnika kome se mogla poveriti bilo koja dužnost sa stopostotnom sigurnošću da će posao biti obavljen na veoma visokom nivou. Interesantno je da su mu i u Rusiji i u Srbiji stizale mnoge porudžbine za izgradnju hramova, a svaki novi posao na hramu, Smirnova je odvodio u sve dublja i dublja istraživanja drevne arhikteture i naših svetinja, što je i dovelo do opisane impozantne uloge Smirnova u temeljnom istraživanju srpske srednjevekovne crkvene umetnosti i arhitekture. Spisak crkvenih stvari koje je odabrao čuvar Umetničkog odeljenja Ruskog muzeja iz kolekcije Smirnova koji se čuva u Pavlovskom dvorcu-muzeju, danas broji 220 jedinica. Među njima je i ikona koju je Smirnov dobio na poklon od Mitropolita Skopskog Vikentija 1914. godine, tako da Smirnova vidimo i u ulozi velikog sakupljača ruskih starina. S. N. Smirnov je projavljivao i duboko interesovanje za numizmatiku pa je kupovao kataloge sa numizmatičkih aukcija. U onome što je ostalo od njegove biblioteke u dvorcu-muzeju u Pavlovsku koja je pre Revolucije brojala više od 2 hiljade tomova, sačuvano je i nekoliko tih nuzmimatičkih kataloga.
Vladimir Majevski, još jedan od veoma interesantnih ličnosti ruske emigracije u Srbiji koji je živeo u sobi pored svetog vladike Nikolaja Velimirovića u poslednjim danima njegovog života, opisuje jedan interesantan momenat iz razgovora Kralja Aleksandra sa Smirnovom. Kralj se interesovao za život ruske emigracije u drugim zemljama, a Smirnov je o tome opširno govorio i na kraju rekao: “Ipak, zahvaljujući brizi Vašeg Veličanstva, Rusi ne žive nigde tako dobro kao u Jugoslaviji”. Majevski navodi da je na to Kralj odgovorio: “Možda je to i tako, … ali i Rusi se nama odužuju”.
Iako “čovek dela” tokom čitavog svog života, jedan od onih ljudi koji nikada nisu znali za besposličarenje, koji nikada nisu govorili o sebi ali je njihovo delo govorilo mnogo o njima, ipak je napisao i sopstvene memoare. Na žalost, ti memoari velikog pobornika monarhizma Sergeja Nikolajeviča Smirnova, još nisu objavljeni. Imajući u vidu grandiozno delo i svestranost Smirnova, samo srpskom nemarnošću se može objasniti činjenica da ti memoari nisu još publikovani i neka ovo bude i svojevrstan apel na sve one koji mogu pomoći da ovi izuzetno važni memoari velikog rusko-srpskog pregaoca i patriote, ugledaju svetlost dana. Jer, čak i bez opisa njegovog života u Urugvaju, biografija Smirnova iz ruskog i srpskog perioda po bogatstvu događaja koji su proizašli u sudbini ovog izuzetnog čoveka, prevazilaze uobičajene biografije i najvećih ljudi. Srpski narod duguje ogromnu zahvalnost ovom istinski velikom Rusu, naročito za nesvakidašnji doprinos naučnom proučavanju srpske srednjevekovne crkvene umetnosti i arhitekture.


* * *

Na žalost, u Srbiji se malo zna uopšte o vojnoj pomoći Rusije Srbiji u Prvom svetskom ratu. Tu prazninu u srpskoj istoriografiji o ruskoj vojnoj pomoći delimično je popunila odlična knjiga Alekseja Timofejeva i Darka Kremića “Ruska vojna pomoć Srbiji za vreme Prvog svetskog rata” u izdanju Instituta za noviju istoriju Srbije, koja je 1914. godine izašla iz štampe.

Dvojnu monarhiju Habsburga nazivali su i Dunavskom monarhijom i ona je zaista gospodarila najvažnijom evropskom rekom. NJena Dunavska flota bila je veoma moćna i dobro opremljena, sa šest monitora i čitavim nizom pomoćnih brodova. Monitori su bili svojevrsne oklopne baterije opremljene kulama (koje su takođe bile zaštićene oklopnom zaštitom) sa haubicama od 122 mm, kao i oruđem manjeg kalibra i mitraljezima, pa su praktično bili neranjivi za srpsko pešadijsko naoružanje. Srpska armija nije imala zaštitu od monitora Austrougarske Dunavske flote, nije imala čak ni protivoklopnu artiljerijsku municiju, a kamoli podvodne mine i torpeda. Napadnuta od tri moćne carevine i suseda Bugarske, Srbija je jedinog istinskog saveznika imala u Rusiji (uz Crnu Goru) koja se odmah nesebično odazvala na poziv za pomoć. Tako već sredinom avgusta 1914. godine (u ovom tekstu datumi su navedeni po starom kalendaru) u Srbiju stiže prvi ruski morski odred pod komandom poručnika sa Crnomorske krstarice “Rostislav”, našeg junaka Vasilija Apolonoviča Grigorenka. Istog meseca u Srbiju stiže i odred ruskih pontonera pukovnika P.I. Dobrova i drugi morski odred starijeg pukovnika J.F. Volkovickog koji je kasnije pruzeo zajedničku komandu nad ruskim mornaričkim jedinicama u Srbiji.

Sačuvane su zapisane uspomene mnogih učesnika tih događaja o ratnim podvizima ruskih mornara u Srbiji. Sačuvane su uspomene i samog Grigorenka ali samo do kraja 1914. godine, iako je on ratovao u Srbiji sve do velike jesenje ofanzive udruženih austro-ugarskih, nemačkih i bugarskih snaga na Srbiju u jesen 1915. godine. Te uspomene pod nazivom “Na Dunavu” štampane su u aprilskom broju žurnala “Morski zbornik” za 1916. godinu. Iz tih uspomena se vidi da je ruska mornarička ekspedicija tehnički bila nedovoljno opremljena i neobučena (Grigorenko navodi da su mu dali u prvi mah 16 rezervista koji su već zaboravili rukovati podvodnim minama), pa su bili primorani na mnoge improvizacije, što se naravno neminovno odražavalo i na uspešnost dejstava jedinice. Kao ilustraciju takvih nevolja navodimo primer da je zbog odsustva torpednih cevi poručnik Grigorenko bio primoran da od trupaca pravi topovska postolja. Dakle, više od 100 godina posle Prvog srpskog ustanka i “trešnjevih topova”, ruski mornari u Srbiji su bili primorani na slične improvizacije u Prvom svetskom ratu! Međutim, odsustvo vazdušnih pumpi za aktiviranje torpeda, nije se moglo rešiti nikakvom improvizacijom. Zbog toga je izgubljeno dosta vrednih torpedskih granata i propušteno mnoštvo prilika za uništenje neprijateljskih brodova. Grigorenko piše da je ogromna razlika između morske flotile za koju su bili obučeni on i njegovi mornari i rečne flotile za koju su bili slabo pripremljeni. Uprkos zaista nesvakidašnjim teškoćama, iz uspomena Grigorenka provejava zdravi hrišćanski optimizam prožet diskretnim humorom.

Promisao je ugotovila da Grigorenko u Prahovu za pomoćnika i prevodioca dobije inženjerskog poručnika srpske vojske Karača (koji je odlično znao ruski jezik – školovao se u Petrogradu). Grigorenko piše da se Karač odlikovao veselom naravi i da je sa njim delio dobro i zlo i proveo u radu mnogo besanih noći bez ikakvog smeštaja. Grigorenko je odmah krenuo u obilazak i upoznavanje celokupne srpske obale, praktično od Torlaka do Šapca i Bogatića. Prve mine marke “Vajteh”[1] Grigorenko i njegovi mornari postavljaju kod Ostružnice. U Dubku su Austrijanci već primetili njihov rad pa se zbog male širine Save na tom mestu moralo preći na rad noću, a pogodan bregovit teren omogućavao je da se danju mine pripreme za noćno postavljanje u vodu. Iz Dubka, ruska ekspedicija je stigla u Šabac, potom u Bogatić. Ruska pontonska inženjerija je još 24 avgusta (6. septembra) 1914. godine učestvovala u postavljanju pontonskog mosta kod Novog Sela preko koga su srpske pešadijske jedinice prešle na teritoriju Srema. To je bilo moguće jer su ruski mornari uz ogromne napore uspeli postaviti 4 mine koje su onemogućile napad monitora na most.

Na 30-40 metara od ušća Bosuta u Dunav, Austrijanci su napravili kanal u kome su bila smeštena dva monitora. Opis akcije sa pripremanjem i porinavanjem mine koja je uništila kanal (monitori koji su pre toga često isplovljavali iz kanala i gađali srpske položaje, posle ove akcije su ostali na suvom punih mesec i po dana, dok nije znatno porastao vodostoj Save) mogao bi poslužiti kao odličan scenario za dobar humorističko-ratni film. Grigorenko piše da su mu za tu akciju dali na ispomoć 40 trećepozivaca (bili su to uglavnom starci, čuvene srpske “čiče”). Moralo se prosecati gusto šipražje, mina nositi na rukama, od brvana napraviti svojevrstan kanal za spuštanje mine u reku uz pomoć užadi i pomenutih brvana. Po spuštanju u vodu, ruski mineri su pripremali minu za porinuće budući do grudi u vodi, na puškomet od austrijske obale. Po uspešnom porinuću, Grigorenko pomalo šaljivo opisuje trenutak kada je mina eksplodirala: “Razlegla se eksplozija i skoro istovremeno je počela pucnjava po nama. Svi su munjevito jurnuli od obale. Ja sam utekao direktno kroz šipražje i izgubivši kokardu projurio sam kroz šiblje, iako bih to u normalnim okolnostima teško uradio i sa sekirom u ruci. Probivši se kroz šiblje video sam ispod vatru i shvativši da to mora biti rov, srećno sam uskočio u njega. Drugi učesnici u poslu nisu tako dobro prošli. Srpki pukovnik Volkov protrčavši kroz prosečeno šipražje nije video rov i upao je u njega naglavačke, a poručnik Karač je skočio za vrat našem podoficiru. Jadni “čiča”, vodič volovske zaprege, platio je najgore od svih. Volovi su se uplašili od eksplozije i jurnuli su po kukuruzu vukući za sobom “čiču” koga su mahnito šibale debele stabljike rastinja. Ipak je nekako uspeo da odveže uže sa ruka, a volovi su pobegli tako daleko da smo ih morali tražiti tri dana. Nekoliko vojnika je bilo ranjeno u kukuruzima gde su ih stigli neprijateljski meci”. Sutradan se videlo da je mina došla do same obale i bukvalno na ulazu u kanal eksplodirala pa je sva voda otekla u reku, a kao što smo rekli, austrijski monitori su ostali u plićaku neupotrebljivi čitavih mesec i po dana, dok nije znatno porastao vodostaj Save.

Posle ove akcije u Srbiju je stigao i stariji pukovnik Volkovicki koji je preuzeo komandu nad ruskim mornarima, koji su sada brojali 44 člana. Nastavljen je rad na postavljanju mina u Savu, u okolini Šapca, Drenovca i Mitrovice. Međutim, posle prvih uspeha, 15/16. septembra 1914. godine dva austrijska monitora uspevaju zbog iznenada nabujale reke (usled veoma jakih jesenjih kiša nivo Save je podignut za čak 2 metra!) proći između dve linije sa po tri reda ruskih mina u svakoj, od Zemuna do Šapca. Pošto srpska armija nije imala protivoklopnih mina bila je nemoćna protiv monitora. Rusi su pokušali da dejstvuju i torpedima, ali zbog nedostatka pumpi prilikom remonta torpeda, ni oni nisu pomogli. Tada je Grigorenko dobio poziv za povratak u Beograd. Grigorenko je posle jednog neuspešnog pokušaja zbog nedostatka vazduha u mini, novu postavio na istom mestu 29. septembra, ali monitori se nisu pojavljivali. On je potom narednih dana instalirao 10 minskih prepreka i nedugo iza toga usledio je još jedan izuzetan uspeh ruskih mornara. U noći između 9 i 10. oktobra 1914. godine na savskom ostrvu Oršavsaka ada kraj Šapca, austrijski admiralski brod Dunavske flote, monitor “Temeš” nasukao se na dve ruske mine i ubrzo potonuo. Tada je poginuo 31 austro-ugarski mornar iz komande broda.

Sledeći zadatak koji je pred ruske mornare postavila srpska komanda bio je obezbeđenje plivajućeg mosta koji je spajao obalu sa ostrvom Velika Ciganlija. Austrijanci su prema njemu upućivali brvna i mine. Tada su Rusi iznad mosta postavili pregradu od brvana i granja, povezanu lancima. Sav otpad koji je nosio rečni tok, posle toga se tu zadržavao ne dolazeći do mosta. Pored toga, tu su postavili za svaki slučaj i jednu “Vajthejd” minu.

Dakle, ruski mornari pod komandom Grigorenka radili su svakodnevno i neumorno, bukvalno danonoćno, na obezbeđenju odbrane srpskih rečnih granica od opasnih neprijateljskih monitora, posle avgustovske pobede srpske pešadije na Ceru. U tom relativnom zatišju stigla je i prva pumpa, ali u neispravnom stanju. Grigorenko lično je morao neumorno danima raditi sam da bi popravio sve lomove i polomljene mehanizme zbog nestručnog rukovanja pumpom. Na kraju je pumpa počela potpuno ispravno da radi pa je to predstavljalo pravo malo veselje za ruske mornare. U Ostružnici su ponovo postavili minu 4. oktobra. U nedostatku bilo kakvih ratnih rečnih brodova, mine su često morali postavljati noću bukvalno na splavovima ili najobičnijim čamcima. Kada znamo snagu matice Save i Dunava, jasno je kakvi su i čisto fizički napori bili neophodni.

Za vreme srpskog povlačenja iz Beograda u novembru 1914. godine, Grigorenko sa svojim mornarima se bori protiv austrijskih monitora i vrši diverzantske mornaričke prepade, time pomažući evakuaciju srpske vojske. Najteže je padalo uništavanje sopstvenog truda, kako ne bi palo neprijatelju u ruke. Grigorenko i Karač su dobili zadatak da uoči povlačenja iz Beograda sruše mostove na Dunavu između Beograda i Zemuna (Karač) i kod Topčidera (Grigorenko). Pošto je Karač uspešno odradio zadatak, srušivši ili teško oštetivši sve rešetke na mostu na Dunavu, pridružio se svom ruskom sabratu i oni su 17. novembra počeli rušenje svih mostova na Topčideru (ukupno četiri mosta). Time je u potpunosti bila onemogućena koordinacija Austro-Ugarske mornarice na Savi i Dunavu. Sledile su diverzije u Resniku, Mladenovcu, ratni put je Grigorenka vodio i do Ćuprije, Zaječara, Prahova jer su se proneli glasovi da Austrijanci žele u Rumuniji da prekinu rečnu komunikaciju Srbije i Rusije. Sa uspesima srpske armije i razbijanja neprijatelja na Kolubari, Grigorenko preko Negotina, pa Niša ponovo vraća ka Šapcu. Tu je 8. decembra 1914. godine saznao da se na njegove mine nasukao i drugi neprijateljski monitor “Samos”

Pošto su srpske kopnene jedinice u kontraofanzivi posle veličanstvene Kolubarske bitke u novembru 1914. godine očistile zemlju od okupatora i ruski mornari se trijumfalno vraćaju na Dunav i Savu. Posle toga je uz pomoć saveznika ojačala i srpska rečna odbrana, a Grigorenko sa svojom ekipom nastavlja sa zaštitom rečnih granica Srbije. U Drenovcu ih je jedne noći prilikom postavljanja mine iznenada napao neprijatelj i potopio skelu, pa su bili primorani plivanjem se vratiti na srpsku obalu. U Šapcu su 29. decembra 1915. godine postavili 9 mina. Svoje uspomene Grigorenko završava žaljenjem što sa sobom nije imao stručnjake za rečnu plovidbu i konstatacijom da su bez obzira na izuzetno teške okolnosti i nedostatak opreme, Austrijancima priredili mnogo gorkih trenutaka. Pored toga, ističe da su Srbi veoma cenili ulogu ruske misije uz ne baš oduševljenost radom misija drugih savezničkih zemalja. I ističe da su uz njih Srbi stekli iskustvo u borbi na rekama i da su zarobili mnoštvo municije od neprijatelja (na primer protivoklopne granate koje su u prvim danima rata ruski mornari u Srbiji mogli samo sanjati). Engleski admiral Trubridž nije mogao a da ne pohvali delatnost ruskih mornara u Srbiji pa izražava svoje “ushićenje upornošću i hrabrošću koju je projavila ruska ekspedicija za vreme borbi za Beograd od 5 do 8. oktobra 1915. godine”.

Sve u svemu, može se reći da je zahvaljujući pre svega pomoći ruskih mornara u prvoj ratnoj godini, (sledeće godine je usaglašena pomoć i sadejstvo saveznika), krajem 1914. godine praktično neutralizovana moćna flota “Dunavske monarhije” – njihovi monitori su odbačeni daleko uzvodno, a potpuno je prekinut dotad nesmetan transport Dunavom sa vojnim teretima, iz Austrije i Nemačke za Tursku. Značaj te činjenice da su Srbi sa svojim saveznicima (a pre svega uz pomoć ruskog pomorskog odreda na čelu sa Grigorenkom) u potpunosti prekinuli komunikaciju Centralnih sila sa Turskom i Bugarskom po Dunavu, do dan danas je potcenjen od strane i srpske i savezničke istoriografije. A već od strane neprijatelja stiglo je priznanje izuzetnog geopolitičkog značaja te činjenice. Austrijski vice-admiral Olaf Rihard Vulf u svojim memoarima je zapisao da su te akcije ruskih mornara “onemogućile da Dunavskim vodenim putem Centralne sile dostavljaju pomoć Turskoj”.[2] Ta činjenica je imala krupan značaj za razvoj vojno-političkih okolnosti na Balkanskom poluostrvu jer je Srbija 1914. godine uspela da postane barijera na putu koji je povezivao Centralne sile sa Bliskim Istokom.

Treba reći da su kasnije, tokom 1915. godine stigle u pomoć i druge savezničke mornaričke jedinice, pa je formalno te godine britanski kontra-admiral Ernest Trubridž preuzeo komandu nad mornaričkim jedinicama u Srbiji ali su ruski mornarički odredi sačuvali formalnu samostalnost u planiranju i sprovođenju svojih akcija. U poverljivom izveštaju Grigorenka komandantu ekspedicije za posebne namene Veselkinu, pred drugu njegovu evakuaciju iz Beograda u jesen 1915. godine, ističe se da je njegov odred uspešno evakuisan iz Beograda i 27. septembra stigao u Ćupriju u punom sastavu. “Smatram svojom dužnošću da kažem da su svi oficiri i niži pripadnici mog odreda, za sve vreme bombardovanja, svojim radom težili ispunjenju poverenih zadataka i da u potpunosti zaslužuju pohvale i nagrade” – istaknuto je u poslednjem sačuvanom izveštaju poručnika fregate Vasilija Apolonoviča Grigorenka iz Srbije.

Na ličnu inicijativu Cara koji je bio upoznat sa pohvalom admirala Trubridža na račun ruske mornaričke ekspedicije, najvišim ukazom Mornaričkog resora Ruske Monarhije № 104, od 10.02.1916. godine, stariji pukovnik Grigorenko nagrađen je Georgijevskim ordenom. Grigorenko je rođen 1884. godine u Nikolajevu u Hersonskoj oblasti Novorusije (danas Ukrajina), upokojio se u Parizu 1973. godine. Kapetan II ranga Crnomorske flote, završio Morski korpus. Učesnik Prvog svetskog rata, u Građanskom ratu posle “Krvavog Oktobra” bio je glavni miner Crnomorske flote. Nalazio se u sastavu ruske eskadrile u Bizerti (Tunis) od 1921. godine, a u periodu 1921-1923 bio je komandir spasilačkog broda ruske eskadrile “Černomor”. U emigraciji živeo prvo u Jugoslaviji, potom u Francuskoj, gde je bio član Vojno-morskog istorijskog kružoka u Parizu i član Uprave Opštekadetske zajednice u Francuskoj i član Morskog sabora u Francuskoj. Nosilac Karađorđevog ordena u Srbiji.

[1] Radi se o samohodnim minama (torpedima) sistema Roberta Vajtheda koje pokreće u dejstvo komprimirani vazduh u specijalnom rezervoaru. Tokom Prvog svetskog rata nalazile su u naoružanju svih vodećih pomorskih država.

[2] Vulьf O.R. Avstro-Vengerskaя Dunaйskaя flotiliя v mirovuю voйnu 1914.1918 godov. SPb. 2004. S. 12.


Detaljni podaci o knjizi
Naslov: Znameniti Rusi u srbskoj istoriji
Izdavač: Kolor Pres doo
Strana: 232
Povez: tvrdi
Pismo: ćirilica
Format: 22 cm
Godina izdanja: 2015

p.p.


Predmet: 38232299