pregleda


OD VIŠKA GLAVA BOLI - Dragan Atanacković Teodor


Cena:
370 din
Želi ovaj predmet: 2
Stanje: Nekorišćen
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Plaćanje pre slanja (Ostalo)
Lično
Grad: Stari grad,
Beograd-Stari grad
Prodavac

teofil (684)

Pozitivne: 966

Negativne: 0

Svi predmeti prodavca

Kupindo zaštita

Godina izdanja: 2002
ISBN: 86-903293-0-7
Oblast: Antropologija
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

OD VIŠKA GLAVA BOLI - Dragan Atanacković Teodor
Uvod u egoistiku - antropopsihologiju

Autorsko izdanje, Beograd 2002
Latinica, broširani povez, format 20x14,5cm, strana 223

Stanje odlično, kao nova, bez posvete i bilo kakvih tragova olovke.


O knjizi od autora:
Антропопсихологија – искорак из нагађања

Почетком новог миленијума сам написао и 2002. године објавио прву књигу (под насловом „Од вишка глава боли“) из области антропопсихологије, науке којој сам, бар у тој првој књизи дао не толико нетачно, колико „несретно“ име „егоистика“.
У њој је, бар у основним контурама, покренута тематика и проблематика чија значајност је обрнуто сразмерна степену досад показане вољности научних, али и ненаучних или лаичких „кругова“ да се њоме баве.

&

Досадашње друштвене или хуманистичке науке, од класичне психологије, преко социологије, па и историје, са изузетком историографије, до економије и политикологије, су, а зарад својих хипотетичко-апроксимативних судова, мишљења и ставова, више личиле на идеологије, него на науке.

Недостајала им је егзактност, а самим тим и научност.

Немам ни воље, а не видим ни потребу да се око тога са ма ким упуштам у полемику.

Подсетимо се само да се, према уобичајеној номенклатури, науке генерално деле на егзактне,(које се још називају и природним наукама), и друштвене или хуманистичке, које би се, следствено томе, могле назвати, па се ту и тамо и називају, неегзактнима.

А зар сам израз неегзактна наука не представља својеврсни оксиморон, као када би се рекло: неистинита истина, невлажна вода итд?

Укратко, нико не може заиста порећи да је егзактност sine qua non или незаобилазно својство сваке науке, (scientiae, знаности, зналаштва), а да одсуство егзактности у некој науци укида сваку могућност да та наука носи име које носи, јер у супротном би се свака, па и проверено неегзактна, односно нетачна (ненаучна) тврдња, попут оне да се Сунце окреће око Земље, да је Земља равна плоча итд. итд. могла назвати научном.

Сам пристанак да се нешто неегзактно уопште узме у разматрање као потенцијално сазнајно, односно спознајно валидно, делује, благо речено, неозбиљно.

Неозбиљније од тога би било само то да су апроксимативно-хипотетичке тврдње, које чине окосницу тзв. друштвених наука, проглашене за нешто егзактно, без обзира што се готово константно показивало да је (досадашња) друштвено-научна спознаја заправо неегзактна, односно ненаучна.

&

Ако су се тзв. природне науке одвојиле од филозофије, као своје „прамајке“ или „праисторије“, осамосталиле и постале егзактне, па самим тим нису више биле само ствар „филозофирања“, односно мишљења овог или оног филозофског мислиоца, тзв. друштвене (хуманистичке) науке, с обзиром на своју неегзактност, још увек нису мрднуле од или из филозофије.

У њима се још увек ради о скупу мишљења који је настао као збир разматрања „друштвених (хуманистичких) филозофа“ или теоретичара, па следствено томе још не би могле да носе титулу или просто име „науке“, него би им више пристајао назив „друштвена или хуманистичка филозофија“.

Антропопсихологија и пратеће антропонауке су први „друштвено-научни“ искорак из скупа мишљења, односно из филозофије, успостављање егзактности као показатеља да се и у тој „друштвеној“ (хуманистичкој) или метафизичкој области почело догађати оно што се у области спознаје физиса, односно ван-људске стварности, већ догодило.

Догађање науке, односно егзактна спознаја, у области физиса, омогућила је људима да на физис или ванљудску стварност имају и врло јак практичан утицај, што је доводило до многих револуционарних преокрета у ванљудском праксису.

Егзактна антропоспознаја, чији почетак представља антропопсихологија, омогућиће људима да мењају не само ванљудску, него и досадашњу људску стварност, да се ослобађају подложности идеологијама, и то не само политичким, него и личним.

Тај сазнајни преокрет, баш као што се својевремено догодило у области ванљудске стварности, за резултат ће имати и преокрет у људском праксису.

Суштина тог преокрета биће повратак и акомодација непобитним чињеницама људске стварности.

Човек ће, ма како то звучало, коначно постати што јесте, а не што би по овом или оном мишљењу, односно представи или идеологији, укључујући и религију, требало да буде.

Коначно ће живети себе стварног, без обзира да ли је то „добро“ или „лоше“. Са оне стране (уобичајеног, умишљеног) добра и зла.

Изаћи ће из ексесентности, која ионако никад није била његова стварна стварност, него његово виртуелно и узалудно психичко одсуствовање из стварности, које је било могуће само зато што је човек слободан да чини све, па и оно што му, у крајњем скору, штети.

Ако се могућност невиртуелног живљења себе не доживи као добра, оно што је бивало пре ње несумњиво је горе.

Одсуство раја, као синонима за нешто што је несумњиво добро, се не може надоместити ни прихлађеним, а камоли драматичним, односно врелим паклом.

А ако се пакао, као синоним за недобро или сумњиво добро, већ не може избећи, нити превремено напустити, не може се порећи да је бивање у његовој умеренијој или хладнијој, боље од бивања у његовој досадашњој неумереној, односно врелој варијанти.

&

Антропопсихологија је егзактна хуманистичка наука која се, са једне стране, бави формираном или ексесентном, виртуелном, а са друге, реалном или есентном его-ситуацијом, другим речима: човеком као врстом психе, чија је незаобилазна карактеристика или differentia specifica егоичност, односно јаственост.

Тако гледано, антропопсихологија би се могла назвати и науком о егу или јаству, због чега јој је у eпрвом издању прве књиге на ову тему и дато не баш „сретно“ и, с обзиром на затечено или уобичајено, односно засад преовлађујуће стање антропопсихе, тешко прихватљиво име: егоистика.

А будући да его, или ја, односно јаство, није само једна од, него sine qua non, тојест суштинска карактеристика човека и да би се због тога између појма „човек“ ,(„антропос“), и појма „его“, односно „ја“, могао ставити знак једнакости или рећи да је „човек“, („антропос“), синоним за „его“ и обрнуто, онда би се наука која се, полазећи од те егзактне, непобитне чињенице, бави човеком, односно његовим емотивним, интелектуалним и понашалачким (ре)акцијама, могла звати и егоистика и егологија и јаствологија и антропопсихологија, а да ниједан од тих назива не буде нетачан.

Пошто би се, већ и из практичних разлога, ипак требало определити за само један од тих назива, односно имена, онда би, с обзиром на све, па и етимолошке аспекте, најадекватније, па и „најсретније“ име било управо оно које је коначно одабрано, а то је: антропопсихологија.

Антропопсихологија, односно антропопсихолошка егзактна спознаја чини основу свих осталих антропонаука, као што су антропоисторија, антропоекономија, антропосоциологија, антропополитика и друге, зато што је немогуће тачно спознати људско (друштвено, економско, историјско…) делање и збивање, а да се претходно не спозна делатник, односно човек (антропос).

Јер дела су резултат деловања делатника, а не обрнуто, као што се у разним досадашњим хуманистичким (друштвеним) филозофијама неједном директно или индиректно покушавало „доказати“.

У свим тим хипотетичким или лажним дилемама типа: „шта је старије – кокошка или јаје?“, разрешење је једноставно. Старија је кокошка. Њено постојање претходи појави јајета. А најстарији неко ко је кокошку створио и пре него што је носила јаја.

Наравно, тај најстарији узрок појаве јајета је немогуће, али и непотребно, научно доказивати. Држећи се ове „параболе“, могло би се рећи да наука започиње од момента кад је кокошка снела јаје и траје док траје и та њена способност, односно делатност. Оно што је пре и после тога ствар је мисаоног закључивања или вере да је, поред доказивог, проверљивог, егзактног, могуће и нешто друго, што је логично непознато докле год се не упозна.

Lično plaćanje i preuzimanje važi za Beograd na potezu Knez Mihajlove. Moguć dogovor i za šire područje grada, N. Sad i Suboticu, ali proverite pre kupovine.

Plaćanje pre slanja postnetom na moje podatke koje dobijete preko Kupinda, ili po zahtevu na uslužni tekući račun u Raiffeisen banci:

Knjige do 2 kg i poklon čestitke šaljem preporučenom pismonosnom pošiljkom (ugovorena cena + 90-130din za troškove slanja, zavisno od težine);

Ploče i ostalo po dogovoru šaljem postekspresom ili kao poštanski paket (otkup u iznosu ugovorene cene + troškovi slanja zavisno od težine);

Plaćanje pouzećem samo preko postekspresa i isključivo za proverene članove sa većim brojem pozitivnih ocena (otkup u iznosu ugovorene cene + troškovi poštarine i prenosa novca postnetom).

Predmet: 21066025