ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1959
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Autor - osoba Ugrinov, Pavle, 1926-2007 = Ugrinov, Pavle, 1926-2007
Milankov, Momčilo, 1924-1979 = Milankov, Momčilo, 1924-1979
Naslov Pesma : drama u dva dela po romanu Oskara Daviča / Pavle Ugrinov, Momčilo Milankov
Vrsta građe knjiga
Jezik srpski
Godina 1959
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kulturno prosvetno veće Jugoslavije : Stožer, 1959 (Beograd : Novi dani)
Fizički opis 81 str. ; 16 cm
Drugi autori - osoba Davičo, Oskar, 1909-1989 (bibliografski prethodnik)
Davičo, Oskar, 1909-1989 (bibliografski prethodnik)
Zbirka Scena : biblioteka savremene i klasične drame ; 12
(Broš.)
Napomene Pravo ime Pavla Ugrinova je Vasilije Popović.
Komentar uz dramu `Pesma`: str. 81-[82].



KOMENTAR UZ DRAMU „PESMA“
Ova drama obuhvata jedan aspekat romana Oskara Daviča „Pesma“. Pristupajući ovom poslu trudili smo se da iz jednog tako snažnog i obuhvatnog proznog dela koje obiluje mnoštvom likova, situacija, bogatom poetskom deskripcijom i dubokim psihološkim poniranjima, izdvojimo osnovni dramski tok i bitne piščeve ideje, pa da ih po zahtevima dramaturgije oblikujemo u jednu čvrstu celinu.
Odmah, na početku, nametnulo nam se pitanje glavnog junaka drame, nosioca radnje i ideje. Mića Ranović, skojevac, nosi u sebi sliku novog čoveka – komuniste i on želi da se poistoveti sa tim svojim idealom. Lik novog čoveka za njega je borac koji sve svoje postupke i čitav svoj život podređuje interesima borbe koju partija vodi za ostvarenje boljeg i pravednijeg života. Na takvom putu, u uslovima oružane borbe protiv okupatora, on ne sme da podlegne nijednoj svojoj ljudskoj slabosti, mora ostati šlep za svemoguće „provokacije života“ koje bi, po njegovom mišljenju, naškodile čistoti revolucionarnog morala. On to ne zahteva samo od sebe, već i od svojih drugova. Iz situacije u situaciju on taj svoj stav sve više zaoštrava i sebe na kraju dovodi u neodrživ položaj – mora da se služi lažju da bi ostvario svoj cilj. Tek tada shvata da nije sasvim u pravu. Novi događaj u vezi sa Anom, ženom koju je on voleo ali nije to smeo sebi da prizna, dovodi ga sasvim na meru ljudskosti. Mićin ideal novog Čoveka, koji je dosada bio jednostran, tek prestankom otpora prema ljubavi postaje potpun. On shvata da ta potpunost nije ničim naškodila njegovoj čistoti morala, nego, da je sada postao moralniji prema sebi i prema drugima.
Ličnost pesnika Andrije Vekovića je, možda, najkompleksnija u drami. U karakterizaciji njegovog lika mi smo na dramaturški način obuhvatili i skoncentrisali onu kronološku postupnost koja je u romanu objašnjavala pesnikov put do revolucionarnog opredeljenja. Kao mlad intelektualac i pesnik, Veković je sa oduševljenjem učestvovao u Prvom svetskom ratu. Međutim, posleratne prilike dovode ga do razočarenja i on se posvećuje poeziji, tražeći u njoj smisao života. Uskoro shvata da mu to poezija ne može pružiti i on više ne nalazi nikakvo dublje opravdanje svoga postojanja, živi rezignirano i povučeno. Susret sa Mićom i ljubav prema Ani ponovo ga pokreću i on se opredeljuje za borbu koja sada znači konačno opravdanje njegovog postojanja. Čini nam se da je potrebno zadržati se na povodu njegovog sukoba sa Mićom i nihilističkog gesta na groblju. U opredeljenju za Revoluciju, koje je njemu i Miči bilo zajedničko, motivi su bili različiti: Veković se opredeljuje i time rešava svoj lični problem, dok Mića, međutim, nalazi da je to nedovoljno za borca. Da bi sprečio njegov odlazak u partizane, Mića ga optužuje za razvrat, poteže čak i laž da Partija ne želi njegov izlazak na slobodnu teritoriju, što Vekovića baca u očajanje. U takvom raspoloženju on održi govor na groblju. Kasnije, u Gestapou, Veković uviđa da je učinio glupost, jer se sam ne može boriti. Tek tamo on shvata širi smisao opredeljenja.
Petra u drami zatičemo kao čoveka nedovoljno sigurnog u svoje revolucionarno iskustvo (njegovo ubeđenje je, međutim, čvrsto), zbog čega se on upočetku oslanja bez rezerve na mišljenje Đorđa, sekretara ćelije. To spol ja izgleda kao neka vrsta poltronstva, ali bi takva interpretacija lika bila pogrešna. Petar je inteligentan i on uviđa da Mića greši. Mića, pak, oseća da ga Petar prozire i zbog toga se sukobljavaju. U daljem razvoju situacije, Petar sazreva kao revolucionar i u odlučujućem trenutku, kad treba ostvariti akciju za oslobođenje Vekovića, on se suprotstavlja Đorđu, koji nije dorastao da oceni opravdanost te akcije, usvaja Mićino gledište i sticajem okolnosti postaje organizator tog oslobođenja.
Mislimo da su ostali likovi u drami (Ana, Đorđe, Klaus, Šaša i ostali) vrlo izraziti i jasni. Oni kao ličnosti ne doživljuju nikakve transformacije u toku dramske radnje, već su na kraju iste onakve kakve su bile i u početku.

MG P29 (N)