Nije bilo moguće zamisliti da će išta ikada više postojati, osim tona. Šezdeset i šest minuta – toliko je trajao. Prvi put kada se javio, i svaki naredni. Stajala sam pod tušem, čvrsto sklopljenih očiju, voda je tekla po meni i oko mene… To je bilo samo moje vreme… Voda je vremenom postala mlaka, onda i hladnjikava. Nije mi smetalo. Sve dok. Sve dok nije došao. Nešto je pocepalo i vazduh oko mene, i šum vode, i umrtvljene misli. Kapci su se odlepili. Uletela sam u dnevnu sobu, tamo zatekla sina i moram da priznam, laknulo mi je kad sam na njegovom licu prepoznala užas, to je značilo da i on čuje, da zvuk nije samo moj. Istrčali smo onda na balkon, oboje, mahali smo rukama kroz vazduh, kao da taj zvuk plete nekuz mrežu oko naših tela iz koje se moramo zajedno izbaviti. Dole, na ulici, automobili su se sudarali, jedan za drugim, nisu čak ni pokušavali da zakoče, ljudi su se valjali po trotoarima držeći se za glave, psi su trčali ukrug. Verovatno bi se čuli i vrisci, da je išta drugo moglo da se čuje. Bližila se godišnjica Pipa, razarajućeg zvuka koji je opustošio Barbar i ubio more. Oni koji su ostali se nose sa blizinom te strašne i besmislene godišnjice. Nema više ribara, samo Simon i dalje izlazi u svojoj barci, pliva i roni. Govorili su mu da je proplivao pre nego što je prohodao. Da je ronio pre nego što je proplivao. Simonovo more nije preživelo Pipa i on mora da se suoči sa izvorom smrtonosnog zvuka. Njegova žena, Helena, ostaje da unese neki smisao u dane koji se smenjuju, čini se, uvek jednolično. Potrebno je danima nadenuti nova imena. David, Leni i Trava spremaju događaj, ne koncert, nego baš događaj, onako kako su ih nekada veliki muzičari pravili. Zvaće ga Year of The Spectre .