ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2002
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Autor - osoba Marković, Goran, 1946- = Marković, Goran, 1946-
Naslov Osma sednica i druge drame / Goran Marković
Ostali naslovi Osma sednica
Vrsta građe drama
Jezik srpski
Godina 2002
Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Dnevnik, 2002 (Novi Sad : Ideal)
Fizički opis 353 str. : fotogr. ; 20 cm
Drugi autori - osoba Bradić, Nebojša
Lazović, Miško
Sadržaj O saučesništvu / Nebojša Bradić (5-7). Turneja : (na tihoj vatri) (9-81); Govorna mana (83-141); Parovi (143-191); Osma sednica (193-246); Susret sa Himerom : monodrama (247-279); Pandorina kutija (281-343). Biografija, filmografija, bibliografija--- (345-347). ---I teatrografija / priredio Miško Lazović (349-353).
(Broš.)
Napomene Autorova slika na koricama
Tiraž 600.
Str. 5-7: O saučesništvu / Nebojša Bradić
Biografija, filmografija, bibliografija---: str. 345-347
Str. 349-353: ---I teatrografija / priredio Miško Lazović.

O SAUČESNIŠTVU
Zapis uz drame Gorana Markovića
U poslednjoj deceniji 20. veka ozbiljno su zamagljene i narušene granice u nama i oko nas, što je rezultiralo gu- bitkom kontakta sa realnošću, neretko potpunim. Realnost se ne samo izbegava nego iskrivljuje i pogrešno pri- kazuje. Često nam izgleda da imamo pristup realnosti, ali se odlučujemo da je ignorišemo jer se pokazalo da nam tako više odgovara. Zatvaranje očiju pred saznanjima koja su nam dostupna, sa jedne strane ima posla s običnom prevarom, kod koje su sve činjenice dostupne i vode ka zaključku koji se svesno izbegava. S druge strane, češće smo samo maglovito svesni okolnosti da ne sagledamo činjenice a da pri tome nismo svesni onoga što izbegavamo. Ova izbegavanja mogu stvoriti osećaj nepoštenja i podstaći razne manevre koji putem prikrivanja poriču ili prikrivaju ono što se dogodilo. Različiti odbrambeni mehanizmi na razne načine utiču na naš kontakt sa realnošću.
Stvaranje prividnih svetova u kojima verujemo u nešto uprkos dokazima sopstvenih čula pronalazimo u prvoj pozorišnoj drami Gorana Markovića „Turneja”. To je prvi komad u nas koji se bavi ratom na način odlaska na prve borbene linije i iza njih. Rat u Bosni u koji ulaze beogradski pozorišni kartaroši, kao i galopirajuća inflacija 1993, samo su fon na kojem se odigrava životna drama grupe glumaca. Turneja beogradske glumce suočava s stvarnošću rata, ali sa sopstvenom pozicijom u svetu koji se ruši i napokon sa punom istinom o iluziji moći umetnosti kojom se bave. Priča „Turneje” prožeta je posvećenom ljubavlju prema glumcima koji u svojoj ratnoj avanturi možda mogu da spasu sebe ako već ne mogu da svet učine boljim. Istina o stradanjima na ratištu prodire u glumačko iskustvo kroz sudbine vojskovođa, patriotskih pesnika, ratnih profitera, obeznanjenih hirurga sa krvavim rukama, provincijskih učiteljica, ratnika, kelnerica i ćutljivih vozača. Glumci tako „gube nevinost” i stapaju se sa užasnom stvarnosti za koju su mislili da joj ne pripadaju. Međutim, svi glumci-akteri drame, od njenog samog početka potiskuju činjenicu da, na samo dve stotine kilometara od beo- gradske pozornice, postoji jedno drugo, krvavo pozorje, čime su prihvatili da potajno i prećutno sarađuju sa tvorcima ratne igre u kojoj nema pravila a u kojoj je ulog ljudski život.
„Turneja” je na svoj način bila i lakmus papir za odnos gledalaca i javnosti prema još nedovršenoj prošlosti. I kao što ni trupa glumaca iz drame no povratku sa ratišta nije bila ista, tako je i publika gledajući predstavu Mi- lana Karadžića i „Atelje 212” lagano ulazila u promene sebe i sveta oko sebe, pokrenuta njenom snažnom antiratnom porukom.
U drami „Govorna mana” pisac suočava pozorište sa politikom. Mladi političar sa karijerom koja obećava uzlet na vrh političke hijerarhije traži pomoć pozorišnih iluzija. Ha drugom polu drame je glumac na kraju karijere koji pred društvenom i političkom realnošću pokriva oči, sve dok okolnosti njeno dalje izbegavanje ne učine nemogućim. U sudaru naizgled nespojivih krajnosti - zakona političke vlasti i zakona scene, lica u „Govornoj mani” pigmalionski postaju istovremeno akteri i publika drame rascepa, gubljenja i pokušaja zamene identiteta. I u njoj autor ukazuje da makijavelizam nije privilegija samo političke oligarhije kao što ni gluma nije isključiva svo- jina pozorišnih umetnika.
U komadu „Pandorina kutija” je reč o postepenom razotkrivanju istine. Otvaranje Pandorine kutije je za nas istovremeno i otkrivanje Sfingine tajne. Intriga drame koja započinje 5. oktobra 2000. veća je u prikrivanju isti- ne onoga koji za njom traga u tajnim policijskim dosijeima nego na razobličavanju poslednjih ostataka poraženog režima. Glavni lik, Andrija, pisac – disident, nemilosrdno traga za rascepom u biografiji. Pisac u najvećem delu drame govori o nevinom čoveku koji je progonjen u „godinama koje su pojeli skakavci”. Postoje, međutim, stvari koje su svi znali i nisu znali. Dramatična moć komada nalazi se u činjenici da su akteri drame uključujući Andriju, iz sopstvenih razloga zatvarali oči pred činjenicama na osnovu kojih su se veoma lako mogla izvesti saznanja o sopstvenoj odgovornosti i saučesništvu u zločinima koje je režim činio. Ha taj način prikrivanje se održavalo godinama, sve dok se nije dogodila društvena promena. I tada, ume- sto da se sistem jednostavno transformiše, ukazalo se da je bolest jednog društva prodrla u sferu čoveka pojedinca i da je do izlečenja dalek i naporan put.
Goran Marković je jedan od retkih autora koji sa posebnom hrabrošću i neumoljivom iskrenošću ulazi u borbu sa brojnim opasnostima koje ugrožavaju naše društvo i našu budućnost. Duboko svestan lagodne pozicije zatvaranja očiju pred ozbiljnošću situacije, on u svojim dramama beskompromisno ukazuje na činjenice i postavlja dijagnozu bolesti pojedinca i zajednice. Preispitujući sopstvenu moralnu odgovornosti suočava nas sa sklonostima ka saučesništvu, prikrivanju odgovornosti.
Tako Goran Marković nastavlja da piše svoje tekstove i režira predstave i filmove modifikujući time ne samo svoj život, već verujem i živote mnogih koji prate njegov opus, svestan da se umetnost mora suočavati sa realnošću i potkazivati život pre nego što okolnosti učine da sva- ko izbegavanje stvarnosti postane nemoguće.
Nebojša BRADIĆ

Goran Marković (Beograd, 1946), filmski i pozorišni reditelj, scenarista i pisac, diplomirao je filmsku režiju u Pragu na čuvenoj filmskoj akademiji FAMU 1970. godine. Posle završenih studija režirao je pedesetak dokumentarnih filmova, a od 1976. godine bavi se isključivo pisanjem i režiranjem dugometražnih filmova.
Do sada je snimio jedanaest celovečernjih filmova, uglavnom po sopstvenim scenarijima (Specijalno vaspitanje, Nacionalna klasa, Majstori, majstori, Variola vera, Već viđeno, Sabirni centar, Tito i ja, Urnebesna tragedija, Kordon, Turneja, Falsifikator, Slepi putnik na brodu ludaka).
Režirao je i jednu televizijsku seriju, napisao sedam pozorišnih komada i režirao nekoliko pozorišnih predstava.
Dobio je više od 30 domaćih i stranih nagrada i priznanja za rad na filmu i u pozorištu. Među najznačajnije nagrade spadaju dve Zlatne arene u Puli, nagrada za najbolju režiju za film Tito i ja u San Sebastijanu, Gran pri za Kordon u Montrealu i Sterijina nagrada za najbolji savremeni tekst za Turneju. Dobitnik je francuskog Ordena oficira umetnosti i književnosti.
Profesor je na FDU u Beogradu.
Autor je nekoliko zapaženih proznih knjiga: Češka škola ne postoji, 1990; Tito i ja, 1992; Godina dana, 2000; Male tajne, 2008; Tri priče o samoubicama, 2015.
Živi u Beogradu.
MG30 (N)