Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Posveta autora
nekorišćena

Moj saputnik ISAIJA, koga vam spomenuh pre nekoliko nedelja, nekako je uspeo da se otme i sada vas, dragi moji, ceka u zasedi, izmedju dve korice mog novog romana. Uzivajte, ali se ponekad i osvrnite. Svuda taj stigne...


(...) - Ах, да, родбина! - узвикно је говорник на сахранама Исаија Ускоковић, ударивши десном руком себе по челу, а левом мене по колену. - Покојникова родбина! Не знате ви, драги мој господине, какав је то свет. Ја се, сиромах таман припремим за свој емотивни говор, уденем тачке и зарезе где треба, тамо где је пауза за уздах ставим дужу линију, а где треба да се малчице стегне грло уметнем три, да се још из далека припремим за то место, јел`те... И кад све то колико-толико запамтим, дође ми на дан са`ране неки покојников рођак и исприча како је он са дотичним, док је тај још био жив, све већ утаначио. И знате ли шта онда бива? Изваде ми, да простите, неки дугачак списак шта све покојник треба „да види` тога дана, на испраћају. Е, то вам је и куку и леле!

Телом ми је прострујала језа. Ништа ми није било јасно, али се нисам усуђивао да питам.

- Да, да, добро сте ме чули! - наставља узбуђено Исаија. - Замислите једну тужну поворку која уместо да покојника однесе тамо где по природи ствари треба да заврши, мислим на гробље, обиграва село уздуж и попреко и застаје где год је, наводно, тај сиромах имао обичај да се задржава. И? Јел то у реду молићу лепо?

- Није... - одговарам несигурно.

- Па ви ме, господине, уопште не пратите. Јел` то могуће? - Исаија разочарано спусти тон. - Нисам вас питао да ли је у реду да га тако носају по селу, него да ли сте замислили ту сцену?

- А то... Да, да носају га по селу, замишљам... - чујем себе како потврђујем.

- Е, добро - мој саговорник се задовољно наслонио на седиште и пљеснуо длановима. - Мило ми је што видим да схватате. Значи, иде дотични рођак испред тужне поворке, држи тај списак као Свето писмо, Боже ме прости, и даје навигацију: ајд прво до дућана где је покојник волео да са пајтосима испија чокање, па на игралиште где је о већим свецима најбоље у селу играо заврзламу, онда до бунарчета где је први пут безобразно погледао своју Милеву, а после, из наводно непознатих разлога, обрни до тарабе распуштенице Роске.

Исаија Ускоковић је још неко време набрајао врло необична места која, према замисли родбине покојника, он мора да „посети` последњи пут, пре него што га испрате до вечног станишта.

- На крају се, драги мој господине, тај тужни скуп толико умори од смуцања са ковчегом по сеоским сокацима, па уместо да с пажњом пропрате моје биране речи, људи само чекају моменат да ми виде леђа. Замислите то! И шта онда да вам кажем... То ће ме потпуно упропасити! - уздахнуо је, задржавајући сузе.

Желео сам да му кажем нешто што би звучало иоле утешно, али сам на крају његовог монолога само скрушено спустио поглед, како то чине и људи на сахранама.

Додуше, на таквим скуповима су ми од скрушених погледа присутних увек уочљивија била надмудривања покојникових ближњих око тога „шта се ваља, а шта се не ваља` тога дана: колико и којим бојама треба ишарати жито; чија ће деца бити почаствована да носе крст и икону на челу поворке; да ли чланови покојникове породице смеју нешто и да раде тога дана осим да плачу; ко ће и како свештенику скренути пажњу да ставке у свом ценовнику скрати барем за једну нулу; хоће ли село негодовати ако се уместо позива за вечеру присутнима на гробљу уруче пакетићи са печењем, сармицом, пребранцем, салатицом, комадима две-три врсте торте и чиме све не; хоће ли се куварице увредити због поклона који нису маркирани...

Правила се, наводно, знају и врло су строга, али проблем настаје када сваки од актера у таквим разговорима саопшти да је оно што он зна о томе - једина проверена информација, не образлажући зашто је сигуран да се „ваља` баш тако и никако другачије. (