Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

veoma dobro stanje

Menandar (grč. Μένανδρος, 343–291. pne.) bio je najveći pisac nove atičke komedije, premda je za života bio manje uspešan nego Filemon, jer je samo osam puta osvojio prvo mesto na dramskim takmičenjima. Napisao je više od stotinu komedija, od kojih je samo jedna potpuno sačuvana, a ostale su poznate u fragmentima i po preradama rimskih komediograda Plauta i Terencija.,

Život[uredi - уреди | uredi izvor]
Rođen je u 343. pne. u uglednoj i dobrostojećoj atinskoj porodici. Majka mu se zvala Hegesistrata, a otac Diopit. Neki ispitivači smatraju da se radi o istom Diopitu koji je oko 343. pne. poslat iz Atine da na Tračkom Hersonezu osnuje atinsku kleruhiju, a koji je poznat iz Demostenovog govora O Hersonezu.[1] Ujak mu je bio Aleksid, pesnik srednje atičke komedije,[2] od koga se verovatno učio komediografskoj umetnosti. Bio je prijatelj, a možda i učenik, filozofa Teofrasta, kao i prijatelj atinskog tiranina Demetrija iz Falerona,[3] koji je u ime makedonske kraljevske kuće upravljao Atinom od 317. do 307. pne. Prema nekim vestima iz antike, Ptolemej Soter pozvao ga je na svoj dvor u Aleksandriju, ali je Menandar odbio, budući da nije želeo napustiti svoju nezavisnost u umetničkom stvaralaštvu, imanje u Pireju i ljubavnicu Glikeru.[4] Umro je 291. pne., a u jednoj sholiji uz Ovidijevu pesmu Ibis zapisano je da se utopio kupajući se u moru kod Pireja.[5] Sugrađani su ga pokopali i podigli mu nadgrobni spomenik na putu koji je iz Pireja vodio u Atinu, gde ga je još Pausanija mogao videti.[6] Sačuvane su mnoge biste koje navodno predstavljaju Menandra, uključujući i poznatu statuu u Vatikanu, za koju se ranije mislilo da predstavlja Gaja Marija.

Prvu je komediju prikazao na sceni 324. ili 323. pne., a ukupno je napisao više od stotinu komada.[7] Naslovi njih skoro 100 su nam poznati, premda se u nekim slučajevima možda radi o dubletama, odnosno o jednoj drami s dva naslova, od kojih je jedan Menandrov, a drugi je dat naknadno, kada je komad ponovo prikazan na pozornici nakon pesnikove smrti. Menandru su se pripisivali i neki epigrami, ali njegovo autorstvo nije pouzdano utvrđeno. Pisma Ptolemeju Soteru i raznovrsni prozni traktati koje pominje Suda [8] verovatno nisu Menandrovi.

Menandrove komedije su izgubljene tokom 7. i 8. veka, ali u 20. veku otkriveni su znatni papirusni fragmenti, što govori i o njihovoj popularnosti u Egiptu tokom ptolemejskog i rimskog razdoblja. Sačuvana je jedna cela komedija – Čovekomrzac ili Namćor (Δύσκολος), koja je prikazana na Lenejama 316. pne. i otkrivena na papirusu 1957. godine, te značajni fragmenti još šest drama – Štit (Ἀσπίϛ), Parničari (Ἐπιτρέποντες), Devojka s podrezanom kosom (Περικειρομένη), Samljanka (Σαμία), Sikionjanin (Σικυώνιος) i Omraženi čovek (Μισούμενος). Sačuvani su i manji odlomci drama Dvostruki prevarant (Δὶς ἐξαπατῶν), Seljak (Γεωργός), Junak (Ἥρως), Opsednuta (Θεοφορουμένη), Kartaginjanin (Καρχηδόνιος), Svirač na kitari (Κιθαριστής), Laskavac (Κόλαξ), Drogirane (Κονειαζόμεναι), Devojka iz Perinta (Περινθία), Avet (Φάσμα), te neki fragmenti za koje se još ne zna kojim komadima pripadaju.

Tematika[uredi - уреди | uredi izvor]
Radnja Manandrovih komedija odigrava se uvek u tadašnjoj Atini ili na atičkom selu. Premda su dramski likovi svesni savremenih događaja u svetu, građa se tiče isključivo svakodnevnih problema privatnog života. Komadi sadrže mnoge motive koji su se u to vreme češće mogli videti u pozorištu nego u stvarnom životu: pored ljubavnih avantura, neželjenih trudnoća i roditeljske brige, tu si i napuštena ili oteta deca, scene prepoznavanja po nekoj amajliji, zavođenje devojki iz dobrih porodica tokom noćnih svetkovina (gde im se zbog mraka nisu mogla videti lica), neverovatne koincidencije itd.

Ljubav je često važan, ali ne uvek i dominantan motiv: tako su, na primer, u Čovekomrscu Kremon i njegova mizantropija važniji element dramske radnje nego ljubavni poduhvati njegovog posinka. No i motiv ljubavi se varira: mladić zaljubljen u iskusnu heteru ili u nevinu seljančicu, stariji muškarac koji veruje da ga ljubavnica vara, suprug koji sumnja u vlastito očinstvo ženinog deteta.

Menandar je bio izuzetno vešt u konstruisanju zapleta, osmišljavanju situacija i stvaranju raznolikosti i atmosfere napetosti u svojim dramama. Pisao je za pozornicu, ističući svaki emotivan detalj kako u scenama psihološki uverljivog dijaloga tako i u dugačkim, živim monolozima, koji ponekad podsećaju na glasničke izveštaje u tragičkim komadima 5. veka pne.[9] Grčka tragedija, naročito Euripidova, uticala je i na prologe koji izveštavaju gledaoce o zbivanjima koja prethode radnji komada. U prolozima su se često iznosile i činjenice koje samim licima u drami nisu bile poznate, što je omogućavalo publici da iz svoje superiorne pozicije uživa u ironiji situacije i u neznanju glumaca na sceni.

Likovi[uredi - уреди | uredi izvor]

Menandar i tri pozorišne maske, koje prikazuju tri tipska lika nove atičke komedije: mladića, heteru i starca. Rimski reljef, 40-60. god.
I dramski likovi su tipski: brbljivi i naduti kuvari, hvalisavi vojnici, ljutiti očevi, lukavi ali plašljivi robovi, hetere meka srca. No Menandar pažljivo bruši lik dajući mu odlike koje izlaze iz konvencije i tako ga oživotvoruje ili makar približava stvarnom životnom iskustvu. Tako se, na primer, vojnik Polemon u Devojci s podrezanom kosom očekivano hvali, ali ne svojim vojničkim podvizima, nego skupocenom odećom svoje ljubavnice. O brižljivom radu na individualizaciji likova kazuje i to što se Menandar trudi da njegova lica govore u skladu sa svojim stupnjem obrazovanja i društvenim položajem.[10]

U Menandrovim komedijama nema pokušaja dubinske psihološke karakterizacije, već se gledaocu ostavlja da sam sudi o osećanjima i motivima dramskih likova. Dijalog je često tako brz da nepažljivom gledaocu (ili čitaocu) lako mogu promaći sve implikacije onoga što je rečeno. Jedna jedina rečenica može istovremeno da pomakne radnju komada, da opiše neku osobu i da baci svetlo na lice koje je izgovara. Često se citira Aristofan iz Bizanta, koji je rekao: `O Menandre, o Živote, ko je koga tu imitirao!` (Ὦ Μένανδρε, καὶ Βίε, πότερος ἂρ᾽ ὑμῶν πρότερον ἐμιμήσατο). To bi značilo da su, i pored sve dramske tehnike, akcije, likovi i njihove emocije u Menandrovim komadima ipak izgledali prirodni i stvarni.

Likovi su oslikani blagonaklono i uz dozu nežne ironije, i premda je Menandar pre svega zabavljač, ipak daje do znanja da razumevanje, tolerancija i velikodušnost predstavljaju ključ za srećne međuljudske odnose.

Struktura i forma[uredi - уреди | uredi izvor]
Menandrove su komedije napisane u stihovima, uglavnom u jampskim trimetrima, koji stvaraju iluziju svakodnevnoga govora. Ponekad, mada ne često, unosio je metričku raznolikost, pa je npr. za završni prizor u Čovekomrscu upotrebio trohejski tetrametar, stih vrlo živog ritma, kako bi istakao farsičnost situacije u kojoj robovi očitavaju lekciju mrzovoljnom Knemonu (`čovekomrscu`).[11]

Poslovice i izreke[uredi - уреди | uredi izvor]
Pre pronalaska papirusnih fragmenata Menandar je bio poznat iz velikog broja citata, od kojih su mnogi zvučali kao sentence, pa im je neretko pripisivana visoka moralna vrednost. Čak i apostol Pavle citira jednu sentencu (`Zli razgovori kvare dobre običaje`),[12] koja zapravo potiče iz Taide, jedne od Menandrovih najpopularnijih komedija u antici.[13] Ove sentence, uglavnom ne duže od jednog stiha i zato nazvane μονόστιχοι, još u antici sakupljane su i objavljivane u zbornicima za upotrebu u školama. No sada, nakon papirusnih nalaza, vidimo da su mnoge od ovih rečenica kod Menandra zapravo imale ironičan smisao: `Koga bogovi vole, taj umire mlad` zapravo je upućeno jednom starcu; `Čovek sam i ništa ljudsko nije mi strano` izgovara neki nametljivac koji zapravo hoće reći da mu se može zabadati nos u sve što drugi rade.[14]

Menandar i rimska palijata[uredi - уреди | uredi izvor]

Papirusni fragment Menandrove Devojke s odrezanom kosom, vv. 976–1008, (P. Oxy. 211, 1. ili 2. vek n.e.
Dugo su glavni izvor za poznavanje Menandrove umetnosti bile palijate, tj. rimske prerade njegovih drama. No uvek je bilo teško oceniti koliko su i kako Plaut i Terencije menjali Menandrove originale da bi pripremili svoje svoje adaptacije za rimsku pozornicu. Problem se sastoji u tome što nije pronađen znatniji deo grčkog teksta za koji bi se u postojećim rimskim komedijama pouzdano mogao naći neposredni ekvivalent. Prvi i dosad jedini takav pronalazak jeste fragment Menandrove komedije Dvostruki peravarant (Δὶς ἐξαπατῶν), koji je očito uzor za stihove 494-562 u Plautovim Bakhidama. Tu se vidi da je Plautova adaptacija slobodnija no što se to očekivalo. Plautov Kovčežić (Cistellaria) je prerada Menandrove komedije Žene što zajedno obeduju (Συναριστῶσαι), a Stiho (Stichus) se temelji na Braći (Ἀδελφοί).

Terencije je voleo da primenjuje postupak kontaminacije (contaminatio), pa se njegova Braća (Adelphoe) temelje delimično na Menandru a delimično na Difilu, Devojka s Androsa (Andria) je prerada koja spaja Menandrove drame Ἀνδρία i Devojka iz Perinta, a tako se i Evnuh (Eunuchus) temelji na Mandrovim komadima Eunuh (Εὐνοῦχος) i Laskavac.

Cecilije Stacije, Luscije Lanuvin, Turpilije i Marko Atilije takođe su se ugledali na Menandra.

Značaj i uticaj[uredi - уреди | uredi izvor]
Prema antičkim izvorima, komedija Gnev (Ὀργή) – koja nam se nije sačuvala – bila je Menandrov prvi komad i navodno je odnela pobedu u dramskom takmičenju na kojem je prikazana. Međutim, za svog života Menandar je osvojio samo osam nagrada, pa se može reći da nije imao uspeha na takmičenjima. Njegov glavni takmac bio je Filemon, čije su komedije uživale veću popularnost kod njihovih savremenika. Menandar je, dakako, verovao za sebe da je bolji dramaturg te je, prema Aulu Geliju, pitao Filemona: `Nije li te sram kad me pobediš?`[15] Kvintilijan kaže da je Menandar veću slavu uživao nakon smrti nego za života,[16] a Marcijal u jednom epigramu kaže: rara coronato plausere theatra Menandro (`pljeskalo je pozorište Menandru, nagradu mu retko davalo `).[17] Od papirusa s odlomcima iz Menandrovih komedija brojniji su samo papirusni fragmenti Homerovih i Euripidovih dela. Rukopisi njegovih dela na pergamentu izgubljeni su u ranom srednjem veku zato što su bila napisana na koinē dijalektu, a ne na klasičnom atičkom dijalektu, pa nisu smatrana pogodnim da budu deo školske lektire u vizantijsko doba.

Menandra hvali Plutarh u Poređenju Menandra i Aristofana, [18] kao i Kvintilijan u Obrazovanju govornika, koji prihvata antičku tradiciju da je Menandar autor govora objavljenih pod imenom atičkog retora Harizija.[19] Putem Plautovih i Terencijevih palijata svojom je humanošću snažno uticao na razvoj evropske komedije, posebno na Shakespearea (The Comedy of Errors), Molièrea, dramaturge iz vremena engleske restauracije, Goldonija i druge.

Teofrast (pravo ime Tirtam), filozof, književnik, rođen 370. pne. na ostrvu Lezbosu, jedan od najcitiranijih autora antike. Prvo je bio Platonov učenik, ali je posle njegove smrti napustio njegovu i prešao u Aristotelovu školu. Aristotel ga je imenovao za vođu i naslednika svoje peripatetičke škole, za staratelja svom sinu i za nasledika biblioteke. U toku 34 godine njegove uprave, školu je pohađalo više od 2000 učenika.

Diogen Laertije je ostavio najviše podataka o Teofrastu u delu „Životi i mišljenja istaknutih filozofa`. Testament Teofrastov, koji navodi Laertije, je vrlo važan istorijski dokument iz koga se doznaje pravo stanje u peripatetičkoj školi. Držao je predavanja iz filozofije, prirodnih nauka, etike, retorike, psihologije, poetike i dr.

Sačuvana su tri njegova dela: „Istorija biljaka` u devet knjiga, „Poreklo biljaka` u šest knjiga i satirično komična zbirka „Karakteri`. Izgubljeno delo „O stilu` bavilo se pitanjima književne teorije i stila, a delimično su sačuvana dela „Metafizičke aporije` i „Istorija fizike`. Njegove rasprave o logici su komentari i dopune Aristotelovog „Organona`. Aktivno je učestvovao u političkom životu. Živeo je 85 godina.

karakteri, drame...