ISBN: Ostalo
Jezik: Engleski
Godina izdanja: Ss
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Ova knjiga je autoritativan prikaz stvaranja ovog čoveka koji je postao predsednik. To je priča o silama koje su oblikovale dečaka rođenog na farmi u Teksasu i u ranoj mladosti ga okrenule ka političkoj karijeri koja je kulminirala u najmoćnijoj i najodgovornijoj kancelariji u naciji, a možda i u svetu.

Lindon Bejns Džonson (engl. Lyndon Baines Johnson; Stounvol, 27. avgust 1908 — Stounvol, 22. januar 1973) bio je 36. predsednik SAD od 1963 do 1969. On je bio je 37. potpredsednik SAD od 1960. godine, za vreme mandata Džona Kenedija, a postao je predsednik kada je Kenedi ubijen u Dalasu 1963. godine, da bi pobedio na predsedničkim izborima 1964. Tokom njegovog mandata došlo do eskalacije rata u Vijetnamu, što je u svetu i u SAD izazvalo oštre kritike njegove politike. Jedan je od samo četvorice ljudi [a] koji su imali sve četiri federalne izborne pozicije u Sjedinjenim Državama: predstavnik, senator, potpredsednik i predsednik.[2]

Rođen u seoskoj kući u Stounvolu u Teksasu, Džonson je radio kao srednjoškolski nastavnik i pomoćnik u Kongresu pre nego što je pobedio na izborima za Predstavnički dom SAD 1937. Džonson je pobedio na izborima za Senat Sjedinjenih Država iz Teksasa 1948. godine, nakon što je tesno osvojio nominaciju Demokratske partije.[3] Na poziciju lidera većinske partije u Senatu imenovan je 1951. On jue postao senatski lider demokrata 1953. Džonson je postao poznat po svojoj dominantnoj ličnosti i „Džonsonovom tretmanu“, agresivnoj prisili moćnih političara da unaprede zakonodavstvo. Džonson se kandidovao za demokratsku nominaciju na predsedničkim izborima 1960. Iako neuspešan, postao je izborni partner nominovanog senatora Jona F. Kenedija i oni su pobedili na izborima sa malom većinom. Dana 22. novembra 1963. godine izvršen je atentat na Kenedija, a Džonson ga je nasledio na mestu predsednika. Sledeće godine Džonson je ubedljivo pobedio na izborima, porazivši senatora Barija Goldvatera iz Arizone. Sa 61,1 odsto glasova glasova, Džonson je osvojio najveći udeo u glasovima od bilo kog kandidata od 1820. godine.

U unutrašnjoj politici, Džonsonovi programi „Veliko društvo“ i „Rat protiv siromaštva“ doveli su do zakona kojima se proširuju građanska prava, javno emitovanje, zdravstveno osiguranje, zdravstvena pomoć, pomože obrazovanju i umetnosti, urbanom i ruralnom razvoju i javnim uslugama. Potpomognut snažnom ekonomijom, Rat protiv siromaštva pomogao je milionima Amerikanaca da se uzdignu iznad granice siromaštva tokom njegove administracije.[4] Za razliku od većine južnih političara, on se usprotivio rasnoj segregaciji, potpisivanjem zakona o građanskim pravima za zabranu rasne diskriminacije u javnim objektima, međudržavnoj trgovini, na radnom mestu i u stanovanju. Zakon o biračkim pravima okončao je masovnu obespravljenost Afroamerikanaca na jugu, a Zakon o imigraciji i državljanstvu iz 1965. godine dozvolio je veću imigraciju iz regiona izvan Evrope. Džonsonovo predsedništvo označilo je vrhunac modernog liberalizma u Sjedinjenim Državama.

U spoljnoj politici, Džonson je eskalirao američko učešće u Vijetnamskom ratu. Kongres je 1964. godine usvojio Rezoluciju o zalivu Tonkin, kojom je Džonson dobio moć da koristi vojnu silu u jugoistočnoj Aziji, bez potrebe za zvaničnom objavom rata. Broj američkog vojnog osoblja u Vijetnamu dramatično se povećao, sa 16.000 savetnika u neborbenim ulogama 1963. na 525.000 1967, mnogi u borbenim ulogama. Američke žrtve su porasle, a mirovni proces je stagnirao. Sve veća nelagoda zbog rata stimulisala je veliki, gnevni antiratni pokret baziran uglavnom među studentima regrutnog uzrasta u univerzitetskim kampusima. Džonson se suočio sa daljim nevoljama kada su 1965. započeli letnji neredi u većim gradovima i kada je stopa kriminala porasla, dok su njegovi desničarski protivnici postavljali zahteve za politiku „reda i zakona”. Dok je Džonson započeo svoje predsedništvo sa širokim odobravanjem, podrška mu je opala kako je javnost postala frustrirana ratom i socijalnim nemirima. Godine 1968, okončao je svoju kandidaturu za ponovnu nominaciju nakon razočaravajućeg rezultata na predizboru u Nju Hempširu. Nasledio ga je Ričard Nikson u januaru 1969. Po okončanju svog predsedničkog mandata, Džonson se vratio na svoj teksaški ranč, gde je umro od srčanog udara četiri godine kasnije.

Mnogi istoričari su Džonsona pozitivno rangirali zbog njegove unutrašnje politike i usvajanja mnogih glavnih zakona koji su uticali na građanska prava, kontrolu oružja, očuvanje divljine i socijalno osiguranje, iako je takođe privukao značajne kritike zbog eskalacije Vijetnamskog rata.