Godina izdanja: 2021
ISBN: 978-86-80609-72-0
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Izdavač: Istorijski arhiv Čačka
Povez: tvrd sa omotom
Broj strana: 634
Ilustrovano.
Obris presavijanja na prednjoj klapni omotnice inače odlično očuvana.

Iz rodne Beljine kod Čačka, kao svršeni gimnazijalac, profesor dr Dobrivoje T. Jovanović došao je, u gumenim kondurama, u Beograd ratne 1941. godine s namerom da upiše Medicinski fakultet. Ali, život ga je usmerio na drugu stazu - na stazu tehničkih nauka gde je ostao celog radnog veka kao profesor Saobraćajnog fakulteta u Beogradu i Nišu. U penziji, danas u poznim godinama slobodno vreme koristi da piše pripovetke i autobiografske priče bogate životnim iskustvima koje je povezao u knjigu „Mojih 97 – uspomene i sećanja”.

– U Beograd sam došao u 19. godina. Bio je rat, nemaština. Ali sam se kao odličan i primeran učenik izborio da odem dalje, da idem na studije. Nisam poznavao nikoga u gradu pa sam spavao kod kumovih rođaka. Prvo sam hteo da kupim kožnu obuću i da se upišem na medicinu. Za broj obuće nisam ni znao da postoji i da se meri stopalo. Nosio sam veći broj od 46 pa nisam mogao ni da nađem cipele. U gumenjacima sam, umesto na Medicinski fakultet, instinktivno otišao na tehničke nauke. Upisao se i završio sam u roku. Tada je elektrotehnika koju sam studirao bila u povoju – seća se Jovanović posle više od osam decenija prvih studentskih dana.

Po završetku studija radio je na institutima „Vinča”, „Mihajlo Pupin” i u zemunskoj elektroindustriji na razvoju prvih domaćih digitalnih telefonskih centrala. Ali, najduže se bavio profesurom na gde je predavao kibernetiku. Jedan je od osnivača odseka za PTT saobraćaj kojim je od 1971. godine i rukovodio.

(K-166)