Godina izdanja: 2008
ISBN: 78-86-87061-02-6
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Treće izmenjeno i dopunjeno izdanje
Izdavac: Naucno-memorijalni centar `Patrijarh Josif Rajacic`
Sremski Karlovci 2008,
str. 264
ilustracije u boji
tvrdi povez

Poznavaoci dela Patrijarha Rajačića i njegovog doprinosa srpstvu svrstavaju ga u sam vrh ličnosti pravoslavne crkve: `Za ključne ličnosti Srpske pravoslavne crkve smatraju se Sveti Sava, kao njen osnivač, prvi patrijarh Joanikije, prvi poglavar obnovljene Pećke patrijaršije Makarije Sokolović, zatim patrijarh Rajačić, prvi karlovački patrijarh....` (vidi Politika 24. septembar 2006, str.10. izvod iz knjige Živorada Jankovića `Srpska crkva 1219—1920.)
Nosilac titule baronske časti s naslednim redom sinovaca. Virilni član hrvatskog i ugarskog sabora. Ličnost koja je svojim delom, duhovnom snagom, obrazovanošću i plemenitošću obeležila devetnaesti vek. Ne možemo se oteti saznanju da veličina njegovog dela i danas poprima sve monumentalnije razmere u nauci, kulturi i duhovnosti. Bez njega mi ne bi imali ovakvu Vojvodinu i Srbiju, bez njega ne bi imali ovakvu kulturu i bez njega ne bi imali ono što sa njim imamo da pokažemo civilizovanom svetu.
Zato njegov dar primamo sa velikom dozom zahvalnosti i poštovanja. Brišemo od prašine svetle stranice njegove istorije i smelo i ponosno ih pokazujemo današnjoj Evropi i civilizaciji. Kada u toj nama uzornoj Evropi dominira još uvek `toljaga` naš patrijarh demokratskim putem u parlamentima Monarhije, Beča, Pešte, Požuna i Zagreba bori se i moli za razumevanje i povrat srpskih nacionalnih i verskih prava utvrđenih privilegijama austrijskih careva. Ponositi lik srpskog patrijarha se još tada bori za one principe koje danas moderna Evropa inaguira. On čini sve da poštedi svaku kap ljudske krvi do vlastitog poniženja. Trebalo nam je 150. godina da shvatimo da je ono što je on radio civilizacijski domet najvišeg nivoa. Svojim duhom prednjačio je i prorokovao novu demokratsku i parlamentarnu Evropu. Ti njegovi postulati ne zastarevaju nego im vreme daje novu snagu i vrednost. Oživljavajući Rajačića nakon više od veka i po jača se duh jedinstva, slobode i ravnopravnosti.
Pišući o životu Josifa Rajačića onda je potrebno se upitati `O kakvom životu`. To je život dečaka odrasla u kneževskoj kući u najvećoj ličkoj parohiji koja je dala više sveštenika, vojskovođa, profesora i naučnika, trgovaca, ugostitelja, drugih privrednika i seljaka. Tu je on primio prva znanja pismenosti i duha rodoljublja.
On se prima monaškog života ne zato da bi osigurao egzistenciju jer je to dokazano imao (tada se malo ko školovao u Beču) nego zbog spoznaje da je kao čovek visoke obrazovanja potreban svom narodu i njegovoj crkvi. Rajačićeva učenost, oštroumnost, monaška mirnoća i suzdržanost, dvorska kultura, moralna čestitost i ljudsko dostojanstvo vinuće ga do vrhunskog mesta u crkvenoj jerarhiji i uglednika u svetovnoj eliti.
Njegov značaj je jedinstven kao i događanja u kojima je učestvovao i prednjačio u plemenitim delima na poljima, kulture, znanosti, obrazovanja i duhovnog uzdizanja. Otrgnut iz zavičaja i bačen u vrtlog svetske politike i širokog prostranstva duhovne sfere on će plivati nošen talasima vlastitog naroda na Atos srpske svete Fruške gore. Fruška gora postaće zavetno mesto srpskih patrijarha sve do 1920. godine. U njene temelje ugrađena je njegova intelektualna snaga, duhovna moć, njegova hrabrost kao i njegovi zemni ostaci. Tako se duh porodice Rajačić raspolutio. Jedan njegov deo čuvao je zapad a drugi gotovo istok tadašnjeg srpstva u Monarhiji. Rajačić je gotovo pola veka najdirektnije kao arhimandrit, vladika, mitopolit i patrijarh uticao i sudelovao na kulturnom, političkom i religioznom polju srpskog naroda. Ako pogledamo njegov doprinos kulturi, nauci i politici onda ćemo osetiti njegovu kneževsku ulogu regenta srpskog naroda i njegovu rodoljubivu širokogrudnost. Kao vrhovni pastir pravoslavne crkve bio je dostojan svoga čina i svoje uloge. Znao je, mogao i umeo nositi to breme. Trpeo je i podnosio udarce i hvalospeve. Nikad se nije mnogo uzvisio niti preterano ponizio. Bio je Božji i narodni sluga na dostojnom srpskom tronu.
Rajačić je okupljao umetnike i naučnike, vojnike i oficire, sveštenike, đakone, vladike i biskupe, diplomate, careve i kneževe i paore. Njegov patrijaršijski dvor su posećivali svi pobrojani i mnogi drugi. Portretisti onoga vremena natecali su se da ovekoveče njegov lik, pa je još uvek i danas lakše pronaći njegov portret nego najuglednijih careva i kraljeva onog vremena. Rajačić je bio i ostao tajnovit i dokučiv, blizak i dalek, hrabar i ranjiv, učen i žedan znanja, uzvišen i ponosan na svoj narod i svoju crkvu. Sav svoj život posvetio je svome narodu i njegovoj crkvi. Zato je umesno pitanje kakav lični život? On je bio i ostao nacionalni zaštitnik i simbol srpskog jedinstva i uzvišenog evropeiziranog pravoslavlja koje se njegovim nastupima i personifikacijom prvi put izjednačuje i prikazuje kao civilizacijsko dostignuće ravnopravnih religija. On se nije zatvorio u crkvenu dogmu nego je o svom pravoslavlju govorio kao o ravnopravnoj hrišćanskoj religiji uzvišenih principa čovekoljublja.