Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Razgovori Aleksandra I. Popovića
Srđan Stanišić

Izdavač: Konras 2004
Александар И. Поповић рођен је 1962. године у Земуну. Потомак црногорских барјактара и јунака са Грахова, Вучјег Дола, Тарабоша и Мојковца, аустроугарских официра са Галиције и Пјаве, далматинских трговаца, италијанског племства, панонских капетана и цинцарских трговаца из Срема. Живео је у Подгорици, Тивту, Старој Пазови и Крагујевцу. Полиглота. Имао је дара за дипломатију. У неким другим земљама био би амбасадор или бар аташе за културу. Иако по струци правник, никада се није бавио правом. Још на првој години студија схватио је да је истинско бављење правом рад у правосуђу а он никада не би могао да за новац одлучује о људским судбинама. Зато је решио да их описује.
Новинарстрвом је почео да се бави почетком осамдесетих у тада престижним Омладинским новинама. Али, на самом почетку догодило се нешто необјашњиво. Његова комшиница, члан редакције, данас угледни новинар, понудила се да однесе један његов текст до редакције. Текст није завршио у Омладинским новинама него га је она, као свој, прочитала на Радио Београду. Згађен таквим понашањем напушта новинарство, али му се после неколико година враћа. Постао је потпуно свестан свих подметања у овом послу. Доживео је да су му четири пута други, углавном новинари НИН-а, преписивали текстове и потписивали као своје.
Крајем осамдесетих и почетком деведесетих био је један од четворице који су створили најтиражније новине у Југославији – крагујевачке Погледе. Иако му је интервју терен на коме се најбоље сналазио, писао је готово све врсте текстова. Од обичних вести до аналитичких текстова, коментара, репортажа, путописа. Четири године је у Погледима писао колумне којима се смејала цела Југославија. Тада је добијао на стотине писама читалаца и мноштво брачних понуда. Како је волео да каже, све фине партије: професорке, лекарке, инжењерке...
Урадио је око две стотине интервјуа. На политичкој и уопште јавној сцени нема личности са којом није разговарао. Његови учитељи су, иако их није никада упознао, Боро Кривокапић и Мило Глигоријевић. Интервјуи који су они водили са својим саговорницима помогли су му да савлада технику вођења разговора. Сматрао је да читалац није обавезан да зна колико је новинар паметан. Зато није волео интервјуе у којима су питања дужа од одговора, него се трудио да се максимално припреми и да, што краћим питањима, од саговорника извуче што је могуће више.
Први је новинар који је још у мају 1991. године заједно са покојном Дадом Вујасиновић обишао ратом захваћено подручје. Видео је пакао и схватио многе ствари.
Почетком 1992. године обилази Западну Европу и нашу, углавном, политичку емиграцију. Готово три месеца држи предавања на тему Србија и српство. Покушава да уједини српске клубове у Европи. Повезује клубове Париза, Лондона и Брисела. Успева му само делимично. Слога је трајала док је он био ту. Очито Србе нико никада неће успети да уједини. Разочаран враћа се у Југославију на сам дан увођења санкција. Тада доноси одлуку да више никада не уради интервју са неким политичарем или војним стручњаком.
Сматрајући да је књижевност његова права вокација, након полугодишње хибернације, враћа се послу и ради интервјуе искључиво са књижевницима, историчарима, уметницима. Убрзо постаје уредник а онда и заменик главног уредника Књижевне речи, тада најбољег магазина на пољу културе у нашој земљи.
Био је засигурно један од најприпремљенијих новинара. Никада на заказани интервју није отишао неспреман. Био је у стању је да месецима проучава књижевно дело неког писца само да би урадио квалитетан интервју. Зато је уживао изузетно поштовање свих својих саговорника.
Још један, можда и најбитнији чинилац у прављењу доброг интервјуа је поверење. Никада није објавио оно што саговорник не жели, а многи су му откривали најскривеније мисли. Последњи је који је разговарао са Вукашином Шошкоћанином – бившим командантом одбране Борова Села, командантом Српске Гарде Ђорђем Божовићем – Гишком и политичким вођом српске побуне у Крајини професором Јованом Рашковићем. Сваки од њих, као да је предосећао смрт, рекао му је неке озбиљне и поверљиве ствари које он до данас чува и никада их неће обелоданити. Јер, као што каже, поверење саговорника је најбитније.
У рукопису су остале четири књиге сабраних интервјуа. Готово комплетна историја савремене српске цивилизације дата у новинарском облику. Само две књиге разговора са књижевницима делују импресивно јер су ту разговори са: Александром Тишмом, Миодрагом Павловићем, Алеком Дукадиновићем, Иваном В. Лалићем, Ерихом Кошом, Бошком Петровићем, Павлом Угриновим, Младеном Марковим, Слободаном Селенићем, Антонијем Исаковићем, Живојином Павловићем, Војислав Лубардом, Мтијом Бећковићем, Видосавом Стевановић, Мирославом Савићевићем...
Сматра се једним од најбољих познавалаца савремене српске књижевности. Ваљда је једини у Југославији који је три пута прочитао Златно руно капитално дело његовог духовног оца Борислава Пекића. Иако су се познавали, рачунао је да има времена да уради интервју са Бориславом Пекићем. Испало је да времена није било. Зато му се одужио интервјуом са његовом супругом објављеном у 500. јубиларном броју Књижевне речи. Критичари кажу да је тај интервју и интервју са Дарком Селимовић нешто најлепше написано новинарским језиком.
Како је говорио на пусто острво понео би неколико књига, пре свих: Гори Морава Драгослава Михаиловића, Златно руно Борислава Пекића, Употреба човека Александра Тишме, Певач Бошка Петровића и песме Ивана В. Лалића, Јована Христића, Миодрага Павловића, Стевана Раичковића, Љубомира Симовића и Матије Бећковића. У своју књижевну генерацију није имао поверења мада је истицао дело Предрага Брајовића, Д. Ј. Данилова, Владана Добривојевића и својих редакцијских колега Дивне Вуксановић, Петра Арбутине и Крсте Поповског.
„Има једна пословица која гласи: ‘Река се упознаје пливањем а човек разговором’. Зато сам изабрао разговор! А Монтењ је рекао: ‘Најпробитачније и најприродније вежбање за наш дух јесте разговор’. Зато се надам да ће сви ови моји интервјуи помоћи садашњим а посебно будућим истраживачима, студентима, критичарима и теоретичарима уметности да лакше прате рад наших књижевних савременика.“
Његова друга велика љубав био је радио. Сваког петка, пред поноћ, својим баршунастим баритоном тешио је усамљена срца са таласа Радио Старе Пазове. Већ смо рекли да би у неким другим земљама до сада био амбасадрор, или би се редакције отимале о његово знање а радио станице о његов глас. Њега као да све то није занимало. Живео је повучено, не оптерећујући својим знањем свет око себе. Подсећао је на замишљеног средњовековног племића који живот проводи у сазнању да се свет лепоте руши, а да нас свет зла окружује. Зато се посветио разговору са паметним светом, како би од сваког саговорника извукао оно најлепше што људи у себи крију.
Иако је пореклом Црногорац, завичајем Сремац, а најлепше студентске и новинарске дане провео у Шумадији, био је човек мора. Како каже: „Мој елемент је вода. Нема ништа лепше него када дођеш на обалу и чекаш да око једанаест сати запуше маестрал“. Клео се да је једном на једрењу чуо глас сирена. Можда је то и описао, као што је годинама писао поезију и прозу намерно је не објављујући, држећи се оне да у Платоновој филозофској школи није смела да се узме реч пре навршене четрдесете године живота. А њу није доживео.
О послу којем је посветио живот рекао је:
“Овај посао ми је омогућио, пре свега, улазак у непрегледне сфере знања. Имао сам прилику да ми Радован Самарxић одржи непоиновљиви час историје. Драгослав Срејовић ме је увео у тајне праисторијске археологије. Дејан Медаковић ми је открио српски барок. Наш можда, највећи сликар Мића Поповић, са којим сам три пута разговарао, звао ме је сине. Његове пророчке речи о будућности Србије памтим и данас. У лето 1992. Мића Поповић ми је на конвенционално питање о будућности Србије рекао: ‘У шумама јужног Мексика видео сам потомке Инка и Маја како седе и замишљено зуре у небо, а у своје време култура Инка и Маја била је на далеко већем нивоу него што је култура Срба икада била, па када им је дошло време да нестану они су нестали. Мислим да је Србима дошло то време.’
Интервјуи са књижевницима су посебна прича. Сваки је рађен на свој начин. Приметио сам да већина књижевника тражи питања унапред. Морам да признам да то не волим. Више волим да разговарам, па да од сировог материјала обликујем интервју.
Читаоци обично мисле да су писци нека нестварна бића. Имао сам прилику да им уђем у кућу, претурам по писаћем столу и упознам у једној сасвим другој, не јавној атмосфери. Први сам коме је Матија Бећковић испричао причу о оцу. Са Александром Тишмом, иза чијег строго лица се крије вечити дечак, сам за сат времена обавио интервју, а онда смо пет пуних сати разговарали о женама. Са Видосавом Стевановићем и његовом породицом сам се спријатељио. Посетио сам га једне хладне атинске ноћи и кумовао његовом роману Снег у Атини.
Наравно, било је и анегдота. Супруга једног песника вршила је ауторизацију текста. Очигледно незадовољна одговорима свога супруга, преда мном је почела да виче на њега. Онда су једно другом отимали текст из руку. Све је то на крају деловало смешно јер обоје имају око осамдесет година.
На моје очи један велики српски писац – акадмеик, са патоса је подигао пуну чинију чоколина спремљеног за куче и на брзину, задовољан све појео.
Нисам човек дневних новина. Мислим да не бих издржао темпо рада у дневним, па чак и недељним новинама. Рад у месечнику за културу је посебно задовољство. Поготово у Књижевној речи иза које стоји двадесетседмогодишња традиција и високи уметнички стандарди. И оно што је такође важно, у Књижевној речи имам потпуну слободу. Сам бирам саговорнике и доносим одлуку са ким ћу да разговарам, а са друге стране уживам потпуно поверење својих колега.”

Александар И. Поповић умро је у Београду децембра 2001. Сахрањен је на гробљу у Старој Пазови.

Алек Вукадиновић
Култура и интелектуални рафинман

(О моралном и интелектуални лику А. И. Поповића)
Префињени урбани интелектуалац, моралист, естета, равноправни саговорник најеминентнијих писаца и интелектуалаца, Александар И. Поповић, по мери неке коби, која је тако често у овом поднебљу, отишао је тако прерано са сцене ове културе којој је тако потребан. У свом највећем напону, у часу пуне зрелости, кад је имао на претек и идеја и замисли, и интелектуалне снаге да их остврује. Аца Поповић је био префињен дух, урбан сваким својим нервом, господствен, широке и оплемењене природе, надасве образован, и саговорник би одмах осетио право богатсво и праву радост у сусртету са њим.
У једној средини где је образовање права реткост, а здраворазумље најчешћи облик интелектуалног опхођења, па и расуђивања, упадљиво се издвајао лик овог рано сазрелог младог човека. У његовом раду није било ничег лаког, исхитреног, препуштеног случају, ничега препуштеног сналажењу и досећивању. За сваки интелектуални сурет и разговор Аца Поповић је вршио опсежне и свеобухватне припреме: до танчина би изучио писца или мислиоца са којим би разговарао – ишчитао би не само његово дело, него и све што је о њему написано. У средини и атмосфери једни инстант-културе, где се обавља на брзину, па и у једној генерацији преплављеној инстант-интелектуалцима, Александар И. Поповић је био сушти опозит, антислика и антиправило таквој психологији.
Аца Поповић је спадао у наше модерне, критички оријентисане интелектуалце, осетљив на моралну ентропију савременог друштва и све присутнији опште-цивилизацијски хаос. Свест о идеолошкој голготи кроз коју је прошао наш народ била је једна од константних црта-водиља овог интелектуалца и публицисте, што се осећало у сваком његовом разговору. Демократа по свом унутрашњем, моралном профилу, по својој генетици, Поповић није упао у маказе оне искључивости која је одредила бројне интелектуаце и писце овог тла, и имала тако фаталне последице. Попут свих најбољих духова овог поднебља, који су пригрлили завет „и Србија и демократија“, и Александар И. Поповић је био и остао интелектуалац националне оријентације, која није тим мање светска, што је испуњена љубављу према родном тлу и властитом народу.
Памтим Ацу Поповића као човека благородне душе, велике смерности, племенитог до краја, човека честитог и моралног до светости. У једном времену општег расула, расапа, и губљења смисла, кад су западали у кризе, побољевали и одлазили са овога света они најосетљивији и најисфињенији, таква судбина није мимоишла ни овог префињеног интелектуалца. А култура је, остајући без тако прегнантних, моралних и просвећених духова, какав је био и Александар И. Поповић, остајала на великом и ненадокнадивом губитку.
Београд, јун, 2004.

2004; ćirilica; 21 cm; 384 str.;

N.S.