Godina izdanja: Ostalo
ISBN: 978-86-87457-52-2
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Matija Bećković:
Kada se planeta zaustavi da i Jakov Grobarov siđe, neće se znati ko je bio i odakle je banuo među nas ovaj čovek, koji nam je ostavio svoje ožiljke kao jedine isprave koje je imao.

Ljubivoje Ršumović:
Značka savremene beogradske i srpske boemije, Grobarov je pesnik, i to `ukleti pesnik`, kako su nekada nazivali boeme.

Jaša o sebi:
Rođen sam pored Neretve, njen huk uveo me je u poeziju... i došao u Beograd, pravo u kafanu `Tri šešira`.
Na Obilićevom vencu postojao je Klub mladih pisaca, u kome su bili Petar Pajić, Brana Crnče- vić, Dragan Kolunxija, Mića Danojlić, Božidar Timotijević. Tu sam upoznao i Stevu Raičkovića, i mnoge ljude od pera, koji su me odmah prihvatili i pokazivali mi beogradske kafane kao turističke znamenitosti. I ja sam se uklopio u taj milje, apsolutno.
Upisao sam se na teologiju, ali brzo sam je napustio. Bio sam mnogo glasan, mnogo agresivan...
Popnem se na sto, recitujem Jesenjina i Majakov- skog, valjda im je moj stil smetao...
Pod Beketovim uticajem počeo sam da pišem i kratku prozu, priče koje sam objavljivao u NIN-u. Smenjivali su se urednici, a ja sam dugo objavljivao, i afirmisao se. Gledali su me drugačije, kao ozbiljnog pisca...

Iz knjige:
Klub književnika nekad i sad

I sada se u, nadaleko čuveni, „Klub književnika” silazi iz Francuske ulice istim onim stepenicama kojima su dostojanstveno i bez pompe nekada silazili naši i strani velikani iz sveta kulture, umetnosti, sporta, politike i šarlatanstva.
Sve je isto, samo nema Andrića da vodi Desanku ispod ruke i na njenu upadicu da mora za nekoga da se uhvati, jer kad god sama silazi niz stepenice, uvek polomi neku od nogu, Andrić se čudi:
– Pobogu, Desanka, nisam znao da ste stonoga.
Nema više ni kotrljanja veselih pesnika pred silnom najezdom njihovih brižnih i nasrtljivih muza. Ali će vas zato ljubazno dočekati pokretno parče žive istorije, uvek nasmejani Buda, za čije zdravlje su se još u prošlom veku raspitivali dokoni šetači sa Jelisejskih polja.
Bogatije usedelice i sada sakupljaju informacije o njihovim potencijalnim zabavljačima.
A iz starog sastava tu su još i brzonogi i brzojavni Mikica i Bane, a iz kuhinje šire se isti oni davni mirisi pod budnim okom Branke i Ljube, a za sve preostale inovacije pomno se brine novi menadžer „Kluba”, gospodin Nebojša Dapčević.
Posmatram novu klijentelu.
– Ako tražiš neke od književnika teško da ćeš ih naći – požali se Mikica. Kao da su u zemlju propali.
Nikola mi saopštava, za mene poražavajuću vest. Umro je Zoran Ojdanić, moj stari drugar, koji je ovde, na ovom mestu godinama tražio svoju senku, a ona se uporno skrivala iza njega. Bio je razapet u sebi, slobodan je bio samo njegov duh. I neuhvatljiv.
Potom stiže i neizostavni „mazut” koji mi pripomaže da neopaženo otvorim svoju starovremensku arhivu.
I dok osluškujem kako me prošlost davi, ispod crnog šešira sa širokim obodom smeška se najmaštovitiji među maštarima, karikaturista Miki Živadinović i po svom starom dobrom običaju vidno raspoložen dao mu ga do daske, prepušten mašti svemira po ne znam koji put prepričava svoju čudesnu avanturu kada je kao pilot RAFa oboren negde iznad Lajbaha koji je po njegovoj priči nešto malo veći od Dorćola.
Kljun njegovog aviona zabio se u neki lekoviti izvor, a on se umrtvio da ga ne bi provalile Švabe. Tražili su ga danima ali bezuspešno. Čuo je njihove glasove, lajanje njihovih kerova.
Ahtung, ahtung odjekivalo je u njegovim ušima do samog kraja rata, do bezuslovne kapitulacije Nemačke.
Vratila me u stvarnost Borka Božović iz galerije „Haos” koja je upravo pristigla sa svojim gostima.
Klub se polako puni starom i novom klijentelom. Za jednim od susednih stolova povede se žustra rasprava o novootvorenom SOS marketu u Bulevaru kralja Aleksandra za građanstvo sa nižim primanjima.
Bio sam i video sam i ne ide mi u glavu da su neki artikli u tom marketu skuplji nego u hipermarketima.
Ne bih da se upuštam u diskusiju. Zašto da kvarim tuđe raspoloženje.
Prvi put mučim se sa „mazutom” i to me baca u očajanje. Ne mogu samoga sebe da prepoznam. Vreme je da se izmaknem. I da se prepustim mašti.
Osećam da zemlja klizi
ispod mojih nogu,
joj čekaj, zemljo, oče, gde je moje telo.
Poslali smo ga, sine,
za ručak velikom Bogu...
Tako je pisao i pevao Brana Petrović

Naslov za treću i poslednju zbirku priča iz serijala `Kafanski biseri` dao je sam autor nekoliko meseci pre kraja života.